НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Тал Брук
НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

22. јуна, 1991., британски престижни недељник, „Економист“, на насловној страни приказао је слику земљине кугле. Насловна тема гласила је “ Светски поредак у промени“. Једна од констатација у чланку била је истовремено и јасна и изненађјућа, с обзиром да долази из иначе опрезног и конзервативног извора:
„Има у фрази ‘Нови поредак’ и још нечега осим осећања топлине. Слом комунизма из темеља је потресао свет, и његова политика тек треба да добије свој нови калуп. Некакав Нови светски поредак наступиће, хтелине хтели. Хоће ли, може ли, то бити верзија гдина Буша?“
Политички, финансијски и интелектуални мудраци Запада све су сагласнији да се Глобална Ера помаља на хоризонту наших живота. Практично свака угледнија новина и часопис коментарисали су употребу кованице „Нови светски поредак“ од стране председника Буша. „Тајм“ је већ имао одговарајућу насловну тему. „Нови светски поредак“ одједном се одомаћио као израз. Горбачов га је користио. Европски лидери су га користили. Председник САД је ову фразу користио у најмање два обраћања нацији.
Ако је веровати председнику Бушу, овај долазећи НСП измениће наш живот, можда драстично. Он га описује као „свет врло различит од оног кога смо досад знали“. То би требало да доведе до тога да се неко од нас запита какав ћемо то свет ми наследити. Такав наднационални систем могао би да утиче на верске и друге личне слободе. У њему би се у блиској будућности могла јавити моћ која би управљала нашим животима, каквој нема равна у историји. А контуре хришћанства могле би бити суштински предефинисане. Ако је то тако, ваља озбиљно размотрити ову појаву користећи све што имамо на располагању.
О Новом светском поретку говорило се још знатно пре него што га је Буш формално увео у политички жаргон у свом обраћању нацији пред конгресом у септембру 1990. НСП се предвиђао са надом. Угледни и познати лидери у скоро свакој области друштвеног живота описивали су га као нужност. Почетком седамдесетих најцењенији међу њима потписали су следећи позив за увођење Светског поретка:
„Осуђујемо деобу човечанства на националистичким основама. Дошли смо до прекретнице људске историје и сада је најбоље решење померити границе националног суверенитета ка изградњи светске заједнице… Система светског законодавства и светског поретка заснованог на транснационалној федералној влади“ (Хуманистички манифест II).
Криза у Персијском заливу дала је драматичну подршку за Бушово увођење на сцену овог утопистичког идеала. Изгледало је као да је цивилизовани свет талац тиранина из мрачног доба који поседује технологију 20. века. То је био савршен тренутак за Буша да ослика будући свет у настајању у коме ће се мир силом уводити – како је Џорџ Буш рекао светској јавности, „Наш пети циљ – Нови светски поредак – може да се појави“. Затим је описао усхићујућу слику будућности: „Стотине генерација трагале су за овим путем до мира, док су хиљаде ратова беснеле током људске историје. Данас се нови свет бори да буде рођен. Свет сасвим различит од онога кога смо досад познавали. Свет у коме закон права истискује закон џунгле.“ Ко би могао да замери када је „мир“ циљ (упркос дубљој импликацији онога што се зове међународни „закон права“)?
Али овај „закон права“, као што је демонстрирано у пробној вожњи познатој као операција „Пустињска олуја“, може се постићи само применом надмоћне силе. То је „мир“ чији је инструмент и гарант огромна војна моћ. Као такав, он почиње да наликује на „мир“ који је описао Џорџ Орвел. У својој књизи „1984“, Орвел говори о миру наметнутом од тоталитарне и апсолутне власти, власти која може да избрише појединца и препрограмира његову личност као компјутерски програм ако из било ког разлога закључи да је овај опасан за систем. А ако се брише индивидуални идентитет зарад вишег добра колектива, онда се управо то чини – појединац који пружа отпор претвара се у покорног, безличног члана колектива.Винстон је отишао у “ Собу 101″ .Велики Брат је користио еуфемистички језик да би прикрио дубљу стварност.
Након „Пустињске олује“, сукоба који је био кратак и једностран, готово да нико није помињао оне отрежњујуће аспекте овог будућег „мира“. Можда је то последица беспоштедног медијског бомбардовања јавности потребом глобалног решавања оних проблема који су постали „светски“ – то су тако јаки аргуметни да супротстављати се њима изгледа као супротстављати се разуму. Наводе се критичне потребе и кризе (стварне или измонтиране) да би се увођење Светског поретка учинило неумитним.
Треба да се упознамо са главним аргументима у корист Светског поретка. Затим је потребно да видимо како ће овај нарастајући Левијатан централизоване моћи диктирати кретање духовних слобода. Хоће ли он дефинисати нови протокол духовне коректности који ће тиранисати верска права тиме што ће ограничавати оно што је допуштено да се не би повредио еквилибријум колектива? Ми имамо много разлога да сумњамо да ће НСП толерисати само оно духовно изражавање које ће се кретати у оквиру врло уских граница дозвољеног – тачније да ће све религије морати бити крајње уопштене и да неће смети да критички нападају никога и ништа. А излажење изван тих граница довело би до примене „закона права“ (а ко би могао да се супротстави Светском Суду?).
Али, најпре размотримо аргументе у корист Светског оретка:

Глобална екологија

Еколошки аргумент потежу Гринпис, Римски Клуб и други. Они кажу да је човечанство сазрело – да ми морамо постати планетарни домаћини Земљине екологије пре но што светски еко-истем неповратно оштете загађивачке индустрије себичних држава које не полажу рачун ником али чија неодговорност директно утиче на животе милијарди људи. Медитеранске државе као неконтролисано складиште отпада претвориле су некад сафирно плаво море у тамно сиву супу. А све то за само 20 година!
Још већу опасност носи свакодневно смањење озонског омотача чији смо сведоци. Ту је и ефекат стаклене баште, последица атмосферског загађења, који узрокује промену климе у свету. Истовремено индустријски отпад у милионима тона се слива у океане, мора, језера и потоке, правећи за само пар деценија штету за чије ће поправљање бити потребне хиљаде година. Еколошки аргумент за глобализам је убедљив, готово ван сваке дискусије. То је криза која тражи решење, и то глобално решење.

Светска заједница

Ово је аргумент „глобалног села“ Маршала МекЛуана. Он каже да је савремена технологија изменила лице земље, и да су се некада огромне природне баријере удаљености, размишљања, и језика срушиле пред безбројним млазњацима и електронским таласима који испуњавају небо. Цео свет може да посматра рок звезде како за глобалну публику на „Live aid концерту“ певају „Ми смо свет“ док их милијарде сателитски повезаних ТВ пријемника приказују некад удаљеним културама. Скандинавске рок групе певају на енглеском, док Парижани лудују за „Даласом“ и Џеј Ар Јуингом.
Научници користе аналогију компјутера и неурологије да укажу да како се делови света повезују. Он постаје као организам са сопственим системом нерава. Тада се научници попут Цејмса Лавлока појављују са термином Гаја да овом процесу дају метафизички аспект – земља се види као богиња, која оживљава док људска свест постаје јединствена.

Глобално тржиште

Ово је економски позив на глобализам. Скоро сваки познатији банкар говорио је о међузависној глобалној економији. Оно што се деси у једном тренутку на Вол Стриту, већ следећег се осети у Лондону или Токију, а комплексна слагалица светске економије постаје осцилирајући процес који ће на крају ујединити нације и валуте у глобалном тржишту. Економске земљине силе неумитно нас воде ка уједињеном светском систему.
Поврх тога, одређени друштвени и политички кругови говоре о неправедној расподели богатства и природних извора чиме се сугерише да би глобални систем располагања и прерасподеле могао бити решење за друштвене проблеме међунационалне зависти, а то би могло довести и до нестанка међународних сукоба и ратова.

Светска социјална и здравствена заштита

Ангажовање средстава ради здравствене заштите, исхране и одевања сиромашних и Трећег света још један је аргумент. Здравље се види као право које мора бити загарантовано сваком становнику Земље. У ту сврху основана је Светска здравствена организација. Брок Чизолм, директор СЗО велики је заговорник глобализма. Он и други светски лидери сложили су се око основног плана деловања. Они осим здравствене и социјалне бриге имају и друге приоритете. О некима од њих Брок Чизолм говори хладнокрвно визионарски:
“ Да би смо дошли до светске владе, неопходно је из свести људи уклонити њихов индивидуализам, оданост породичној традицији, национални патриотизам и верске догме…
Гутали смо свакакве отрове које су нам давали родитељи, наставници, политичари, свештеници, новине и сви остали који су желели да нас контролишу.
Ново тумачење и евентуално брисање концепта доброг и лошег који чини основу васпитања деце, интелигентно и разумно размишљање уместо вере у поузданост старијих, то су циљеви… утирања пута за промене људског понашања“ („Juta Independent“, септ. 1977.)“.

Нуклеарна претња

Претња глобалног уништења можда је најјачи аргумент за глобализам. Многи гласови нас упозоравају да је ова опасност сама по себи довољна за коначну жртву у циљу постизања глобалног мира – жртву суверенитета. Ако светске нације предају свој суверенитет и наоружање онако како то планирају УН, то ће означити крај претње глобалног рата и почетак ере мира и сигурности без преседана. Али тако нешто захтева жртвовање национализма. Тек тада ће свет бити јединствен.
Џон Ф. Кенеди, попут других америчких председника, био је свестан овог снажног аргумента. На отварању седнице УН 25. 9. 1961, он је предложио потпуно разоружавање САД као први корак ка светском миру. Ову понуду Стејт Дипартмент је формализовао у облику Документа 7277, под насловом „Слобода од рата: Програм САД за свеопште и потпуно разоружавање света у миру“. Кенедијев план требао је да УН претвори у светску полицију: „ни једна држава (укључујући и САД) не би имала толику војну силу да угрози Мировне снаге УН“, након што би сво нуклеарно оружје било предато УН а трупе и наоружање САД дошли под контролу Уједињених Нација.
На врхунцу хладног рата, ова жртва била је преурањена. Понуда Џ. Ф. Кенедија изгледала је тада помало наивно – као да студент идеалиста ноћу шета кроз гето у шорцу и мајици, завезаних руку, и пуног новчаника што је гест мирољубивих намера. Када појединац занемарује зло и преузима ризик то је једна ствар. Али повести са собом стотине милиона људских живота нешто је сасвим друго. Жртвени гест Џ.Ф.Ка био је преурањен, али ствари су се измениле. Сада када је „хладни рат завршен“ и у време „Гласности“ и „Перестројке“, наш гард је спуштен за склапање споразума. Сетимо се да је Буш послао трупе у заливски рат не по законима САД, већ по Повељи УН, и одредбама међународних закона.

Стратегије Новог светског поретка

Џон Ленон, рок-легенда и визионар, дао је кредо и опис Новог Светског Поретка у својој чувеној песми „Imagine (Замисли).“ Ленон моли подељени свет да замисли доба када ће се живети – без Царства Небеског, без држава, без власништва, без глади, сви људи живе у миру, једно братство људи… „и свет ће бити као један“. На годишњицу смрти Џона Ленона песма „Замисли“ чула се широм света путем хиљада радио станица. Ко је финансирао и подржао овај догађај? Уједињене нације.
Ако је Буш био нејасан у вези будућности Новог светског поретка, оно мало што је процурело открива више него што можете да замислите. На пленарној седници 11. септембра и конференцији за штампу после ње, Буш је признао да НСП види као „нешто што су предвидели оснивачи УН.“ Наравно, градитеља утопијске Куле Вавилонске има много. Њихови животи и веровања нису предмет овог чланка. Узгредно, поменимо да ова елитна група, међу којима су и неки од ментора Џорџа Буша и његовог оца, сенатора Прескота Буша, сеже све до Друштва Народа, првог покушаја у савременој историји да се успостави Нови Светски Поредак.
Једноставан одговор гласи да је Новом светском поретку неопходна нова светска влада – сачињена од светског парламента, светског суда, и светске полиције. УН је требало да постану ова светска влада или бар да послуже као мост према овом циљу. Поред осталог, УН су створене да силом обезбеде мир за време хладноратовског очаја и страха од нуклеарног уништења. Мир је био главни адут да јавност прихвати изградњу структуре типа УН. Крај 40тих изгледао је као сећање на старе дане славе, олако узимане, када се живело без пуног разумевања историје. Та прошла времена остаће очувана у далеким призорима на камерама – Монеовим сликама или призорима енглеских романтичара – нуди пар на цветној љуљашци једног пролећа у Живернеу у Француској, слободан да ужива у усамљености природе, или тренутке замрзнуте лепоте енглеског лета, плесова под колонадама и јахања у природи – слобода људи да се смеју без страха од свевидећег ока. Оваква сећања на изгубљену прошлост изгледаће као тренуци раја у поређењу са тоталитарном државом која располаже са божанском технолошком моћи.
И заиста, Европа ће 1992. постати наднационална регија. Њене наднационалне организације попут Савета Европе, ЕЕЗ и НАТО-а послужиће уједињујућој сврси. Све ће коначно бити консолидовано под Европским парламентом. Националне границе ће нестати, користиће се заједничка валута, а завијориће се застава Европе. Оно што нису могли Карло Велики и Наполеон, успеће коначно постмодерној Европи. У складу са стратегијом корак по корак, следећи потез је прећи са регионалних наднационалних федерација на свенаткриљујућу глобалну владу која постаје врховна власт у одржању „мира и јединства“ међу регионалним телима.
Овај модел предвиђа Бжежински као један од оснивача Трилатералне Комисије. Три регије („Трилатерала“) су највероватније међукорак до касније фузије (регија ће свакако поседовати мање етничке лојалности, културе и историје него поједина држава и теже ће одолети фузији).
Још бриљантнији у концептуализацији стратегија формирања и управљања светским поретком је Ервин Ласло, оснивач Римског клуба. Ласло је мало познат изван кругова међународне елите, али је већ деценијама повезан са истраживачким центрима и великим фондацијама. Такође предавао је на Принстону и Јејлу. Своју књигу „Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку“ објавио је под покровитељством Центра за међународне студије универзитета Принстон. Књига је заснована на његовим предавањима из 1973. У својству професора, Ласло хладнокрвно примењује теорију општих система на функционисање читавог света као једног суперсистема. Фразе које звуче недужно бришу прошлост и милијарде живота убацују у огромну машину.
Штиво писано запетљаним академским стилом одаје савршени језик завереника. Презаузети, наивни, они којима је то досадно никад неће схватити његову суштину, док ће се његови амбициозни истомишљеници задовољно смешкати док извлаче „Планетарну нагодбу.“ Ласло нас неповратно гура у постхришћанско, заправо, антихришћанско доба. Нови светски поредак нема времена за веру која се у њега не уклапа и тачка. Хегелијанска премиса синтезе и конформности почива испод огромне машине светског система.
Ласло равнодушно истиче:
„Сада све границе између култура брзо нестају. Више неће бити могуће истовремено одржавати више некомпатибилних концептуалних синтеза валидних различитим народима на различитим местима. Наша сазнања једнако су тако међусобно зависна као и начини живота… Ако се долазећи светски поредак буде одржао у животу, његова концептуална синтеза биће експлицитна, далекосежна, научно утемељена, и пуна нормативних смерница за практично понашање.
Концептуална синтеза има најмање пет основних функција у усмеравању људског живота. То су мистична, космолошка, социолошка, педагошка или психолошка, и уређивачка функција (стр. 67):“
Оно што плаши је Ласлова дефиниција последње концептуалне синтезе на његовој листи, уређивачке функције: „Коначно, уређивачка функција концептуалне синтезе значи дефинисати неки аспект стварности као значајан и вредан и томе се посветити, а остале као недостојне озбиљне пажње“ (стр. 7) Ласло описује информациону капију масовне свести. То је цензор који превазилази Орвеловог Великог Брата. Али то се све излаже на неутралан начин, у маниру пасивне интелигенције, академски.
Ласло замишља међусобно повезане групе суперинтелигентних који ће управљати светским поретком. У зависности од тога како светски систем функционише, то би могао бити савршено механизован и хуманизмом мотивисан тоталитарни поредак (уколико постоји диктатор са неограниченим овлашћењима), или супербирократска неман која саму себе дави (уколико ривалски врховни савети неутрализују једни друге), као што је приказано у сјајном noire филму „Бразил“.
Ласлова лествица светске хијерархије или светске владе наликује на езотеричну мапу масонских или кабалистичких савета. Врхови савет је 13точлана суперелита изнад које се налази само један завршни ниво (можда појединац), кога он зове „светски хомеостат“. Ако је језгро хомеостата појединац, онда је он светски император. Далеко на дну пирамиде налази се обичан светграђани који одржавају илузију демократског процеса учествујући у ономе што Ласло назива „зборовима грађана“. Природно, ту су и они који ће простом народу помоћи да решава тежа питања. Они ће управљати људима, а ови ће притом имати осећај да су они ти који формирају групни консензус. Ласло каже да је почетни циљ „подизање свести народа“ од потребе за светским поретком, тако да ће то бити консензус који ће ићи од дна ка врху (стр. 84-85). Када се светски ред успостави, зборови грађана могу ићи од локалних до регионалних и глобалних нивоа – или, као што би Орвел рекао, „неки су зборови грађана једнакији од других“.
Они који се прочисте постизањем нивоа „глобалног размишљања“ могу се сматрати уредним да постану „пропагатори“ (стр. 88). Као пример пропаганде Ласло користи „Дан Земље“ 1972. У својој књизи из 1972., он се такође залаже за прикупљање гласова одговарајућих мањинских заједница „хомосексуалаца, феминисткиња“, и итд., и „оних који се боре за своје политичке и социјалне циљеве… као што су етничке групе, мировни активисти“, итд – ради ширења глобалне свести (стр. 9394). За то време „уметници и писци могли би индиректно да негују свест о светском систему буђењем поноса и амбиције према људским достигнућима“ (стр. 99) Ласло нуди добро осмишљен план за буђење глобалне свести. Његов рад у једном тренутку наликује на позив на револуцију и социјалне промене са до у детаљ разрађеном стратегијом деловања што би задовољило и CIA стручњаке за извођење тајних операција. Можда је још више отрежњујуће то што се све оно што је Ласло прописао за промену курса Америке у почетној фази и десило током ових 18 година од настанка његовог капиталног дела.
Ласло се залагао на Принстону, и касније код других утицајних кругова, да би медији требали да користе идеју збора грађана. То се и десило. Шта раде ти зборови? Они покрену неко питање а елитни стручњаци нуде решење за социјалне проблеме – формулишући законе „против мржње“, за решење еколошких проблема итд.
Можда је иронија то што неким од највећих ТВ дебата управљају блиске Ласлове колеге, као што је Артур Милер, професор са Харварда, који тако вешто управља људима да већина њих то и не примети. Пројектовани закони против мржње и еколошке стратегије требало би да одузму слободе од једних и дају их другима. Зборови грађана обављају оно што Ласло назива „уређивачким функцијама“. Напросто, неки аспекти стварности су важнији од других, а онима који су мање интелигентни биће речено који су то аспекти. Данашњи зачеци зборова грађана можда су много значајнији него што изгледају.
Медији нису ограничени само на зборове грађана у обликовању јавног консензуса. Ласло даје инструкције:
„Вести, документарци, чланци, као и дуго и краткометражни филмови, требали би да се сконцентришу на питања у вези са светским поретком; а репортери, водитељи, уредници, и директори са осећајем за горућа питања (и сопствено напредовање у каријери) требали би не само да извештавају, већ да откривају догађаје и дешавања битне за светски систем. Сада су далековиди припадници медија индивидуално посвећени глобалним питањима“
Ове ће медијске звезде, несумњиво, извући много користи када они за које се боре дођу на власт.
Какав год светски поредак да се успостави, било Бушов, Бжежинског, Ласлов, или Харлана Кливленда, за онај уски круг интелектуалне елите који се квалификује, управљање светом отвориће скоро неограничене могућности. За нас остале то ће бити непрестано сиромашење као што нас планери упозоравају већ деценијама. Свака пегава сова, коју штите да не нестане из екосистема, однесе 47 милиона долара прихода. Али то је само благи наговештај онога што ће се од грађанина света тражити да би се заштитио екосистем. Масовни медији могли би да наведу народ да верује да помаже земљи тако што једе таблете од алги. Свет рециклираног посуђа и одеће замениће некадашње совјетске постере достојанственог пролетеријата у редовима за хлеб који своје празне стомаке жртвује Држави (док се они који управљају госте кавијаром из Белуге и лове фазане на огромним државним имањима у Грузији). Неки су увек више једнаки од других. Народ никад не научи лекције из историје, али њихови „вођи“ да.
Адлеј Стивенсон, некадашњи амбасадор САД у УН и председнички кандидат кога је познавао мој отац, показао је употребу мира као аргумента за успостављање светске владе. Говорећи у Удружењу дописника при УН 14. 2. 1961, Стивенсон је позвао медије да своју магију у обликовању јавног мњења искористе за нуђење глобалног решења за ратове: „… помозите нам да створимо слику наше истинске забринутости. Прикажите нас не као заверенике и ратне трговце, или као демоне или полубогове, већ као људе још увек збуњене али решене да стигну од циља, који се боре, на ивици Армагедона, да постигну опште разумевање и општу сврху“ („УН – чувари мира“, публикација Стејт Дипартмента, септ. 1961.).
Враћајући се на Стивенсон-Бушов модел Новог светског поретка, треба да се запитамо, какав ће свет бити ако се једног дана оживотвори „првобитна идеја УН“, и то не као скелетна структура већ као потпуно оперативна светска влада?
Ако погледамо Повељу УН, виђења оснивача УН који су написали повељу, и разне резолуције УН донете протеклих деценија, видећемо како је УН тип Светског поретка предвиђен да функционише и како би требала да се одвија расподела слобода, власништва и приватности његових грађана. Читави томови би о томе могли да се напишу али, једноставно речено, био би то систем светског социјализма. Најновије резолуције УН требало би да укажу на то какав је њихов став у вези са Новим светским поретком.
Првог маја, 1974, Генерална скупштина УН усвојила је “ Декларацију о успостављању новог међународног економског поретка“. То је просто економски подстицај Новом светском поретку, који позива на „укидање садашњих разлика у свету“.
Овај светски систем социјалне заштите инсистирао би на:
1. Трансферу богатства од Првог према Трећем свету;
2. Национализацији коју би спроводиле владе Трећег света;
3. Посебној економској заштити сиромашних земаља. Глобални систем социјале увек је био главни адут светског поретка у односу на земље Трећег света, баш као што је МИР био адут у односу на развијене земље. Наравно, пошто би развијене државе морале да поклањају своје богатство и технологију, оне би се просто придружиле Трећем свету док би пад прихода елиминисао средњу класу и створио јединствену масовну нижу класу. Предаја националног суверенитета можда ће захтевати огромне притиске, а за сиромашне земље социјала је савршена.
Још један начин да се докучи УН модел Новог светског поретка, и његово значење у области слободе вероисповести, је разматрање „јединства у различитости“ и ограничења и балансирања које он намеће у вези са тим.

Светски поредак и слобода вероисповести

Поглед на неколико резолуција УН у вези са слободом вероисповести говори нам о оном што нас чека ако заживи УН модел Новог светског поретка према Бушовој дефиницији (ни остали модели нису безазлени по хришћане и индивидуалце).
На 73. пленарној седници 36. заседања Генералне Скупштине 25. 11. 1981. међу резолуцијама које је усвојио Трећи Комитет била је бр. 36155 – “ Декларација о елиминисању свих облика нетолеранције и дискриминације на основу религијских веровања“. Ако светске нације дођу под кишобран УН, ово ће постати неповредиви закон. У члану 1, тачка 2 и 3, каже се: „Нико не сме да буде изложен притиску који би угрозио његову слободу да се по свом избору одлучи за религију или друго веровање. Слобода манифестовања религије или веровања може се ограничити само законом којим се штити јавна безбедност, ред, здравље, морал или фундаментална права и слободе других“.
Исте ове речи појавиле су се и у другом контексту. У Повељи о људским правима УН, у члану 15, тачка 3, стоји: „Слобода манифестовања религије или веровања може се ограничити само законом“. Реч „само“ чиста је козметика. У стварности, слобода вероисповести је зависна или условљена оним што је прописано законом. Чињеница је да закони могу да се мењају и да могу да буду арбитрарни. Ако слобода вероисповести може да се проширује законом, онда она на исти начин и да се укине. Видели смо како се у америчком закону мења смисао променом смисла речи. Овако УН стварају незаустављивог Левијатана.
Орвеловским језиком, према Повељи о људским правима УН, људи ће бити „слободни“ да не верују у оно у шта други верују; биће „слободни“ да не доносе морални суд или на неки други начин критикује било које духовно веровање (скоро смо и дошли до тога), а у интересу плуралистичке већине, биће апсолутно присиљени да живе као да њихова вера није ништа више од крајње приватне предрасуде. Џон Вајтхед, стручњак за уставно право и оснивач Радерфордовог Института, помиње неке примере: у Њујорку је директор основне школе изгрдио петогодишњака због растурања „илегалних“ летака са цитатима из Јеванђеља. У Аризони су школске власти покушале да спрече четири девојчице које су на школској представи певале о Исусу. У једној другој школи наставник је укорио дете које је на руци написало „Волим Бога“. Објашњење је било да је то „противзаконито“ и противно уставу САД. Кад је Бог тако лако протеран из древних школа у САД шта тек треба очекивати од транснационалне владе која чак нема иза себе хришћанско завештање.
Можда ниједан систем закона јасније не поставља позорницу за прогон хришћана кога помиње Откровење Јованово него овакве УН Повеље, декларације и резолуције. Ови лукаво срочени закони – које би Малколм Магериџ укључио у појам „хуманог холокауста“ – налазе се у стању мировања све док не буду активирани. А тада ће заменити грађанска права и Устав САД. Када би данас УН модел Светског поретка порпуно заживео, хришћанске слободе у којима смо уживали више од 1000 година на Западу биле би окончане. Био би то смртни ударац хришћанству, али који би данас све јачи антихришћански консензус једва дочекао.
Тада би свака неукључива вера или веровање у јединствено спасење било крајње увредљиво за „јединство у различитости“ и позиве за јавни мир. Нови смањени и припитомљени хришћани споља се не би разликовали од осталих. Уистину, јагњад би била утихнута. Хришћане би хапсили због „злочина мржње“ ако своју веру проповедају другима. Темељи су ударени.
Политички коректна интелигенција, делајући као наша јавна савест, осудила је Јеванђеље Христово као „сексистичко, расистичко, антисемитско, патријархално, шовинистичко и хомофобично“. Ови љутити гласови неће се утишати док се Јеванђеље не преуреди по њиховим аршинима. Све док то судски није прекинуто, на Библијама у мотелима Националног парка Индијана стајало је: „Упозорење! Дословно веровање у ову књигу може угрозити ваше здравље и живот!“ Библија је названа „насилном, расистичком и сексистичком бајком“. Бога су назвали „мачо мушкарчином и ратником… склоном једно људској раси; који жену сматра подређеном мушкарцу и садистом који је створио пакао за мучење неверника“. Када је Америку са њеном некада великом хришћанском традицијом било тако лако преокренути, под Новим светским поретком тај процес би просто експлодирао. А ипак већина хришћана, уљуљкана у снове прошлости, не верује у такве ствари све док им се не десе испред носа.

Духовно коректна веровања

Једна од опасности њуејџерског покрета је у томе што је он савршена вера за глобализам. Он се може синкретизовати са сваком вером са изузетком правоверног хришћанства. У њему нема Страшног Суда или греха, али он говори на привлачан начин о светости природе и искри божанског у људској раси. Он користи „позитивни“ језик и идеализује људске потенцијале. Он је крајње постмодеран и далеко атрактивнији постхришћанским генерација него „застарела“ црква. Он је савремен, у моди, и политички коректан. Он такође учвршћује планетарну веру или ће се из њега изродити нешто што ће то чинити – попут Гаје. Укратко, њуејџерски покет, и његово дете, Гаја, вера да је наша планета божанско живо биће, духовно су коректни за Нови светски поредак. Хришћанство није.
Генеричка духовност неопходна је да би се различите, чак и супротстављене, културе и вере стопиле у једно. Да би свет постао једно, религијске границе морају се уклонити. Оне се морају срушити попут Берлинског зида у духовном еквивалентну слободне трговине на светском тржишту.
„Увод у филозофију система“ Ирвина Ласла, опрезно открива духовност која одговара светском поредку, мада он то не каже експлицитно. Његове речи испуњене су прикривеним значењем: „Ми смо изабрали монизам, ублажен еволуционарним, категоричним плурализмом, као наш основни оквир“. Ласло је овако 1972. дефинисао академским језиком, оно за шта ће 10 година касније Мерилин Фергусон употребити 300 страна у њеном њуејџерском манифесту и бестселеру „Водолијина завера“. У складу са Ласловом молбом, медији су одиграли значајну улогу на пољу пропаганде. У овом случају покренуто је питање духовне коректности.
Џозеф Кембел даје примере нове духовне коректности и остаје први медијски амбасадор генеричке духовности. Његови ТВ интервјуи и серије предавања, спонзорисани од стране Лоренса Рокфелера и других великих фондација, немилице се приказују на јавној телевизији. Изгледа да за овог истакнутог медијског гуруа још нису чули само хришћани који нису свесни дешавања око њих.
Џозеф Кембел говори о потреби да се установи јединствена митологија на земљи – уједињујуће религијско искуство и универзална вера за сазрелу планету. Кембелов речити и зрели синкретизам види се као право миротворство у свету у коме несклад потиче од незрелих религијских веровања у којима људи не разумеју једни друге. Они су као деца која једни на друге бацају камење, примећује овај мудрац. Они морају да прихвате ово истинско јединство које већ лежи пред њима, протичући налик на универзални поток колективног људског искуства. Њуејџерски мислиоци ту су да прихвате лопту коју им баца Џозеф Кембел.
Снажни аргументи за заједничку глобалну веру засновану на заједничком мистичном искуству настављају да се множе, од ТВ емисија до књига на бестселер листи „Њујорк Тајмса“. Духовно коректни виде глобалну веру као последњу наду за спас човечанства. Они чекају својих пет минута под кишобраном Новог светског поретка. Хришћани неће проћи тако добро у времену које ће можда бити крај историје, баш као што нас Свето Писмо упозорава свих ових векова. Други израз за духовно коректне је „они који су пали“, или велики отпадници.
И заиста, данашња Америка је много другачија од оне која је постојала два века, до пре само две генерације. Оно што смо изгубили одбацивши хришћанство немерљиво је. Докази су свуда око нас. На све то нас је упозоравало Свето Писмо – епидемија AIDS-a, губљење улоге породице, хомосексуална револуција – између осталог. Наше параде хомосексуалаца далеко су већи догађаји од било чега што слави чистоту и доброту. Већ смо на путу моралног и духовног пропадања што је суштинска претходница Новог светског поретка. Ово бриљантно исконструисано решење за светске проблеме уистину ће бити ђаволова највећа погодба – погодба за саму планету.

са енглеског:
Предраг Урошевић


2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *