ЛИТУРГИКА

 

ЛИТУРГИКА
 
ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.
 
1. БОГОСЛУЖЕЊЕ ПОСНОГ ТРИОДА. ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ
 
Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као припрема за највећи хришћански празник – Светло Васкрсење Христово, које се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна јудејска Пасха (сама реч „Пасха“ – πασχα, од јеврејског phesach, значи „пролазак поред“, „избављење“), када је анђео убијао египатске првенце, пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако. Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за Велики пост: 1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину, 3. Недеља месопусна, или О страшном суду, и 4. Недеља сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и „Недељом праштања“, или „даном праштања“. На тај начин Црква још три седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве припремне недеље – Недеље о митару и фарисеју – богослужење се обавља према Посном триоду, све до Велике Суботе.
 
Недеља о митару и фарисеју
 
Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургији из Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним песмама које се налазе у Поеном триоду истиче пример цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од тог дана па на даље, током читавог поста закључно са петом недељом на сваком васкршњем јутрењу после Јеванђеља певају се умилни покајни тропари: „Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче…“, „На спасенија стези настави мја, Богородице…“ и „Множества содјејаних мноју љутих помишљаја окајаниј трепешчу страшнаго дње суднаго…“ Служба ове недеље, као и наредних, обавља се према Осмогласнику, али се из Триода додају стихире и канон. Служба светоме (из Минеја) који падне у све те недељне дане, пева се у петак на повечерју, осим, наравно, спомена великог светог, чија се служба сједињује према упутству Маркових глава. Нормално, Недеља о митару и фарисеју треба да буде 33. по Духовима, али у зависности од тога да ли је „вње Пасха“ или „внутр Пасха“, она може да буде касније или раније. Стога у таблици читања Јеванђеља на јутрењу од те недеље се више не указује на обично јутарње Јеванђеље, као што се не указује ни на обични глас. Одређено је да се суботом, од оне која следи после Недеље о митару и фарисеју, до недеље Свих светих, на Литургији најпре чита обично суботње Јеванђеље, и тек потом Јеванђеље светоме. Ова седмица је трапава, то јест у среду и петак се не пости, на посрамљење фарисеју који се гордио тиме што пости два пута седмично и, како је речено у Триоду, на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“.
 
Недеља о блудном сину
 
Ова недеља се назива тако зато што се на Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним песмама се истиче пример праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недеље јесте да ниједан грех не може да победи човекољубље Божије, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. У ову недељу, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на јутрењу после певања полијелејних псалама „Хвалите имја Господње“ и „Исповједајтесја Господеви“ пева се још и псалам који следи за њима: „На рјеках вавилонских“ (Пс. 136) са алилујом. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме смо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се кајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог јадног, ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у ту небеску отапбину. У недељу о блудном сину, месопусну и сиропусну недељу пева се нарочита „катавасија Триода“ која је наведена на одговарајућем месту.
Седмица после Недеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива „меса отпуст“, то јест престаје се са једењем меса. На повечерјима током ове седмице изоставља се читање канона Богородици, а изостављају се и међучасја.
 
Субота месопусна
 
Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, „прописане псалме и песме спомена не добише“, то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.
За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева „Алилуја“ са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо „Бог Господ“ такође се пева „Алилуја“ са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове „Непорочни“ и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: „Свјатих лик“ после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: „Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих – помињу се имена – и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости…“). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.
 
Недеља месопусна
 
Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.
 
Сирна седмица
 
После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана „сирна“ седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива „предворјем Божанственог покајања“, „светлим претпразништвом уздржања“ и „светлим уводом у пост“.
У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које „доспева“ Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода.
За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после „Ниње отпушчајеши“ певају се тропари: „Богородице Дјево“ „Креститељу Христов“ и „Молите за ни“ са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: „Помилуј нас, Боже“ чита се 40 пута „Господи, помилуј“; после возгласа јереја „Сиј благословен“, чита се „Небесниј Царју“ и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: „Господе и Владико живота мога“ са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, „Оче наш“ и „Господи, помилуј“ 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после „Достојно“ читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо „Бог Господ“ пева „Алилуја“ а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају „Тројични гласа“.
Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања „Благо јест“ уместо јектеније „Помилуј нас, Боже“, чита се 40 пута „Господи, помилуј“. После возгласа јереја: „Сиј благословен“ чита се „Небесниј Царју“ и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског „Господе и Владико“. Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем „Блажен“ као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; „Блажени“ се читају, чита се и Символ вере. После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније „Помилуј мја Боже“ следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.
Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.
Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што „војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију“ (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.
 
Недеља сиропусна
 
Сиропусна недеља, на којој се „отпушта сир“, то јест престаје се са ј еденьем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на „Изгнање Адамово“. У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).
Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на „Господи возвах“ има десет: од њих су четири „покајне“ – две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње – затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и „Свјете Тихиј“ посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: „Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју“. После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се „Сподоби, Господи, в вечер сеј“, јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“. Служба даље већ носи великопосни карактер. После „Ниње отпушчајеши“ певају се, уз велике поклоне, тропари „Богородице Дјево“ „Креститељу Христов“ и „Молите за ни“. Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута „Господи, помилуј“ после возгласа јереја „Сиј благословен“ чита се молитва „Небесниј Царју“ и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског „Господе и Владико живота мога“ уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: „Владико многомилостиви“, како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја „нама који смо се бацили на земљу“ ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. „Дан праштања – какав је то велик небески дан Божији“ вели светитељ Теофан Затворник. „Кад бисмо га сви искористили како треба – наставља он – данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом…“ („Мисли за сваки дан у години“).
Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: „Да воскреснет Бог“ („Нека васкрсне Бог“) и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“ („Пасха свештена, данас нам се показа“). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

5 коментар(а)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Мирјана Медуловић-Маринковић

    Где може да се купи ова књига ЛИТУРГИКА?

  3. Да ли се ђакон сахрањује обучен у стихар и орар?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *