NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li se obaviti sveštenodejstvo bez mantije i epitrahilja?

 

PITANJE I: Može li sveštenik izvršiti koje sveštenodejstvo, ili Svetu Tajnu bez epitrahilja?

PITANJE II: Može li sveštenik, u svom domu, čitati jutarnje molitve, „Na son grjaduščim“, ili molitveno pravilo pred Sveto Pričešće bez epitrahilja i bez mantije?

PITANJE III: Može li sveštenik vršiti Svetu Tajnu Ispovesti, ili služiti Svetu Liturgiju bez mantije?

 

ODGOVOR NA PITANJE I: U svojoj Liturgici, u odeljku „O sv. odeždama“, prof. dr L. Mirković veli da epitrahilj simbolički označava, pored drugog (igo Hristovo, veze kojima je On bio vezan oko vrata pri vođenju od prvosveštenika Pilatu), i blagodat Svetog Duha koja se izlila kao miro na sveštenika pri rukopoloženju (Ps. 122, 2). Onda nastavlja: „Bez epitrahilja ne može prezviter – kao i đakon bez orara – vršiti nikakvu bogoslužbenu radnju ili obred“.[1] O neophodnosti epitrahilja svešteniku pri služenju govore slično i drugi liturgički pisci. Arhiepiskop Venijamin piše: „Epitrahilj je u pravom smislu sveštenička odežda“.[2] U daljem razlaganju on iznosi, prema Svetom Simeonu Solunskom, da je epitrahilj postao od đakonskog orara, čiji je stražnji kraj, pri rukopolaganju u starini, episkop prebacivao oko vrata i preko desnog ramena pa spreda zakopčavao „kao stavljajući rukopolaganog pod jaram. Jer treba na neki način da vidi i preko simvola koju je blagodat on primio, i da je najpre (kao đakon) samo dužnost za jedno delo službe dobio, a sada i za sveštenodejstva i celo sveštenstvo, te da je veći njegov jaram i da za sve delo treba da bude služitelj i staralac. Stoga se opasuje (orarem) i drugi put (preko desnog ramena) kao pozvan na više delo“.[3] Kakav značaj ima epitrahilj za sveštenika pri služenju govori i K. Nikoljski, veleći da on „u samom epitrahilju (bez felona i dr.) vrši, obično u hramu i pritvoru, ona bogosluženja koja su manje svečana, naime: malu večernju, povečerje… polunoćnicu, časove (ako se na njima ne čita Evanđelje), takođe razna molitvoslovlja u domovima: pri rođenju deteta, davanja mu imena itd“. No, dok bez felona i drugih odeždi to može da vrši, „jerej bez epitrahilja…“ – nastavlja on dalje – „ne vrši nijednu službu“,[4] kao što to, u posebnom odeljku „Sveštenik bez epitrahilja ništa ne svršava“, razlaže takođe i arhiepiskop Venijamin,[5] pozivajući se na Svetog Simeona Solunskog. I prof. Fundulis veli slično: „Epitrahilj je prava oznaka sveštenstva i simvol blagodati Sv. Duha koja je izlivena na njega u Tajni Sveštenstva…“.[6] U celom razlaganju u vezi s epitrahiljem i on se poziva na Svetog Simeona Solunskog.

Zato ćemo se i mi obratiti Svetom Simeonu za autoritativni odgovor u ovoj stvari, utoliko pre što je on baš o tome pisao odgovarajući na postavljeno mu slično pitanje. Pentapoljski mitropolit Gavrilo postavio je pitanje Svetom Simeonu: „Zašto su potrebne odežde kad je sveštenik na rukopoloženju dobio blagodat Svetog Duha za vršenje sveštenodejstva, i da li se može bez epitrahilja izvršiti sveštenodejstvo“? U svom odgovoru Sveti Simeon obrazlaže da, kao što se čovek sastoji od tela i duše, „tako su i Tajne date da budu dvojne… Stoga su i sveštene odežde potrebne, i bez epitrahilja ne treba jerej da dejstvuje ništa, jer i sveštene odežde imaju božansku blagodat, pošto svaka od njih ima sopstveni duhovni značaj. I pri sveštenodejstvu treba da se obuče u sve, a u drugim sveštenim činovima kao što je običaj, i kako je po predanju, ne izostavljajući nikad, mada to izgleda od malog značaja“. Na kraju Sveti Simeon zaključuje: „Bez epitrahilja ne vršiti nikakvo sveštenodejstvo“.[7]

Međutim, i u doba Svetog Simeona, sveštenomonasi po manastirima vršili su pojedine činove u crkvi bez epitrahilja, kao što ih u nekim slučajevima vrše i sada. Sveti Simeon se saglašava sa ovakvom praksom i upućuje sveštenike da u tim činovima „samo ono vrše bez epitrahilja što i u manastirima obično čine jereji na polunoćnici, časovima i povečerjima“.[8] U današnjim prilikama, s malo bratstva, u slučaju nužde biva da jeromonah, ostavši sam, svrši svakodnevnu večernju i jutrenju bez epitrahilja, kao što ih vrše monahinje, i monasi bez sveštenog čina, tj. uzglasom: „Molitvami svjatih otec naših…“, bez jektenija, molitava, vozglasa i otpusta, koje inače govore u redovnim prilikama kad imaju epitrahilj. Slično tome, u nuždi bi mogao postupiti i sveštenik u crkvi, ili u svom domu, kao što veli i prof. Fundulis.[9] I prema S. Bulgakovu, sveštenik može vršiti jutrenju i večernju bez pojaca u domu, ili kad je sam u crkvi, i tada – veli – ne treba da čita jektenije, „jer se u njima direktno obraća drugima: „Gospodu se pomolimo“, ili: „Još se molimo“, tj. sveštenik ili đakon ovim pozivaju predstojeće da uzmu učešća u opštoj molitvi, zbog čega su oni, tj. predstojeći, ili umesto njih hor, i dužni da odgovaraju: Gospodi, pomiluj“.[10]

Ali u pogledu vršenja Svete Liturgije, ostalih Tajni i Činova, Sveti Simeon veli da se ono nikako ne može dopustiti bez epitrahilja. Naiđe li neophodnost da se izvrši Sveta Liturgija, ili krštenje, ili ispovest, i među odeždama nema epitrahilja, a suviše je daleko da se on potraži u drugom mestu, kako tada postupiti? Kao krajnje sredstvo za ishod iz ove neprilike Sveti Simeon daje ovakvo uputstvo: „Ako bude nužda (da se izvrši) neki čin, ili molitva, a ne nađe se epitrahilj, da ne izostane čin, neka jerej blagoslovi ili pojas, ili komad gajtana, ili platna i stavi na se kao epitrahilj i izvrši čin“.[11] Tako će se, dakle, izbeći duhovna šteta koja bi nastala za sveštenika i verne sticajem nastalih neprilika. A ovaj epitrahilj, koji je poslužio u nuždi, već se više ne može upotrebiti u obične svrhe, nego – kako veli Sveti Simeon – „neka bude za sveštenu upotrebu, ako odgovara, ili se ostavi na posebno mesto da ne bi bio upotrebljen za obične (svrhe)“.[12] Nećemo, dakle, postupiti po savetu V. Nikolajevića koji na pitanje: „Može li sveštenik u slučaju krajnje nužde pristupiti obavljanju Tajne Pokajanja, tj. Ispovedi bez epitrahilja?“ (pozivajući se na Rukovodstvo dlja seljskih pastirej 1885, str. 237, 238), odgovara da „sveštenik ne imajući vremena po epitrahilj otići ili koga poslati, može bolnoga i bez epitrahilja ispovediti“,[13] jer nije u pravu.

 

ODGOVOR NA PITANJE II: U odgovoru na drugo pitanje možemo reći ovo: Ako povečerje, ili polunoćnicu može sveštenik da svrši i u crkvi bez epitrahilja, utoliko pre može biti bez njega ako ove činove vrši u kući, u porodici, ili jeromonah u svojoj keliji. Što se tiče jutarnjih molitvi, molitvi „Na son grjaduščim“ ili molitvenog pravila pred Sveto Pričešće, kako oni ne spadaju u crkvene činove, nego u domaće, kelejno molitveno pravilo, nema potrebe da ih sveštenik, ili sveštenomonah vrši u epitrahilju.

No ako se navedeni činovi i molitve mogu vršiti u porodici bez epitrahilja, sveštenici ne treba da ih vrše bez mantije. Mantija je simbol pripadanja kliru, razlika između stada i pastira. U njemu, osobito za vreme molitve, i članovi porodice treba da vide duhovnika. Razume se da bi žalostan bio onaj sveštenik koga bi verni i članovi njegove porodice samo po mantiji poznali kao sveštenika, jer mantija ne čini sveštenika sveštenikom, kao ni kukulj monaha (Cuculus non facit monachum). Ali ova razlika u odelu između sveštenika i laika nije bez značaja: „Korisna je i osobitost u odeći“ – veli Sveti Vasilije Veliki – „jer opominje svakog i svedoči o našem obećanju da ćemo živeti po Bogu, te stoga i oni koji nas sretaju očekuju odgovarajuće vladanje. Jer neprilično i nepristojno ne primećuje se među kakvim bilo ljudima i onima koji su obećali mnogo. Ako prost čovek, ili neko od običnih ljudi javno koga bije, ili biva bijen; ako govori neprilične reči, provodi vreme u krčmama, ili čini druge slične nepodopštine, neće se na to obratiti pažnja, jer to što se desilo odgovara svakodnevnom životu. A na čoveka koji je dao zavet strogog života, ako prenebregne i nešto malo od svojih dužnosti, obraća se pažnja i stavlja mu se prekor… Otud ta razlika u odeći služi kao neka opomena slabim, nehotično ih zadržavajući od zla“.[14] I nas, dakle, same i druge koji nas budu gledali i slušali treba mantija da opominje da smo sluge Božje, te da svagda moramo govoriti i vladati se kako dolikuje „Caru nad carevima“ koga predstavljamo. Govoreći ovo, dolazi mi na um kako je tu stvar lepo shvatio jedan mladi crnac iz Ugande. Onde se pravoslavlje javilo samoniklo. Kad je primljeno zvanično od Aleksandrijske patrijaršije, nekoliko pravoslavnih mladića, posle ovog rata, poslato je na studije u Grčku. Po završetku Teološkog fakulteta i povratku u svoju zemlju, jedan od tih mladića zamonašio se. Kao monah, u crnoj monaškoj rasi i kamilavci, on je pod vrelim suncem žarkog pojasa prolazio krajevima Usumbure, svog rodnog kraja, a narod koji ga je sretao zaustavljao se i pitao ko je on? – „Zar ja nisam crnac kao i vi?“ – odgovarao bi. – „Jesi, ali šta znači ta odeća koju nosiš, različita od sviju ostalih?“ – „Ja sam pravoslavni monah“ – govorio je i tako podsticao interesovanje kod svojih sunarodnika za Pravoslavnu crkvu, njeno ustrojstvo i učenje. „Mogao bih ja“ – piše on – „kao i klirici drugih hrišćanskih vera ići bez mantije. Ali kad će moji zemljaci Afrikanci imati prilike da vide pravoslavnog monaha i da čuju nešto o Pravoslavlju?“ On je lepo shvatio da i na taj način mantija može delovati pozitivno za stvar Pravoslavlja i gotov je, eto, da je nosi u žarkoj klimi centralne Afrike.

Sveštenik, dakle, treba da nosi mantiju i u svojoj kući, među svojom porodicom, pogotovo pri čitanju zajedničkih molitvi ujutro, uveče, čitanju kanona i paraklisa, jer je on sveštenik i svojoj porodici.

 

ODGOVOR NA PITANJE III: Odgovarajući na treće pitanje ukazaćemo na sledeće: Šesti Vaseljenski sabor, svojim 27. kanonom, naređuje da sveštena lica „nose odeću već određenu za ubrojane u klir“ bilo da su u gradu, bilo na putu; a koji to prenebregnu, oblačeći drukčije odelo, da se ispravljaju odlučenjem na nedelju dana.[15] Prema ovom kanonu, kao i svemu onom što je napred rečeno, jasno je da sveštenik, pogotovo u crkvi, ne može vršiti nikakvo sveštenodejstvo, niti koju Svetu Tajnu, ili molitvoslovlje vernim u domovima bez mantije. I u zemljama u kojima je zabranjeno na ulici ići u mantiji,[16] sveštenici u crkvama i domovima pri bogosluženju obavezno oblače mantiju. U Grčkoj pak i pojci, psalti, u znak svoje službe Bogu, u crkvi oblače rasu. A tako isto laici-teolozi kojima je dozvoljeno da propovedaju u crkvi, obavezno oblače rasu za propoved, da tako „predstave još očiglednije da propovednik ne govori od sebe, niti propoveda sopstveno učenje, nego da kao organ Crkve… poučava narod“.[17] Sveštenik ne liturgiše svagda, zato on i ne nosi svagda sveštene odežde. Ali on je sveštenik svagda, zato treba da svagda nosi mantiju, simbol svoga posvećenja Bogu. Samo ako nastane vreme gonjenja, kao što je bilo u prvoj Crkvi, ili u drugim iznimnim prilikama, dopustiće se sveštenstvu da ide bez mantije. Dotle su u važnosti kako navedeni propisi, tako i naredba našeg Arhijerejskog sabora, izražena u 28. čl. Pravila i postupka za crkvene sudove koja direktno zabranjuje sveštenom licu da „bez propisanog svešteničkog odela dolazi u sveti hram, ili bogosluži, ili vrši obrede, ili se pojavljuje na skupovima sveštenstva ili vernih, ili saobraća sa pastvom…“, predviđajući za prekršioce odgovarajuće epitimije.

 

Glasnik, maj 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Pravoslavna liturgika, Beograd 1965, I, 127, 128.

[2] Novaja skrižalj, S. Peterburg 1859, 160.

[3] Isto. Up. Sv. Simeon Solunski, O sveštenim hirotonijama, Minj P. G. T. 155, k. 388.

[4] Posobije k izučeniju Ustava bogosluženija, S. Peterburg 1900, 55.

[5] N. d. 166, 167.

[6] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 25, 26.

[7] N. d. Pitanje 17, k. 868.

[8] N. d. k. 869.

[9] N. d. 26.

[10] Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 760.

[11] N. d. k. 868. Može se javiti pitanje: Kako da se neosvećeni predmeti, samo uz blagoslov sveštenika upotrebe kao odežde? Ali ako uzmemo u obzir da u starini uopšte nije bilo Čina osvećenja odeždi, nego su ih jerej i arhijerej svagda blagosiljali pred oblačenje, što je ostalo sve do danas, onda će se ova nedoumica lako savladati (up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1908, 145).

[12] Sv. Simeon Solunski, n. d. 868.

[13] Praktični sveštenik, Zemun 1910, sv. II, str. 3.

[14] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1911, knj. 7, str. 361. Pri tome treba imati u vidu i naredbu 16. kan. Sedmog Vas. sabora, da ta odeća treba da je pristojna, ali ne raskošna i luksuzna, nego skromna i prosta (Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, str. 335; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 622).

[15] Pidalion, n. d. str. 242; N. Milaš, n. d. I, 507.

[16] Npr. u Turskoj i u Sovjetskom Savezu.

[17] Fundulis, n. d. I, 140.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *