NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Spremanje slavskog koljiva za Svetog Iliju i Aranđelovdan

 

PITANJE: Neki verni, koji slave Svetog Iliju kao svoju Slavu (Krsno ime), ne spremaju za taj dan koljivo, nego samo kolač i sveću. Vele da su tako činili i njihovi roditelji. Isto tako postupaju neki za Aranđelovdan.

Pojedini sveštenici podržavaju ovaj običaj, ni sami ne spremaju koljivo za te praznike kao cvoje domaće, ili hramovne Slave. Opravdavaju to na taj način što se, vele, koljivo prinosi na praznike onih Svetih koji su umrli. Sveti Arhanđeo, kao duhovno biće, nije podložan smrti, a Sveti Ilija nije umro, nego je živ uzašao na nebo.

Da li je ovakvo stanovište ispravno, i ako jeste, koji su stvarni razlozi, jer ovi koji se iznose ne izgledaju ubedljivi?

 

ODGOVOR: Zrno pšenično, posejano u zemlju, upotrebljava se u Svetom Pismu kao simvol smrti i života posle smrti. To vidimo iz reči Gospodnjih: „Ako zrno pšenično pavši u zemlju ne umre, ostaje samo; a ako umre mnogo roda rodi“ (Jov. 12, 24). U istom smislu ovu sliku upotrebljava apostol Pavle. Na pitanje nekih: Kako će ustati mrtvi? U kakvom će telu doći? on odgovara: „Ti što seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo koje će biti, nego golo zrno pšenično ili drugo kakvo. A Bog mu daje telo kakvo hoće“ (1 Kor. 15, 36). „Pod smrću semena treba razumeti njegovo truljenje“, veli Zigaben. A Sveti Jovan Zlatousti objašnjava: „Najpre treba da zrno istrune, pa onda da rodi rod“.[1]

Poznato je iz svakodnevnog života da pri klijanju, i uzrastanju klice, nova biljka za svoj rast uzima potrebne joj sastojke iz zrna, i ono kao takvo biva uništeno, „mora da umre“, da bi biljka nastavila da živi. Slično biva i pri smrti čoveka i njegovom vaskrsenju. Telo je druge prirode nego duša: ono je od zemlje i odlazi u zemlju, gde se raspada. Duša je od Boga i po odvajanju od tela nastavlja da živi u drugoj, nebeskoj sredini, kao što vlat i klas uzrastaju ne u tami zemlje, nego u svetlom vazduhu iznad zemlje. Objašnjavajući navedene reči apostola Pavla, Sveti Simeon Solunski upotrebljava ovu sliku: „Kao što se ovaj plod sahranjuje u zemlju, a posle toga donosi vlat i daje mnogo ploda, tako i čovek, smrću predan zemlji, vaskrnuće opet“.[2]

Na taj način koljivo,[3] kuvana pšenica, kuvanjem umrla, može da nam posluži kao simvol smrti tela i života duše u besmrtnom Carstvu Nebeskom. Koljivo se ukrašava i drugim plodovima: suhim grožđem, orasima, bademom, i zaslađuje šećerom i medom da napomene blaženstvo života u tom carstvu.[4]

Isti ovaj simvolizam ima kako ono koljivo koje se sprema pri smrti i pomenima upokojenih vernih, tako i ono koje se prinosi za domaće i hramovne Slave.

U daljem raskriću ove ideje uočavamo da u Carstvu Nebeskom Bog obitava od večnosti, po svojoj prirodi, anđeli i Sveti po blagodati, kao i zbog vernosti Bogu i Njegovim zapovestima. Dalje, shvatamo takođe da i mi možemo ući u blaženi život, po rastanku s telom, na isti način – vernošću Bogu i životom ovde na zemlji po Njegovim zapovestima. Na opelima i pomenima naših bližnjih, simvolika koljiva treba da nas pobudi da se molimo za njihove duše, da im Gospod, po milosti Svojoj, oprosti grehe i uvede u blaženstvo Carstva Nebeskog.

U prvom, dakle, redu spremanje koljiva ima poučni, didaktički smisao. Svojom simvolikom ono treba da ukaže na jednu od najglavnijih istina naše vere: besmrtnost duše i Carstvo Nebesko u koje ona treba da uđe posle telesne smrti.

Iz molitve „Vsja soveršivij slovom Tvojim Gospodi…“, koja se čita pri osvećenju koljiva na praznike, doznajemo i drugi, latreutički cilj ovog čina u našoj Crkvi, a to je proslavljanje Boga i Njegovih Svetih. U njoj se, naime, veli da ovo koljivo prinose verni („sija predložišasja ot Tvojih rabov“) da time najpre ukažu slavu Svesvetom i Svesilnom Bogu („Jako vo slavu Tvoju“). Zbog same Njegove uzvišenosti i svesavršenstva, Bogu pripada slava, bez obzira na svakodnevna dobra koja nam čini. Zato je molitva slave najsavršenija molitva, koju anđeli i Sveti na nebu svagda prinose Bogu. I mi na zemlji ujedinjujemo se s njima u tom proslavljanju Boga. Iza slavljenja Boga kao prvenstvene dužnosti, koljivo se prinosi i u cilju ukazivanja časti, poštovanja Njegovim Svetim, kao „drugim svetilima“ koja sijaju na nebu silom Božjom („i v čest svjatago imjarek…“).

Ova latreutička strana prinetog koljiva u čast Svetih ne može se primeniti na koljivo spremljeno za pomen pokojnih. Ali se zato može jasno uočiti prozbeni karakter molitve za obe vrste koljiva. U pomenutoj molitvi nad prazničnim koljivom sveštenik se moli da ono bude na osvećenje svima koji od njega budu okušali, a onima koji su ga spremili i ukrasili da Gospod daruje „sve korisno za spasenje i zadobijanje večnih dobara“ („vsja jaže ko spaseniju prošenija i vječnih Tvojih blag naslaždenije“). Isto tako prozbeni karakter ima i uzglas pri prelivanju, po običaju, vinom koljiva prinetog za upokojene: „Vo blaženom uspeniju vječnij pokoj podažd Gospodi usopšemu rabu Tvojemu i sotvori jemu vječnuju pamjat“. Taj molitveni priziv za večnim pomenom pred Bogom naših pokojnika („i v pamjat v blagočestivoj vjerje skončavšihsja“) prisutan je i u molitvi prazničnog koljiva, te se tako u hramovnoj i domaćoj Slavi sjedinjuju svi članovi Crkve: Gospod i Njegovi Sveti, upokojeni članovi parohije ili porodice koji su pravoslavnu veru održali do smrti, kao i živi koji su koljivo spremili i praznovanje vrše.

Iz dosadašnjeg izlaganja sledi zaključak da se praznično koljivo prinosi „u čast“ Svetih čiji se pomen drži kao hramovna ili domaća Slava, a nikako što su oni umrli, pa se ono, kao i drugim pokojnicima, prinosi da bi nas pobudilo na molitvu za spasenje njihovih duša. To je i razumljivo kad se uzme u obzir učenje Crkve da mi imamo potrebu u pomoći Svetih i njihovom zastupništvu pred Bogom, a ne oni u našim molitvama i pomoći. Sveti Kirilo Jerusalimski nas uči da se pominjanje Svetih čini zato „da Bog njihovim molitvama i zauzimanjem primi naša molenja“.[5] Isto tako veli Avgustin: „Kada se mučenici spominju pred oltarom Božijim, da se (verni) ne mole za njih, nego se mole za druge umrle koji se spominju. Jer nepravda je moliti se za mučenika, za onoga čijim molitvama mi treba sebe da preporučujemo…“.[6]

Prema tome kako po simvoličkom, tako i latreutičkom smislu prinošenja koljiva, biva jasno da ga treba prinositi kako na praznike Svetih iz roda ljudskog, tako i Gospodnje, Bogorodičine i praznike Svetih anđela. Nema nikakvog dogmatskog ni liturgičkog razloga da se ono ne sprema za Svetog Iliju, iako on nije umro, nego je živ uzet u vihoru na nebo (II car. 2, 11). Shvatanje da se za Svetog Iliju ne sprema koljivo jer se ono prinosi samo za Svete koji su umrli, i da to prinošenje ima smisao molitvenog zastupništva za njihove duše, bilo bi, kao što videsmo, ne samo nepravilno, nego direktno jeretičko. Dokle bi stigli sledeći takvo shvatanje možemo razumeti iz toga što bi za Spasovdan, ili Preobraženje npr. trebalo spremiti koljivo, jer je Hristos umro; a za Trojičindan ne bi trebalo, jer je Sveta Trojica besmrtna. Međutim, kad molitva „Vsja soveršivij…“ jasno kazuje da se koljivo prinosi Bogu „na slavu“, zar onda nije očigledno da se ono prinosi istom Bogu „na slavu“ kako na Spasovdan i Preobraženje, tako isto i na Trojičindan. Ili kad se, po istoj molitvi, ono prinosi „u čast Svetoga“ koji se slavi, zar tu čast ne treba ukazati samo Svetom Iliji i Svetom Arhanđelu „jer nisu umrli“, ili kao što nalazimo kod Milićevića „jer se drži da su oni živi na nebu“[7] – kao da drugi Sveti nisu živi pred Bogom živim (Lk. 20, 38)! A Svetom Georgiju, Svetom Nikolaju i svima drugim Svetim treba „zato što su oni umrli“! U sve te dane ono se još prinosi i za pokoj duša, ne Svetih koji su umrli, nego upokojenih pravoslavnih članova porodice. Zar molitveno jedinstvo sa svojim pravoslavnim precima na dan Slave ne treba imati samo kad je ta Slava Sveti Ilija i Sveti Arhanđeo, a na druge praznike treba? Ako drugi verni, ne poznavajući stav Crkve u ovom pitanju, ostaju pri običau koji su nasledili od predaka, od sveštenika se s pravom očekuje da taj stav, a ne svoje samomnenje, prihvataju i drže. Pogotovo što molitva „Vsja soveršivij…“ potiče iz duboke starine, kao što vidimo iz rukopisnog grčkog Evhologiona Sinajske biblioteke br. 957, iz IH-H v., u kome se ona nalazi pod nazivom: „Molitva nad koljivom u spomen Svetih“ (Evhi epi kollivon mnimis agion). Ista se molitva nalazi i u drugim starim grčkim rukopisima.[8]

U našim starim rukopisima redovno se nalazi samo molitva „Iže vsa savršivij slovom Tvojim Gospodi…“.[9] Čin pak rezanja slavskog kolača ne nalazi se. Ovakav kakav se sada štampa u savremenim našim Trebnicima, po mišljenju prof. R. Grujića, prvi put se javlja u Trebniku Save Grbovića iz 1891. god.[10] No koliko danas znamo, taj datum treba pomeriti unazad za gotovo 30 godina – nalazi se prvi put štampan u knjižici „Posljedovanije usopših na Svetu Pashu i vo svjetluju nedjelju bivajemoje“, koju je izdao mitropolit Mihailo u Beogradu 1862. godine. Pored drugih činova, u njoj se, pod nazivom „Podobajet vjedati o ježe kako soveršati rjezanije kolača“, nalazi i taj čin (str. 56-58). Ž. Jovičić veli da je ovaj čin sastavio sam mitropolit Mihailo.[11] Bez sumnje su postojali neki elementi ovog čina i u starije doba, dok npr. postoje u narodu opširne zdravice na Slavu koje počinju srpskoslovenski: „Va slavu i čast“, kao što počinje i molitva uzdizanja slavskog kolača.[12] Takav elemenat bez sumnje će biti, posle molitve „nad koljivom va pamet s(ve)tih: Iže vsa savršivi…“, navedeni tropari Preteči, Sv. Georgiju, Sv. Nikoli i Sv. Stefanu, Svetim koji se najviše slave kao domaće i hramovne Slave, u rukop. Trebniku Grujićeve zbirke Muzeja SPC u Beogradu, br. 23, XVI v. Trebnik potiče iz sela Vrbovljana u Slavoniji. Konačnu redakciju ovih elemenata, uz dodavanje onog što je nedostajalo, izvršio je svakako mitropolit Mihailo. Šta potiče od njega, a šta iz starijeg doba, sada je teško utvrditi, dok se u nekom rukopisu ne naiđe na taj čin, ili njegove elemente.[13]

Po mišljenju D. Vitkovića, slavsko koljivo ne preliva se vinom. Taj običaj, koji se vrši u nekim našim krajevima, uvukao se u ovaj čin, veli on, zbog „neukosti sveštenika koji nisu znali razlikovati svečarskoga koljiva od onoga koje se upotrebljava prilikom održavanja spomena pokojnicima…“.[14] No kako vino i u drugim obredima „služi u znak Krvi Hristove, izlivene na krstu radi spasenja ljudi“, i milosrđa, po priči o milostivom Samarjaninu,[15] a kao što videsmo, slavsko koljivo se prinosi „i vo pamjat vo blagočestivoj vjere skončavšihsja“, nije pogrešno i da se ono preliva. Gde je običaj neprelivanja utvrđen, ne treba nastojati pošto-poto da se preliva. Možda će biti dovoljno da se prelivanje presečenog kolača vrši nad koljivom i da nekoliko kapi s njega padne na koljivo, kao što sam video da se čini u nekim mestima.

Napomenućemo da na hramovnu, ili domaću Slavu, kad je ona neki od Gospodnjih praznika, molitvu „Vsja soveršivij…“ treba govoriti ovako: „Jako vo slavu Tvoju sija predložišasja ot Tvojih rabov i v pamjat v blagočestivoj vjerje skončavšihsja…“, izostavivši „i v čest Svjatago…“. I uzglas, pri podizanju slavskog kolača treba govoriti ovako: „Vo slavu Tvoju prinosim Ti sija Gospodi Bože, primi Vseščedre žertvu siju v prenebesnij Tvoj žertvenik“, izostavivši sve ostalo. Na praznike Bogorodičine: „Jako vo slavu Tvoju i v čest Presvjatija Vladičici našeja Bogorodici sija predložišasja…“, kao što pravilno ukazuje D. Vitković.[16]

Ukazaćemo, takođe, i na sasvim umesnu primedbu Nikolajevićevu, da po lomljenju kolača i celivanju njegovih polovina, kao „izlišno i nepraktično“ treba izostaviti sve ostalo, tj. „ljubljenje sa svečarom“; ili postupak u ovoj stvari „ostaviti blagorazumiju sveštenika, ali nikako to ne unositi kao sastavni deo ovog obreda“.[17] Kao što rekosmo, ova je primedba sasvim umesna iako isti Nikolajević u svom Dopolniteljnom Trebniku navodi da sveštenik celiva „domuvladiku (domaćina) u usta“,[18] a po njemu i Firmilijan u Parohijalniku (l. 118). U Trebnicima izdanja našeg Svetog Sinoda celiva ga u lice, a tako i po novom izdanju Dopolniteljnog Trebnika iz 1975. (str. 147). Iz daljeg obrazlaganja izlazi da Nikolajević smatra da je ovaj običaj uveo u Čin rezanja kolača mitropolit Mihailo („nije ga trebao blagopok. mitropolit Mihailo u sastav obreda ni unositi, jer je mnogim sveštenicima to vrlo neugodno, a može da bude i po zdravlje štetno“.)[19] Međutim, u Činu rezanja kolača, izdanja mitropolita Mihaila, nijednom rečju se ne pominje da sveštenik ljubi domaćina ni u obraz, ni u usta (str. 57).

Da zaključimo ovaj odgovor rečima D. Vitkovića: „Nema, dakle,… praznična dana u godini kad se ne bi smelo i ne bi moglo krsno koljivo blagosiljati“[20]; ili rečima grčkog pisca G. Bekatorosa: „Ne postoji nikakva zabrana za koljivo u spomen Svetih, te se može prineti u crkvi na svaki praznik Svetih i Bogorodice“.[21]

Pored svega toga, ne izgleda da će iznete činjenice učiniti odjednom preokret u shvatanju kod sviju vernih koji drže običaj nespremanja koljiva za Svetog Iliju i Aranđelovdan. Ne treba ni suviše insistirati da ga moraju odmah spremati. Ali smatram da sveštenici treba u svakoj prilici da im objašnjavaju da se koljivo ni na druge Slave ne prinosi za pokoj duša Svetih, nego „u slavu Bogu“, „u čast Svetog“ koji se proslavlja, a za „pomen“ upokojenih članova porodice. Takođe i za osvećenje sviju koji od njega okušaju, kao i spasenje onih koji ga spremaju. Lišavati se ovih duhovnih dobara na Svetog Iliju i Svetog Arhanđela nespremanjem koljiva ne izgleda, najblaže rečeno ni mudro, ni korisno.

 

Glasnik, januar 1978.

 

NAPOMENE:


[1] Po P. Trembelas, Ipomnima is to kata Ioanin evangelion, Atina 1954, 452.

[2] Minj P. G. T. 155, 689.

[3] Reč „koljivo“ je po jednima grčkog porekla. Prvobitno je imenica „o kollivos“ označavala težinu zlata koliko zrno pšenično; docnije takav mali delić zlata, zatim svaki novac male vrednosti. Od ovog osnovnog značenja nastaje reč „to kollivon“ i „ta kolliva“ označavajući svaku vrstu kolača od pšenice, ili kuvanu pšenicu koja se prinosila za spomen Svetih i upokojenih. Po svedočanstvu Valsamonovom, kuvanu pšenicu, u tu svrhu donošenu hramu, pominje već Sv. Atanasije u jednoj besedi koja do nas nije sačuvana, (G. Bekatoros, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1965, T. VI, 740; Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 443).

M. Skabalanovič smatra da reč „koljivo“ nije grčkog porekla. Dokazuje to činjenicom da je ona nepoznata u Carigradu, te je potrebno da Sv. vel. muč. Teodor objašnjava njeno značenje episkopu kome se javio u snu (Tolkovij Tipikop, Kijev 1915, III, 77). D. Vitković usvaja gledište da je ta reč „neizvesne etimologije“, da je u grčkom jedinstvena bez srodstva s drugima, te da se nalazi tek u kasno vizantijskom Suidinom rečniku. Takođe ukazuje na mogućnost postanka ove reči iz jevrejskog ili slovenskog (O koljivu, Bogoslov. glasnik, knj. V, 15, 18).

[4] Dr L. Mirković, Liturgika 1967, II, 2, 176; K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju Ustava bogosluženija Prav. cerkvi, S. Peterburg 1900, 766.

[5] Katiheza mist. V, 9, izd. Apost. diakon. Atina 1969, T. 39, 259.

[6] Dr L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 279, 280.

[7] Život Srba seljaka, Beograd 1984, 154.

[8] U svitku Patmoske bibliot. br. 713, HII-HIII v. (n. d. 157); u palimpsestu arh. Antonija, XIII v. (n. d. 191) i dr.

U grčkom rukop. Evhologionu Sinaj. bibliot. br. 958, X v., pod nazivom „Molitva nad koljivom Svetom“, nalazi se drukčija molitva: „Bože Svedržitelju, koji si stvorio nebo i zemlju, i more i sve u njima, koji si blagoslovio pet hlebova i pet hiljada nasitio, Ti blagoslovi i ove plodove, i one koji budu od njih okušali, (da im bude) za zdravlje, i spasenje njihovih duša i tela, a onim koji su prineli podaj nebesku nagradu, molitvama Prečiste Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije i ovog Svetog čiji pomen vršimo, i sviju Svetih Tvojih“. Ova se molitva nalazi i u rukopisu Sinaj. bibliot. br. 961, HI-HII v. (Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 82); br. 973 iz 1153 g. (n. d. 111) u kome se nalazi i posebna „Molitva koljiva za Sv. mučenike“ (n. d. 111-113); u br. 1036, HII-HIII v. (n. d. 148); u rukopisima Pantelejmon. man. na Sv. Gori br. 162 (1890), H-HI v. i lavre Sv. Atanasije br. 189, XIII v., nalaze se obe molitve – ona iz br. 957 i br. 958 (n. d. 45 i 181).

[9] U natpisu nad ovom molitvom većinom stoji „Molitva nad kutijom svetih pameti“, a ređe „Molitva nad koljivom…“. Pod prvim se nazivom nalazi u dečanskim Trebnicima br. 68, iz 1422 g.; br. 69, kraj XIV v.; Služebnicama br. 123, iz 1395 g.; br. 125, XV v.; br. 127, XIV-XVI v.; br. 134, XVI v.; u Služebniku br. 21 Jugoslav. Akadem. u Zagrebu (D. Vitković, O koljivu, 215). U Služabniku br. 124, XV v. navodi se pod nazivom „nad koljivom“; u Služabniku Vincenca Vukovića iz 1554 g. napisana je ovako: „Molitva glagoljemaja nad koljivom va pameti svetih. I nad novom brašnom i vsakomu prinošeniju i ovoštiju“. Tekst molitve, uz neznatne razlike, u svima ovim rukopisima je isti.

Radi upoređenja sa istom molitvom u crkvenoslovenskim Služebnicama navešćemo je po dečanskom rukopisu br. 68: „Iže vsa savršivij slovom Tvojim G(ospod)i i poveljev zemlji vsačaskije plodi vazraštati va naslaždenije i pištu našu i iže semenmi deti i Danila, iže va Vavilonje mnogopištnih svetljejših pokazav. Sam vseblagih caru i semena sija sa različnimi plodi bl(ago)s(lo)vi i iže ot sih pričeštajuštihse os(ve)ti. Jako va čast i va pamet s(ve)t(a)go imer(ek) sija predložišese i va pamet iže va bl(a)gočistiji i vere skončavšihse. Podažd že i bl(a)gokrasivšim sija i pamet savršajuštim vsa jaže ka spaseniju prošenija i večnih Tvojih bl(a)g naslaždenije. M(o)l(i)tvami Pr(e)č(i)stije Vl(a)d(i)č(i)ce naše B(ogorodi)ce i Pr(i)snod(e)vi Marije i S(ve)togo imer(ek), jemuže pamet savršajem, i vseh S(ve)tih Tvojih. Jako ti jesi bl(ago)s(lo)ve i os(ve)štaje vsačaskaja i Tebe slavu vazsilamo O(t)cu i S(i)nu i S(ve)tomu D(u)hu, ninja i pr(i)sno i va veki vekov.“

Po mišljenju nekih, reč „kutija“, koja se tokom vremena utvrdila kod Rusa, dok je kod nas zamenjena rečju „koljivo“, potiče od grčke reči „kudiva“ (B. Nikolajević. n. d. II, 154). Kao što rekosmo, ova se reč u našim rukopisima javlja ranije nego „koljivo“, valjda što su, pokrstivši se, naši preci najpre uočili kuvanu pšenicu na sahranama (i kidia = pogreb). U staroslovenskim spomenicima javlja se i u obliku: kutja, kucija i kučija (Miklošić, Leksikon paleosloveniko-greko-latinum, Beč 1865, 325).

[10] Crkveno poreklo Krsne slave, Glasnik Skopskog naučnog društva, Skoplje 1930, 52.

[11] Svetkovina 25-godišnjice arhipastirskog rada mitropolita srpskog Mihaila, Beograd 1880, 185.

[12] Od čega je verovatno i došao naziv „Slava“ za porodični praznik kod nas.

[13] Ako bi ipak trebalo reći šta potiče iz ranijeg doba, smatram da bi to mogla biti molitva „Vo slavu i čast…“, zatim sečenje kolača i njegovo lomljenje, kao i kratka suguba jektenija sa prozbama za dobro porodice. Molitva za osvećenje kolača i vina: „Gospodi Isuse Hriste Bože naš, blagoslovi hljeb i vino sije…“ neće biti iz starine. To naslućujemo i iz toga što se ona, po V. Nikolajeviću, dugo nije upotrebljavala u Sremu (n. d. 160). Ne izgleda ni da je sastav mitr. Mihaila, nego da ju je on negde našao i uneo u čin. Kao što sam i ranije ukazao (Glasnik 1973, 260), sadržina ove molitve bogoslovski ne odgovara. Umesto da se u njoj moli da Gospod – budući Svet svagda i Izvor svakog blagoslova i osvećenja – blagoslovi i osveti hleb i vino, po njoj izlazi da Gospod Isus, Duhom Svetim, treba da svagda blagoslovi ovaj hleb i vino, što očigledno nema smisla. Postanak ove molitve neveštim ugledanjem na epiklezu Liturgije Sv. Jovana Zlatousta uočava se jasno.

[14] N. d. 209, 210.

[15] S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga. Harkov 1900, 1186; up. K. Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 734; L. Mirković, Liturgika 1976, II, 2, 144.

[16] N. d. 213.

[17] Praktični sveštenik, Zemun 1910, 159.

[18] Str. 209.

[19] N. d. 160, i M. Đ. Milićević veli da sveštenik i domaćin „poljube kolač“ (a nekad se poljube i među sobom), n. d. 154.

[20] N. d. 212.

[21] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1965, T. VI, 741.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *