НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ГОРЧИНА ЈЕДНОГ ИСКУСТВА

„Мој брат (32 године стар) није имао видљивих разлога да се убије! Иако смо током ових неколико година, као и толики други Срби, живели испод егзистенцијалног минимума, никада нисмо били нескромни у материјалном погледу… Нечастиви је, видећи да живимо тако аскетски, директно напао, а за мог брата тај напад је био фаталан.
Брат је после толико година био добио посао; а ја сам већ две и по године на принудном одмору, иако сам у Београду, међу првима у генерацији, завршила грађевински факултет.
Мог је брата, можда, у крајњем, убио и јед који је купио против овог режима. Он га је видео као наставак претходног комунизма, а ни њега није могао да „смисли“. Кад је имао 12-15 година писао је шаљиве десетерце о куповању оцена и директоровању у основној школи коју је похађао.
Кад је имао 16 година написао је научнофантастичну причу коју је послао у часопис „Сириус“. Уредник је није објавио, али ју је ипак споменуо у уводнику, као друголигаша у односу на америчке приче. После је брат (обесхрабрен) написао још само две приче на трагу Реја Бредберија и Курта Вонегата.
Имао је талента за књижевно превођење. Нарочито је волео да преводи песме Боба Дилана и Едгара Алана Поа. Енглески је (као и ја), знао не само као страни, већ као други језик, онако како га знају Индуси или становници бивших енглеских колонија, иако никада није био у Енглеској ни у САД. Наша библиотека, обухвата све врсте књига од Достојевског до Чендлера. Англосаксонске писце смо читали углавном у оригиналу. Док је било могуће редовно и „Time“. Иако већ неколико година нисмо могли да купујемо књиге, имали смо неке принципе којих смо се држали: на пример, ни под којим условима подлећи искушењу да конкуришемо за неки нечастан посао или за неку страну стипендију типа Сорош…
У последње време брат је радио, не баш много и на некој књизи, највероватније по угледу на Басару, Пекића, Косинског, Дејвида Линча („о злодуху који хода“), о којој није хтео да ми прича док мало више не уради. Слободно време користио је, углавном, за читање. Рекао ми је да пише двојезично, и да жели да то буде књига у хорор-стилу са хришћанском поруком. (Нека моја искуства у вези са тражењем посла у Аустрији сасвим су се уклапала у тај хорор, па сам му предложила да их искористи.)
Никада ми се није свиђало што брат чита хорор књиге Стивена Кинга, Петера Страуба и Џемса Херберта (мени је то досадна и неквалитетна литература). Ипак, то је у земљама Европске заједнице (укључујући и Грчку) једина врста књига коју човек може наћи на најпрометнијим местима. Брат ме је убедио да хорор чита првенствено зато да повећа број речи и да научи технологију приповедања.
Слушао је ноћу Студио Б, нарочито средом „Тајанствени воз“. Имао је око 200 што плоча, што касета, преснимавао их је, скидао речи. Толико је био упућен у рокенрол, да ме је то нервирало. На касетама је углавном класични рокенрол, изузев групе „Луна“ – „Нестварне ствари“, коју је недавно бацио, рекавши да је то као дрога, и неког Слободана Тишме. Последње је купио не знајући о чему се ради, а пуно је слушао средином осамдесетих… Волео је да гледа по неки филм, понекад „Зону сумрака“ и редовно „Твин пикс“, коју је снимао и скидао са видеокасета.
Ја мислим да је мој брат жртва сатаниста, од којих су многи, вероватно, несвесни медијуми. Начин њиховог деловања је неформалан. Чини ми се да они утичу на људску подсвест, а када човек дешифрује упућене поруке, изазивају стање параноје, које они „слабији“ не могу да превазиђу. Ово кажем сасвим одговорио, јер сам ја била „повукла неке симптоме“, које сам успела да превазиђем, углавном уз помоћ свештеника и пријатеља. Чини ми се да сви ми, кад читамо књиге, бивамо програмирани на поруке које те књиге шаљу. Тек сада, у пуној мери, схватам сврсисходност исихастичког завета ћутања. О неким стварима је ипак боље не говорити. Ипак да бих помогла другима, или неком православном теологу, који би могао да је употреби за анализу сатанизма, што би било од опште користи за младе људе у кризи, испричаћу причу о свом горком искуству. Сада ћу само укратко рећи шта ми је брат изјавио дан пре свог самоубиства, а да ја уопште нисам била свесна озбиљности ситуације.
Казао је да је он као несташни хакер читајући све те књиге и слушајући све ове плоче провалио неке шифре, сазнао неке ствари за које никоме не жели да их сазна, отприлике да је провалио у компјутерски систем пакла (вероватно дешифровао те сублиминалне поруке?!) Имао је осећај да ће га Бог (или нечастиви) због тога убити, мислио је да таква несташна деца заслужују киндергартен у паклу (дечји вртић – нап. ред.), и да због његових играрија невини људи у Босни страдају. Сматрао је себе кривим због властите наивности и радозналости, јер је изазвао Легион који га сад прогања. Рекао ми је да не жели да буде лажни пророк (два дана уочи Сретења). Сећам се да је за радио Студио Б приметио да је то „Стуб Соли“, да му преко песама у „Тајанственом возу“ и преко неких реклама шаљу деструктивне поруке, да се осећа као Јуда и да таквима, као што је он, само Богородица Тројеручица може помоћи.
Да кажем да већ релативно дуго верујемо у Бога, али смо ипак скоро крштени: ја средином 1992., а брат на Цвети 1994. Од свог крштења редовно је ишао у цркву (као и ја), а причестио се у току Божићњег поста. Борио се против демона, али нажалост, сам је био преслаб, а није био довољно отворен да би од других затражио правовремену помоћ.
Поводом такве његове исповести, ја сам му певала црквене песме, уверавала га да он није тако битна персона да би се Бог трудио да га због греха баш убије, да Он опрашта ономе ко се каје и да се човек, ако је слаб да се одједном очисти, може и више пута кајати за исти грех. Договорили смо се да одемо свештенику, али сутрадан после вечерња или у среду после литургије, да га не бисмо узнемиравали ван радног времена.
Брат ми је још причао да у једној од хорор књига, „Гробнице“ од Џемса Херберта, може да се види како се помоћу беле магије излази из лавиринта црне, али да то није решење, да је Басара насамарио нечастивог, да је Пекић (вероватно несвесни) сатаниста, а да је и он лично схватио да његова инспирација у великој мери долази од духова зла о којима пише Владика Николај у „Молитвама на Језеру“. По њему су и оне хорор књиге са, такозваном добром поруком, само мало боље од оних других. Бацио је и „Звездану капију“ од Пулине Геџ, јер је та књига пропагандна мормонска брошура.
Легао је у кревет привидно уморан и смирен, али се ипак убио у уторак, у пола пет, при пуном месецу, скочивши с моста.
Ја мислим да брат није хтео да служи нечастивом и да је ово за њега био начин – да од сатане побегне! Чак ми се чини да није био свестан да врши самоубиство. Понео се као неки недовољно обучени војник кад забаса у непријатељску територију, па се убија да не би пао у руке непријатељу а да претходно не размисли о могућој помоћи. Нека му Бог опрости! Ако је самоубиство извршио свесно, то је могло бити само због фиксидеје, да својим постојањем друге доводи у животну опасност.
Да бих одужила дуг према брату, а и да бих некако помогла другима одлучила сам да петнаестак хорор књига понудим православним теолозима, који би могли да их анализирају и да на основу њих (као вида субкултуре) ураде једну или више студија о сатанизму. Такође, понудила бих у ту сврху све плоче и касете које је брат поседовао.
Ја сам раније са братом доста причала о потреби организоване борбе против сатанизма. Уверена сам да проучавање сатанизма треба да буде резултат читавог тима богослова и ентузијаста, а да предмет проучавања не треба да буде само субкултура, већ целокупна секуларизована филозофија, књижевност, музика, сликарство, архитектура и сл.
Сигурна сам да би се нашло много хришћана који би пристали да дају свој мањи или већи допринос том раду, на некој врсти “ Беле књиге“, само када би неко организовао тај пројекат. Свако би могао да добије задужење да анализира неко уметничко или субкултурно дело, а руководиоци пројекта би требали да врше повремену контролу и усмеравање тог посла, као и синтезу пројекта. Ако поређење није неумесно, да се усвоји технологија припремања великих америчких часописа, да се припреми читав серијал текстова у наставцима, што вероватно не би била велика инвестиција. Добро би било да се нешто уради и на видеокасетама, поготову за православне у Дијаспори. Ниједан човек сам не би требало да има увид у све ове књиге, плоче и слике, јер неке ствари могу да поднесу само изузетно јаки људи у духовном смислу.
Лаици-ентузијасти могли би да праве нешто слично идејним нацртима а стручни људи би касније тим есејима давали потребну научну строгост…
Сви наши културни посленици имају веома негативно мишљење о тзв. новокомпонованој култури, а нико од њих не схвата, да је заправо највећи шунд оно што они сами нуде као врхунску уметност у емисијама из културе – на радију и ТВ и културним рубрикама по новинама. Док новокомпоновани турбофолк заглупљује човека до нивоа животиње, наше културњачке емисије, скупа са музиком човека иницирају (на нивоу подсвести) у ритуале било црне било беле магије, а када онај ко не жели да буде инициран, схвати да је инициран, а није довољно јак да превазиђе новонастало стање, може доћи до трагичног исхода.
Неким људима не смета да без заштите читају Кастанеду и Бодријара, зато што су површни. Међутим, оно што при површном читању и интелигентнијем делује отужно, или му се чини досадним, уопште није безазлено. Ко пажљиво чита, брзо ће схватити да су Кастанеда и Бодријар само тврђа и мекша варијанта једне исте ствари, тј. да је Бодријар теоретичар, а Кастанеда „опитник“ сатанизма (по речима мог Брата: теоретичар и практичар псеудотеологије ђубрета). Иако је Бодријаров систем привидно (и наводно) “ неухватљив“, на основу његове три књиге сам повадила његове основне тезе и видела да се на основу његовог речника, као и програма, може показати да он човеку, заправо, препоручује осотоњивање. А Бодријар је овдашњи, скоро неприкосновени, ауторитет у области естетике. Од постмодерниста више не може да се живи!
Не знам да ли сте приметили, на Трећем програму Радио Београда, кад год „дају“ неку емисију православне духовне музике, а то је ретко, потруде се да је „уоквире“ филозофским есејима, углавном у Бодријаровом стилу. Ко зна какве се још злоупотребе електронских медија врше, а ко зна, можда и новина, које се данас припремају углавном компјутерски.
Можда су ова учестала самоубиства по Србији у вези с тим!!! „Светигора“ и „Православни благовесник“ можда би могли да припреме темат о самоубиствима…

Н. Н.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *