НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ПРОРОЦИ“ КОЈИ ВИДЕ ЛАЖ

Усред буке и збрке модерних времена појава лажних пророка, „видилаца“ и „чудотвораца“ је уобичајена, то је симптом болести духовног организма једнога народа, који се одрекао Правде и Истине Христове и похрлио у таму новог паганизма. Ипак „лаже“ остају „лаже“, ма како „пророковали“ и ма шта „виђали“ и ма какву „судбину погађали“. Њих се треба чувати да човек не би запао у замке непријатеља нашега спасења. Веома строгим и праведним судом Своје Љубави, још преко Светих Пророка Старога завета, Господ упозорава „лажљивце“ да се окану свог обмањивачког дела: „Не виђате ли ташту утвару и не говорите ли лажно гатање“, пита Он преко пророка Језекиља лажне пророке у обезбоженом Изабраном Народу. „Зато што говорите таштину и видите лаж, зато ето Мене на вас“, каже Господ (Јез. 13,78). Они који лове неискусне душе Божијега народа астрологијом, гаткама и „прорицањем“, неће сачувати своје душе, ако се не покају (Јез. 13, 18), И, заиста, „Тешко лудим пророцима који иду за својим духом а ништа нијесу видјели“ (Јез. 13, 3). Али, тешко и оном народу који верује „лудим пророцима“, а не Богу Живоме и Истинитоме, Христу Господу и Његовој Цркви.
По Србству данас харају многи „видиоци“ и „погађачи“, чије је право име “ Легеон“… Навешћемо само неке, познатије, подсећајући на разлику између Светитеља Божијих, Пророка истинитих, којима Господ открива тајне времена и вечности ради спасења љубљеног народа, и слугу сатаниних, који на овај или онај начин обмањују лаковерне и маловерне, мрзећи и њих и њихово спасење.
Пре свега, ту су „народни пророци“, типа деда-Милоја и Милојка Креманца. И за једног и за другог је очевидно да су „фабриковани“ у комерцијалним лабораторијама за масовно погубљивање људских душа, чији рад програмирају и финансирају кругови професионалних окултиста и њихових мецена. Још очигледније је да „наук“ ових и оваквих нема никакве везе са Православљем. Деда Милоје проповеда реинкарнацију тврдећи да су „попови измислили“ Страшни суд, да би владали „с народ“, говори да су „праву“ Библију (у којој Страшног суда „нема“) православцима отели римокатолици, са којима тобоже морамо да се покољемо, да бисмо дошли до „истинског Светог писма“?!? Милојко Креманац верује да ће „застарело Православље“ ускоро нестати и да ће Срби и Руси (!?), на челу са својим „мудрацима“ (=окултистима разних боја), створити „нову, словенску религију“!
У друштву ове двојице надримистика налази се и сликар Милић Станковић, који себе назива Милићем од Мачве, који однекуд тврди да Србе прати проклетство, јер је „глава светог Кнеза Лазара“, наводно одвојена од тела, што није тачно – она се налази у Кнежевом кивоту. Милићево учење изразито је паганско са псеудохришћанским преливима, оно нема никакве суштинске везе са Христом Господом и Његовом Црквом. Овај сликар се „прославио“ и организовањем разних „балова вампира“ по Србији, као и јавним бацањем клетви на земље непријатељске нашем народу. Његове „проповеди“ типична су мешавина митолошких и религијских представа. Све то, међутим, не би било толико опасно и забрињавајуће да овај сликар остаје у домену сопствене сликарске приватности, али, на жалост, он почесто јавно иступа и његове изјаве, које обично добијају широк публицитет у масмедијима, код верски неупућених могу наићи на погубни одјек.
Међу Србима су популарне и „пророчице“ попут Ваве, „видовите“ Бубе, и Миље Регулус (право презиме – Вујановић), а међу њима је и један мушкарац који је хируршким путем покушао да промени пол и који себе назива Клео Патра. Све њих могуће је укратко овако одредити: реч је о особама које не проричу у име и славу Христа Господа, него из свога демонски прелешћеног срца и ума, понајчешће и зарад своје славе, због чега су такође веома опасне за верски непросвећене.
Наравно, медијска пропаганда лажне духовности веома је битна за њено ширење. Онемогућавајући Цркви повратак у школе и ускраћујући јој образовне термине на ТВ-у, надлежни су, са друге стране, широм отворили врата разним „звездама“ новокомпоноване религиозности међу данашњим Србима. Поред телевизије, велику улогу у ширењу ове духовне заразе игра и штампа, пре свега, специјализовани листови типа „Трећег ока“ (мада и дневне новине објављују већ сасвим редовно хороскопе и исцрпно бележе и разноврсне егзибиције окултиста, понекад их заогрћући плаштом научности, као што је 1993. био случај са спектакуларним „мисаоним мостом“ између Србије и Русије, који је београдски лист „Политика“, као један од организатора овог екстрасензорног магијског експеримента, покушао уз то да заогрне и благословом Цркве, због чега је наша Црква од њега морала јавно да се огради). „Треће око“ и њему сличне ревије окултизма, садрже много најразнороднијег материјала, па повремено и чланке о православној духовности, са акцентом на чудесноме, што би неискуснима ваљда требало да буде доказ да се и остало, што се у оваквим часописима може прочитати, не коси са Православљем.
Међутим, сав тај материјал и обликује се и комбинује тако да код неупућених развија верски релативизам у стилу „све религије уче о истом“ и да их заведу у окултистичке фантазије и вежбају у њима (реинкарнација, астрална пројекција, тумачење снова, итд.). Стога у Православљу неутврђени народ – бар њега, ако је већ са нашом интелектуалном елитом која симпатише и Православље, због њене самоуверености то немогуће учинити треба на све начине и непрестано упозоравати да се клоне такве штампе и таквих књига, следујући заповести своје Цркве која забрањује и читање јеретичких списа, дакле, и свих оних шарених публикација са опаким мирисом окултнога (магијски тајанственог), којима смо организовано преплављени.
После пола века озваниченог атеизма у земљи Србији, Србски народ се нашао на раскрсници, духовној и историјској, изложен многим примамљивим опасностима и замкама. Ако жели да ходи путем својих благоверних предака, од светога Саве до светих Новомученика србских, он се од приказа слободе и Новога Доба мора окренути Христу Господу, који све новим чини (Откр. 21, 5) и Царству Небескоме, мора се променити и умом и срцем и делима својим, преумити се и покајати се за сва своја стара и нова лутања, сва зловерја која је пригрлио, излажући се опасности да изгуби сваки путоказ спасења. Битни елемент покајничке обнове народа јесте одбацивање, односно демаскирање и сузбијање – силом Христове Истине – модернизованих празноверица и сујеверја древног незнабоштва и сваког окултизма уопште.
Задатак Цркве на томе плану је, поред јавног препознавања старог непријатеља човековог спасења у новоме руху и ширења популарно артикулисаних православних истина о проблемима покретаним на страницама окултистичке литературе, такође, и не мање јавно и јасно разобличавање „истанчане“ верске млакости оних наших интелектуалних кругова за које је „повратак езотеричним вештинама древности“ (и њихово „новодобно“ развијање) – као једна врста протеста, на Западу а онда и код нас, против институционализоване религије, која „очигледно не може да задовољи потребе савременог човека“ – пожељан и препоручљив и за наше интелектуалце.
Разоткривајући разправослављеност свести таквих заступника „новог религиозног сензибилитета“, који тежи за „космичком религиозношћу, за обновом оне духовности која неће да се везује за једну културу, за једну нацију, за једну конфесију“ (др Жарко Требјешанин, „Неки нови верници“, Политика, 9. мај 1993.), Црква и њени посленици морали би да нађу начина да оправослављеним језиком савремености одговарају на потребе савременог човека, сишавши са узвишених проповедаоница и искрочивши из својих кабинета и предавачких сала на духовне ветрометине наше свакодневице.

Драган Малешевић Тапи

Познати домаћи хиперреалиста, Драган Малешевић Тапи, чврсто је уверен да је и он једна од наших месијанских фигура. У интервјуу датом „Дуги“ (бр. 1619), под насловом „Покорићемо свет сликама“, изјавио је: “ Ја имам директан улаз у сва знања о масонерији и тајним друштвима“.
Пошто верује у реинкарнацију, тврди да се против тајних друштава бори већ вековима. „У последњем животу сам био Србин и опет сам овде као Србин са специјалним задатком“.
Његови пријатељи и он се у менталном рату боре против црне магије. „Биће добро са Србијом 1999. Биће добро. Живнућемо“, „пророкује“ он у интервјуу.

„Срби – народ најстарији“

Култ „Срба као најстаријег народа на свету“ негује Издавачко предузеће „Мирослав“, које објављује књиге попут „Најстарији језик Библије“ и сличне. Док Србство тоне, без покајања, идеолози овог покрета покушавају да нас увере како смо ми највећи и највеличанственији народ у историји. Усред рата деведесетих, који је однео Србску Крајину, један певач је, сасвим у духу овог покрета, певао: „Живјеће овај народ,/ и послије усташа./ Јер и Бог је Србин,/ Небеса су наша.“

Драгош Калајић

Један од најактивнијих разобличитеља „Новог светског поретка“ на нашем терену, сликар и публициста Драгош Калајић, у очима многих православних Срба (и Руса, јер су у Русији објављене његове књиге), нарочито почетком деведесетих, изгледао је као борац за светосавље и Косовски Завет у суровим условима србске данашњице. Његова обавештеност, антиамериканизам, прича о повратку „веродостојним традицијама“, познавање езотерије и тајних друштава послужили су као основа да се у то чврсто верује. Био је на страни Републике Србске, па је чак уведен и мећу њене сенаторе.
У Русији је био члан редакције часописа „Елементи“, чији је главни уредник Александар Дугин заговорник тзв. „национал-бољшевизма“. (Дугин је, иначе, синкретиста, склон да меша хришћанство и паганизам.)
Јурију Ворбјовском, аутору књиге „Пут ка апокалипси: куцање у златне двери“, 1994. године, Драгош Калајић је представљен као “ саветник за езотерију председника Милошевића“.
Додуше, истине ради, треба рећи да у Калајићевом односу према Христу и Хришћанству постоје две фазе.
У првој, он је био паганин-богоборац, који је острашћено мрзео Спаситеља света и веру коју је Он даровао човечанству. У часопису „Градац“ бр. 5758, који је био посвећен Апокалипси, Калајић је објавио чланак „Испит катастрофе“. Главни циљ текста је анализа Откривења Јовановог у односу на Калајићеву омиљену апокалиптику германских пагана. По њему, Хришћани, чији је представник Свети Јован Богослов, имају хтонску „forma mentis“. Иста их наводи да апокалипсу замишљају као садистичко уживање у мучењу људи који ће од апокалиптичких зала страдати. Римска империја, која је гонила хришћане, чинила је то због свог плурализма, пре свега религијског, да би спасла свет „од атака хришћанске искључивости и нетрпељивости“. По њему, Хришћанство је „монотеистички тоталитаризам“. Апокалипса налаже „идеал колективистичког, нивелирног друштва по узору на сточно стадо“, а према Откривењу, тврди Калајић, спасени су обележни сточним печатом (Откр. 9, 45). Хришћанство је „сујеверје“, робовска религија, а мучеништво није израз херојства, него „јагњећих“ особина човека-слуге, „кроткости, послушности, те спремности на жртву“. Број мученика који су пали од руку римских незнабожаца, по Калајићу, много је мањи но што га приказује „хришћанска пропаганда“. Небески Јерусалим је, по њему, слика опљачкане Римске империје, у којој сиротиња ужива на „канибалској“ гозби прирећеној за њу од стране Бога.
Што се, пак, централне теме Хришћанства тиче – свеопштег васкрсења у Дан Другог Христовог доласка, он то назива „гнусним чудом оживљавања лешина“ (подвлачење наше, нап. прир.)
Пишући предговор за сабрана дела Јулијана Одступника, Калајић тврди да је овај римски цар покушао да спречи деградацију човека од стране „изопачених хришћана“, који су у култу мучеништва тобож славили лешеве. Вечни живот је, опет, „оживљавање лешина у есхатолошкој утопији“. Хришћанско предање вели да су последње Јулијанове речи биле: „Галилејче, Ти си победио!“, али Калајић тврди да их је цар-богоборац упутио „сунчаном богу“, Хелију…
У тој фази свог стваралаштва Калајић је читаоцима нудио вука уместо Јагњета Божјег, и вучји чопор уместо стада Доброг Пастира. У „Испиту катастрофе“ каже да се „јагње жртвовало да би стекло моћи великог уништитеља света“. Тада је Калајић величао ледени, германски политеизам, чији су богови „објективни“, за разлику од хришћанског Бога који је превише „страстан“.
Касније, пак, Калајић не иступа више тако отворено, али паганин остаје. У тексту о Мусолинију, „Бенито супрестар“, објављеном у “ Дуги“ бр. 1671. за 1997. годину, Калајић тумачи глас девојке која у неофашистичкој поворци кличе „Дуче!“ Он каже: “ Тај глас тражи заправо спасиоца из све дубље кризе, па и амбиса у који запада цивилизација Запада. Није то ништа ново под капом небеском. Тема Спасиоца и одговарајућих очекивања стара је колико и индоевропски свет из кога је потекла. Јеврејски Месија само је плагијат иранског, односно аријског Саошајнта, а Исус Спасилац један од његових авантура (подвлачење наше, нап. прир.) Историја пустоловина индоевропског човека нас учи да не треба пасивно зазивати и очекивати појаву Спасиоца већ га ваља пробудити у себи. Спасилац о коме је реч само је метафора унутрашњих снага и сила, воља и моћи“.
Све што је карактеристично за паганизам присутно је и у овом исказу: Јеврејски месија је „плагијат“ индоевропског, Исус је аватар тог индоевропског „натчовека“, „спасилац“ је у нама. Човек је, дакле, божанстван по природи и откривањем те божанствености он се спасава…
Тако се Калајићева „одбрана Европе“ и Србског народа, од пошасти мондијализма своди на уверавање читалаца да је спасење могуће ослањањем на себе – „последњег Европљанина“ и на своју (новопаганску) “ божанственост“ тј. гордост.
Крхка нада, нема шта…

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *