НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Митрополит Санктпетербуршки Јован
РЕЛИГИЈА МРЖЊЕ

Силе које су срушиле руску православну државност уопште нису намеравале да се задовоље постигнутим. По мишљењу надахнитеља револуције, наредни кораци су морале бити мере с циљем „дехристијанизације“ руске националне самосвести, и, више од тога, формирања антихришћанског погледа на свет, антицркве – као организационе основе богоборства и кадровског, структурног темеља свесног сатанизма. Првих двадесет пет година после револуције постали су време усиљене борбе руског народа за очување својих православних светиња, кад се терору, лажи и насиљу Русије супротставила вером, трпењем, исповедништвом и страдалништвом.
Дуге године атеистичке пропаганде учинише своје – сад смо склони да у својој историји видимо деловање економских, војних и политичких узрока, скоро уопште ни не размишљајући о томе да су сви они – само последице духовног стања друштва, порива људске душе коју узвихоравају страсти. Па ипак, читав низ историјских сведочанстава потврђује: покушаји да се у руској земљи уведу сатанистички култови били су унапред припремани и ка циљу усмеравани.
1921. године Данац Хенинг Келер у Берлину је издао књигу под називом „Црвени врт“. Исте године реакције на књигу и одломци из ње појавили су се у руској анти-бољшевичкој штампи. Успомене Келера, који је пуно тога видео у истумбаној Русији, од великог су интереса за нас. Он, на пример, описује церемонију откривања у граду Свијажску споменика… Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.
Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан „славља“. Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је „ватрени“ говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу „почаст“ фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, „пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари“.
Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче – његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик „човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције – Јуди Искариотском…“
Истраживач пише да ни у маси подвргнутој пропаганди, а која је говорника окружавала, нису сви делили његово мишљење. Чули су се гласови протеста, а неки су се пажљиво крстили. Када је настао тренутак откривања споменика и кад је прекривач пао пред ноге присутних, њихове очи су угледале црвеномрку гипсану фигуру човека – већег од природних размера – са унакаженим, небу окренутим лицем, који грчевито скида конопац с врата.
Ако то није изазов Богу и химна сатани – шта је онда?
Сигурно да неће бити излишно да се помене и оклопни воз чија је команда учествовала у паради. Воз је носио име „Карл Маркс“ и њиме је командовао морнар Балтичке флоте. Келер је успео да путује тим возом, и његови описи се слабо уклапају у наше, још увек присутне, стереотипе о „комесарима са прашњавим шлемовима“.
Воз је, пише Келер, био првокласан, стране производње, с топовима, смештеним у оклопну обртну кулу, као и митраљезима, и три пулманвагона. На нарочитој платформи били су смештени авион и аутомобил. У једном од вагона налазио се посебан купе, тапациран свилом и окићен сликама, са подом прекривеним персијским тепихом. Тај купе је заузимала нека дама, која је у команди водила домаћинство, била митраљезац, „саветница“ командира и „милосрдна сестра“ у исти мах. Остаје нам само да нагађамо о пореклу такве раскоши…
Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава – „доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности“ – објавиле су новине „Јалтијско вече“, у фебруару 1920. године.
Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Берђанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек – рањеници и погинули.
После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али – у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане – крсна страдања Спаситеља – увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов… И тако – на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли.
Пати и дрхти срце људско, кад треба да говори о тако жалосним догађајима. Поновићу још једном, „опет и опет ћу рећи“ – не преврћем странице заборављене прошлости да бих позивао на освету. „Моја је освета, и ја ћу вратити“, говори Господ, оставивши нама да будемо милосрдни према грешницима да се зло не би поновило, умножавајући се.
Поуке историје, страдања претходних поколења обавезују живе на дела вере и побожности – и ни пребијену пару не вредимо ако не усвојимо неопходне закључке, ако у темељ нашег живота не уградимо искуство стечено великим патњама и уз много проливене крви…

са руског:
Владимир Димитријевић

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *