NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Treba li bolesnik da sedi ili stoji dok mu se čita molitva?

 

PITANJE: Pri čitanju molitava bolesnicima u crkvi, neki sveštenici drže kao pravilo da bolesnik pri tome sedi, ma bio i mlad i mogao da stoji. Ima li za to kakvog opravdanja, ili se to čini zato što se tako videlo da čine stariji?

 

ODGOVOR: Biće da je razlog navedene prakse upravo taj: primilo se od starijih sveštenika i naviklo, pa ne razmišljajući i ne tražeći razloga i opravdanja, po navici nastavlja se tako dalje.

Iz pojedinih bogosluženja, osobito Svete Liturgije, vidimo da se u važnijim momentima verni pozivaju da stoje uspravno („Vostanite!“; „Premudrost, prosti uslišim…“; „Stanem dobrje, stanem so strahom…“), ili preklone kolena, sagnu glave i na taj način ukažu poštovanje reči Božjoj koja se čita, ili sveštenom činu koji se vrši, smirenost pred Bogom i usrdnost u molitvi koju mu upućujemo za duhovne i telesne potrebe. Šta nam je potrebnije od zdravlja, i gde da budemo smireniji i usrdniji nego pri molitvi u bolesti, koja je, kao i smrt, u krajnjoj liniji, posledica greha.

Prema uputstvu Svetog apostola Jakova brata Gospodnjeg, kako da postupi verni kad ga snađe bolest, zaključujemo da na poziv bolesnika treba da mu dođu sveštenici, izvrše molitvu i jeleosvećenje, uz pomazivanje uljem. Razlog da sveštenici dolaze njemu, a ne on njima, svakako nije u tome da bi samo oni pokazali smirenost i izvršili dužnost, nego u ozbiljnosti bolesti koja bolesniku onemogućuje kretanje. Prirodno da se u takvom slučaju ne može očekivati i tražiti da iznemogao bolesnik ustane za vreme molitve i „stojeći pravo“ učestvuje u njoj, nego ili da sedi ako može, za vreme sveštenodejstva ili da leži ako ne može ni sedeti. Stari rukopisni činovi Tajne Jeleosvećenja, od kojih jedni predviđaju da se Čin vrši u crkvi, a drugi vele da se može vršiti ili u crkvi ili u domu bolesnikovom, potvrđuju nam misao da je i u staro vreme bolesnik, koji nije sasvim iznemogao i mogao se kretati, dolazio u hram za ovu potrebu. Tako rukopisni Evhologion Sinajske biblioteke br. 973, iz 1153. g., izlaže vršenje Čina u hramu, posle Liturgije kojoj prisustvuje bolesnik i koji na Velikom vhodu „pada na lice svoje usred hrama“. Po završetku jeleosvećenja, sveštenici „uzimaju bolesnika i odlaze njegovom domu, pevajući: Bogorodicje priželjno; govore i 50. psalam, imajući i Sveti jelej, krstoobrazno pomazuju njime odar bolesnika, i dom i vrata“.[1] Po Evhologionu lavre Svetog Atanasija u Svetoj Gori, br. 189, HIII v., bolesnik poziva sedam sveštenika, „gde hoće, ili u crkvu, ili u svoj dom“.[2] Od naših rukopisa, jedni nemaju primedbu gde se čin vrši;[3] jedni predviđaju da se vrši u crkvi;[4] a jedni, u primedbi pred Činom, vele: Posledovanije s(ve)t(a)go jeleja os(ve)vštajemago ot sedmi s(ve)štenikov sabravše se va crkve ili va domu.[5]

Slično mišljenje o vršenju Tajne Jeleosvećenja u crkvi, ili domu, imaju i pojedini liturgički pisci. Arhiepiskop Venijamin veli: „Teško bolesni… pomazuju se ovim osvećenim jelejem u domu, a u crkvi se ova Tajna svršava za one bolesnike koji imaju toliko snage da dođu crkvi“.[6] Tako smatra i S. Bulgakov, veleći „da je hram glavno i osobito mesto za vršenje jeleosvećenja. A pri nemogućnosti da bolni primi jeleosvećenje u hramu, ono može biti vršeno u domu, a u krajnjem slučaju i na otvorenim mestima…“.[7] Isto je tako i po prof. Mirkoviću,[8] Konstantinu Kalinikosu[9] i dr.

Što se tiče pitanja o sedenju ili stajanju bolesnika za vreme vršenja ove Tajne, principijelno uputstvo daje nam savremeni crkvenoslovenski Trebnik, u kome se posle sedmog pomazanja, pred polaganje otvorenog Svetog Evanđelja na glavu bolnog, veli da on „ako može, sam dolazi među sveštenike, ili podržavan od svojih stoji, ili sedi. Ako li to ne može, sami sveštenici staju oko postelje na kojoj on leži“.[10] Ista ova primedba nalazi se u bugarskom Trebniku,[11] dok je u grčkim savremenim Evhologijima primedba kratka i veli samo: „Onda onaj kome se vrši jeleosvećenje dolazi među jereje“.[12] Razumljivo da su bolesnici, za vreme dugog čina ove Tajne, i kad su dolazili crkvi, najčešće, zbog nemoći bili prinuđeni da sede. To je svakako dalo povoda nekim sveštenicima da i u lakšim slučajevima, tokom vršenja ne samo Čina jeleosvećenja, nego i molebna i molitava za bolne, ponude bolesniku da sedne, što su onda drugi protegli na sve bolesnike.

Najsavetnije je, dakle, da se u ovoj stvari postupa prema stanju bolesnika i njegovoj moći. Ako je bolesnik iznemogao, ili sa obolelim i oteklim nogama, za vreme molebana može da sedi. Pri čitanju Evanđelja, ako može, treba da stoji, a na poslednjoj molitvi da kleči. Ako ne može, onda i tada neka sedi. Ostali bolesnici treba za sve vreme molebna da stoje, a pri završnoj molitvi da kleče. Nikako pak da sede u crkvi za vreme ovog Čina samo zato što im se čitaju molitve za bolesne.

 

Glasnik, novembar 1979.

 

NAPOMENE:


[1] A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 109. I Evhologion iste biblioteke br. 960, XII v., predviđa vršenje Čina u crkvi. Na kraju u Činu stoji: „Treba da se zna da onaj čovek kome se vrši ovaj Sv. jelej (Tajna Jeleosvećenja), za sedam dana niti se svlači, niti se pere, nego ostaje pri svetoj crkvi za sedam dana. A ovih sedam sveštenika liturgišu tih sedam dana, jedan za drugim svaki dan za onog bolesnika. Posle sedam dana kupa se i menja (odeću) i poučava od prvog jereja od ovih sedam, u prisustvu svih njegovih saslužitelja: Pazi, brate, da ostalo vreme svog života u ovom veku ne zgrešiš Gospodu. Jer tvoji pređašnji prestupi izglađeni su zastupništvom nas nedostojnih jereja, po blagodati Hrista, sada i uvek i u vekove“ (n. d. 202).

[2] Isto, 184. Rukopisi iste biblioteke br. 968. iz 1426. g. (n. d. str. 405), br. 988, XV v. (n. d. str. 588), br. 972, XV v., (n. d. str. 576) predviđaju vršenje Čina „u crkvi ili u domu“. Isto tako stoji i kod Goara (Evhologion, Venecija 1730, 322).

[3] Trebnik Patrijaršijske biblioteke u Beogradu br. 112, XIV v.

[4] Br. 1, XV-XVI v. Po rukopisu br. 212, XV -XVI v., postavlja se „bljudo“ sa pšenicom, kandilo i „sedam žižac… posrede crkve na tetrapodiji“ (l. 99a), a tako isto i po br. 221, XVI v.; br. 229, XVI-XVII v.

[5] Br. 7, XVII v., iste biblioteke.

[6] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 452.

[7] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1185.

[8] Liturgika, Beograd 1967, II2, 144.

[9] O hristianikos naos, Atina 1969, 527. Sveštenici se, veli on tu, pozivaju „u dom bolesnikov svakako kad bolesnik ne može da dođe ili donese u hram. Ali ako može, tada hram Božji… za sveštenodejstvo bolje odgavara u svakom pogledu“.

[10] Trebnik, Beograd 1858, l. 81a; izdanje Sv. Arh. Sinoda, Beograd 1979, str. 201.

[11] Sofija 1929, str. 268.

[12] Mikron Evhologion, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1968, str. 181:, Agiasmatarion, D. Skarpa, izd. Saliveru, Atina, bez godine izdanja, str. 312.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *