НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Владимир Димитријевић
АСТРАЛНА СРБИЈА

Небеска Србија: има ли појма коме су се више изругивали у последњих десет година но што је овај? Ту синтагму србском језику је подарио Свети Владика Николај Велимировић, указујући у свом делу „Србски народ као Теодул“ на смисао Небеске Србије: „Ту су оци наши и праоци свети/ што са крстом часним достигоше мети“. Небеска Србија је србско насеље Небеског Јерусалима, града у коме обитава безбројан народ од сваког језика, колена и племена (Откр. 7, 9) Небеска Србија су сви спасени и Богом прослављени Срби и Србкиње, краљеви и ратари, епископи и витезови, мајке и сестре, супрузи и супруге, мушкарци, жене и деца, подвижници, мученици, исповедници, који свагда бдију над нашом земаљском Србијом и гледају идемо ли и ми за њима у Царство Божије… Зашто су пљували по тој и таквој Небеској Србији?
Постоји много разлога. Пре свега, непријатељи србски су желели да јој се наругају и обесмисле њено присуство у нашем народу; затим су је злоупотребљавали комунистички властодршци, кријући своје злочине иза борбе за „Православље и Србство“; и, што је најважније, људима није било јасно шта је та Небеска Србија, Србија покајника и молитвеника, Србија исповећених и причешћених слугу Божјих, а не Србија партијашка и идеолошка, Србија без Христа и Светог Саве…
Уместо Небеске Србије, понудили су нам окултистичку, водолијашку, „астралну Србију“, Србију обновљеног паганизма, Србију пуну лажних пророка и фантазера, који су тврдили да су Срби Богом изабрани самим тим што су Срби, да им не треба покајање, да ће се цео свет кајати пред њима, да је победа њихова, и, ево, одмах ту, на домаку. (Тако је, авај, својевремено схваћен и србски пријатељ Енрико Јосиф, који је покушао да споји хришћанство и јудаизам са патетиком својственом уметничкој занесености.)[1] У тој „астралној Србији“, Србији и Црној Гори Новог Доба на домаку, живимо (умиремо?) до дана данашњег, гледајући страву и несрећу какве није било у нашој историји.
Али, никад и нигда не треба заборавити речи које нам је упутио Владика захумско-херцеговачки Атанасије, беседећи о пострадању Срба из Крајине на Цетињу 4. августа 1998. и сведочећи о најновијим мученицима нашим: „Нека би нас они водили и штитили, руководили и покривали и нека нас не поколеба подсмевање такозваних српских интелектуалаца да смо небески народ. Њима је то за поспрдњу, а нама није, нама је утеха. Само ако смо небески народ можемо опстати на земљи… Нека би нас свети Мученици штитили, руководили, од зла бранили, на добро упућивали. Небеска Србија је израз којим ми не национализујемо небо, него онебесујемо ову земљу коју нам је Бог дао, као дар Божији, да на њој стекнемо небо.“
Пред читаоцима је поглавље књиге које говори о тој лажној, ненебеској Србији, Србији митова и секуларно-новопаганских обмана. Нека буде опроштено прирећивачу на чињеницама које је унео: срео их у новинама, које излазе данас и овде. Ово је и тужбалица и нарицање и вапај Богу за помоћ: „Помоз’ Боже, јаднијем Србима“, како би рекао Његош.


НАПОМЕНЕ:

  1. Да Енрико Јосиф није успео у покушају синтезе Хришћанства и јудаизма, показује оваква његова реченица: „Пазолини снима корњачу у тренутку кад испушта јаја, двестото, тристото, и та корњача изгледала је тако болно и тако дивно, очију пуних патње, као Мајка Божја: за мене то беше лик Мајке Божије“. (Е. Јосиф „Речи у времену последњем“). Јасно је да такав лик Мајка Божија не може имати ни за једног православног Србина…

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *