NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Kakav smisao imaju reči „Poveli“, „Povelite“ pri rukopoloženju?

 

PITANJE: Pri rukopolaganju za đakona i sveštenika, vodeći rukopolaganog prema Carskim dverima đakoni uzglašavaju: „Poveli“, „Povelite“, „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“! Kakav smisao imaju ove reči i na koga se odnose u prva dva slučaja?

 

ODGOVOR: Reči „Poveli“, „Povelite“, pored navedenog, upotrebljavaju se i na sve tri Liturgije naše Crkve: Svetog Jovana Zlatousta, Svetog Vasilija Velikog i Liturgiji Pređeosvećenih Darova.

Kad posle tropara i kondaka, na Liturgiji Svetog Jovana i Svetog Vasilija, arhijerej, ili jerej, treba da pođe na „gornje mesto“, đakon im na to ukazuje rečima: „Poveli, despota!“

Na Liturgiji, pak, Pređeosvećenih Darova, po pročitanju prve parimije i prokimena, đakon uzglašava: „Povelite!“ – na što sveštenik uzima svećnjak s upaljenom svećom i kadionicom, i čineći njima znak krsta prema istoku, govori: „Premudrost, prosti“; pa prema zapadu: „Svjet Hristov prosvješčajet vsjeh“![1]

Reči „Poveli“, „Povelite“ bukvalno znače: „Zapovedi“, „Zapovedite“ i prevod je grčke reči „Kelevson“, „Kelevsate“. U vizantijskoj dvorskoj etikeciji, ovim izrazom obraćalo se caru da naredi, ili da da dozvolu za početak bilo koje dvorske ceremonije i javne priredbe.[2]

Iz vizantijskog dvorskog ceremonijala ovaj običaj je prešao u crkvenu upotrebu, i đakon ga je upućivao episkopu i svešteniku da ukaže na pojedine važne momente na bogosluženju, slično uzglasima: Vonmem, Premudrost, Blagoslovi i drugo.[3]

Reči „Poveli“, „Povelite“, „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“, kazuju se ne samo na početku rukopolaganja đakona i sveštenika, nego i episkopa. Iz trećeg uzglasa „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“ jasno je da se taj poziv upućuje episkopu. Pitanje je, dakle, kome su upućena prva dva poziva?

Ako se obratimo poznatim liturgičkim piscima koji o tome pitanju govore, videćemo da se u mišljenjima razlikuju. Najstariji od njih, arhiepiskop Venijamin, smatra da se prvo „Poveli“ upućuje Bogu; drugo „Povelite“ narodu, vernim u hramu; treće – Preosvećenom (episkopu) koji treba da izvrši ovaj čin.[4]

Protojerej Konstantin Nikoljski navodi mišljenje arhiepiskopa voronješkog i zadonskog Ignatija da privođenje hirotonisanog Carskim dverima i oltaru izražava prizvanje Božje i ono se posvedočava od naroda, klira i episkopa, na koje se i odnose uzglasi: „Poveli“, „Povelite“, „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“.[5]

Ovaj stav zastupa u celosti K. Nikoljski, a kod nas protojerej dr Lazar Mirković.[6]

Profesor P. Trembelas, pak, kaže da se uzglas „Poveli“ upućuje episkopu. Prema praksi kod nas, veli, prvi đakon govori uzglas „Kelevson“. Ovaj se upućuje episkopu pozivajući ga da naredi početak vršenja hirotonije. Drugi đakon ponavlja uzglas u množini „Kelevsate“. Najpre će biti da se ovaj upućuje celoj Crkvi pozivajući ih sve da iskažu svoju saglasnost. Pošto zbor vernih ćutanjem pokaže ovu svoju saglasnost, upućuje se treći vozglas episkopu.[7]

Smatram da je najprihvatljivije mišljenje protojereja K. Nikoljskog i prof. L. Mirkovića. Dalje razmatranje o tome kakav bliži smisao imaju reči „Poveli“, „Povelite“ upotrebljene ovde u činu rukopolaganja, mislim da će to jasno potvrditi. Pređimo, dakle, na to razmatranje.

Koliko sam mogao da sagledam, uzglasi „Poveli“, „Povelite“, „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“, javljaju se u činu rukopolaganja, za sva tri stepena, tek u novije doba. U grčkim rukopisima koje navodi P. Trembelas, onima kod Goara i A. Dmitrijevskog – nema ih. Nema ih ni u našim rukopisima,

Razmotrimo li najstarije grčke rukopise, do čijih kazivanja o toj stvari možemo doći, u najstarijem od njih – Barberinskom, iz VIII-IX veka, i Kriptoferatskom iz IH-H veka, videćemo da nema pomena da se šta govori dok se rukopolagani na bilo koji od tri stepena dovodi oltaru za rukopoloženje.[8]

Kao u Kriptoferatskom kodeksu, sasvim slično se veli i u našem, srpskom, rukopisu Patrijaršijske biblioteke u Beogradu br. 134, iz polovine XVII veka. U njemu se samo kaže da se rukopolagani za „s(ve)štenika sireč popa“ privodi „ot prvih prezviter, ili inogo s(ve)štenika ka s(ve)štenjej trapeze, i vozglasivšu arhidiakonu: Vonmem, pročitajet pisano prvo(sve)štenik va uslišanije suštim predstojaštim sa njim, imušti sice: Bož(a)stavnaja blagodat…“(l. 18, a).

Ni kod Svetog Simeona Solunskog, u XV veku, u opisivanju rukopolaganja za đakona, nema pomena da đakoni, vodeći ipođakona Carskim dverima, nešto govore, nego se samo veli: „Naredbom arhijereja, od dva đakona uvodi se u oltar“,[9] ophode triput Časnu trapezu, uz „Sveti mučenici…“, dovodi se arhijereju, koji ga triput blagosilja (sfragizete), preklanja jedno koleno, a glavu priklanja Časnoj trapezi, i pošto đakon uzglasi: „Proshomen“, jer ovim najvažnijim postupcima treba da svi ukažu pažnju i saglasnost, arhijerej uzglašava (ekfoni): „I thia haris…“.[10]

Isto tako je kazivanje i u činu rukopolaganja đakona za prezvitera.[11]

Ni u mnogim drugim rukopisima koje navodi Trembelas nema pomena da se pri tom vođenju nešto govori ili peva.

U starim rukopisima nema ni pomena odakle se dovodi ipođakon. Biće da je to bilo sa soleje gde su stajali niži klirici.[12] Rukopisi iz docnijeg vremena navode da se, pri rukopolaganju za đakona, ipođakon izvodi iz proskomidije, uz pevanje „Carju nebesnij“,[13] ili !šta drugo naredi arhijerej“.[14] Dovođen je do sredine hrama, gde je arhiđakon uzglašavao: „Privodi se najpobožniji ipođakon, ime, brat naš, da se rukopoloži za đakona najsvetije crkve, ime. Recimo za njega Gospode pomiluj, triput. I sav narod: Gospode pomiluj, triput. A rukopolagani čini metanija. I biva i drugo privođenje kao i prvo“ (tj. privodi se dalje na soleju, uz iste reči i metanije. Onda se dovodi do oltara, pred arhijereja, i uzglašava arhiđakon ili ko drugi: „Proshomen (Pazimo)“.[15]

Uzglasa „Poveli“ u svim ovim rukopisima nema. Koliko sam uočio, on se najpre javlja u jednom grčkom rukopisu iz XV veka, upućen patrijarhu prilikom ispovedanja vere novoizabranog episkopa.[16] Isti uzglas upućen episkopu, pri rukopoloženju đakona za sveštenika, navodi se u rukopisnom Arhijerejskom činovniku Dečanske biblioteke br. 135, s kraja XVI veka.[17] Tu se veli da, posle Heruvimske pesme, izvodi rukopolaganog arhiđakon, iz oltara severnim dverima, dovodi do sredine hrama uzglašavajući veleglasno: „Izvoljenijem i dejstvom Pres(ve)tago i Životvoreštago Duha, proizvodi se rab Božiji bl(a)gogovejnij dijakon (imerek) va prezviterstvo. Poveli vl(adi)ko s(ve)tij. Novopostavljajemij poklanjajet se, za amvonom staje. S(ve)titelj že sede i vozglašaje: Da povelit ti G(ospod) jegože poveljenijem nebesa utvrdiše se.. Po sem paki arhidijakon g(lago)ljet. Bl(ago)s(lo)vi jego vl(adi)ko s(ve)tij. S(veti)telj: Da bl(ago)s(lo)vit te G(ospod) ot Siona, i uzriši bl(a)gaja Jer(u)s(a)limu, va se d(a)ni života tvojego“. Najstariji sveštenik na Carskim dverima prima rukopolaganog govoreći: Pom(o)li se o njem vl(adi)ko s(ve)tij. S(ve)titelj: D(u)h S(ve)tij naidet nanj i sila višnjago osenit jego“ (l. 52b). Isto se ovako veli i u rukopoloženju za đakona (l. 68b).

Isti ovakav čin, pri rukopoloženju za đakona i sveštenika, iznose i rukopisi Patrijaršijske biblioteke u Beogradu br, 21, kraj XVII veka (l. 10a-15b).

Sva tri uzglasa „Poveli“, „Povelite“, „Poveli Preosvjaščenjejšij Vladiko“, javljaju se, koliko sam do sada mogao saznati, u ruskoslovenskom Činovniku arhijerejskago sveštenosluženija, štampanom u Moskvi 1677. godine. Kod nas je taj Činovnik prepisan, na crkvenoslovenskom jeziku, biće početkom XVIII veka.[18]

Jedan drugi prepis sa tog Moskovskog arhijerejskog Činovnika iz 1677. godine sa uzglasom „Poveli“, „Povelite“, ali na srpskoslovenskom jeziku, pod nazivom „Herotonija“, nastao je „va meste Sarajeve, poveljenijem G(ospodi)na Preos(ve)štenjejšago mitropolita kir Melentija bosanskago, leto 1716, m(ese)ca m(ar)ta 1 d(a)n“. Beć 1718. godine rukopis pripada Mojseju, arhijereju sebeškom i vršačkom (zapis na praznom listu u početku), sada u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, br. 55.[19]

Tumačeći izneto kazivanje rukopisa Aleksandrijske biblioteke iz XIV veka i Sinajske iz XV veka, prof. Trembelas određeno veli da se ova dva privođenja uz navedene reči: „Privodi se…“ odnose na narod i klir, i znače njihovo odobravanje izbora i saglasnost za rukopoloženje privođenog.[20]

Da bi nam ovo kazivanje prof. Trembelasa bilo jasnije, treba imati u vidu da je u prva vremena hrišćanstva, u izboru kako episkopa, tako i sveštenstva i đakona učestvovao verni narod sa klirom mesne Crkve. No docnije, zbog raznih necrkvenih interesa i lakomislenosti naroda, izbor klirika prešao je u nadležnost samo višeg sveštenstva, a narodu je bilo zabranjeno da bira sveštenstvo.[21] No i tada, kao i danas, ostalo je pravo i obaveza i nižim kliricima svedočenja o dobrom ili rđavom vladanju rukopolaganih. U tome, dakle, cilju dovođen je izabrani u sredinu naroda, i na soleju (gde su stajali klirici), da ga narod i klirici vide i posvedoče šta znaju o njegovom vladanju.[22]

Na osnovu svega toga, smatram da je ovde izneto mišljenje prof. Trembelasa pravi odgovor na pitanje kome se upućuju reči: „Privodi se…“. Pođemo li korak dalje, neće nam trebati mnogo domišljatosti za zaključak da će svakako taj isti smisao imati i reči: „Kelevson“, „Kelevsate“, kad su ušle u upotrebu, zamenivši uzglas: „Privodi se…“ odnosno, da se reč „Kelevson“, u sredini hrama upućuje vernima privođenog i time saglasnost za njegovo rukopoloženje. To isto se upućuje rečju „Kelevsate“, kliricima, da bi najzad „Kelevson, Despota agie“ bio upućen arhijereju da se i on saglasi i Čin hirotonije izvrši.

Zašto, pored ovako jasnog stava, prof. Trembelas zastupa i drukčije mišljenje – da bi prvo „Kelevson“ bilo upućeno arhijereju – možemo se samo domišljati: ili da je ispustio iz vida na šta se odnose uzglasi „Privodi se…“, ili je ovakav zaključak usvojio ranije, pre nego što je došao do podataka iz rukopisa koji navode „Privodi se…“, i bolje sagledao šta oni znače. No bilo kako bilo, ali od ove dve tvrdnje nesravnjivo je jasnija, opravdanija i prihvatljivija tvrdnja da se prvo „Poveli“ upućuje vernima, a pe episkopu.

*

Iako nije u neposrednoj vezi sa postavljenim pitanjem, ipak neće biti suvišno ukazati na izlaganje prof. P. Trembelasa da je molitva „Božestvenaja blagodat…“ iz starine, ali da je prvobitno imala smisao uzglasa, te da „spočetka, kad je uvedena u Čin hirotonije, nije imala značaj za primanje Tajne, niti bila glavna osvećujuća molitva, pošto pri njenom čitanju nije bilo polaganja ruke“,[23] nego je to episkop činio pri čitanju drugih dveju molitava.

Prema izlaganju rukopisa koje navodi Goar, među njima Kriptoferatskog iz IH-H veka, i više onih koje navode drugi,[24] smatram da stoje razlozi koje iznosi prof. Trembelas, da molitva „Božestvenaja blagodat…“ najpre nije shvatana kao osvećujuća, jednaka sa već postojećim dvema drugim molitvama. No prihvatati ovo njegovo kazivanje možemo samo uslovno tj. da je ona tako shvatana u kraju gde su Kriptoferatski rukopisi i ostali njemu slični nastali, ali ne u drugim krajevima.

Drugo, da je ona počela ulaziti u Čin hirotonije onda kad su umesto jedne iste molitve, pri rukopoloženju u sva tri čina, kako je bilo u dubokoj starini, nastale posebne molitve za đakonski, posebne za sveštenički i posebne za episkopski čin.[25]

Njenim uvođenjem u početak Čina rukopolaganja, smatram da se imalo u vidu osećanje potrebe jedne zajedničke molitve da tri stepena sačinjavaju jedno sveštenstvo, jer posebne molitve za svaki stepen ukazuju na razlike činova, ali nedovoljno na ovo jedinstvo. Taj značaj je ova molitva imala kroz vekove i ima ga i danas.

Da je ova molitva već vrlo rano imala značaj osvećujuće molitve, pokazuje jasno primedba u Barberinskom rukopisu iz VIII-IH veka, u kojoj se veli da je episkop govori držeći ruku na glavi rukopolaganog.[26] Držanje ruke na glavi rukopolaganog bitan je elemenat rukopoloženja iz starine do danas.[27] U jednom starom spisu se kaže: „Hirotonija za prezvitera biva ovako: Ceo zbor sveštenstva dovodi ga i episkop polaže ruku na glavu njegovu“.A u drugom: „Rukopolažući prezvitera, o, episkope, sam položi ruku na glavu (njegovu)“.[28]

Tumačeći opširno molitvu „Božestvenaja blagodat…“ i ovaj njen značaj da rukopolagani počinje da prima blagodat sveštenstva dok je episkop čita, Sveti Simeon Solunski jasno kazuje: „Prohirizete (proručestvujet), proizvodi se, tj. postavlja, čini, savršava. A sa (tom) rečju daje se ujedno i blagodat, jer nije potrebno vreme Svemogućoj i Samovlasnoj moći (Božjoj), toga i toga, navodeći i ime, da se ono upiše gore i postane poznato anđelima i ljudima, jer postaje liturg Božji. Najpobožnijeg ipođakona za đakona… A rekavši (to) daje i blagodat. I rukopolagani prima đakonstvo odmah po reči jerarha, jer sadejstvuje božanstvenom Duhu, pošto ne govori on kao čovek, nego kao jerarh sa blagodaću… Ali je još potreban i ostali obred arhijerejskih molitava“.[29]

Navodeći i tumačeći početak molitve „Božestvenaja blagodat…“, Sveti Simeon Solunski veli: „Vsegda nemoščnaja vračujušči…“ jer smo kukavni i vrlo nemoćni, osobito za sama dela Božja. Stoga je i osnaženje naših nemoći od nje (blagodati), jer ona daje moć i nedovoljno, veli, dopunjuje. Nemamo mi ništa po sebi, niti možemo, nego ona, Božja blagodat, sve snaži i dariva, i ono što imamo, i dopunjuje što u nama nedostaje.[30]

*

Pominjući, pak, savremeni propis da episkop sedi sa leve strane Časne trapeze „malo postrance, da ne bi leđima bio okrenut Časnoj trapezi, dok rukopolaganog obvode oko nje, prof. Trembelas smatra da se tako postupa pri rukopolaganju za đakona, jer su onda na Časnoj trapezi već osvećena „Svjataja“, tj. Darovi Svetog Pričešća. Ali na taj propis, veli, ne mora se obraćati pažnja pri rukopolaganju za sveštenika, iako su Darovi na Časnoj trapezi, ali još neosvećeni.[31]

Mislim da ovakav stav bogoslovski ne odgovara, jer nasuprot sholastičkom traženju momenta presuštastvljenja Svetih Darova, po našem shvatanju njihovo osvećenje otpočinje već na proskomidiji, činjenjem krsta kopljem iznad prosfore, izgovaranjem proročkih reči pri vađenju Agneca,[32] čime oni postaju „predloženi Časni Darovi“. Tokom Liturgije njihovo osvećenje se nastavlja i dalje, te se u molitvi „drugog prinošenja“, po prenosu na Časnu trapezu – Gospode Bože Svedržitelju… – moli da blagi Duh blagodati siđe na predložene Darove. Osvećenje dobija svoju punoću u Kanonu evharistije, molitvi upućenoj svim Trima Licima Svete Trojice, čije neke delove sveštenik govori glasno, a druge tajno. U njoj je anamneza, recitovanje reči Gospodnjih na Tajnoj večeri, kojima je Sveta Evharistija ustanovljena: „Primite, jedite…“, „Pijte iz nje svi…“, i Epikleza, izgovarenje reči: „I učini ovaj hleb…“, „A to što je u čaši ovoj…“, „Pretvoriv Duhom Tvojim Svetim…“, pri čemu sveštenik blagosilja rukom Darove. To je u stvari samo završni čin u njihovom osvećenju, te oni bivaju konačno „prineseni i osvećeni Časni Darovi“.

Sem toga, smatram da patrijarh, odnosno prvi episkop, i pri rukopolaganju episkopa takođe treba da sedi na stolici tako da mu Časna trapeza ne bude pozadi, mada na nju još nisu ni preneti Časni Darovi iz proskomidije. Ali Časna trapeza i tada predstavlja presto Božji, na njoj su Sveto Evanđelje i Krst, a osobito što se u Darohranilnici nalaze osvećeni Darovi za bolne, te joj na taj način treba ukazati poštovanje.

*

Kao zaključak možemo reći da se reč „Kelevson“ – „Poveli“ upućuje skupu vernih u hramu da uzmu učešća u Činu hirotonije. To učešće treba da bude, s jedne strane, svedočenje o moralnoj podobnosti rukopolaganog za svešteni čin koji prima, a sa druge, molitva Bogu da njegovu službu primi kao „vernog i mudrog upravitelja“ (Lk. 12, 42), a Svetoj Crkvi, vernim i njemu samom na korist i spasenje.

To osećanje sabornosti, pripadanja Crkvi, Telu Hristovom, molitvene pomoći sviju članova Crkve jednih drugima, pobudile su Svetog apostola Pavla da od vernih traži molitve za sebe i svoj rad (Rim. 15, 25; Ef. 6, 19; 1 Sol. 5, 25). Potrebu molitvi prisutnih vernih rukopolaganom pominje Blaženi Avgustin, govoreći o rukopolaganju sveštenika Iraklija za episkopa.[33] Ovde, pak, upućuje i molitva „Božanska blagodat…“, u kojoj se na kraju svi verni pozivaju, „pomolimo se, dakle, da siđe na njega blagodat Svesvetoga Duha“.

Učešće vernih ovde, kao i na Svetoj Liturgiji i svakom bogosluženju, kazuje jasno da su verni „carsko sveštenstvo“, ne pasivni gledaoci i statisti, nego aktivni učesnici u bogosluženju.

 

Glasnik, maj 1993.

 

NAPOMENE:


[1] Sa uzglasom „Kelevsate“ („Povelite“) počinje i svenoćno bdenije kod Grka, a tako je svakako počinjalo i kod nas, iako je u štampanom crkvenoslovenskom Tipiku (kao i u starim našim rukopisima) ova reč zamenjena rečju „Vostanite“. Biće da je ta zamena nastala zbog manastirske prakse, po kojoj su monasi, sabrani ka bdeniju, sedeći očekivali da se skupe i ostali i da služba otpočne (up. I. Mansvetov, Cerkovnij Ustav, Moskva 1885, 197).

[2] U latinskom jeziku upotrebljavana je reč „iubete“, istog značenja, kojom su se rukovodioci, pred početak priredaba za narod u pozorištu, obraćali konzulu (I. Mansvetov, isto; dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd 1966, 130).

[3] U smislu „izvolite“ upotrebljava se reč „povelite“ i danas u običnom narodnom govoru u Makedoniji.

[4] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 175.

[5] Posobije k izučeniju Ustava, S. Peterburg 1894, 690.

[6] Liturgika, Beograd 1967, str. II, 1; 115.

[7] Mikron Evhologion, Atina 1950, T. 1, 197.

[8] Up. Goar. Evhologion, Venecija 1730, k. 211, 244, 251.

[9] Minj. P. G. T. 155 k. 373.

[10] K. 376.

[11] K. 385.

[12] Trembelas, n. d. 222.

[13] Rukopis Aleksandrijske biblioteke, XIV vek, br. 149-104, Trembelas, n. d. 222.

[14] Biblioteka manastira Dionisijata u Sv. Gori, br. 489, XV vek, Trembelas, n. d. 229.

[15] Aleksandrijska bibliioteka br. 149-104, Trembelas, n. d. 222.

[16] Evhologion Sinajske biblioteke, br. 1006. Upor. Trembelas, n. d. 256.

[17] Arhijerejski činovnik Dečanske biblioteke, br. 135, s kraja XVI veka.

[18] Prepis se nalazi u Patrijaršijskoj biblioteci, Beograd, pod br. 103.

[19] Između ova dva prepisa ima razlike u sadržaju. Prepis na crkvenoslovenskom jeziku navodi na početku opširno (54 strane), „Sobornoje izrečenije“ o odeždama ruskog patrijarha, njegovim drugim pravima na bogosluženju i upravi, zatim o pravima mitropolita, episkopa i drugih klirika (Patrijarh ima mitru i sakos; mitropoliti sakos i „šapku“ zlatom ili srebrom pokovanu; episkopi felon i „šapku“ srebrom pokovanu). Na kraju, iza otpusta na praznike dodati su: Čin bivajemij o pokolebavšejsja trapezje, Čin na umovenije svjatija trapezi i Čin o svjatjej trapezje jejaže odjejanija rastlješa, obvetšavšaja. Na kraju ima zapis crkvenoslovenskim slovima na rumunskom jeziku. U „Sobornom izrečeniju“ pominje se serboslavenski episkop Joakim među ruskim episkopima i godine 1693. i 1697. (Biblioteka Patrijaršije u Beogradu, br. 103.)

Srpskoslovenski, pak, prepis ovog Arhijerejskog činovnika „Herotonija“ počinje činom Liturgija: Zlatoustovom, Vasilijevom i Pređeosvećenih Darova, pa dalje slede činovi postavljanja pojca, čteca i ostalih sveštenih činova kao u savremenom crkvenoslovenskom Činovniku. Iza Čina osvećenja antiminsa i molitve koljiva dodati su činovi: Pokolebavšejse trapezi, Omovenija trapezi, Obnovljenja hrama, Izbranija arhijereja i postavljenija, u kome se na kraju veli da je ovaj čin „izsljedovan“ patrijarhom ruskim Joanikijem, v ljeto ZRPD (1676), sa starog rukopisa koji se nalazi u Moskvi u hramu Sv. Bogorodice (l. 95a). Na kraju rukopisa je zapis o prepisu u Sarajevu 1716. g.

[20] Trembelas, n. d. 198.

[21] 13. Kanon Laodikijskog sabora.

[22] Up. L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 115; N. Milaš, Crkveno pravo, Mostar 1902, 237.

[23] Trembelas, n. d. 199.

[24] Trembelas, n. d. 199, 210. Od naših u taj broj spada rukopis Patrijaršijske biblioteke u Beogradu, br. 134, iz pol. XVII veka.

[25] U Ipolitovim kanonima, iz III veka, jasno se kazuje: Ako se rukopolaže prezviter, neka sve bude kao pri (rukopoloženju) episkopa; izuzevši samo na katedru trona… Neka bude i nad njim cela molitva kao i nad episkopom, samo sa izuzetkom naziva za episkopstvo… Neka se izjednači episkop sa prezviterom sem katedre i hirotonije, jer prezviteru ne pripada vlast koja bi označavala hirotoniju (Trembelas, n. d. 249).

[26] Trembelas, n. d. 210.

[27] „Kad se rukopolaže prezviter, neka episkop položi ruke svoje na glavu njegovu“ (Apostolske Ustanove, knj. VIII, 16, Vivliothiki Ellinon pateron ke singrafeon, Atina 1955, T. II, str. 159).

[28] Testamentum Domini nostri Jesu Christi, Trembelas, n. d. 148; Narodna biblioteka Atina br. 473, XV vek, Trembelas, n. d. 223; Apost. Ustanove, VEPS, Atina 1955, knj. VIII, 30.

[29] Trembelas, n. d. 377.

[30] Trembelas, n. d. 376.

[31] N. d. 198.

[32] Up. Sv. Simeon Solunski, n. d. k. 304.

[33] Up. Trembelas, n. d. 200, prim. 1.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *