НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ПАОЛО КОЕЉО, АЛХЕМИЧАР ПРАЗНИНЕ

Паоло Коељо се родио 1947. у Рио де Жанеиру. Некад је био рокер и композитор шлагера; бавио се окултизмом и магијом од 25. године живота. Спојио је римокатолицизам и окултизам. После поклоничког путовања до Сантјага де Компостеле, објавио је књигу „Дневник једног чаробњака“, која је 1986. године 19 недеља била на листи најчитанијих књига у Бразилу. „Алхемичар“ је изашао 1988. године. У Бразилу је доживео 130 издања, и продат је у 2 милиона примерака. Књиге су му, у тиражу од преко 4 милиона примерака, преведене и објављене у 50 земаља…
У интервјуу датом „Блицу“, објављеном 2627. октобра 1996, Коељо је изјавио да су му све књиге биле „диктиране“. Тако је, по диктату, „Алхемичара“ написао за пет дана. Ставови су му типични за Њу Ејџ: „Ишао сам врло далеко у трагању за одговорима на питања која су ме мучила да бих завршио враћањем на своје изворе. Али са новом толеранцијом и уверењем да је бог присутан у свакој религији и у свим срцима“ (подвлачење наше, нап. прир.). При томе писац заборавља да су религиозни и поклоници Кали, којој се жртвују мала деца, да су били религиозни и поклоници ацтечких божанстава, којима су приношене људске жртве, а жреци су им претходно вадили срца.
„Алхемичар“ је књига плитка и површна, писана стрипским стилом. Реченице глуме дубину. Пастир који у пустињи трага за „златом пирамида“, алхемичар који се повукао у пустињу под теретом знања, каравани који траже нове хоризонте – једном речју, Хесе из десете руке. Роман је привлачан за пубертетлију (а по разуму и осећањима, многи наши савременици су пубертетлије и у четрдесетој години) зато што говори о могућности да свако оствари своју личну легенду, да измени стварност у складу са својим „позитивним мишљењем“ (типичан новодопски став.) „Просветљење“ је одмах ту, иза угла – само треба посегнути руком…
Пријатељ потписника ових редова, професор у једној угледној средњој школи у Београду, запажа да млади у писменим задацима веома радо цитирају Коеља и његов став о личној легенди. „Задовољство у тексту“ (Ролан Барт), међутим, брзо се претвара у разочарење, у питање: „Добро, у реду, али шта с тим?“ Један младић је приметио да је ефекат читања романа „као после узимања џоинта“; пријатно је смејати се, осећати да лебдиш, али после – шта после?
„Алхемичар“ је саставни део новодопске пропаганде, попут негда омиљеног Баховог „Галеба Џоната Ливингстона“, писаног аутоматски, по диктату духова. Без обзира чиме се бави, сваки човек је средиште историје света: бићете као богови, бићете средиште света… Древна бајка, која се претвара у кошмар, стално се понавља. Није случајно што је у фебруару месецу 1998. Пауло Коељо, окултиста у књижевности, позван да присуствује скупу најмоћнијих људи света – Светском привредном форуму у Давосу. У интервјуу који је дао београдској „Демократији“ (2. 02. 1998.) Коељо је истакао да се залаже за глобализацију, али која не укида „регионалне различитости“. То јест, државе могу да нестану, али ће остати региони (опет Њу Ејџ идеја.)
„Лична легенда“, још један начин нарцисоидног, антисаборног бежања од стварности, тако се показује као идеолошко оруђе у рукама твораца нове Вавилоније.

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *