NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Sveštenodejstvo episkopa u parohiji svoje eparhije bez znanja nadležnog paroha

 

PITANJE I: Može li episkop izvršiti sveštenodejstvo u nekoj parohiji svoje eparhije bez znanja i saglasnosti nadležnog paroha?

PITANJE II: Može li se student više bogoslovske škole venčati u parohiji u kojoj nije njegova škola i u kojoj on nikada nije boravio?

 

ODGOVOR: Kao što kanonski i pozitivni propisi Crkve zabranjuju svešteniku vršenje sveštenodejstva u tuđoj parohiji, bez odobrenja nadležnog paroha (13. kanon Neokesarijskog sabora; 18. čl. Pravila i postupka za crkvene sudove Srpske pravoslavne crkve), tako oni zabranjuju episkopu vršenje sveštenodejstva i drugih funkcija vezanih za njegov čin, u tuđoj eparhiji, bez saglasnosti nadležnog arhijereja (14. i 35. kanon Svetih apostola; 2. kanon Drugog Vaseljenskog sabora; 8. kanon Trećeg Vaseljenskog sabora; 20. kanon Trulskog; 13, kanon Antiohijskog, 11. kanon Sardikskog). No nema nijednog kanonskog propisa koji bi arhijereju to zabranjivao, ili bilo čime uslovljavao, u granicama poverene mu eparhije. Štaviše, njemu se strogo nalaže da obilazi mesta svoje eparhije, poučava, sveštenodejstvuje i nadzire rad sviju potčinjenih mu klirika (58. kanon Svetih apostola; 19. kanon Trulskog; zakletva pri rukopoloženju episkopa). Slično veli i Ustav SPC: „Eparhijski arhijerej, po svom arhipastirskom pozivu, saglasno pravoslavnom učenju i pravilima crkvenima, ima punu vlast u poslovima vere i morala, sveštenodejstvovanja i arhipastirskog staranja u svojoj eparhiji“ (čl. 102 i 100, t. 1 i 26; čl. 13, al. 3).

Kanonski propisi zahtevaju da se episkop stara o svima crkvenim stvarima i njima upravlja (38. kanon Svetih apostola), da u svemu rukovodi radom prezvitera i đakona, a oni da ga pominju na bogosluženju (13. kanon Prvodrugog sabora), ne služe gde on ne dozvoli (59. kanon Trul.; 12. kanon Prvodrugog sabora) i uopšte ne preduzimaju ništa bez znanja i saglasnosti episkopa (57. kanon Laodikijskog sabora veli: Prezviteri ne mogu ništa raditi bez privole episkopa; a 39. kanon Svetog apostola: Prezviteri i đakoni bez znanja episkopa neka ne preduzimaju ništa, jer je on onaj koji se ima starati o narodu Gospodnjem i koji ima davati računa o njihovim dušama)[1], ali ne i obratno: da oni rukovode njegovim radom, da on ne služi bez njihove dozvole i ne čini ništa bez njihovog znanja i saglasnosti.

Razume se da ova prava proističu iz veličine služenja Crkvi koje episkop vrši, po naređenju Gospoda (Mt. 20, 25-28; 24, 45-48), a nikako da se njemu daje pravo na samovolju, ili izuzimanje ispod vlasti koja u Crkvi stoji nad svima i kojoj se svi svesno i dobrovoljno pokoravaju. O toj univerzalnoj vlasti u Crkvi govori već Sveti Ignjatije Bogonosac veleći da se đakoni i prezviteri pokoravaju episkopu, episkop Hristu, kao Hristos Ocu.[2] Kanoni pak jasno iznose da i nad episkopom postoji vlast koja nadzire njegov rad, poziva ga na odgovornost, može mu suditi i osuditi ga (74. kanon Svetih apostola; 14. i 15. kan. Antiohijskog sabora; 15. kanon Sardik. sabora) i kojoj se sveštenici i đakoni mogu žaliti na odluke episkopa kad smatraju da su nepravilne (14. kanon Sardik. sab.).

No po učenju Pravoslavne crkve, punoću jerarhijskog služenja ima episkop, a služba đakona i prezvitera potiče od episkopa, od koga je rukopoloženjem dobijaju, te imaju „dakle, vlast uslovljenu vlašću episkopskom“,[3] dok njegova vlast nije uslovljena njihovom. Da li će on tu vlast vršiti neposredno, ili delegiranjem nekog drugog sveštenog lica, da npr. osvešta hram, izvrši uviđaj; ili doći u kanonsku posetu, izvršiti neko sveštenodejstvo itd., najavivši to prethodno nadležnom parohu, ili iznenada, ne obavestivši ga, to je stvar njegovog rasuđivanja i blagorazumija.

Načelno, dakle, episkop kao prvosveštenik može vršiti sva sveštenodejstva u parohijama svoje eparhije. Ako on to, zbog razloga čiju će opravdanost sam proceniti, ponekad i vrši, nadležni paroh nije u pravu da mu to spori, tim pre što, po običaju kod nas, episkop u takvom slučaju ne uzima nikakvu nagradu prilikom sveštenodejstva, nego ona, prirodno, pripada nadležnom parohu, ili manastiru. Na taj način paroh ne biva niukoliko oštećen.

U ovom odgovoru, iznetom na prvo pitanje, nalazi se u suštini odgovor i na drugo.

Vernik pripada parohiji u kojoj je stalno nastanjen (čl. 25. Ustava SPC). Svete Tajne i sveštene obrede, za njegove duhovne potrebe, vrši nadležni paroh (čl. 176. t. 3 Ustava SPC). Neki drugi paroh može to izvršiti samo po dozvoli, po privoli nadležnog paroha (čl. 18. Pravila i postupka za crkvene sudove SPC, § 56. Brač. pravila SPC), i iznimno – prema iznetom u odgovoru na I pitanje – po naređenju eparhijskog arhijereja.

 

Glasnik, decembar 1972.

 

NAPOMENE:


[1] N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 104; II, 101.

[2] Poslanica Filadelfijcima IV, izdanje Apost. Diakonia, Atina 1955, str. 309.

[3] N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 255.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *