НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Ђакон Андреј Курајев
ИГРЕ СА ЛУЦИФЕРОМ

Оче Браун, верујете у предсказања? – Нисам баш сасвим разумео, рекао је он – у ком смислу сте употребили реч „веровати“. Најзад, ако је то шарлатанство… – Не, не, узвикнула је дама. – Учитељ уопште није шарлатан. За мене је велика част што је дошао. Он провиђа, он је пророк. Он не предсказује срећу у свакодневним пословима. Он открива дубоке духовне истине о нама самима, о нашој истинској суштини. – Управо то, рекао је отац Браун. – Ако је то шарлатанство, немам ништа против. Зар је мало таквих шарлатанстава на вашарима, па их опет нико не узима за озбиљно! Ако је, међутим, дошло до духовних истина, сматрам да је то демонска лаж које се морамо клонити… Ако се неко претвара да је шпијун па почне да лаже противника, неће бити никакве штете. Ако, међутим, човек заиста ради за непријатеља… – Ви мислите… започео је Хардкасл. – Да, одговорио је свештеник. – Мислим да је ваш пророк повезан са Непријатељем људског рода.

Г. К. Честертон

Теософска борба „за чистоту религиозне мисли“ у суштини уништава и религиозну мисао и религиозну праксу као такву. Овде се сусрећемо са реалном философском логиком која енергично води од порицања монотеизма ка демонизму.
Божанство је изнад људског ума, са тим ће се сложити сваки философ. Ако нешто не може бити дато у уму, у свести, онда оно не може ни бити предмет људске делатности, оно не може бити циљ људског живота и делања. О томе се такоће не можемо спорити. Отуда следи закључак: „Ма колико били узвишени циљеви створени умом, они су пролазни, а оно што је изван граница ума, не може се ни назвати циљем“. Ако је Бог непостижан, Он не може бити присутан у људској свести, што значи да не може бити ни предмет човекове умне делатности, не може бити циљ људског живота. Према томе религија, као веза са Богом, је немогућа. Будисти су у праву: пут ка Апсолуту је незамислив.
Та логика, међутим, није узела у обзир једну околност: шта ако Апсолут себе пројави? Шта, међутим, ако „Бог чезне, да за Њим чезну?“ Наравно, човек својим напорима и својим делањем не може наћи Бога. Зар, међутим, Бог не може изаћи изван граница Своје непостижности? Уколико је Божанство безлично – у том случају не може, неспособно је за такав поступак. Такво Божанство, како то логично описује Блаватска, јесте тама, која не може ни да мисли, ни да дела, ни да дејствује, ни да воли. Личност је, међутим, способна за љубав. Зато је Бог светлост, Бог је Творац, Бог је Промислитељ и Спаситељ.
Ако се тога не постане свесно, ако се не осети та еванђелска проповед, руши се сваки темељ за ма коју монотеистичку религију уопште.
До тога је и дошло у теософији. Одбацивши Еванђеље, „Најстарији махатма“ тврди: „Што се тиче Бога, не можемо Га посматрати као вечног, бесконачног или самобитног. За Њега нема места у присуству материје чија су нам непорецива својства и квалитети потпуно познати; другим речима, ми верујемо само у Материју, у материју као видљиву природу и материју у њеној прикривености као у невидљивог, свудаприсутног Протеја“.[1]
Овај детаљ је интересантан: сакраментално „Бога нема“ не изговарају људи него махатме. Да ли су те махатме једноставно неки философи? – Не, то су или неки надчовечански духови[2], или нарочити “ посвећеници“ који знају да на свако питање добију одговор из света духова. Значи, пред нама је изванредан случај атеистичког натприродног откровења: нека заједница духова тврди да они постоје, а Бог не.
Изговоривши речи „Природа је наш једини и највећи учитељ и законодавац“, Ј. Рерих је слагала: њен учитељ нипошто није природа из које се истински религиозан човек може поучити много чему[3]. Њени учитељи су духови космоса и махатме. Њихова прва лекција је: не постоји Бог, али сте зато ви богови.[4]
Не нашавши Бога, окултисти су обоготворили оно што им се нашло при руци: саме себе и материју. Отуда теософи у суштини не проповедају „религиозну синтезу“, него искључиво практични атеизам. „Атеиста је једна од најславнијих титула човечанства, знак распознавања светских хероја, мученика и спаситеља света“, уверава Ана Безант. „Никаква философија, никакво богословље, нису свету донели ништа што би било једнако благој вести атеизма. Част и слава тим напредним борцима прогреса, тој почасној авангарди армије слободе. Част и слава ономе ко је у својој ревности за човека заборавио Бога“.
Са мање страсти, али са ништа мање дубоком увереношћу о томе пишу и махатме, учећи животу без Бога: „Ни наша философија, ни ми сами не верујемо у Бога, а најмање у онога кога треба назвати одређеним именом. Ми поричемо Бога и као философи и као будисти“. Они не знају за Бога као Творца, Искупитеља, Судију. Напротив, покушај да се говори о Богу трансцендентном у односу на свет космичких елемената изазива у њима збуњеност:
„Раздвајање Бога од пројављене природе и изазива све грешке, све ужасне противуречности“.
Псевдоапофатичко богословље теософима је потребно једино ради тога да би неутралисали хришћанску навику да Бога моле за помоћ и уразумљење. Привидно величајући Божанство, теософија му заправо забрањује да дејствује. „Ен Соф (кабалистички термин, означава Бесконачно које се налази изван манифестованог универзума и о коме се може говорити само негативно, тј. о коме се може изрећи само то што оно није, прим. прев.) не може бити творац, па чак ни демиург васељене“, изјављује Блаватска, „а не може бити ни светлост. Зато је Ен Соф такође и тама. Непокретно Бесконачни и апсолутно Безгранични не може ни да жели, ни да мисли, ни да дејствује“.
Философска мисао о томе да Апсолут не може да контактира са светом коначног и релативног није ништа друго до поступак уљудног показивања врата Божанском откровењу. „Зар ви“, убеђују окултисти, „заиста можете да замислите да ће се Бесконачно и Апсолутно Биће заинтересовати за наше безначајне земаљске проблеме? Зар се узвишеност и апстрактност Апсолута може унижавати везом са нашим светом?“
И док се слушалац, запрепашћен таквим размишљањем, збуњено заноси прихватањем те тезе, предлаже му се алтернативна варијанта религиозног живота. Алтернативна, али сасвим логична.
Ако је доказано да Бог не може општити са људима, то значи да треба општити са „небожитељима“ нижег ранга. Бог је непостижан, Он не понижава Себе тако што ће се бавити људима, али у космосу постоје неки духови заинтересовани за прогрес човечанства, па са њима и треба радити.
Ево како Блаватска разрађује ту логику: „Окултисти примају откровење као оно које потиче од божанских, али коначних бића, од пројављених Живота, али никада од Непројављеног Јединог Живота; од бића која се називају првородни човек, диани – буде (буде медитације, прим. прев.), или диани когани, риши праџапати код Индуса, елохими или синови Божији код Јевреја, а код свих народа планетарни духови који су због људи постали богови“. Ако, међутим, уместо са Божанством треба општити са другим духовима, а њих постоји читаво мноштво – са којима од њих онда општити? Очигледно је да треба сарађивати са онима који су више од осталих слични Богу. Ако се Бог удаљио од релативног створења, од коначног света, онда би, очигледно, и највиши и најмудрији духови требало да поступају на сличан начин. Постоје и такви духови. „Ангелима Првобитне светлости било је наређено: „стварајте“; једна трећина се побунила и „одбили су“, док су се они, који су се „потчинили“, показали као неуспешни, што је веома значајно“. Хришћански Бог је уистину „Творац“. Он је, међутим, демиург – злосрећник, јер су се Његова дела показала као неуспешна; божанства окултиста нису стварала ни наш свет ни човека, али је управо због тога човек дужан да сада заборави свог Творца и да приђе ономе ко га није ни желео ни стварао. Тако Блаватска излаже историју Луциферове побуне.
Ако се дакле Божанство не може понизити општењем са светом, треба се зближити са мудрим Луцифером… и убудуће ћемо врло често запажати како се мисао теософа, уз редовност која изазива бројна питања, са философске висине сурвава у апологију сатане.
Лав Гумиљев је говорио да “ атеизама нема ништа мање него религија“ и као „сложени систем мистичког атеизма“ дефинисао је шаманизам. Након што смо прочитали редове Ј. Блаватске и Ј. Рерих, очигледно је да би гумиљевско одређење шаманизма могло одговарати и теософији.
То, наравно, не значи да је теософија заиста један облик шаманизма. Не, јер је традиционални шаманизам далеко сложенији и развијенији религиозни систем. Основна идеја шаманизма су три нивоа створеног света. Небески свет, земља и подземни свет леже један на другом као у слојевима и повезује их „светска оса“ или „светско дрво“ које прожима сва три слоја; уколико је човек пронашао ту осу, њему је допуштено да пролази из света у свет. Напротив, теософија приказује радикално равномеран, површински свет. Небо и подземље су празни, у њима не постоји ништа што је принципијелно друго у односу на наш свет. Оно што, међутим, зближава теософију са шаманизмом – то је привученост ка општењу са духовима и одсуство интересовања за Бога…
Са своје стране, оно што теософију зближава са шаманизмом, удаљује је од „научног атеизма“ и обичног философског пантеизма. Теософска проповед самообожења није ништа друго до „егзотерична“ љуштура. Убеђење да се истински Бог и Господ налази унутар сваког од нас – јесте тек педагошки метод. У почетку је једноставно потребно да се хришћанин одвикне од обраћања за помоћ живом и реалном Христу, да се одвикне да тражи помоћ од стварног Бога.
Подсетимо се још једном необичног признања Блаватске: „Некада сам, можда, и веровала у Христа, али нисам веровала у Бога, а сада, када сам престала да верујем у Христа, верујем у Бога. Не могу да поверујем у Његово Божанство и истоветност са Богом“. Занимљиво је да Блаватска утврђује своју сопствену истоветност са Божанством, док при том madame не признаје такву истоветност Исусу…
Када ученик Блаватске изгуби осећање божанствености Личности Исуса Христа и потпуно се навикне на мисао да читава васељена живи у дубинама његове свести, може му се, најзад, открити последња, езотерична тајна теософије. Показује се да је ипак потребно да се моли и клања али не Христу, него „Владару космоса“. Када неко у себи открије неки духовни свет, његов извор ипак мора пронаћи изван себе.
Почињу разговори о „астралној светлости“: „Само нам астрална светлост, најважнија сила која дејствује у магији, може открити све тајне природе… Астрална светлост идентична је са Акашом Индуса… Акаша се појављује као нераздвојиви део сваке магијске церемоније… Акаша или окултни електрицитет; она је „anima mundi“, тј. астрална светлост. Акаша, астрална светлост, васионска душа, Mysterium magnum из кога се рађа постојеће. „Велики посредник магије“, Mysterium magnum или астрална светлост заправо је оно што Црква назива Луцифером. „Црни одраз белог лика и јесте астрална светлост или, Demon est Deus inversus“.
Трудио сам се да се изразим што је могуће блаже: светлост коју созерцавају јогини и окултисти није божанска, она може бити природна и прилично блистава („сафиролика“). Блаватска је, као и увек, радикална у својим расуђивањима: „Црни одраз је астрална светлост“.
Говорио сам да није све оно што човек доживи као „откровење“ – истинско откровење које долази од Бога. Блаватска пак директно говори да та сила, помоћу које окултисти откривају све тајне природе, јесте Луцифер („астрална светлост“).
Говорио сам да се не могу сва изванбиблијска религиозна трагања човечанства свести на историју демонологије и да није свако незнабоштво поклоњење ђаволу (поклоњење ђаволу – то је већ директни сатанизам). Покушао сам да претпоставим да не мора свака религиозна пракса, чим се удаљи од Христа, истог тренутка сусрести Сатану, али управо Блаватска инсистира да је њен „Велики посредник“ у ствари – Луцифер!
Био сам спреман да поразмислим на тему да се и са хришћанске тачке гледишта у космосу могу видети неке небожанске, али у исто време и нелуциферијанске светлосне духовне творевине[5]. Блаватска је, међутим, поново поистоветила ту „Свемирску душу“ са којом општи са Луцифером.
На тај начин, доктрина Блаватске и Рерихове крије у себи потпуну стратешку противуречност. То је противуречност између философског пантеизма и окултне праксе.
Рекло би се да је, уколико је све у мени, потребна једино медитација и да нису потребни никакви „контакти“ и молитвена обраћања спољашњем духовном свету. Међутим, није тако и, забранивши хришћанску молитву, Рерихова ипак препоручује неки облик молитве. Не, наравно, Христу (јер је она већ објаснила да Христос није ништа друго до део човекове душе). Заборавивши на молитве Христу, потребно је да се човек својим молитвама обрати космичким духовима и махатмама.
Тада, у том новом искуству поклоњења не – Богу, у новом мистичком опиту предстојања оним духовима који не признају Творца, човек спознаје да у себи не може наћи извор највеће насладе.
Ево што таквим трагачима за духовним доживљајима обећава Јелена Рерих: „Никакав библијски Бог – Сведржитељ који је наводно створио земљу, све звезде и месец да би је обасјавали, не може да се по лепоти и истини упореди са сликом моћи и знања великих умова који се налазе на ступњевима лествице чији врх нестаје у бесконачности“.
Исмејана је хришћанска љубав према Богу, али само зато да би се објавила сопствена „Песма над песмама“: „Урусвати, кћер моја… Урусвати чује. Урусвати зна. Урусвати открива. Урусвати се појавила да би на земљи запалила чудо“, кокетира са Јеленом Рерих њен космички учитељ, који ју је звао Урусвати.
Тај новооткривени духовни учитељ за своју прву обавезу сматра да обавести човека да више не треба да се моли речима „Оче наш“. Христос је узалуд тешио човечанство тиме да има Оца. Окултизам доноси другу вест – „човечанство је велики сиротан“.
Како човек не би исувише рано приметио чиме треба да замени еванђелску веру у Христа Спаситеља, теософски трактати испуњавају се псевдобогословским празнословљем. „Бог, богови, божанско, божанска бића – слични синоними у незамисливој и некако посебно немарној непрецизности трепере у Штајнеровим делима, преливају се у различитим одблесцима, идући с времена на време до теизма а, као правило, до најодлучнијег пантеизма или космотеизма, па чак и политеизма или, што је у датом случају једно исто, и атеизма“, преноси свој утисак о Штајнеровом учењу о. Сергеј Булгаков. Оно што се оцу Сергеју учинило као „немарна непрецизност“ мени се чини као свестан метод. Нека човек сусретне познате речи у непознатом контексту, нека на почетку и не примети како се губи смисао тих уобичајених речи и како им се постепено утискује нов садржај. Он се тада више неће чудити откривши да претходне речи више нису ни потребне, јер су за њихов нови смисао већ нађене друге речи и други облици.
Крајњи резултат окултних игара у „борби са антропоморфизмом“ и у „проширењу људске свести изван оквира традиционалних представа о добру и злу“ недвосмислено је извео Николај Гумиљев, који је својевремено платио данак одушевљењу теософијом:
“ Некадашњи пакао открио нам се као рај,
ђаво нас је унајмио за слуге
јер не разликујемо
зло од добра и бездан од висине“.
Иза пантеистичког мита, иза мита о свејединственом монизму бића, лебди, на крају крајева, сенка Луциферовог крила.
Сада више нећу давати коментаре. Само је по себи разумљиво да апологија Луцифера не може изазвати симпатије код хришћана. Интересантно је, међутим, да се истински инспиратор теософских списа није могао суздржати а да се не представи на скоро званичан начин. Упоређивање рериховске апологетике првородног греха и деловања Сатане у Едену навешћу у посебном поглављу.
Прва реч за излагање теософске демонологије припада, разумљиво, Блаватској: „Demon est Deus inversus“ – кабалистички аксиом, дословно: „ђаво је изврнути Бог“, што значи да не постоји ни добро ни зло, него да оне силе, које стварају једно стварају и друго, у складу са природом материјала на који оне делују“.
Блаватска сматра да, ако „проанализирамо његову (Луциферову) побуну, у њој не можемо наћи ништа лошије него што је захтев за слободном вољом и независном мишљу. Онај епитет „побуњени“ појављује се као теолошка клевета, слична клеветничким измишљотинама фаталиста о богу које од Божанства чине Свемогућег – ђавола који је још гори од ‘побуњеног’ духа, свемогућег ђавола који хоће да га поштују као свемилостивог када он у највећој мери испољава ђаволску суровост“.
Раније смо већ видели како Блаватска тумачи Луциферов пад; он је одбио да ствара земаљског човека, али га је самим тим… спасао.
И овде, по њеном сопственом признању, слушамо “ основну ноту езотеризма“. Ево каквом симфонијом она одзвања: „Група ‘огњени ангели’ се побунила и одбила да се придружи својим друговима ‘девама’. Егзотеризам Индуса приказује их као јогине којима је племенитост сугерисала да се одрекну творевине јер су хтели да вечно остају кумари’ тј. ‘девствени младићи’ и да, ако је могуће, престигну своје другове у напредовању ка нирвани. То је, по езотеријском тумачењу, било самопожртвовање за добро човечанства… Природно је – чак и са тачке гледишта мртвог слова – посматрати Сатану, змију из Књиге постања, као истинског творца и доброчинитеља, оца духовног човечанства“.
Ови „девственици“ су се, колико су могли, противили стварању света и човека. „У аријској алегорији побуњени синови Браме су сви представљени као свети аскети и јогини. Рађајући се поново у свакој Калпи, они обично настоје да спрече размножавање људског рода“. Ти побуњени духови су у езотерији названи Манасвин, Најмудрији. Они треба да се у будућности ваплоте као ego будућег човечанства.
У Еванђељу Христос говори да је Сатана човекоубица од почетка (Јн. 8, 44). „Тајна доктрина“ Блаватске то и потврђује: њени „светли духови“ противили су се чак и човековој појави, а након тога противе се браку и рађању деце…
Противећи се, међутим, рађању деце, они се уз све то не изјашњавају против телесне пожуде која је сама себи циљ. Када су небески јогини увидели да човечанству, сазданом по савршеном лику Божијем, прети да живе у досади, без икаквих искушења, решили су да се жртвују, да човека лише „инертног, непроменљивог и непокретног савршенства“ и да, устремивши се против Божије воље, човека обдаре телесним страстима.
Таква је та „стотина светлих духова“ који се појављују као истомишљеници Јелене Рерих![6] Његов Его прелази из поколења у поколење и умножава окултне спознаје човечанства. Горенаведено уверење Ј. Рерих о томе да се придошлице са Венере редовно оваплоћују у посвећеним учитељима човечанства, престаје да буде безазлена фантазија ако се зна шта „Учење“ говори о Венери; Венера је заправо, Луциферово друго име, јер Луцифер је геније јутарње звезде – Венере.
Управо цитирана прича Блаватске о „побуњеним аскетима“ показује још једну особеност њеног духовног живота: она показује да је за Блаватску „пуното живота у Богу“ скоро робија. А ето, тежња јогина и будиста ка нирвани не изазива у њој побуну против захтева за „инертним, непроменљивим и непокретним савршенством!“
Раније су се „неупућени“ хришћани (заједно са представницима већина религија на земљи) клонили контакта са сатаном. Појавила се, међутим, теософија и јасно формулисала свој задатак: неопходно је доказати да су „синови мрачне мудрости“ били исто тако божанствени и чисти, ако не и чистији него било који Михаило и Гаврило које Црква толико прославља. Решење задатка било је пронађено и доказано. „Сада ће Сатана бити откривен у тајном учењу као алегорија добра и жртве, као бог мудрости“. Сада дознајемо да уопште нема другог Бога осим Луцифера. „Управо се Сатана појављује као бог наше планете и као једини бог, и то без икакве алегоријске алузије на његову злобу и развратност. Он је једно са Логосом. Можда изван граница наше земље и нашег света и постоје „Фохати“, и „Парафохати“. Људи, међутим, треба да престану да маштају о томе да ће срести ма кога осим Луцифера. “ Аждаја је највећа светлост на нашем плану. Ђаво није ‘бог овог периода’, јер је то божанство свих векова и периода од тренутка човекове појаве на земљи“.
Читава проповед политеизма и „верске трпељивости“, пантеизма и дуализма, сва борба са „антропоморфизмом“ и „догматизмом“ свела се на ту тезу. Постоји „Једно Божанство“. Сваки покушај да се замисли још неки Бог у коме нема зла – то је „варваризам и ужас“. Чим се прихвати да је Апсолут и добро и зло, треба знати да је бескорисно обраћати се Апсолуту. Најзад, следи и закључак: треба се обраћати онима који су приступачнији.
У приступачном „Магијском посреднику“ такође постоји двојност добра и зла и ту сложеност његовог карактера једноставно треба прихватити. Према томе, упознајте се: нови и једини бог свих народа је – Луцифер.
Уколико би он и био примећен у чињењу неког зла – то не би требало да збуњује. Да би то доказала, Блаватска цитира вишнуистичку причу. По њеном сижеу неки зли духови („ракшас“) убијају човека. Син убијеног хоће да се освети, али га зауставља његов деда: “ Твој отац је погинуо по закону карме; демони који су га прождерали немају са тим ништа. Нека ти недужни духови таме више не буду уништавани“. Блаватска из овога закључује: „Свака слична ‘жртва’ или молитва Богу за помоћ нису ништа боље него деловање црне магије. Молба изречена у Молитви Господњој ‘избави нас од злога’ је, како се чини, најцрња магија…“
Све је доказано. Теософи сада имају кључ за истинско разумевање Библије. „Такве фразе као што је У свом частољубљу он је (Сатана) подигао руку против Светиње Бога на небесима’ и сл. морају се читати овако: Тсмерен законом вечне еволуције и карме ангео се на земљи оваплотио као човек; и будући да су његова мудрост и знање и даље били божанствени иако му је тело било од земље, он је (алегоријски) окривљен за разоткривање и предавање тајни неба“. Није било никаквих „изгона“: „божанствена монада је саму себе добровољно изгнала са неба“.
Блаватска зна чак и то, каквим се мотивима руководио овај „бог мудрости“: „Можда најбољу синтезу тог осећања налазимо у три Милтонове строфе. Говори „Пали анђео“: „У сигурности можемо овде царовати; и мој је избор, јер је царство достојно стицања, па макар и у паклу! Боље је царовати у паклу него на неби бити слуга“. Боље је бити човек, него се изгубити међу мноштвом безвољних духова на небесима.
Најзад је и сасвим откривено: „Најпросветљенији, ако не и највећи од савремених кабалиста, Елифаз Леви описује Сатану следећим блиставим изразима: Тправо је тај Ангео био довољно горд да би за себе помислио да је Бог; довољно одважан да би своју независност задобио по цену вечног страдања и мучења; довољно леп, да би заволео себе у пуној божанској светлости; довољно моћан, да би царовао у тами усред мучења и подигао себи престо од своје неугасиве ломаче. И управо Сатани републиканца и јеретика Милтона, кнеза анархије, служе хијерархије чистих духова“.
Тај опис, који тако вешто мири теолошку догму са кабалистичком алегоријом, па се чак довија да у свој фразеологију укључи и политички комплимент, потпуно је тачан ако се прочита у правом светлу. Да, заиста, то је највећи међу идеалима, то је вечно – живи симбол, штавише, апотеоза самопожртвовање ради духовне самосталности човекове; то је вечно активна енергија, која се супротставља статичној инерцији принципу за кога је самоувереност преступ, а мисао и светлост знања извор мржње. Како каже Елифаз Леви, са непоновљивом исправношћу и иронијом: „Управо је том привидном хероју мрачних вечности дарована клеветничка гнусоба и украшен је роговима који више пристају његовом неумољивом мучитељу“ (Блаватска).
Сви који сматрају да је теософија способна да се мирно саживи и да обогати хришћанство, треба да пажљиво саслушају речи Блаватске: „Разјаснимо то питање једном занавек; онај, на кога свештенство свих догматских религија, превасходно хришћанских, указује као на Сатану, непријатеља Божијег, у стварности се разоткрива као најузвишенији божански дух на земљи као окултна мудрост на земљи, природно антагонистичка у односу на сваку земаљску, пролазну илузију, укључујући и догматске или црквене религије“.
Блаватска, и поред свега што је речено, признаје „да је та тајна сада делимично разоткривена“. Шта ће се открити, када „Тајна доктрина“ постане у потпуности позната? Може се просудити само по наговештају Блаватске да ће се читав „мисаони свет“ поклонити Аждаји.
Јелена Рерих на то каже: „Руском народу пружићемо једноставно схватање Бога…“
Након Блаватске, логично би било да се реч препусти Р. Штајнеру, несумњиво „мисаоном човеку“. Он такође сматра да би људима било досадно да живе без Луцифера.
„Никада не би требало рећи да је луциферијански елемент нешто што је у свим околностима зло, јер у духу луциферијанског елемента људска душа би морала да воли појаве и бића надчулних светова. Против светског поретка греши се само онда када се на чулно усмери она врста љубави која би морала привлачити надчулном… Без луциферијанског елемента душа би читав живот провела мотрећи на чулно биће и не би осећала подстицај да се над њим уздигне. Без противног ахриманског елемента, душа би потпала под луциферијански; она би врло мало значаја придавала чулном свету и ништа не би желела да зна о њему. Потпуно је немогуће говорити о жељи да се избегну луциферијански и ахримански елемент тако што ћемо их искоренити из себе. Ако би човек из себе искоренио луциферијански елемент, више му не би било могуће да душом стреми ка надчулном, а ако би уништио ахримански елемент, не би више био у стању да се правилно постави према чулном свету и процени сав његов значај. Човек ће себе правилно поставити према једном од тих елемената стварајући правилну противтежу у другом. Сва штетна дејства тих светских бића проистичу једино отуда што се на овом или оном месту испољавају без ограничења и што се супротном силом не хармонизују на одговарајући начин“.
Блаватска је теософски журнал назвала „Луцифер“; журнал са истим таквим називом Штајнер је издавао у Берлину од 1903. до 1908. године.
Своју реч у одбрану Луцифера изговорили су и Рерихови: „Најзад, Луцифер је потпуно одговорио имену које му је дато и жалосно је, што је његово тако лепо име, у познијим временима настојањем неупућених свештенослужитеља злоупотребљено за име његове сенке или антипода“. То се пише председнику друштва као потпуно „своме“. У писмима за мање посвећене, наравно, Луциферу се не удељују само комплименти него и поруге.
Рериховски Бог и Сатана гледају један на другога као у огледало и често мењају своја места и улоге. „Хришћански свет се још увек поклања Богу у ђаволу и ђаволу у Богу“ (Писма Махатми). Духови космоса потврђују Рериховима откровење које су некада предали Блаватској: “ Домети мишљења су ужасни и смешни; уистину, ми смо браћа човечанства, и не препознајемо се у људским представама (о нама). Наши облици су тако фантастични да мислимо да, уколико би људи применили своју фантазију на супротно, наше изображавање би добило тачан облик“.
Ако је, међутим, предложено да ликови Бога и Сатане замене места, онда би услед оправдавања Луцифера било природно очекивати демонизацију Христа. Такве ноте такође одзвањају теософијом. На пример, у „Тајној доктрини“ Блаватске показује се да су Логос и Сатана јединствени: „Такав је био философски поглед старине на ту, сада изопачену догму. Логос и Луцифер јединствени су у свом двојаком аспекту, и „кнез ваздуха“ (princeps aeris huius) није Бог овог периода, него вечно постојећи принцип“.
У датом случају Блаватској би се због њене отворености могла опростити за њу уобичајена произвољност у терминима и преводима (она је измислила израз „кнез овог ваздуха“ – princeps aeris huius – који не постоји у Новом Завету, заменивши га са „кнезом овога века“ – princeps huius saeculi – (1. Кор. 2, 6). На другом месту она Исуса назива Луцифером, уверена да се управо о томе говори у Откровењу, 22, 16 – „Ја (Исус) сам Изданак и Род Давидов, сјајна Звезда Даница“. Она поставља низ звезда Даница – Еосфор – Луцифер. Тај се низ, међутим, темељи на почетном извртању чињеница: „звезда даница“ у тексту ап. Јована – то је … asterpoinos, и веома је тешко видети овде „Еосфор“ (Луцифер).
Блаватска изједначује библијског Јахвса са Сатаном. “ Јахве је био повезан са Сатурном и народ израиљски, као посебна нација, рођен је под том планетом“. Ако се сетимо теософског мита о Сатурну, о његовој бесплодности и вези са Луцифером, увидећемо да ова фраза није баш сасвим безазлена. Она за православног хришћанина постаје још значајнија ако се ссети да је на иконама Спаситеља, у Његовом крстастом нимбу, написано на (грчком), „О Он“, Сушти, Онај Који Јесте или Јахве.
Блаватска, наравно, понавља омиљену гностичку бајку о томе како је Бог, који се открио у Старом Завету – Сатана и да је Христос дошао да би се са њим борио. Христос је, у историјском смислу, доживео пораз. „Дух земље, који се Јеврејима открио као Јахве, био је онај исти дух који је након Исусове смрти узео Његово обличје и оличавао га као васкрслог Христа“. Узгред, ко је онда откривао апостолима „тајне небеског царства“ у послеваскршњим беседама, на које тако воле да се позивају и гностици и окултисти? Ако је то био непријатељ Христов зашто га онда слушати?
Зашто онда у своје претходнике убрајају Оригена, који није пропуштао прилику да цитира библијски текст са тачним именом Божјим – Јахве? Блаватска једноставно баца истину у лице: Јахве је за њу – Франкенштајн. Зашто Рерихови изјављују да су Оригенови истомишљеници, када се Ориген увек борио са тим јеретичким богохулништвом?
По осећању Блаватске, чак и Исус баца неку сасвим тамну сенку. Она разматра астрономски феномен констелације (када се неколико планета, са тачке гледишта посматрача на Земљи, поређају једна за другом, стопе у једу звезду и снажно појачају своје заједничко блистање) и каже да је тај „астролошки знак“ – знамење катастрофе.
Ево тог низа васељенских катастрофа: 2449. г. п.н.е. „катастрофа кинеске царевине“ (ја, истина, нисам сигуран да је кинеска царевина тада уопште и постојала), Витлејемска звезда Рождества и звезда која је 1563. наговестила Велику кугу.
Рождество Христово налази се у овом застрашујућем низу. Блаватска дипломатски препушта читаоцу да сам одлучи са каквим осећањима треба да прихвати Рождество: „Да ли је тај феномен прорекао добро или зло – на то питање изванредно одговара даљи ток историје и развој хришћанства: ниједна од религија није изазвала толико жртава, није пролила толико потока крви, није приморала тако значајан део човечанства да пострада због онога што се данас назива доброчинствима хришћанске цивилизације“. Према томе – Рождество Христово је катастрофа, ништа мања него Велика куга или петстогодишњи грађански рат у Кини.
Тај низ, узгред, има и наставак који допушта да судимо о „пророчанском“ дару Блаватске. Још једну констелацију, која се догодила 1881. године, она такође сматра великим знамењем наступајућих несрећа и промена. “ 1881. година, то је број велике звери, број 666 из Апокалипсе – те кабалистичке књиге. Погледајте и сами 1+8+8+1=18; 18 подељено на три даје три пута шест, или, ако се распореде у један низ, 666… 1881. година, чију смо једну трећину већ преживели, обећава нам, по предсказању астронома и астролога, дуг и мучан низ недаћа како на копну, тако и на мору“ .[7]
Након све те кабалистичке маскараде, свест читаоца проникнуће осећање да је Рождество Христово један од најстрашнијих догађаја у историји Земље.
У „Писмима Махатми“ религиозна реалност света изгледа овако: „Постоје когани таме, не оно што се назива ђаволима, него несавршени „умови“ који никада неће бити придружени „демиурзима, неимарима васионе“, чистим планетарним умовима. Светлости Диани – Когана супротстављају се „мамокогани“ и њихови рушилачки умови. То су они богови којима се поклањају индуска, хришћанска, исламска и све друге фанатичне религије. Дианикогани одговарају Буди, а мамокогани се појављују као оличења Шиве, Јахвеа и других измишљених чудовишта са незнањем под скутовима“ (Писмо 153). Узгред примећујем да је теософима овде несумњиво успело да уједине све религије: они их све, како изгледа, подједнако презиру.
Осим тога, „планетарни духови“ који подучавају шамбалисте, уверавају да је Бог “ осветољубиви демон, неправедни, сурови и безосећајни… небески тиранин, на кога хришћани тако обилно расипају своје ропско обожавање“ (Писма Махатми, 57).
И поново се поставља питање: у очима каквог „космократора“ Бог изгледа као „чудовиште“ и „тиранин“? Чији поглед на Бога преносе махатме? Какав је то демократски дух навео Блаватску да закључи: „Ја не признајем ни Јахвеа нити било ког другог небеског аристократу“.
Мишљење Блаватске је сасвим оригинално изграђено. Тек што богословска мисао покуша да одвоји зло од добра и да утврди, следећи апостола Јована, да је Бог светлост и да у Њему нема таме никакве, а Блаватска истог часа еванђелском Богу упућује следеће речи: “ неприј атељски, лажљив, превејан и љубоморан Бог“. „Назив Сатана – ‘противник’ – по праву припада првом и најсуровијем противнику свих других богова – Јахвеу, а не Змији која је изговарала само речи наклоности и мудрости“. Тумачећи паганске митове, давала им је таква објашњења да се у свим случајевима божански противник древне аждаје показује као страшан. Неки мит описује битку сунца са Драконом, током које је сунце испушило мора, а Блаватска каже: море – симбол дракона и мудрости, „спалило је свирепо Сунце“.
Ево вечне колизије: симпатични Змај и свирепи Бог.
У полемици са хришћанима, теософи се често претварају да су запрепашћени: „Зашто сте ви против поштовања космичких духова? Зар ваша Црква не поштује ангеле? То што Библија назива ангелима, ми називамо „космичким јерарсима“. Као што је речено у одјеку на мој чланак, који је у часопис „Труд“ упутио Сергеј С. из Краснодара: „Не би било лоше за ове попове када би мало боље проучили Библију. Поричући небеску јерархију сила светлости, они противурече самима себи. Зар се у Библији не указује на ангеле, архангеле и остала виша бића?“
Као прво, међутим, небеска хијерархија Православне Цркве не заклања Творца. „Космичка хијерархија“ окултиста одељује људе од Божанства, док их „небеска јерархија“ Цркве сједињује са Њим. Зато апостол Павле у својој антигностичкој полемици и упозорава да нас „ни ангели.., нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Римљ. 8; 38-39). Окултни „ангели“ покушавају да лик Христа замене ликом владара Шамбале.
Као друго, никакво „служење ангелима“ није допуштено у хришћанству (в. нпр. Ориген, Против Целсуса, 5; 8). Ангели, које поштују хришћани, поштују се у својству служитеља Творца. Ангели испуњавају вољу Творца. Творац има Своју замисао о свету, своју вољу како о свету у целини, тако и о сваком човеку појединачно. По мишљењу окултиста, космичка хијерархија се бави земаљским делима не због тога што она исуњава вољу Божију, него због тога што Апсолут заправо и не зна ништа о нашем свету. Врховно Божанство је исувише узвишено да би се прљало материјом, и зато интересовање за људе показују само „јерарси“ нижег ранга.
Као треће, ангели хришћанског богословља су смирени весници воље Божије. Они неће поучавати људе окултним истинама које откривају да нема Творца, да Божанство не може имати вољу, и да они уопште не могу поднети „небеске аристократе“ и „тиране“. Ангели, који поричу вољу Творца, у Библији се називају демонима.
Теософи сматрају да су и у Новом Завету пронашли место које могу користити у одбрани своје „космичке хијерархије“ – Посланицу Јудину. Апостол Јуда отворено прекорева оне сањалице које скрнаве тело и презиру Господство (Божије), а на славе хуле; а „Михаило Арханђел када препирући се са ђаволом говораше о Мојсејевом телу не усуди се изрећи хулнога суда него рече: Господ нека ти запрети. А ови хуле на оно што не знају… (Јуд. 1; 8-10).
Посланица је при том упућена хришћанима („Љубљени!“), али у себи садржи расправу са извесним лажним учитељима: „Јер се увукоше неки људи одавно унапред записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат и одричу се једног Владике и Господа нашег Исуса Христа“ (Јуд. 1; 4). Отуда је разумљиво да се као опоненти ап. Јуди појављују људи који хришћанима нису сасвим страни, него неки проповедници који признају ауторитет Еванђеља, а довољно блиски Цркви да би хришћани могли обратити пажњу на њихова мишљења и аргументе.
Ко су ти опоненти апостолу Јуди? – Очигледно је да су то гностици – антиномисти. Они су Стари и Нови завет супротстављали један другом као откровења о два различита Бога. Стари завет – то је деловање злог бога – Демиурга, као што је Еванђеље – откровење доброг Спаситеља. На тај начин се Јахве показује као Сатана, а утолико су то још више ангели који извршавају Његову вољу. Еванђеље је укинуло Стари Завет и све уставе (прописе) Јахвеа и Његових ангела. Природно је онда да Мојсејев закон, установљен преко ангела (Гал. 3; 19), подлеже строгој осуди и непоштовању. Уколико тај закон није у себи садржао само ритуалне прописе него и моралне норме, антиномисти (тј. противници закона) су искористили еванђелску вест о ослобађању од закона као индулгенцију за нарушавање свих норми, па међу њима и забране разврата (Јуд. 1; 4).
Апостол Јуда није богослов. Он не ступа у директну полемику о главном питању. Исповедивши своју веру као веру апостола, једанпут предану светима и изложивши је као веру у „јединог Владику и Господа нашег Исуса Христа“, он одвраћа своја духовна чеда од падања у тежак и конкретан грех. Подсећајући да је Содома била уништена због греха према ангелима, он се обраћа изворима, који су уживали велики ауторитет међу јеретицима – апокрифистима. На основу њих показује да је боље уздржати се од јавног хуљења на ангеле. То је чисто пастирска позиција: спречити људе да не почине бесмислен грех. Ако они не обраћају пажњу на аргументе (или ако околности нису дозволиле Апостолу да напише обимну посланицу), потребно је бар да им не допусти да путем другачијег мишљења пређу у непосредну хулу на Бога и Његове веснике.
Тако су се и црквени апологети старине позивали на прописе римских закона како би хришћане заштитили од прогона, па су тако и црквени јерарси нашег доба предлагали властима да се опомену „лењинградских прописа о односима Цркве и државе“ – што никако није значило да су сами црквени људи сматрали лењинградске текстове за извор који би имао неки ауторитет за њих саме.
Што се тиче апостола Јуде, он не подржава гностике него, напротив, полемише са њима. Он оспорава и саму тезу о штетности старозаветних откровења која се појављује као централна за савремене теософе („Јахве и Сатана су јединствени и идентични у свакој појединости“). Он не заснива хришћанску веру на апокрифима, него користи апокрифе како би уразумио јеретике (као што ће и познији хришћански философи користити грчке философе како би Јелине преобратили у хришћанску веру). Из посланице апостола Јуде никако се не може закључити да људи треба да верују свим ангелима без разлике, посебно не онима који не одржаше своје достојанство због чега их је Бог оставио за суд великога Дана у оковима вечним под мраком (Јуд. 1,6).
Инспиратори теософије припадају управо тим духовним силама.
Овде се ради о чињеници коју не може а да не прихвати чак ни ванконфесионална историја религије. Та чињеница открива да се управо она бића, која се у многим религијама на Земљи сматрају демонима, у теософији појављују као истински спасиоци човечанства. Са своје стране, то значи да, са хришћанске тачке гледишта, теософија не може да се посматра другачије него као сатанизам. Ако истраживач коректно влада терминологијом хришћанског богословља, а ако је такође упознат и са основним текстовима теософске веронауке, он ће, чак и ако није хришћанин, логиком чињеница доћи до закључка о томе да учење гђа Блаватске и хришћанство нису учења која се узајамно допуњују него, напротив, учења која се узајамно искључују.
Штавише, по признању Блаватске, „хришћанска религија није једина која је те богове унизила до демона, јер су се тиме користили чак и зороастризам и будизам како би овладали људским умовима“. Том фронту који се супротставља космичким владарима може се, очигледно, придружити и ислам. Диани – когана је, изгледа, недовољно (рериховска „стотина светлих духова“) и очигледно да нису могли окупити све религије човечанства како би их поштовале.
Да би богословски преокрет који спроводи теософија постао видљив, „космички јерарси“ су породици Рерих приредили једну представу.
Године 1911. Јелена Рерих је имала визију џиновске пламене рибе збачене с небеса. “ Вече је, сутон, возим се са Н. К. у кочији. Налеће страховит ураган, небо постаје баршунасто, црно дрвеће се са фијуком повија ка земљи. Наша кочија се преврће и одлећемо у јарак, али остајемо неповређени. Уз ужасан прасак грома раствара се црнило небеса и из ватреног огња, као муња, на земљу бива збачена џиновска пламена риба прекривена крљуштима, главе окренуте надоле, док се њен раздељени реп савио као каријатида и устремио ка небу. Џиновски пламени стуб сјединио је небо и земљу“. На том месту Јелена Рерих сасвим исправно објашњава да је риба символ Христа. Реч је, међутим, о томе да сам Христос каже: „Видех сатану где паде са неба као муња“ (Лк. 19; 18). У визији Јелене Рерих са неба као муња пада Христос…
Кажете да овај и остале симболе Рерихове треба разумети у другачијем, изванбиблијском контексту? Али, зар се Рерихова не обраћа превасходно Русији и хришћанима? Ако је она заиста заинтересована за узајамно разумевање и мир међу религијама, тешко да би требала да употребљава такве симболе који ће хришћанима неминовно изгледати као сатански. То значи да су се Рерихови прихватили посла чијим основама нису владали. Уколико човек не познаје принципе дијалога – боље је да уопште не ступа у дијалог.[8]
„Дијалог религија“ је, међутим за простодушне „непосвећенике“. Покрети „Новог доба“ сасвим добро схватају кога постављају на место Божије. Зар они из пуке разоноде тако лако преиначују име свог владара – Sant, Nat, Sat Guru, Sanat…
Рериховци могу, колико год желе, „езотеријски“ и „дијалектички“ тумачити апологију Луцифера код Блаватске и осталих окултних мајстора. Тешко би, међутим, могли очекивати од хришћана да буду усхићени при погледу на књиге испуњене таквим пасусима о Сатани… Ако се и то сматра обавезним у светлости кретања ка верској толеранцији, онда би најбоље било да се за настојатеља Оптинске пустиње постави онај сатаниста који је тамо на Ускрс 1993. заклао три монаха…
Идеје Махатми освајају масе. Једном је Блаватска изјавила да је „Луцифер Логос у свом највишем аспекту. Реч (Логос) је прворођени брат Сатанин… Древна мисао је поистовећивала Сатану и Помазаника (Месију)“. Та тврдња сада не одзвања само „Тајном доктрином“ него се изговара и потпуно отворено, на државној телевизији. Савремени лидер руских окултиста Отари Кандауров изјавио је 10. априла 1994. у телевизијској емисији „Оаза“ следеће: „Христос је учитељ човечанства, а Сатанаил испитивач“[9]; „Христос и Сатанаил повезани су у једну целину. Христос је планетарни логос, у езотеријској симболици Христос и Сатанаил изображени су као двоглава змија“. Дато је објашњење да Сатанаил није могао отпасти од Бога, јер се нигде не може отпасти од Апсолута. „Зато су Христос и Сатана браћа и симболишу два равноправна начела стварања света“.
Те исте мисли изражавао је и Димитрије Дибров у телевизијском интервјуу са Григоријем Померанцем (3. 7. 1994.). Узбуђено препричавајући лекције које је добио од тантриста, Дибров је тврдио да је исто чинити нешто у име зла и у име добра (при томе је водитељ толико блистао од узбуђења да га је чак и његов сабеседник, који је те вечери проповедао синтезу зен-будизма са хришћанством, упозорио да се не поиграва са злом…)
Јелена Рерих све то назива “ величанственим пантеизмом, изнад кога се не може уздићи људска мисао“. Јелена Рерих, међутим, није у праву. Философска мисао зна да се уздигне изнад иморалистичког окултног пантеизма. У руској философској традицији најозбиљнију критику пантеизма дао је Л. М. Лопатин. Он запажа да пантеизам може имати два облика: “ Или свет прогласити привидом и поништити га у Богу, или приморати Бога да до те мере ишчезне у свету да од Њега остане само име. У првом случају добија се акосмизам, а у другом атеизам; ни први ни други поглед на свет не може се више називати пантеизмом. Акосмизам признаје Бога, али потпуно пориче свет; према томе, у њему не остаје више ништа што би могло одговарати речи „пан“ у термину пантеизам; он се са далеко већим правом може назвати монотеизмом. Атеизам сасвим одриче Бога; према томе, у њему нема места за било какав теизам. На тај начин пантеизам у строгом и дословном смислу прелази у своју негацију.“
Теософија с времена на време постаје час једно, час друго. Када је потребно нападати хришћанско схватање Бога, теософија се приклања материј алистичком монизму. Ако је потребно научити човека да не треба да се плаши окултних феномена, да нема и не може бити никаквих злих духова него да постоји само једна и јединствена духовна енергија, теософија се претвара у потпуни акосмички монизам: постоји само духовно Једно и ништа више. У историји философије пантеистички атеизам и пантеистички акосмизам постајали су независно један од другог. Како, међутим, теософија нема никаквих философских склоности и своје конструкције не заснива ни на логици ни на философији него на принципима борбене пропаганде, она безбрижно сједињује у себи концепције које се узајамно искључују. То, међутим, није обележје толеранције или дијалектичности. То је једноставно одлика философске некултуре. Философија није занимљива за окултисте. Њима је једноставно битно да хипнотишу што више људских умова. Фрагменти философских идеја у теософским књигама доспевају у потпуно нефилософску средину, па се чак и лишавају права на међусобну размену мишљења, права на узајамно општење и корекцију.
Није ми познато да ли је Лопатин био нарочито упознат са текстовима Блаватске. Запазивши логичку противуречност у термину „пантеизам“, Лопатин приступа анализи историјских философских система у којима се примећује склоност ка пантеизму и доказује да се чак ни у њима не спроводи доследни пантеизам. Строжија и захтевнија мисао старине и класике није могла себи дозволити каприц логичког апсурда. “ Несумњиво ј е“, пише Лопатин, „да постоје системи који за основу света сматрају несвесни ум, па чак и инсистирају на том појму. Није, међутим, ништа мање тачно ни то да тек десети део гледишта, која се називају пантеистичким, садржи такво учење. У старини оно није било познато; и у новије време оно се почело развијати тек у релативно познијој епохи. Идеја несвесне духовности у целини је немачки изум…“ Међутим, управо је ту модерну Хартманову идеју прихватила теософија. Од неугодних логичких последица пантеистичког монизма покушало је да се удаљи 9 од 10 пантеистички оријентисаних философских система и само је теософија са Херостратовим сладострашћем објавила најшокантнију и најнеплоднију варијанту пантеизма.
Религиозни поглед на свет има ту особитост да протологија зависи од есхатологије коју објављује дата доктрина. Како ће ce замислити почетак стварања света, зависи од тога какав исход светског процеса жели да види дата религије. Хришћанство очекује да ће свет у својој многоликости ући у Бога и да ће Бог испуњавати све у свему; свет ће бити прожет вечношћу а да ипак неће бити растворен у њој. У складу са тим, хришћанска космогонија каже да је свет коме је назначена Вечност Божије љубави приведен у биће по благонаклоној вољи Творца: „и виде Бог да је добро“. Теософија у изворе бића уноси безљубавну, нестваралачку и бесмислену хладноћу. Зар се из теософске космогоније не може закључити да ће и коначан иход „светске еволуције“ бити исти такав? Да, да, у теософским књигама је много речено о томе да њихов пут води ка знању и светлости, ка љубави и усавршавању, па ипак, сенка те нељубавне таме коју су теософи унели у изворе своје еволуције, почива на свим њиховим конструкцијама.
По запажању св. отаца, када човек ступи у везу са Кнезом таме, у његову душу постепено почиње да продире очајање. Као што га страсти које су се побудиле у њему морају подстицати на наслађивање животом, у овим тренуцима његов нови „духовни заштитник“ одједном скида маску и дише му у лице неприкривеном хладноћом и жељом за уништењем.
Неколико примера општења са тим духом небића наводи св. Игњатије Брјанчанинов у “ Подвижничким опитима“. Ево једног од њих: петроградски чиновник бавио се молитвеним подвигом, читајући невешто и без духовног руковођења дела светог Симеона Новог Богослова. Долази у манастир да исприча о својим визијама и каже да види сјај који истиче из иконе, осећа миомирис и необичну сладост у устима и сл. Када је све то саслушао, монах му поставља једно једино питање: „Зар вам није падало на памет да се убијете?“
Показало се да је он већ покушао да се баци у реку, да су га извукли. Монах објашњава зашто је поставио такво питање: као што се у време покајничког плача дешава тренутак тихог и светлог спокојства, тако се и у тренуцима лажних наслађивања дешава да се прелест ода и да кроз привидну радост избије коначан циљ.
Тај дух мржње према животу пројављује се и у изопаченом аскетизму оних праисторијских „девственика“ које велича Блаватска. Окршај са браком и рађањем деце карактеристичан је за оне који се боре са Творцем живота. Дух, који чезне за небићем, опекао је срце Блаватске и она на дан 7. априла 1883. пише В. П. Прибиткову: „Мени не плачу деца, јер, хвала Богу, и немам деце“. Изасланица махатми прославља Бога (који по њеном мишљењу не постоји) због немања деце…
Њени духовни вођи су, штавише, понекад сасвим директно откривали свој циљ и тада је Блаватска осећала каквом се понору приближила: „Пристала бих на двадесет година страдања, спремно бих прихватила живот препун физичког бола, само када бих могла да вратим просту, топлу веру моје младости! У то време сам, на крају, бар у нешто веровала, макар у руског Бога. А сада, када живим прилично раскошно и када ме поштују незнабошци и ови глупи Енглези, изгубила сам веру у било шта. Ја не верујем ни у шта друго осим у бесконачну глупост човечанства. Сви моји идеали заувек су ишчезли и ја више немам разлога да живим за нешто или за некога. Ја, међутим, живим јер нисам усамљена, а уз то би самоубиство било врло сраман излаз из овог положаја“.[10]
Прижељкивана нирвана заиста се претворила у пустош.

са руског:
Антонина Пантелић




НАПОМЕНЕ:

  1. Писма Јелене Рерих, 1929-1938, стр. 273. Након ових потпуно отворених уверавања махатми, било је сасвим неочекивано да се код Л. В. Шапошникове прочита, у њеном пропагандном чланку о „свеизмирујућем и свепобеђујућем“ учењу Рерихових, да “ стваралаштво зближава земаљског човека са Богом – Творцем, и самим тим му (човеку) указује на еволуциони пут у звездана пространства космоса… Материја је безобзирно потиснула дух, раскинула везе са Вишњим, изазвала сумњу у постојање космичког стваралаштва и приграбила за себе функције Бога – Творца“. (Шапошникова, Л. В., „Синтеза стварнога добра“, Человек, Но. 1, 1994, с. 92, 97). Овде се налазим пред избором: или морам изјавити да потпредседник Међународног центра Рерихових, Л. В. Шапошникова, пропагира учење које не познаје и не устручава се да јавно демонстрира своје незнање и неупућеност у саму теософију, или морам јавно признати да је моја критичарка сасвим добро савладала лекције Јелене Иванове и да практикује очигледну лаж. Зар потпредседник теософа не зна да је представа о Богу као Творцу Рериховој изгледала богохулно и неспојиво са њеним радикалним монизмом? Која је то „материја… приграбила за себе функције Бога – Творца“? Зар то није она иста, коју махатме признају за једини објект своје вере? Плашим се, међутим, да Шапошникова зна шта ради. То, што је некада издавала за материјализам, сада готово да издаје за хришћанство.
  2. „Седморица од махатми и јесу сами планетарни духови свих оних које појединачно називамо Богом јер се, уистину, њиховом силом стварају планетарни системи“ – „Шамбала – свод светлости“, Томск, 1994, стр. 229.
  3. „Иди к мраву, лењивче, гледај путеве његове и омудрај, нема вођа ни управитеља ни господара, и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Или пођи ка пчели и види како је трудољубива…“ (Приче Сол. 6; 68).
  4. Лекција, узгред речено, није баш сасвим уверљива. Из чињенице да уз инвентаризацију свемирске масе материје није пошло за руком да се спозна Лични Бог – Творац нипошто не следи да Он не постоји. Аргумент махатме потпуно је на нивоу констатације „Гагарин је летео у космос и није видео Бога“. Бог, будући да је Узрок света, не може бити „део“ Своје творевине и због тога се, наравно, његово обитавалиште не може пронаћи при космолошкој инвентаризацији васионе. Ако правимо попис школске имовине, не можемо рећи: столице – 340 комада, клупе 150 комада, степеница – 24 комада, архитекта 1 комад.
  5. Термин „светска душа“ сусреће се, мада ретко, и у православној патристици. Тако, на пример, св. Теофан Затворник пише: „Душа света такође је невештаствене, душевне природе. Бог је, створивши ову душу невештаственом, положио у њу идеје свих творевина и она их инстинктивно, како се то каже, раздваја по заповести и подстицају Божијем“ (Св. Теофан Затворник, Писма, том 2, М. 1898., стр. 116). „Душа света“ је, по мишљењу св. Теофана, саздана истовремено са речима „Нека буде светлост“ и показује се као оно живо начело које помаже материјалној творевини да разуме заповест Божију и да му одговори тако што ће Му поћи у сусрет стваралачким напором – саздавајући живот.
  6. „Оних који заиста познају духове нема више од стотину на читавом пространству наше планете“ (Писма Ј. Рерих, 1929-1938., т. 1, с. 322).
  7. Блаватска, Ј. П. „Таблице карме“. Блаватска набраја те недаће: земљотреси који су разрушили град Касамичполу на острву Ишјам, село у Калифорнији и острво Хиос. На војном плану Велика Британија доживела ја пораз од Бура; у Ирској се дешавају побуне, појавила се куга у Месопотамији, припрема се нови рат између Грчке и Турске…“ Страдање калифорнијског села је, наравно, трагедија, али то, чини ми се, није најтужнија година за последњих пет стотина (година). Она очигледно не може претендовати ни на „титулу“ 666. Наравно, антихристова сенка пала је на терористичко убиство руског цара Александра Ослободиоца, али Блаватска баш то не oceћa, јер Императорово убиство ставља у исти низ са смрћу Ага – кана, лорда Беконфилда, Карлајла, Елиота, Рубинштајна (стр. 394).
  8. Сећам се прилично великог скандала који се десио у Москви на једном од семинара посвећених јудео – хришћанском помирењу. Семинар је био посвећен Ани Франк и њеном „Дневнику“. Један од високих јерарха наше цркве рекао је у свом иступању да су Ана Франк и други Јевреји, које су побили нацисти, прошли „жалосним крсним путем ка својој Голготи“. Колико се само Владика зачудио увидевши да је та његова фраза изазвала бурно негодовање код Јевреја. То је разумљиво јер призор Крста, Распећа и Голготе за њих нипошто нема ону узвишеност коју има у очима хришћана. Десило се да су, и не желећи то, хришћани увредили Јевреје (који уосталом том приликом ни најмање нису показали „ширину погледа“).
  9. Ево дословног цитирања Блаватске: „Ђаво није неки принцип зла, него неко ко обучава“ (Блаватска, Ј. П., „Разоткривена Изида“, 7. 2, стр. 575).
  10. Блаватска, Ј. П. Писма, стр. 335 и 351 – 372. „У таквим тренуцима била је тужна и несрећна. Никада нећу заборавити како је једном узвикнула: „Хтела бих да се вратим… хтела би да постанем Рускиња, хришћанка, православка… одвлачи ме… и нема повратка… окована сам… ја нисам своја“, сећа се В. Соловјев (Соловјев, В. С, „Савремена свештеница Изиде“, М. 1994. стр. 265).



2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *