NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li monahinja da vrši bogoslužbene radnje?

 

PITANJE: Može li monahinja, u manastiru gde nema duhovnika: 1) da vrši sama kakvu službu vernima u nedeljne i praznične dane, 2) da vernima čita molitve za isceljenje, molitve čad neimuščih i dr., 3) da vrši čin pobratimstva?

 

ODGOVOR: O molitvi, njenoj potrebi i moći govori se na bezbroj mesta u Starom, a naročito u Novom Zavetu. Praoci Avram i Isak mole se Gospodu i On prima njihovu molitvu (1 Mojs. 15, 2; 20, 17; 25, 21). Tako se mole i drugi pravednici: Jov (42, 10), Ana mati proroka Samuila (1 Car. 1, 10), car Jezekija (Isa. 38, 2, 9). No osobito su proroci „ljudi molitve“. Od proroka Mojsija, koji molitvom razdvaja Crveno more (2 Mojs. 14, 17), izvodi vodu iz stene (17, 4) i nizvodi manu (16, 12), do Davida, čiji je ceo Psaltir niz uzvišenih molitava, i ostalih proroka, molitvu ne zaboravljaju ni Makaveji u borbama za slobodu (1 Mak. 5, 33; 2 Mak. 8, 29).[1]

U Novom Zavetu vidimo Gospoda Isusa Hrista da se u mnogo prilika moli (Lk. 3, 2; 11, 1; 22, 44; Mt. 26, 29, 42; Mk. 14, 35, 39), ostaje celu noć u molitvi (Lk. 6, 12); naređuje da se molimo (Mt. 5, 44, 69), daje obrazac molitve (Mt. 6, 9; Lk. 11, 2) i pričom objašnjava kako u njoj (molitvi) treba svagda da ostajemo i ne damo da dotuži (Lk. 18, 1-8). Sledeći nauci svog Učitelja, apostoli i prvi hrišćani su jednodušno i jednako u molitvi (Dap. 1, 14; 2, 42; 6, 4, 11, 12). I oni naređuju molitvu u svako vreme, neprestano (Ef. 6, 18; 1 Sol. 5, 17); pre svega (1 Tim. 2, 1); kad ko boluje da se moli sam (Jak. 5, 13), i drugi za njega, „jer mnogo može snažna molitva pravednika“ (Jak. 5, 14, 16); Apostoli se mole za verne (2 Kor. 13, 9; Filip. 1, 4; 1 Sol. 1, 11), i verne mole da se mole za njih (Rim. 1, 10; 15, 30; Kološ. 4, 3; Ef. 6, 18; 1 Sol. 5, 25), za sve ljude, careve i vlasti (1 Tim. 2, 1 ,2).

Između Svetih Otaca i učitelja Crkve, koji su pismeno izlagali pravoslavnu nauku, nema nijednog koji ne govori o značaju i potrebi molitve. Za njih je ona „beseda s Bogom“;[2] „svetlost za dušu“;[3] „nerv duše“;[4] „mati vrlina“;[5] „život duše“;[6] ona je „glavno u svakom dobrom stremljenju i vrhunac zasluga“, jer „njome možemo, moleći Boga, svakodnevno zadobijati i druge dobrodetelji“.[7]

Plodove iskrene molitve, bogodanom rečitošću, divno iznosi Sveti Jovan Zlatoust: „Sila molitve“ – veli – „gasila je silu ognja, obuzdavala jarost lavova, zaustavljala ratove, prekraćivala borbe, utišavala bure, progonila demone, otvarala vrata neba, kidala veze smrti, odgonila bolesti, odbijala zlobu, utvrđivala gradove koji su se kolebali… No ja ne govorim“ – podvlači Sveti Jovan – „o molitvi koja je samo na ustima, nego o onoj koja se uznosi iz dubine duše“.[8] Ove nam reči jasno ilustruju naredbu Gospodnju o potrebi svagdašnje molitve. Nju nam preporučuje i Sveti Jefrem Sirin govoreći ovako: „Stoga je prekrasno svagda moliti se i ne dati da dotuži, kako veli Gospod“ (Lk. 18, 1). I Apostol još govori: Neprestano molite se (1 Sol. 5, 18), tj. i noću i danju, i svakog časa. Ne samo ulazeći u crkvu, nego i druge časove ne ostavljaj bez staranja o tome. Naprotiv, radiš li, spavaš li, ili se nalaziš na putu, ili jedeš, ili piješ, ili ležiš – ne prekidaj molitvu, jer ne znaš kad će doći da potraže dušu tvoju. Ne čekaj nedelje, ili praznika, ne istražuj razliku mesta, no kao što je rekao prorok David, moli se na svakom mestu vladavine (Božje) (Ps. 102, 22).[9]

Šta treba podrazumeti pod pojmom stalne molitve objašnjava nam Sveti Isak Sirin. On veli: „Treba i to da znamo, vazljubljeni, da svaka beseda koja se vrši u tajnosti, svako staranje o dobroj misli o Bogu, svako razmišljanje o duhovnom nalazi se u oblasti molitve i naziva imenom molitve“.[10] Sveti pak Dimitrije Rostovski govori o tome nešto drukčije: „U Sv. Pismu obična je stvar da ono što se često vrši naziva neprestanim. Na sličan način treba razumeti i o molitvi, o kojoj Apostol naređuje da se stalno vrši… Često vršena molitva uzima se kao neprestano činjena“.[11]

Iako molitvu kao disanje duše treba da vrše svi verni, osobito su dužni da u njoj prebivaju sveštenici i monasi. Po Svetom Vasiliju Velikom, „sav život (monaha) treba da je vreme molitve“.[12] Sveti Jovan Zlatousti svedoči da u njegovo vreme monasi, „razdelivši dan na četiri dela, po svršetku svakog dela proslavljaju Boga pevanjem psalama i himni“.[13] I starac Siluan, poznati svetogorski monah našeg veka, uzdiže do krajnjih visina značaj molitve i monaha kao prvenstveno molitvenika: „Monah, to je molitvenik za sav svet“.[14] Blagodareći monasima, sa zemlje ne prestaju da se uzdižu molitve Gospodu. U tome je korist sveta od monaha, jer svet postoji molitvom, a kada oslabi molitva, svet će propasti“.[15] Isticanje molitvenosti kao osobite dužnosti monaha nalazimo i u Uredbi za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, koju je izdala naša Crkva 1963. god.: „Manastir je“ – veli se tu – „dom molitve, zato monasi treba da budu molitvenici, utoliko pre što Apostol naređuje svima hrišćanima da se neprestano Bogu mole (Rim. 12, 12). Stoga monah, kao kandilo molitve večito užeženo usred naroda, koristi svaku priliku da se moli Bogu, bilo u keliji, crkvi, putovanju itd.“[16]

Prema rečima Gospodnjim, dve su vrste molitve: pojedinačna, ili privatna („A ti kad se moliš, uđi u klet svoju i, zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti…“ – Mt. 6, 6), i opšta, zajednička: „Gde ste dva ili tri sabrani u moje ime, onde sam ja među vama“ (Mt. 18, 20). I jedna i druga vrsta molitve neophodne su svakom vernom za njegovo duhovno uzrastanje. Sasvim pogrešan bi zaključak bio da se zajednička molitva može zameniti, ili učiniti nepotrebnom pojedinačnom molitvom, ili pojedinačna zajedničkom. Sveti Jovan Zlatoust o tome uči: „Moliti se tako kao u hramu… gde se jednodušno uzašilje pesma Bogu, doma je nemoguće. Ti ne možeš biti tako brzo uslišan moleći se Vladici kod kuće, kao kad se moliš sa svojom braćom“.[17] Jedinstvo Crkve u Hristu doživljava se osobito na zajedničkim bogosluženjima u hramu, pre svega na Svetoj Liturgiji. Kao što lepo veli prof. o. Justin Popović: „Molitvenim učešćem u bogosluženjima svaki od nas doživljava svoj podvig ohristovljenja… I to nikad sam, već uvek „sa svima Svetima“. To življenje je uvek svestrano lično i svestrano saborno“.[18] Najstrožiju kaznu nalaže 80. kanon Trulskog sabora za bezrazložno nedolaženje u crkvu tokom tri sedmice: kliriku svrgnuće, vernim isključenje.[19]

Stoga, pored nezamenljivih kelijskih molitava, monahu su neophodne i opšte molitve u crkvenom bogosluženju. U tom duhu pomenuta naša savremena Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život nalaže: „Svi monasi… obavezno će svakodnevno posećivati Crkvom propisana Sv. bogosluženja…“.[20] A tako je bilo i u starini. Istoričar Sozomen (V v.) veli da tadašnji monasi, „živeći u gorama, svagda slave Boga molitvama i pesmama po ustavu Crkve“.[21] U manastiru prep. Publija, veli Skabalanovič, bio je hram u koji su se sabirali monasi, „u početku i na kraju dana, da prinose jutarnje i večernje slavoslovlje“.[22] I u drugim manastirima čvrsto se držalo pravila: „Nepreložno i neizmenjivo čuvati crkveno posledovanje, čin i poredak, kako su nam predali i uzakonili Sv. Oci, koji su bili pre nas, u njihovim Sv. manastirima i lavrama“, kako jedan pozniji rukopisni Ustav savetuje igumana.[23] Kako se vidi iz Hilandarskog i Studeničkog tipika, i naš Sveti Sava opominje monahe na neophodno držanje opšte molitve u crkvi: „Po tom vam zapovedam da uvek budete neoslabni na svakoj crkvenoj službi, moleći se za sebe, i za svet, i za služeću bratiju“.[24] 49. kanon Svetog Nikifora Ispovednika predviđa da, u nedostatku prezvitera, đakona ili čteca, monah blagosilja trpezu.[25]

Sve ovo do sada izloženo vodi nas ovom zaključku:

  1. Da i monahinje u manastirima gde nema duhovnika, pored svog kelijskog pravila, ne samo mogu nego im je dužnost da vrše i crkveno pravilo, kako sedmičnih dana, tako i nedeljom i praznikom.[26] Razume se da one, kao i monasi bez sveštenog čina i verni, ne mogu otpočinjati ni završavati bogosluženje vozglasom i otpustom koji govori sveštenik, nego: „Molitvami svjatih otec naših…“. Takođe, izostavljaju jektenije i molitve koje čita sveštenik, a ostalo iz čina večernje, povečerja, polunoćnice, jutrenje i časova uzimaju. Umesto Svete Liturgije vrši Izobraziteljnu, na kojoj mogu pročitati dnevni Apostol i Evanđelje.[27]
  2. Iz molbi apostola Pavla vernim da se mole za njega (Rim. 15, 30; Kološ. 4, 3), za sve Svete (Ef. 6, 18), i sve ljude (1 Tim. 2, 1, 2), kao i reči apostola Jakova: „Molite se jedan za drugoga da ozdravite“ (5, 16), možemo sagledati koliko svi imamo potrebu u molitvama drugih, ne samo verni u molitvi sveštenika (jer je ovima više dano) nego i sveštenika u molitvi vernih, iako je njima manje dano. Treba imati na umu učenje Crkve da su svi verni „sveštenstvo sveto“, „carsko sveštenstvo“ (1 Petr. 2, 5, 9), da imaju određenu ulogu na evharistijskim skupovima Crkve, te se mogu moliti za se, jedni za druge, u slučaju nužde izvršiti krštenje itd. To, razume se, ne unižava, niti čini nepotrebnim sveštenstvo u nižem smislu, crkvenu jerarhiju. „Do današnjeg dana“, veli prof. Afanasjev, „Crkva produžava da ispoveda u svom liturgičkom životu jedno sveštenstvo, koje pripada svemu narodu Božjem, čijim se višim stepenom javlja osobito sveštenstvo članova crkvene jerarhije“.[28] Na drugom mestu prof. Afanasjev bliže objašnjava: „Služenje predstojateljstva javlja se naročitim služenjem utoliko ukoliko se njemu ne priziva sav narod Božji, nego samo neki njegovi članovi“. A zatim: „S ovog stanovišta, sveštenstvo episkopa, prezvitera i đakona može se razmatrati kao naročito sveštenstvo, razumevajući pod tim ne neko različito sveštenstvo, nego više stepene jednog sveštenstva naroda“.[29]
    Stoga i monahinje u manastirima gde nema sveštenomonaha, duhovnika, mogu se moliti za bolne, ili u kojoj drugoj nevolji pročitati kanon Svetoj Bogorodici „pojemij vo svjacjej skorbi duševnjej i obstojaniji“. Kao što je napred rečeno, pri tim molitvama monahinje počinju navedenim vozglasom (Molitvami svjatih otec naših…), mogu uzeti Trisveto, psalme, tropare i kanon, bez jektenija i molitava određenih da ih čita sveštenik.
  1. Pobratimstvo i posestrinstvo ne mogu vršiti, kao što je već u starini naređeno nomokanonima.[30] Ovu zabranu ponovio je i naš Arhijerejski sabor 1975. god. odlukom: „Čin pobratimstva ne vršiti“. Ova odluka je upućena sveštenstvu, ali, razume se, odnosi se i na monaštvo i na verne.

 

Glasnik, april 1977.

 

NAPOMENE:


[1] Up. K. L. Difur, Rječnik biblijske teologije, Zagreb 1969, 583, 584.

[2] Sv. Jefrem Sirin, Tvorenija v ruskom perevode, Sergijev Posad 1912, III, 13; „U vreme molitve mi zaista govorimo s Bogom“ – Sv. Jovan Zlatousti, Tvorenija v ruskom perevodje, S. Peterburg 1899, II, 831; „Stoga je potrebno najpre očistiti samog sebe, a onda tek besediti (u molitvi) sa čistim“ – Sv. Grigorije Bogoslov, Tvorenija v ruskom perev., S. Peterburg 1912, 536; „Molitva je, dakle, neposredno razgovor sa Bogom“ – Simeon arhiep. thessalonikis, Ta apanta, izd. V. Rigopulu. Thessaloniki, bez god. izd., str. 236; „Jer dobra je i molitva, i veoma dobra, koja čini da besedimo s Bogom i uznosi nas sa zemlje na nebo“ – Sv. Sava, Hilandarski tipik gl. 33, u Spisi Sv. Save, sredio dr V. Ćorović, Beograd – Karlovci 1928, 114.

[3] „Kao što je sunce svetlost za telo, tako je molitva za dušu. Stoga ako je za slepce nevolja ne videti sunce, koliko je veća nevolja za hrišćanina ne moliti se neprestano i ne uvoditi pomoću molitve svetlost Hristovu u svoju dušu“ – Sv. Jovan Zlatoust, n. d. II, 831; „Prinuđavaj sebe da vršiš mnoge molitve, jer je molitva svetlost za dušu tvoju“ – Ava Isaija, Dobrotoljubije, Moskva 1905, I, 292.

[4] Čini mi se, kad bi neko rekao da su molitve nervi duše, da bi rekao istinu. Mislim da kao što se telo vezuje nervima i kreće se i stoji, i živi, i jača blagodareći njima, a kad bi ih neko presekao, uništio bi svu harmoniju tela, tako i duše sjedinjuju se pomoću svetih molitava, i stoje čvrsto, i lako se kreću po putu blagočešća“ – Sv. Jovan Zlatoust, n. d. II, 839.

[5] „I molitva se naziva vrlinom, mada je ona mati vrlina, jer ih rađa u sjedinjenju sa Hristom“ – Sv. Marko Podvižnik, Dobrotoljubije, I, 540, gl. 35.

[6] „Ako ti lišiš sebe molitve, učinićeš isto kao kad bi izvukao ribu iz vode, jer kao što je za nju život voda, tako je za tebe molitva“ – Sv. Jovan Zlat., n. d. II, 839.

[7] Sv. Makarije Veliki, Dobrotoljubije, I, 215, gl. 158; „Ona je od Boga nam predano delo i glava svakog drugo dela“ – Sv. Simeon Solunski, n. d. 236; „Molitva je najneophodnija sveta vrlina za svakog hrišćanina… Molitva je najbolja klima za uspevanje vrline evanđelske“ – prof. arhim. dr Justin Popović, Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974, 104, 100.

[8] N. d. I, 545, 546.

[9] N. d. 12.

[10] Tvorenija, Sergijev Posad 1893, slovo 39, str. 171.

[11] Prema Monašeskaja žiznj, Viljna 1898, str. 150.

[12] Tvorenija, S. Peterburg 1911, II, 320.

[13] N. d. XI, 723.

[14] Jerom. Sofronije, Starac Siluan, Diseldorf 1975, 195, 323, 380.

[15] N. d. 324. Misao da je molitva „po svom dejstvu, održavanje kosmosa“, izrazio je još Sv. Jovan Lestvičnik (Lestvica, Beograd 1963, 193).

[16] Beograd 1963, str. 17.

[17] N. d. I, 521.

[18] N. d. 104.

[19] N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 566.

[20] N. d. Čl. 29, str. 17.

[21] M. Skabalanovič, Tolkovij tipikon, Kijev 1910, I, 253.

[22] Isto.

[23] Isto, 248.

[24] Hilandarski tipik, gl. 28, n. d. 114.

[25] Milaš II, str. 534.

[26] Govoreći o Jerusalimskom Tipiku, Sv. Simeoi Solunski veli da se on drži gotovo u svima crkvama, osobito u manastirima: „Jer je moguće da čin vrši jedan sam, pošto je sastavljen (Tipik) od monaha i često se vrši u kinovijama bez pesama“ (Peri tis thias prosevhis, gl. 302, 303, Minj. P. G. T. 155, k. 556).

[27] Skabalanovič, n. d. I, 362. Napomenućemo da prema Skabalanovičevim istraživanjima, čin Izobraziteljne je nastao zbog potrebe samopričešćivanja monaha u pustinji. O tom pričešću govori Sv. Vasilije Vel.: „Svi monasi koji žive u pustinjama gde nema sveštenika, čuvajući Pričešće u keliji, sami sebe pričešćuju“ (Pismo Kesariji, Tvorenija n. d. III, 118). O ovome, u odgovoru na 37. pitanje, i Sv. Simeon Solunski veli da biva, po dozvoli arhijereja: „Pustinjaci gde nema sveštenika, imaju u kivotu Pređeosvećene Darove i u potrebno vreme sami se pričešćuju s mnogom pobožnošću“ (n. d. 367.) U Sinajskom časoslovu iz VIII-IX v. ovaj čin ima natpis: „Na pričešće“ (Is tin metalipsin) i sastoji se iz Blaženstava s pripevom: Pomjani nas Gospodi, Lik nebesnij, Vjeruju, Oče naš, Gospodi pomiluj (triput), Jedin svjat, Vkusite i vidite, psal. 33. Blagoslovlju Gospoda, molitve po pričešću, uz stih Budi imja Gospodnje (n. d. 1, 434, 332). Po jerusalimskim docnijim ustavima, na Izobraziteljni je čitan dnevni Apostol i Evanđelje, s prokimenom i Aliluja, iza Jedinorodnij Sine; po slovenskim pak posle Blažena, pred Pomjani Gospodi“ (isto, 436).

[28] Prot. Nikolaj Afanasjev, Cerkov Duha Svjatago, Imka-pres, Pariz 1971, 239.

[29] Isto, 243, 238.

[30] „Vjedomo budi jako sije posljedovanije ot cerkovnago i carskago zakona vozbranjeno bist da veršatisja“ (Veliki Trebnik, gl. 101, Moskva 1855, l. 248 b).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *