NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Uzima li se „Slava i ninje“ ispred „Tebje slava podobajet“ posle hvalitnih psalama na svakidašnjoj jutrenji?

 

PITANJE: U nekim crkvama i manastirima, posle hvalitnih psalama na svakidašnjoj jutrenji čita se „Slava i ninje“, pa onda „Tebje slava podobajet“ i Malo slavoslovlje. U drugima pak, „Tebje slava podobajet“ uzima se neposredno posle psalama, bez „Slava i ninje“. Koji je postupak pravilniji?

 

ODGOVOR: Poredak jutrenje i večernje bio je u starini isti, razlika je bila samo u sadržini molitava. Docnijim razvojem jutrenja dobiva širi obim, ali i danas, kako razložno primećuje Skabalanovič, kao i u najstarijim ustavima, „kraj svake jutrenje… izgledao je isto tako kako sada izgleda drugi deo praznične večernje od „Svjete tihij“. Posle hvalitnih stihira (koje odgovaraju stihirama na „Gospodi vozvah“) dolazio je prvi deo Velikog slavoslovlja… čemu odgovara „Svjete tihij“; zatim je bila jektenija suguba (u najstarijim svakako mirna)[1], „Spodobi Gospodi v denj sej“, prozbena jektenija, stihire stihovnje; stih koji odgovara „Ninje otpuščaeši“, tj. Blago jest…, Trisveto i tropar“.[2]

Sličnost ovih dveju službi biće da je u vezi sa izvesnom sličnošću koja postoji između početka i kraja svakog dana. Ako pobuđeni gledanjem zalaska sunca i nastajanja sutona, „videvši svetlost večernju, proslavljamo Oca, Sina i Svetog Duha Boga“ za protekli dan i sva dobra primljena u njemu, slično osećanje nas pokreće, po prolasku noći i nastajanju dnevne svetlosti, da slavimo Boga, njenog Tvorca, kličući: „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet…“. Pogotovo što nas je On uzvisno iznad sviju zemaljskih stvorenja, te možemo ne samo zajedno s njima da gledamo svetlost dana, nego nam je darovao svetlost duhovnu, Svoju nauku, kojom smo u mogućnosti da sagledamo nesravnjivo više: smisao i cilj sveta i našeg života, kao i put tome cilju (Vo svjetje Tvojem uzrim svjet…!).[3]

Ovaj poslednji deo jutrenje sačinjavaju najpre tri hvalitna psalma: 148, 149 i 150, koji su i kod Jevreja pripadali jutrenjoj molitvi.[4] Prema pismenim potvrdama, njihovu upotrebu na jutrenji možemo pratiti sve do V veka, a pod nazivom „hvalitni“ navedeni su, na tom mestu jutrenje, u opisu sinajskog bdenija prepod. Jovana Mosha i Sofronija, s početkom VII veka.[5] Zbog svoje osobito radosne i uzvišene sadržine, ova tri psalma nalaze se i danas ne samo na svakodnevnoj i prazničnoj jutrenji, nego su, između sviju ostalih psalama, jedino oni zadržani i na Vaskršnjoj jutrenji.[6]

Svakako je od starine treći psalam završavan, kao što se i u drugim slučajevima niz psalama završavao, Malom doksologijom: „Slava Ocu i Sinu i Sjvatomu Duhu i ninje i prisno…“.[7] Docnije, prema Studijsko-Aleksijevskom Tipiku, posle svakog stiha ovih psalama uzimani su pripevi: „Poščadi ni, Gospodi (poščadi ni)“; „Sine Božij, pomiluj nas“; „Tebje slava podobajet, Gospodi“; „Slava podavšemu (pokazavšemu) nam svjet“ itd.[8] No već u pomenutom sinajskom bdeniju s početka VII v., uz stihove psalama pominju se tropari, tj. stihire. Kad je pak Studitskim Ustavom izmenjen ovaj deo jutrenje tako što je „Spodobi Gospodi“ dodato Slavoslovlju, a stihovnje stihire, koje su ranije uzimane i na nedeljnoj jutrenji, ostale samo za svakidašnje,[9] onda su uz „Slava i ninje“ hvalitnih nedeljom uzimane stihire, a posle njih je dolazilo Vel. slavoslovlje. Na maloj pak, svakidašnjoj jutrenji, kad se nisu uzimale hvalitne stihire, hvalitni su psalmi završavani sa „Slava i ninje“, pa se onda čitao stih „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet“, a zatim Malo slavoslovlje: „Slava vo višnjih Bogu…“.

No u grčkom rukopisu Narodne biblioteke u Atini br. 33, iz XIV v., kazuje se ovako: „A kad se završe hvalitne, peva se „Slava“ i ovaj tropar: „Tebje podobajet vsjakaja slava, Gospodi Bože naš, Tebje slavu vozsilajem i mi nedostojni rabi Tvoji Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu…“. I odmah „Slava vo višnjih Bogu…“.“[10] Tako vidimo da je od prvobitnog kratkog pripeva uz stihove hvalitnih psalama nastao ceo tropar „Tebje slava podobajet“ koji je došao između hvalitnih psalama i Malog slavoslovlja. No izlaganje ovog rukopisa kazuje nam još jednu pojedinost od značaja: da se uzima „I ninje“ kad se uzima tropar „Tebje slava podobajet“, koji se u stvari završava sa „I ninje“.

Rukopisni grčki Tipik vatikanske biblioteke br. 1877, iz 1292. g., izlažući poredak jutrenje u ponedeljak I sedmice Velikog posta, veli: „Na hvalite ne pojemo stihire, nego po svršetku njihovom (hvalitnih psalama) i „Tebje slava podobajet“, odlaze pojci pred oltar i počinju govoriti: „Slava vo višnjih Bogu…“.“[11] „Slava i ninje“ se ne navodi. Isto tako se nalazi u dečanskom rukopisnom Tipiku iz 1336-1346 g. (sada u Publičnoj biblioteci u Lenjingradu, fotosnimak prof. Mirkovića): „…na hval(i)te G(ospo)da ništo, otnjeliže reč(e)m i Tebe slav(a) pod(o)bajet O(t)cu, othodim na rogozine naše obe strane i stoješte ravno vsi počinjajem Slav(a) va višnjih B(o)gu…“. „Slava i ninje“ se ne pominje ni tu ni u rukopisima Muzeja SPC br. 206, XVI v.,[12] kao i u br. 20, XVI v.[13].

Moguće je da je do ovog izostavljanja došlo zbog gledišta da službama manjim, ili uz Veliki post, „Slava i ninje“ uz ove psalme ne priliči, nego samo onim koje imaju radosni, praznični karakter. Ovakvo gledište izražava 16. prav. Šestog toledskog sabora iz 633. g., koji veli da „neki na kraju responzorija nisu govorili Slava (Ocu..) na osnovu toga što ono ponekad zvuči neodgovarajuće; zato neka bude takva razlika da na radosnim responzorijima dolazi Slava, a na žalosnim da se ponavlja početak“.[14] No moguće je i drugo: Da je „Slava i ninje“ izostavljeno kao suvišno stoga što se uvidelo da ga tropar „Tebje slava podobajet“ sobom može sasvim da zameni, jer ga sadrži u potpunosti [Slava (podobajet)… Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje i prisno… – Slava (je) Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu i ninje i prisno…].

Razumljivo da svi rukopisi ne sadrže ovakve propise, nego se u pojedinim od njih po navici nastavilo i dalje navođenje „Slava i ninje“ i pošto je uveden tropar „Tebje slava podobajet“. Takvu praksu, od naših rukopisa nalazimo u dečanskom pergamentnom Časoslovu br. 107, iz XIV v., u kome, iza stiha poslednjeg hvalitnog psalma: „… hvalite jego va kimvaljeh vasklicanija. Vasako dihanije da hvalit G(ospo)da“ stoji: „Slava i n(i)nj(a). Taž(e) Tebe slava pod(o)bajet G(ospo)di B(ož)e naš…“ Isto je i u Tipiku br. 115, s kraja XIV v.; u Časoslovu i Tipiku br. 108, iz XIV v. U Časoslovu br. 75, Pećke patr., XIV i XVI v., veli se: „… da hvalit G(ospod)a: na konci Slava i n(i)nja, Tebe slava podobajet…“. Isto je u rukopisnom Psaltiru s posledov. Muzeja SPC br. 30, XVI v.: „Hvalite G(ospod)a sa neb(e)s protivu glasu, do konca. Taž(e) Slava i ninja. Taž(e) gl(agolj)et pevi eksapsalmo sice. Na ašte jes(t) post: Tebe slava podobajet G(ospod)i B(ož)e naš…“ Takođe u br. 56, XVI v.

Kao u ovim rukopisima, isto stoji u grčkim štampanim bogoslužbenim knjigama, starijim i savremenim. Orologion (Časoslov) štampan u Veneciji 1848. g. navodi: „Ako li je Četrdesetnica, ili drugi dan koji nema Vel. slavoslovlja, posle hvalitnih „Slava i ninje“ govori određeni brat „Tebje slava podobajet“.“ Isto je tako u ovoj knjizi izdanja Apostoliki Diakonie: „… Posle hvalitnih „Slava i ninje“, govorimo ovako: „Tebje slava podobajet“…“.[15] U Ieratikonu istog izdanja (Atina 1971) stoji slično: „I čita prisutni jerej tri hvalitna psalma. Slava i ninje: Tebje slava podobajet“. U Oktoihu (Paraklitiki) izdanja V. Regopula veli se još određenije: „… vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda. Slava i ninje… i odmah Malo slavoslovlje: Tebje slava podobajet…“.[16] Savremena grčka praksa sledi, dakle, one rukopise u kojima se uzima stari završetak hvalitnih psalama – „Slava i ninje“ – i onda kad je uveden tropar „Tebje slava podobajet“ ispred „Slava tebje pokazavšemu nam svjet“, iako je jedno od toga dvoga suvišno.[17] Isti stav zauzima i crkvenoslovenski štampani Časoslov, u kome doslovno stoji kao u grčkom iz 1845. godine.

Princip da se ne čita „Tebje slava podobajet“ pred Malim slavolovljem, kad se uzimaju hvalitne stihire i uz njih „Slava i ninje“, i obratno – da se ne uzima „Slava i ninje“ kad se uzima „Tebje slava podobajet“, tj. kad nema hvalitnih stihira – dosledno je sproveden u crkvenoslovenskom štampanom Tipiku i Oktoihu. U IX glavi Tipika (O ježe kako podobajet znamenati na vsjak den…) veli se ovako: „Posle toga određeni čtec govori psalam: Hvalite Gospoda i Vospojte Gospodevi, I Hvalite Boga vo svjatih jego, (i) ako Sveti ima stihire na hvalite, tada pevnice govore ova tri psalma (naizmenično). Po Slava i ninje govori nastojatelj: Slava Tebje pokazavšemu nam svjet. A ako nema (tj. hvalitnih stihira): Po psalmima govori nastojatelj: Tebje slava podobajet…“ Na isti način govori se i u pravilu na kraju Oktoiha: „Na hvalite Svetome, ako ima, i koliko je ukazano po Ustavu; Slava Svetome, i ninje Bogorodičan po glasu (slave) Svetog. Potom govorimo: Slava Tebje pokazavšemu nam svjet… Ako ne bude Svetome na hvalite, onda govorimo: Tebje slava podobajet…“.[18]

U carigradskom Tipiku G. Violaki-a ovo pitanje se ne postavlja, jer po njemu kad nema hvalitnih stihira, posle svetilna dolazi „odmah Tebje slava podobajet“.[19] Isto se predviđa u bugarskom Služebniku.[20] Po bugarskom Časoslovu, izd. 1941, pitanje nije jasno postavljeno. Po hvalitnim psalmima, bez pominjanja „Slava i ninje“, stoji primedba: „Ako imaju hvalitne stihire, no nema Velikog slavoslovlja, posle hvalitnih stihira čitamo „Tebje slava podobajet“ (str. 61)“. Ali se ne veli ništa kako biva kad nema hvalitnih stihira, a Malo je slavoslovlje.

Kod pojedinih liturgičkih pisaca navedeno mesto izneto je uopšteno, te se o njihovom mišljenju o ovoj stvari ne može zaključiti ništa određeno. Tako je npr. u Venijaminovoj Novoj Skrižalji, kod profesora Trembelasa i Fundulisa.[21] Kod prof. L. Mirkovića, posle hvalitnih psalama veli se samo toliko: „Zatim dolazi „Tebje slava podobajet“…“[22] Kod K. Nikoljskog stoji nešto jasnije: „A kad se ne peva „Vsjakoje dihanije“, tad posle hvalitnih psalama, umesto pevanja stihire na „Slava i ninje“, čtec govori: „Tebje slava podobajet“.“[23] Bulgakov veli sasvim određeno da se „Slava i ninje“ tu uzima: „Kad nisu određene stihire „na hvalite“, to posle „hvalitnih“ psalama čtec čita „Slava i ninje“ i zatim „Tebje slava podobajet“…“[24] U Pravilniku ep. Melentija, uputstvo na ovom mestu, nasuprot Bulgakovu govori da se „Tebje slava podobajet“ uzima neposredno posle hvalitnih psalama, bez „Slava i ninje“. Govoreći o čitanju hvalitnih psalama, on veli: „I dalje redom završivši: Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda. Posle toga čtec za desnom pevnicom, ili nastojatelj, čita glasno: Tebje slava podobajet…“.[25] U ranijim izdanjima Nikolajevićevog Tipika stajalo je: „…a ako nema Velikog slavoslovija, govori se posle psalama: „Tebje slava podobajet“.“ U novom IV izdanju je nešto opširnije: „Ako nema Velikog slavoslovlja, posle stihira na hvalite čita se: „Slava Tebje pokazavšemu“; a ako nema ni stihira na hvalite, čita se „Tebje slava podobajet“.[26]

*

Smatramo, dakle: kao što se iza hvalitnih stihira, na jutrenji s Malim slavoslovljem, čita „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet“ bez „Tebje slava podobajet“, da tako, kad nema hvalitnih stihira, posle hvalitnih psalama ne dolazi „Slava i ninje“, nego umesto toga „Tebje slava podobajet“. Mala doksologija („Slava Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje i prisno…“) i po rečima i po sadržini potpuno se nalazi u troparu „Tebje slava podobajet“, te bi uzimanje jednog i drugog bilo ponavljanje istog, što navedena pravila u crkvenoslovenskom Tipiku i Oktoihu s razlogom izbegavaju. Tako, onda, treba i postupati.

 

Glasnik, jul 1976.

 

NAPOMENE:


[1] Ovo potvrđuje i grčki rukopisni Tipik vatikanske biblioteke br. 1877 iz 1292. g., koji za kraj jutrenje propisuje: „…  odlaze pojci pred oltar i počnu govoriti: Slava vo višnjih Bogu….Gospodi pribježište, do: Uzrim svjet, probavi milost Tvoju. I ništa više… onda đakon jekteniju, i opet bratija: Spodobi Gospodi sve do: Jako Tebje podobajet pjenije…“ (Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, 869).

[2] Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 148, 408.

[3] Up. Skabalanovič, n. d. II, 305.

[4] I. Fundulis, I akoluthia tu orthru, Thesaloniki 1966, 12.

[5] „I pročitavši hvalitne, bez tropara (stihira), počeli su „Slava vo višnjih Bogu“…“ (Skabalanovič, n. d. I, 328).

[6] Skabalanovič, n. d. II, 299.

[7] Prema prof. Trembelasu, čitanje psalama „narod je slušao, i po završetku celog psalma, ili niza psalama, ponavljao glasno Aliluja, ili Amin, ili u docnije vreme, neki refren kao: Slava Ti, Bože! ili: Slava Ocu i Sinu i Sv. Duhu… itd. (Akoluthie tu orthru ke esperinu, u Mikron Evhologion, Atina 1955, II, 152; up. Skabalanovič, n. d. II, 25; L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 197, 214).

[8] Skabalanovič, n. d. II, 302; Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 163. Mansvetov tu primećuje da ovaj poslednji stih objašnjava „poreklo sadašnjeg uzglasa pred Velikim slavoslovljem i mesto ovoga na jutrenji“.

[9] I danas se može uočiti kako je mehanički izvršeno spajanje slavoslovlja (osobito svakidašnje jutrenje) s himnom „Spodobi Gospodi“, kao i nedeljnih hvalitnih stihira (s pripevima hvalitnih psalama) i stihovnjih stihira (s posebnim, vaskrsnim stihovima: „Voskresni Gospodi Bože moj…“, Ps. 9, 33; i: „Ispovjemsja tebje Gospodi…“, Ps. 9, 1) (Skabalanovič, n. d. I, 408).

[10] Trembelas, n. d. 207, 208. Upoređenje ovog teksta sa rukopisom Narodne biblioteke u Atini izvršio je jerom. o. Irinej Bulović, na čemu mu hvala.

[11] Dmitrijevskij, n. d. 869.

[12] U pravilu kako treba klepati svakog dana: „Po skončaniji hvalite G(ospod)a, Slava va višnjih…“. U pravilu za ponedeljak prve sedmice Časnog posta stoji: „Na hval(ite) st(i)h(i)ri ne pojem, ponježe rešti Tebje slav(a) podobajet G(ospod)i B(ož)e naš načinajet nareždeni inok: Slava va višnjih B(og)u“.

[13] „… i ponježe rešti…“

[14] Skabalanovič, n. d. I, 343.

[15] Atina 1952 , 86.

[16] Solun 1967, 99.

[17] Druga je stvar kad je „Tebje slava podobajet“ kao kratak pripev narod uzimao uz svaki stih hvalitnih psalama, pa i uz „Slava i ninje“, a druga uzimati ga samo uz „Slava i ninje“ kao već razvijen tropar, ali sasvim iste sadržine i po rečima i po smislu sa „Slava i ninje“.

[18] I na jutrenji Vel. petka, posle hvalitnih stihira, koje se uzimaju i uz „Slava i ninje“, čita se Evanđelje deseto, a onda „Slava vo višnjih Bogu“, bez „Tebje slava podobajet“, kako po današnjem crkvenoslov. Tipiku, tako i po grčkom rukop. Tipiku Pantokratorovog manastira u Carigradu iz 1749. g. (br. 85, Dmitrijevskij, n. d. 551).

[19] Tipikon tis tu Hristu megalis ekklisias, izd. Saliveru, Atina, bez oznake god. izdanja, str. 46, 328.

[20] Sofija 1928, str. 55, 56.

[21] S. Peterburg 1899, 122; Akoluthie orthru ke esperinu, Mikron evhologion, Atiina 1955; I akoluthia tu orthru, Thesaloniki 1966; Monahikos orthros, Thesaloniki 1972.

[22] Liturgika II, Beograd 1966, 28.

[23] Posobije, S. Peterburg 1900, 330.

[24] Nastoljnaja knjiga, Harkov, 1900, 787.

[25] Pravilnik I, Beograd 1904, 48.

[26] II izd. Srem. Karlovci 1905, 30; III izd. 1929, 25; IV izd. Beograd 1971, 25.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *