НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Ђакон Андреј Курајев
ЧОВЕК И ЗМИЈА

Нема предања о прогресу, али читаво човечанство верује у грехопад. Интересантно је да се распрострањеност легенде у устима образованих људи показује као доказ против ње: они кажу да, уколико сва племена говоре о преисторијској катастрофи, то значи да ње није ни било. Не могу да разумем тај парадокс.

Г. К. Честертон

„Зато као што кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт… ако преступом једнога помреше многи, много се већа благодат Божија и дар у благодати једнога човека Исуса Христа изобилно изли на многе… Тако дакле као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ. 5; 12-18). Тако апостол Павле објашњава повезаност два најважнија догађаја свештене историје. Кроз Адама је у свет дошла смрт, кроз Христа Спаситеља – вратио се живот.
Природно је да су у фронталном нападу теософије на Хришћанство управо те две најважније поставке хришћанске вере – грехопад и искупљење – изложене најогорченијим и систематским насртајима.
Зато је дошло време да се са периферних дискусија пређе на главну. На самом почетку упоредићемо православно поимање греха са окултним, а затим изнети скицу православног схватања тајинства Спасења и са њим упоредити ону карикатуру хришћанске сотириологије коју шире окултисти.

Знање до греха

О. Шпенглер је писао да у људској култури понекад долази до „псевдоморфоза“ – до појаве да нека културна љуштура, која споља остаје непромењена (или бива поново створена у претходном облику) у ствари служи за изражавање сасвим другачијег садржаја.
Нешто слично догодило се и са схватањем библијске повести о грехопаду. Интерпретатори те повести, како они који је критикују, тако и они који је бране, врло често нису свесни да Библија и они сасвим различито схватају реч „познање“. Реч се чини толико познатом, толико разумљивом, да се уопште и не појављује мисао да је Мојсеј „познање“ могао другачије схватити. Уколико пак Библија јасно одређује „дрво познања“ као нешто забрањено, лако се рађа мит о томе да Библија не одобрава развој људског познања (због чега је понекад хвале „зелени“, док јој се сви остали подругују).
Теософи, наравно, припадају онима који јој се подругују. Како пише 1 Рерих, „нарочито жалости што се током дугих векова укоренило дубоко неуко и крајње опасно уверење да је сатана унесрећио човечанство дајући људима познање добра и зла. Људи су навикли да понављају ту збуњујућу бесмислицу уопште се не замисливши шта би био човек који не зна шта је добро а шта зло. Зар он једноставно не би био неодговорна животиња? Ко би сада од људи пристао да се врати том животињском таворењу, па макар и у рајском врту?“
Ако је човек био лишен фундаменталног знања – умећа да разликује добро од зла, онда је, по угледу на Блаватску, „сасвим природно сматрати сатану, змију из Књиге постања, за истинског створитеља и доброчинитеља, оца духовног човечанства.“ Најзад, онај ко је одбио да човеку да знање, тако нужно за његов духовни живот, показује се као човеков непријатељ и, према Блаватској – једноставно као „човекоубица од искона“: „Елохими су страховали да Адаму дају знање добра и зла и зато су представљени као они који га истерују из Едена или га пак духовно убијају“.
Тек што смо ступили на тако логичан пут, а већ се испоставило да смо дошли до чудних закључака. Показује се да Бог убија Адама, а сатана га спасава па чак и духовно ствара. Онај, Кога је Христос називао Својим Небеским Оцем („Оче! Опрости им… – Лк. 23; 34) и Владиком („Елои, Елои, лама савахтани“ – Мк. 15; 34), показује се као најзлобнији непријатељ људског рода…
Уколико, међутим, таква интерпретациј а библијске повести тако енергично води хули на Христа и Његовог Оца, а такође и величању Луцифера „као истинског створитеља и доброчинитеља, оца духовног човечанства“, разумно је да се пажљиво размотре основе из којих је проистекла тако логична мисао.
Превасходно треба приметити да реч „познање“ има више значења. Постоје два вида познања. Први је – нама толико уобичајени начин сакупљања информација. Други је – начин сједињења. На Библијском језику, „познати“ значи „сјединити се“. Када Библија каже да је „Адам познао своју жену“ то значи да је постао једно тело са њом, а не да је прочитао књигу о женској физиологији.
За нас је очигледно да познање означава да неки субјект добија тачну информацију о објекту који се налази изван њега. Међутим, за оне људе који су у мањој мери изгубили осећање за живот, „познати нешто“ је значило ступити са њим у саживот, јер се „слично познаје сличним“. Сматрало се природним да само живо познаје живо, да свето познаје свето или да истинито познаје истинито. Истина се тада није могла сместити у лобању, него је обухватала читаву земљу и уколико човек није успевао да се уздигне до ње, то није значило да „истине нема ни на земљи ни на небу“, него да је дати човек није тражио како би требало, да се није показао довољно чистим да би се Истина одразила у њему. Човек је, по појмовима тих људи, само тада имао приступ истини када би самога себе очистио у тој мери да је истина могла ући у њега. Уопштено, ради сазерцавања Истине је онај који спознаје и сам морао постати и бити „истинит“.
Тако је дакле и за оне који су писали Библију, и за Адама, „познати Истину“ значило примити Истину у себе, учествовати у њој, задобити реалан опит живота у Истини. Једна је ствар – имати претходно знање о злу и добру, а друга – непосредно учествовати у једном или другом.
Уколико је Адам још увек био одвојен од другог познања, онда је прво, теоретско познавање добра или зла у потпуности схватао. Адам је већ имао теоретску представу о добру, али још увек није било реалног учешћа у добру, нити је било реалног опита саучествовања у злу.
Библија истиче да је све, што је Бог створио, „веома добро“ – „добро зјело“[1]. Потребно је бити апсолутно слеп да се не би видела та доброта и да се не би схватио њен извор и смисао. Васцела твар је својим савршенством проповедала о томе „шта је добро“1 Најзад, људи су имали непосредно откровење Бога, општење са Њим и Његове заповести, налазили су се у првом завету (савезу) са Њим… Они су, и пре него што су окусили плод познања, знали шта је добро – јер су то добро носили у себи као лик Божији.
Они су, међутим, знали и шта је зло. Они су о томе слушали непосредно од Бога. „И рече Господ Бог: није добро да је човек сам“ (Пост. 2;18). Није добро да човек буде сам… Свакако да је то најдубље одређење онога што „није добро“, у чему је суштина зла… у усамљености, затворености, супротстављености. Ма какво пројављивање зла да разматрамо, у његовој дубини ћемо пронаћи жељу за усамљивањем, за гордом самоувереношћу („закон није писан за мене“).
Човек је још и пре него што је окусио са дрвета познања знао у чему се састоји зло. Господ је човека створио од земље. „Он им је дао разум, језик и очи, и уши и срце ради разумевања, испунио их је проницљивошћу ума и показао им добро и зло“, каже премудри (Сир. 17; 16) (Цитат из тзв. девтероканонске старозаветне Књиге Сирахове која није укључена у Даничићев превод Старог Завета, прим. прев.). Није добро да је човек сам… Кад је душа без знања, није добро“ (Пост. 2; 18 и Приче Сол. 19; 2).
„У суштини“, примећује св. Јован Златоусти, „добро и зло не познају само они који су по природи неразумни, а Адам је поседовао велику мудрост и могао је разликовати и једно и друго… Ако Адам не би знао шта је добро а шта зло док не окуси са дрвета, грех би, према томе, за њега био учитељ мудрости“. Исто тако размишља и преп. Макарије Египатски: „Адам је знао да разликује страсти“ („Духовне беседе“ 26, 1).
Човек је познавао критеријум добра и зла – и био је, значи, морално одговоран. Када змија говори о будућности „знаћете шта је добро а шта зло“, она управо тиме и одаје себе као противника – ђавола. Такво постављање питања претпоставља да је Бог – преварант, да оно, што је Он људима открио као добро и зло не одговара истини и да је тек сада змија спремна да Еви саопшти истинску аксиологију.
Суштина његове лажи састоји се у томе што су људи у том тренутку – упркос уверавању змије – већ знали шта је истинско добро, а шта истинско зло.
Не називају узалуд у црквеним круговима ђавола првим бољшевиком – он је као први утописта предложио да се спали прошлост у име хипотетичних будућих вредности. Ева је кушачу морала одговорити на следећи начин: “ Како кажеш да ћу познати добро и зло, када их ја већ познајем? Значи да је твој систем процене другачији него Божији? Ако не знам да разликујем добро од зла, како ћу онда разумети да ли је твоје обећање добро или лоше? Како ћу знати да ли је добро бити бог и да ли је пожељно имати отворене очи? Како бих ја знала да ли је смрт зло?“, спреман је да, уместо Еве, одговори кушачу преп. Јефрем Сирин.
Према томе, у складу са библијским сведочанством, и по расуђивању светих отаца православља, човек је и пре греха поседовао знање о добру и злу. Она логика, која је теософију довела до поштовања сатане као доброчинитеља и учитеља мудрости, заснована је на лажним премисама, на сужавању библијске речи „познање“.

Слобода до греха

Следећи напад на библијску повест о грехопаду теософи су предузели под заставом слободе. По схватањима теософа, сатана не само да је људима дао своје знање добра зла него их је и ослободио. Христос је рекао: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. Са тачке гледишта теософије, тај обред је извршио управо сатана.
Код Блаватске то изгледа овако: „Они који су се побунили појављују се као наши спаситељи“. „Луцифер – дух носилац озарења и слободе мисли метафорично се појављује као светионик који човека води и помаже му да пронађе свој пут кроз литице и спрудове живота“. „Сада је доказано да се сатана или црвени ватрени Дракон и Луцифер налази у нама: то је наш ум, наш кушач и искупитељ, наш разумни ослободилац и спаситељ од чистог анимализма. Без тог животворног духа не би постојала разлика између човека и звери“.
Ту мисао Блаватске сасвим природно наставља Штајнер: „Ми такође видимо да је са луциферијанским утицајем човек постао независан од извесних сила којима се раније безвољно предавао. Од сада је могао самостално доносити одлуке. Слобода је резултат тог утицаја“.
Од њих није далеко ни Ј. Рерих: „Теософи не поштују сатану, ту творевину људске глупости, него представнике Великог ума, који су извели човека из његовог несвесног животињског стања због кога, можда, могу жалити досетљиви интерпретатори легенде о ђаволу – кушачу, али не и они који су спознали величину свести и слободне воље, које нас приближавају одразу Божанског начела у нама у свој његовој разноликости“.
Зар човек заиста није могао бити слободан без греха и без Луцифера?
Да ли је Адам био слободан и пре греха? Да ли је имао слободу избора? Одговор православне мисли је овакав: Адам је био слободан, али није имао слободу избора.
Хришћанска мисао прави разлику између „слободе избора“ и „слободе воље“. То су – различита стања. Бити слободан не значи бити у стању реализовати сваку замисливу могућност. Бити слободан – значи деловати у складу са својим сопственим бићем и својом природом, не поводећи се за спољашњим, споредним импулсима.
Слободе самовоље нема и не може бити, јер човек нема могућност да подједнако реагује на све промене које му се указују у свету који га окружује. Претпоставка о човековој апсолутној слободи тј. о његовој способности да стане на страну сваке делатности која му је на располагању и да је испуни без икакве основе, подразумевала би да је човек чисто и голо, празно, изнутра неиспуњено и неосмишљено биће. Такво биће би једноставно било празна ствар и било би само играчка спољашњих стихија.
Човек се, међутим, ствара одређеним животом, који је отворен за утицаје и промене, и има свој квалитет. Човек има своју одређену природу и зато за њега слобода није само независност од спољашњих утицаја, него откривеност према оним премисама које одговарају његовој истинској природи. Човек поседује нешто своје – и зато слобода није нешто негативно (независност), него позитивно: верност себи, својој природи и призиву. Човекова слобода не своди се само на негативну „независност“: она је способност за стваралачко самоостварење.
Не постоји воља као таква, постоји само онај ко има вољу, ко је спроводи. Имам вољу – значи постојим. Воља – то је моје деловање. Она стога није празна форма којој је свеједно чиме ће се испунити и чему ће се приклонити, него потпуно одређена тежња, делање, догађај.
Светом човеку није потребно да одлучује xoћe ли бити у Добру. Њему је потребно једино да следи норме своје природе и Божанску Љубав откривену у његовом срцу. „Воли Бога и чини шта год хоћеш“, резимирао је то стање Августин.
Једино истинско човеково назначење – јесте да буде у складу са својом природом. „Колебање“, „избор“, као одлучно опредељење између два предлога – то је стање у коме се човек нашао тек након грехопада. То, што ми имамо „слободу избора“, једна је од фундаменталних последица првородне несреће, јер постоји само преостала, редукована форма истинског бића и истинске људске слободе. Првобитно, човек није морао да се двоуми хоће ли бити у Светлости. Било му је потребно једино да следи норме своје природе која је стремила ка Богу.
Управо је након испадања из светске целовитости, изласка из атмосфере божанске благодати, за човека зло постало видљиво; оно што је принципијелно непостојеће почело се, у мањој мери, прихватити као равноправно са добрим, и то као оно што га заклања, што има преимућство. Управо је након пада, преставши да види Бога, човек почео да види зло (несушто) и појавила се реална слобода избора, карактеристична за свест која трепери.
Да би се дефинисала човекова природа, мора се одредити енергија те природе – како делује, у чему се испољава. Због тога се мора знати какве су енергије истине или, тачније, ка чему су оне усмерене. У каквим се дејствима и на шта заправо управљеним испољава наша дубинска природа?
У човеку се бори неколико воља – тела и духа. Различита својства једне човекове природе имају различите жеље. Човек мора да одабере – какву ће хијерархију својих тежњи изабрати, у којој ће од њих препознати истински призив своје природе, за шта ће рећи: ево, ово је у мени моје![2]
Уколико је личност уздиже над свим природним тежњама, она се може изједначити са неком од њих. Ако личност полаже наду на ниже, она не постиже да влада над читавом природом, него само над индивидуализованом, окрњеном. У том случају се у човеку цепају две воље: природна воља („Људска душа је по природи хришћанска“) почиње да се унаказује ипостасном, личносно – слободном „самовољом“. Сама „самовоља“ је резултат наметања одлуке конкретне ипостаси на општу енергију (вољу) природе. Тако је на пример осећање глади воља природе, док је шта и када јести и како обезбедити прехрану – самовоља поједине људске ипостаси. Личност делује својом одлуком, „самовољом“, која одређује да ли ће се или неће и у ком степену, следити воља природе.
У стању целомудрености личносна самовоља налази се у јединству са добрим стремљењем природе. У стању греховне расцепљености она изопачује усмерење и пуноту природних импулса. Управо личносна „самовоља“ одлучује која ће од природних енергија овог часа бити реализована и у ком правцу. Кроз самовољу човек се може изједначити са једном од најнижих тежњи сложене човечије природе, може ипостазирати у себи жудњу ка оном добру које човеку не даје Бога.
Будући да самовоља систематски изопачује човекову природну вољу, греховна личност као да за себе ствара нову људску природу. Човек као да ствара самога себе и тада самовоља, навикнута да крочи по путевима греха постаје владалац, али не оне човечије природе коју је створио Бог, него унакажене сопствене творевине. Усмеривши вољу и дејство на пропадљиве ствари, личност путем самовоље чини пропадљивом и човекову природу.
У таквој, раздробљеној и преуређеној човечијој природи, појављују се сопствене навике, сопствене устаљене тежње, реакције и жеље и у једном тренутку личност, која их је изродила својом слободном самовољом, запажа да је од свега постала само инструмент самореализације тих греховних импулса. Показује се да је човек у стању обузетости страстима. Његово индивидуално биће већ намеће личности начин деловања. Личност, која је некада сама давала природи греховни импулс, сада се сама поводи за грехом по свим понорима нарастања страсти.
Ако, међутим, тај процес нарастања страсти још није дошао до свог краја, на средини тог пута човек доспева у стање избора. Његова свест се раздваја: осим истинских „логоса“ ствари, он види и њихова оправдања и смисао које је сам измаштао „измишљени логоси“, по терминологији преп. Максима Исповедника (logos phantasticos).
Грех се рађа из елементарне грешке у оријентацији: измаштана воља ремети пол привлачећи к себи стрелицу моралног компаса заједно са оним блиским предметом ка коме је стрелица компаса привидно управљена. Стрелицу компаса не привлачи боровина која расте северно од мене, него магнетни пол. Човека привлачи Бог, добро и живот – чак и у оним случајевима када човек чини грех.
Природа не може тежити ка ономе што није добро, ка небићу. Чак и самоубица мисли да ће у свом чину пронаћи неко смирење, предах, добро; чак и сатаниста сматра да је пронашао начин да олакша своје постојање (како у овом, тако и у будућем животу). Даровање статуса осмишљеног и доброг оном предмету пожуде који га је по суштини недостојан и јесте „измишљање“, које човек полаже на реално биће.
Тако је након грехопада у човекову душу почело улазити зло; оно покушава да скрене ка себи истинске импулсе човечије природе.
Када се прође школа светоотачке мисли, немогуће је да се понови уобичајена фраза – „дарујући Адаму слободу, Бог је самим тим човеку препустио могућност да изабере између добра и зла, па према томе и могућност да одабере зло“. Не, човек је самоме себи створио могућност избора. Бог му је једноставно дао слободу. Створивши човека по Свом лику, тј. дајући му ипостасно – личносно биће, Творац је човеку једноставно дао природну вољу и ипостасну самовољу. Њихова неусаглашеност је и бацила човека у лавиринт кривих огледала који ми називамо „слободом избора“.
Излазак из тог лавиринта је – у ослобађању ипостасне одлуке од насиља оштећене природе. У аскетици, „читава монашка битка се састоји у томе да се страсти раздвоје од мисли. Другачије он није способан да бестрасно гледа на ствари“, објашњава св. Максим Исповедник.
То значи да на ствари треба гледати без чежње да се оне поседују. Да се морају разумети логоси ствари, а да се те ствари не повлаче за собом у кружни ток смрти, у испразност кретања које не води ка Богу. „Страст је неразумна љубав или слепа мржња према њима“, тј. коришћење нагона ероса и танатоса противно њиховој намени. „У свету има много сиромашних духом, али не онако како би требало; много је оних који плачу – али због губитка иметка или деце; много је кротких, али у односу на нечисте страсти; много је гладних и жедних – али оних који жуде да опљачкају туђе; много је милосрдних – али према телу; много је чистих срцем, али због славољубља; много је миротвораца који су душу потчинили телу; много је прогнаних, али због своје лакомислености; много је увређених, али због сопствених бестидних грехова“ (Преп. Максим Исповедник).
Зло се, дакле, рађа због скретања са правог пута. „Неки кажу да зло не би постојало у живим бићима када не би постојала нека сила која би нас привлачила ка њему. Та сила, међутим, није ништа друго до немарност према природним енергијама ума“.
Напротив, „ум се назива мудрошћу када васцело мотри над својим непоколебивим стремљењем ка Богу… Разум посредством практичне навике и врлине налази свој завршетак кроз веру у добро, то јест, човекова слобода није укорењена у човеку него у Богу; када у човеку дејствује енергија кога га подстиче да превазиђе самога себе, да се приближи Богу – тада је човек истински слободан. Тако се задобија еванђелско одређење слободе. „Где је Дух Господњи, тамо је и слобода“. Тако Баљмонтове речи добијају оправдање: „Све је лаж што је изван Његовог завета и све је истина што је Христос“.
Теософија се, происходећи из сасвим површног схватања људске слободе као „слободе избора“, следећи трачнице тривијално – разумске логике, поново сувише брзо дохватила мита о Луциферу – Ослободиоцу.

Едемске заповести
Као што каже Блаватска, „Јахве је божанство таме и поробљавања…“ Бог је уклонио од људи знање о добру и злу да би их лишио слободе и само су уз помоћ „духовног оца човечанства“, тј. сатане, људи успели да ступе на пута духовног узрастања и познања.
Овај мит сада треба упоредити са начином на који се православном гледишту представља однос човека и Бога у Едему.
У Едему човек није добио једну, него четири заповести: да умножава живот, да обрађује рај (Пост. 2; 15), да упозна свет (давање имена) и забрану да куша плодове са дрвета познања добра и зла (Пост. 2; 16).
Брак и рађање деце ни у ком случају нису повезани са „грехопадом“ – да би се то истакло, Библија пре греха и пре свих осталих заповести каже: „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“ (Пост. 1; 28).
Смисао друге заповести преп. Макарије Египатски објашњава овако: „Човек треба да обрађује земљу свог срца“. Тим трудом, измењујући себе тако да се пређе растојање између човека и Богочовека, човек мења и свет, и супротно – обрађујући свет, човек мења и самога себе.
Трећа заповест је заповест познања. То што је могао чинити Адам претпоставља „непосредно сазерцање логоса и узрока живих бића“. Није случајно св. Григорије Богослов изразио схватање, врло блиско максимовском логосовиђењу: он назива Адама у Едему „послеником божанских помисли“. Слично познање и сада је доступно човеку – ономе:
„Коме је Господ дозволио да погледа
у онај скривени пламен
у коме кипте праобрази“… (А. К. Толстој)
Од самог почетка човек се уводи у свет као Божији сатрудник. Ако се замислимо, тема давања имена прилично је чудна: свету, који је створила Реч Божија, потребна је још и реч човечија. Сва твар је, по речима апостола, са надом окренута ка човеку (в. Римљ. 8; 1922). Штавише, не само да твар са надом ишчекује „да се јаве синови Божији“, него и Бог хоће да види како ће он назвати свет (Пост. 2; 19). Бог управља ка човеку читав свет и чека шта ће човек учинити са тим светом.
За нас су важне још две околности, везане за давање
имена:
Старо предање, старије од новозаветног, каже да је сам пад Денице био повезан са његовом завишћу према човеку ( а не према Богу). Овде треба напоменути да је Денница – „први лучоноша“. Управо са ђаволом св. Кирил Јерусалимски повезује речи (из Божијег одговора Јову) о левијатану као „врху путева Божијих (у словенским преводима: почетак створења Господњих’). Луцифер је био „космократор“, господар овог света (Еф. 6; 13). Када се међутим, показало да Бог није заволео чистог духа него земно створење, обдаривши га макрокосмичким особинама, тј. када је оно добило способност да се не сложи са „овим светом“ и његовим властима, тада је „видевши многа преимућства којима је Господ обдарио човека, њиме (Деницом) овладала завист“.
Грех Денице је у његовом одбијању да призна Адамово достојанство: онај, ко је добио власт да управља земљом, сматрао је неподношљивим да се из природе, њему потчињене, појави биће саздано по лику Божијем.
У апокрифном „Житију Адамовом и Евином“ Луцифер каже: „нећу одати почаст ономе ко је испод мене и после мене“. У тој вези је значајно да светоотачка мисао превазилази оквире еволуционизма врсте и није сагласна са формулом да је „оно што је раније – боље и важније“. Старешинство у онтолошкој хијерархији бића се не одређује хронологијом, него реалном онтолошком снагом бића. Тако је, по мишљењу св. Јефрема Сирина, Ева морала питати змију – по чему она то закључује да има право да поучава човека: „Упоредимо тебе са Адамом. Ако ме почнеш уверавати да си старија од Адама, само твоје име ће те разобличити да си далеко млађа од Адама. Адаму је препуштено да животињама да имена, да би се показало његово велико старешинство над њима. Не дају деца имена родитељима, него родитељи деци, од старијих прелазе имена млађима“. Уколико на црквеном језику реч „животиња“ („животное“) означава „оно које живи, живо биће“, онда су се међу оним суштаствима која су морала добити име од Адама налазили и духови („жива бића, шестокрили серафими“). Према томе, духови су, а међу њима и први
– Луцифер – морали признати Адамово првенство над њима.
Осим тога, управо се у заповести о логосном познању света налази најрадикалнија разлика библијске религије у односу на будизам. Бог заповеда човеку да свету да имена. Хришћанство је – религија Речи, оно је једнодушно са речју, фило – логично. Ту исту онтологичност речи признаје и будизам, али са каквом променом значења! У знаменитој ноћи Гаутаминог просветљења открива се да је управо у именима – узрок постојања света и човека. То значи, да се избављење од жудње постојања може постићи само кроз уништење имена, кроз уништење познања, тачније – кроз радикалну апофатизацију познања, кроз навикавање мисли на ћутање, апсолутно ћутање о читавом свету. Будино просветљење је било строго логичко расуђивање: смрт проистиче из рођења, рођење из дела, дело из жеље, жеље из осећања, осећање се рађа из додира духа са другим предметима, а упознавање – из познања. И ево га – просветљење! „Уништи рађање
– и прекинуће се страст и смрт! Уништи жељу – и умреће воља! Уништи додир и умреће осећање! Уништи знање, умреће имена, дефиниције, а са њима и спознаја ствари, њихова реалност за нас, која подстиче осећања! Једном речју: уништи обману привидног спољашњег света и умреће самсара, основа личног постојања, незнање истина!“. Хришћанство међутим не жели „смрт имена“.
Четврта заповест је била – „не кушај од дрвета познања добра и зла“. Изгледа да се она својом одричношћу супротставља позитивном испуњавању првих двеју заповести. Зашто је, међутим, „пост“ био најважнија Божија заповест?
Човек је позван на пут. На њему је да прође пут од лика (образа) Божијег ка обличју (подобију) Божијем. Подобије (сличност, обличје) је циљ коме се мора ићи. Пут је могућ само уз постојање растојања полазне тачке од циља.
Да бих кренуо на пут, морам да знам и осећам да овде и сада не поседујем и да у принципу не могу ни поседовати оно што ме чека на другом месту и да између „овде“ и „тамо“ лежи пут који управо ја морам да прођем. Пост по дефиницији (тј. Велики пост) није ништа друго него пут ка Пасхи, или, у другом смислу, он јесте сама Пасха (јер је сама Пасха нешто динамично, управљено: енергично избављење, енергично извршење). Пост је позив ка промени, и управо тако св. Григорије и схвата прву заповест: „Ако бисмо остали оно што смо били и очували заповест, учинили бисмо себе оним што нисмо били и од дрвета познања прешли бисмо ка дрвету живота“. Сам по себи, пост је увек бесмислен. Његов смисао је изван његових граница, он је у целини – ништа друго до припрема за оно што ће га нарушити, прекинути. Пост је призван да нешто промени у човеку како би се он још више отворио за ону радост која га чека на крају пута. Пост свој смисао добија изван својих граница: гладовање се испуњава у Причешћу, Велики пост – у Пасхи…
Уколико се човеку у Едему даје заповест Поста – значи да тај пост пре или касије мора бити укинут. „Заповест је дата… само привремено“, тумачи то место из Књиге постања преп. Јефрем Сирин.
Човек је, међутим, пре тога морао нечему да се научи.
Човек је призван на „обожење“. Значи, прво што треба а схвати јесте: “ Ја – нисам Бог“ а када то схвати, жалости се због тога и чини нешто да би превазишао провалију коју је уочио; и ево, да би се у Адаму подстакао труд не само за обрађивање земље едемске, него и сопствене душе – њему се налаже ограничење – “ не кушај“.
Човек није издржао пост. Он је сагрешио. Грех – није (човеково) нарушавање заповести, него одбијање да се одазове на призив да буде нешто боље, одбијање да твори увек нови живот, јер „Бог јесте Бог онога, ко жели да задобије боље, ако при том себе присиљава на све“, како кажу Свети Оци.
Из наведених светоотачких мисли очигледно је да Православље никада није замишљало трагедију Едемског врта тако карикатурално како то представљају теософи. Бог је човеку дао слободу, дао му је знање о добру и злу и дао му је заповести, које су човека позивале на напоран пост.
Човек је, међутим, изабрао пут магије.

Од свештеника до потрошача
“ И виде жена да је род на дрвету добар за јело“ (Пост. 3; 6). Познање добра и зла у њиховој ђаволској интерпретацији већ је започело – од тог тренутка Ева већ живи у другој аксиологији него што је она првобитна. Хијерархија вредности је већ почела да се преокреће. Најмистичније и најтајанственије растиње рајског врта Ева је сада изједначила са свим осталим дрвећем. У том дрвету она је видела оно што се налазило и у „сваком дрвету“ – да је добро за јело.
Овде започиње омиљена игра људске тривијалности игра умањивања свих вредности, игра изравнања и детронизације свега узвишеног. Овде се, на првом кораку самоиницијативног људског познања полаже методологија сваког редукционизма, који претпоставља да се оно више може спознати само ако се рашчлани на ниже. За фројдизам и историјски материјализам, философски материјализам и многе друге теорије, највиши задатак је – да се задобије радост Хама, који је посматрао нагост сопственог оца[3].
Таквим очима је на свет најпре погледала Ева.
Још један нов моменат допире до њеног опажања – утилитаризам. Дрво познања она превасходно посматра као „добро за јело“. Када несрећни психолог трага по својим уџбеницима и приручницима, покушавајући да духовни и мистички опит хришћана подведе под рубрику неке „маније“, он тако поступа по дошаптавању оног истог духа који је предложио да се и плодови са дрвета познања добра и зла посматрају кроз призму рецепата „Књиге о здравој и укусној храни“. Коморници, који су у не тако давна времена покривали иконама бурад са купусом, политичари, који су користили човека као „фактор“ за неке глобалне циљеве, црквени јерарси, богослови и писци који су свим силама религију рекламирали у својству средства за повећање ефективности функционисања секуларног људског друштва („Црква служи Русији“) – сви они гледају на свет очима Еве коју је преварила змија.
О Евиним очима Св. Писмо даје још једну појединост: „виде жена да је дрво милина гледати“ (Пост. 3; 6). У структури стварања света дешава се још један помак: човек, који је сам отишао од Бога, изменивши свој однос према свету (он је пастирски однос према њему заменио експлоатациј ом и потрошачким приступом), почиње сасвим другачије да посмата свет. Перспектива човечијег погледа на свет радикално се мења. Ако се до тада свет видео у Богу, Еви се сада открива свет без Бога, изван Бога, свет сам по себи – „овај свет“. Човек одвраћа поглед од Творца и бива очаран лепотом света. По мисли св. Атанасија Великог, Еви су се у том тренутку отвориле очи за чулну природу створеног света. Свет је заклонио Бога. Како се то догодило и чему води можемо исцрпно дознати из трагичне историје ренесансе и погледа на свет који је она створила. Ап. Јован тако помућено виђење света као „света овога“ назива „похотом очију“ (1. Јн. 2; 16). „У истину, блудничење је болест очију“. Похота, то је свет виђен у „директној“ – неиконичној перспективи, то је поглед на свет који самога себе сматра за апсолутну вредност и центар васељене.
Обманута Ева се тек после утилитарног и естетичког перцепирања света најзад сетила и онога што је за то дрво најважније – да је врло драго ради знања (Пост. 3; 6).
Очигледно да је и сам њен ум био оштећен дуготрајним општењем са злом. У том тренутку Ева није пожелела постојеће добро, затражила је непоуздану истину и приклонила се привидном знању.
Све, што се до тада десило, макар и изазвало потресе у човеку који су одзвањали читавим космосом, било је само прелудијум за ту катастрофу. Међутим, оно најважније се десило када је Ева окусила плод са дрвета познања.

Дрво познања

Читав свет је замишљен као „космичка литургија“. „Свет је створен да би био – и постао Црква, тело Христово“. Сам смисао света је да општи са Богом. У Едему се тело није налазило у супротности са духом, твар се није супротстављала Творцу.
До грехопада, космос је био храм, рај – трпеза тог храма, а у дубини Едема крио се олтар коме је предстојао човек, жива икона и свештеник… Читав свет је био нераздвојив од Бога, није био затворен за Њега, и зато је био „материјализована благодат“. Свет Едема је и био Црква, био је свет оваплоћене идеалности (идеално не у смислу нормативности, него у смислу духовности).
„Свако дрво“, као и свако црквено свештенодејство благосиљало је човека. („У Едему је сваки цветић у својим недрима скривао васкрсење и био спреман да га преда ономе ко га откине, сваки плод је у себи носио ризницу“ – преп. Јефрем Сирин). „И сам рај је био сличан трпези. На тој трпези човек нипошто није добијао само телесну храну“. „Бог каже: Једите слободно од сваког дрвета у врту – објављујући, како ја мислим – претпоставља св. Јован Дамаскин – овако: посредством читаве творевине узвиси се ка мени – Творцу, и од свега сакупи један плод: Мене, Који сам истински живот; све нека ти доноси плод: живот, нека ти Ја будем наслађивање, и начини од тога начело сопственог бића“.
Постојало је, међутим, и нарочито дрво познања. И у Цркви постоји много тога, што уздиже душу ка познању Творца, али постоји и тајинство над тајинствима – Евхаристија. „И у самој благодати постоје мере и поредак“ (преп. Макарије Египатски, Беседе, 16;12). Евхаристија је заправо испуњење најскривеније суштине Цркве. У њој се човек, причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, присаједињује Цркви као Христовом телу. У том тајинству најсветије у свету приноси се у виду хлеба и вина, пшенице и винове лозе. Зар плодови са дрвета познања добра и зла нису поседовали евхаристијске особине?[4]
По сликовитом приказу преп. Јефрема Сирина, „тајну раја изобразио је Мојсеј, који је саградио два светилишта: светињу и светињу над светињама[5]. У првом од њих – у спољашњем храму – Адам „служи као свештеник“, а дрво живота се, очигледно, налази у светињи над светињама. Дрво познања „Бог је поставио у средину, да би оно одвојило више од нижег, да би одвојило светињу од светиње над светињама“. Тајна дрвета познања толико је велика да је „скривена и од ангела“ (као и тајна новозаветне Евхаристије, примећујемо ми). Адаму „није био дозвољен приступ у унутрашњи храм“. Преп. Јефрем задивљујуће објашњава узрок скривања тајне раја од човека – „ако би човек видео сав сј ај и надземаљску лепоту дрвета живота, тежио би да испуни заповест ради видљиве награде, а не ради Невидљивог Бога“.
У исто време, човек је био дужан да ту уђе (уз одређене услове), јер се њиховим посредством (тј. посредством оба дрвета) човек може уподобити Богу; „посредством живота не упознаје смрт, а посредством знања не упознаје заблуде“. У дрвету познања садржи се „слава раја“ и зато би свако, „ко би окусио овај плод морао или прогледати и постати блажен, или прогледати и зајецати. Ако га окуси онај ко се предао греху, зажалиће јер ће увидети сопствену срамоту и застидети се“. “ Адам је приступио, усудио се да уђе и обузео га је ужас. Са њим се десило исто што и са царем Осијом: не поседујући још одговарајућу и двоструку харизму, он се усудио да приступи највишем теургијском дејству.[6] Причешћивање из св. путира не мора бити само искуство укључивања у Добро, него и искуство укључивања у зло. Причешће не мора бити само „на спасење“, него исто тако и „на суд или на осуду“. „Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господња“ (1. Кор. 11; 27-29).
Зависно, дакле, од тога са чиме човек прилази путиру, причешће га може увести или у царство добра, али исто тако може постати и чин човековог укључивања у зло. Зло у човека неће ући из тог путира, него из његове сопствене воље, која није хтела да „разликује тело Господње“. Св. Дарови, у којима нема ни најмањег трага зла, могу убити човека. „Када се они предају души испуњеној злом, још је више оштећују и погубљују, не због својих особина, него због болести душе која их прима“ – упозоравао је св. Јован Златоусти.
Апостол Павле је један од узрока болести и смрти хришћана видео у недостојном причешћивању (1. Кор. 11; 28-30).
Како извор живота не би спалио у једном тренутку, Адам је морао размислити о себи, познати себе и свој положај у свету, морао је схватити ко је он и пред ким стоји. Ева пак „није желела да испитује“ (св. Јефрем Сирин) и тиме се, узгред, њена дејства и разликују од спасоносних дејстава нове Еве тј. Марије, која није лаковерно поверовала речима весника, него му је приговорила…
„О, да се она (Ева) у себи запитала: шта је ово дрво створење или Створитељ, твар или Вечно Суштаство, у коме су сва блага“. По преп. Јефрему је, дакле, причасност дрвету познања – причасност Створитељу…
То познање једнозначно указује да се човек не може одважити да се по својој вољи причести Божанством, него: „Нисам достојан, Владико Господе, да Ти уђеш под кров моје душе: али, ако Ти то хоћеш, да као Човекољубац живиш у мени, ја, одваживши се, приступам: заповедај – да отворим врата…“
Човек је, наравно дужан да приступи Путиру, дужан је да прима Бога у себе, да би и сам постао богоподобан, али само на следећи начин – „заповеди – и ја ћу приступити“. „Уподобимо се Христу јер се и Христос уподобио нама, постанимо богови ради Њега, јер је и Он ради нас постао човек“ (Св. Григорије Богослов).
Човек, међутим, није пожелео да постане Бог ради Њега него ради себе. Човек је закључио да може обновити и преобликовати самога себе. Овде се крије једна од најјаснијих разлика између паганизма и хришћанства. Питање је о томе, може ли човек сам у себи открити Бога и сопственим снагама распалити искрицу Божанства у себи. За религије источњачког типа реч је управо о томе. Хришћанство пак учи да Дух Свети споља улази у човека и уздиже га. “ Небеса снисходе на земљу у одговор на вишње узлете људског духа“, како о. Георгије Флоровски изражава принцип синергизма. Ти узлети су, међутим, исувише људски да би се достигла небеса. Приписати то обнављање самоме себи значи приписати Његову помоћ развијању сопствених потенција, што значи заменити Духа Светог духом тварним, неспасоносним. Тим грехом затвара се сам пут ка обнављању и спасењу у Богу.
Ђаво је слагао човека у оном најбитнијем – положио је у њега лажну представу о најважнијем закону света, о најважнијем принципу његовог устројства. Принцип слободног дијалога личности које се разоткривају и даривају себе у љубави заменио је магијом оперисања и манипулације, монолошким стварањем света у коме се онај ко се проглашава мером свих ствари ослобађа обавезе да ослушкује дисање читаве васељене.
Змија каже човеку: оно што је најсветије у свету, није дар, то је твоје „право“. Није потребна захвалност, није потребно расуђивање, није потребно смирење или страх. Није потребно припремати себе за прихватање дара, није потребно узрастати до њега и трудити се. Поништава се подвиг и познање добра ђаво свргава до нивоа обеда у друштвеној исхрани. Без Бога се, међутим, не може приступити Причешћу, без крста се не може ући у рај. Према једној мудрој изреци, „у рају нема неразапетих“. Адам пак прихвата искушење које ће затим одбацити Христос: искушење победе којој не претходи крст.
Истакнути руски мислилац В. И. Несмејлов о ономе што се десило у рају пише следеће: „Људи су пожелели да њихов узвишени положај у свету не зависи од њиховог слободног развијања сопствених духовних снага, него од њиховог физичког прехрањивања извесним плодовима, значи, пожелели су да њихов живот и судбина не буду одређени њима самима, него спољашњим материјалним узроцима“. Стога су, узгред, по истинитој мисли Несмјелова, људи затим и били изгнани из раја јер су били спремни да понове преступ и исто тако су на сујеверно – технички начин пожелели да задобију још и бесмртност, а што би само удвостручило њихово духовно расуло. „Адам покушава да Творца испита као твар“ (преп. Јефрем Сирин).
Тако су људи пришли Пехару без жртве и празних руку. Они нису носили чак ни најскромнији дар – „срце скрушено и смирено“ (Пс. 51). Требало је да људи, у стваралачком послушању, принесу Богу читаву васељену, а нису принели чак ни свест о празнини сопствених руку. Човек се причестио Богом не желећи самога Бога. Човек је морао, морао да приђе том дрвету! Али, авај, „посленик је пре времена откинуо плод чија би сласт у друго време постала другачија, али је за оног ко га је откинуо пре времена у себи носио горчину“ (преп. Јефрем Сирин).
На византијским иконама 14. и 15. века, на Тајној вечери, Јуда преко читавог стола пружа руку ка дискосу са хлебом. Остали чекају када ће им Сам Господ дати Дар. Грех богоборачког богопричешћивања Јуда доводи до његовог логичног краја – до богоубиства. „Иди, Ти нам сметаш – и сметаш нам управо тиме што си понудио Крст“, као да каже Адам Богу, скривајући се од Њега (Пост: 3;8); тако мисли и Јуда, који је побегао са Тајне вечере (обојица су се, узгред, причестили, али се ниједан од двојице није освештао). „Као некада Јуда, који ме је предао, недостојно узео од Мене хлеб и појео га као парче обичног хлеба, а затим је у њега ушао сатана и учинио га бестидним издајником – тако и они који се дрско и безочно дотичу Мојих Божанствених тајни…, који мисле да у рукама држе хлеб док је то огањ, презиру ме као обичан Хлеб и замишљају да једу обичан хлеб, не видећи Моју невидиву славу“ (преп. Симеон Нови Богослов).[7]
Човек није постао Бог. Адам је видео свет без Бога и причестио се, заправо, обезбоженим светом.
Никако се не сме сматрати да је дрво познања у самом себи садржало зло, грех и смрт… Још је у другом веку апостолска црква упозоравала: „Не погубљује дрво познања, него непослушност. Јасно је да је Бог усред раја засадио дрво живота, указујући на познање као на пут живота. Први људи су га, међутим, нечисто искористили и разоткрили га змијским лукавством. Нити је живот без познања, нити познање без истинског живота трајно. Зато је и ово и оно дрво било засађено једно покрај другог. Ко мисли да нешто зна без истинског знања, посведоченог животом, тај ништа не зна и њега обмањује змија, јер није заволео живот“. Према томе, морали су се истовремено причестити плодовима оба дрвета. Адам је пак, не поседујући истински живот, пожелео једино познање.
Грех који су починили први људи и који ми опет и опет понављамо, св. Иринеј Лионски описао је једноставим речима: „Не поставши још ни људи, пожелели су да постану богови…“

Стапање кабале са живом етиком

Снага супружанске љубави је од Бога и ето зашто је та љубав страшна, ако се од Бога одвоји. Када џунгле постану вртови, оне постану прекрасне. Када ускисне вино из Кане, оно постаје укус Голготе.

Г. К. Честертон

Сада, када су изложени основни моменти православног схватања догађаја изложених у Библији, може се упоредити њихово црквено тумачење са оним што разоткривају окултисти. Уколико, како се сећамо, „Жива етика“ излаже тачку гледишта „Господара космоса“, није тешко погодити да се интерпретација грехопада коју дају Рерихови радикално разликује од библијске.
Као прво, светоотачка мисао омогућује да се превазиђу оквири средњовековне, западнохришћанске интерпретације грехопада као увреде која је кроз непослушност нанета Божанском Величанству. По својој моменталној разумљивости та шема, међутим, многе детаље оставља нејасним. Међу њима је – само дрво познања. Јуристичка теорија увреде (и сатисфакције која је за њом уследила) тврди да би свако непослушање довело до исто тако потпуно – погубних последица. Када би се Честертон позабавио критиком средњовековне схоластике, уместо њеном апологијом, он би, сасвим сигурно, поставио питање: ако би Творац дозволио човеку у Едему све, осим једног: „никада немој левом руком чешати десно ухо“, да ли би последице нарушавања те забране биле исто тако жалосне? Ми ћемо се изразити још тужније: јуристичка интерпретација остаје равнодушна према унутрашњем садржају саме заповести[8].
Напомињем да је управо та схоластичка теорија и била изложена нападима у теософским трактатима. То потпуно непознавање православно – светоотачке мисли испољило се у оном нападу негодовања, који се излио у једном од писама Ј. Рерих: „Може ли се допустити тако богохулна мисао да свемилостиви Бог може казнити читав људски род због поступка једног човека? Како се у рају могао наћи и сатана, како је могло расти дрво које је у себи носило и почетак зла?“ Ипак, бављење сличним религиозним знањем захтева познавање још нечега осим „дечјих Библија“.
Као друго, уверили смо се да православље никада у греху првих људи није видело неки сексуални садржај. Још је у 3. веку Климент Александријски морао да иступи против јереси енкратита који су сматрали да се заповест састојала у забрани супружништва, а првородни грех – у нарушавању целомудрености.
То ни најмање није сметало теософима да, уверавајући да су Климентови истомишљеници, понављају те исте тривијалности: „Ева рађа Каина услед инцидента са јабуком“. “ Теологија вам, исто као и наука, говори да су животиње постојале на Земљи и пре човека. Ми постављамо питање теологији: како су се оне размножавале пре него што је откинут плод са дрвета познања добра и зла?“
По теософима, људи су били створени као хермафродити и размножавали су се полагањем јаја. Дошао је, међутим, преломни тренутак. Он је дошао… у зору мезозоика, што се доказује тиме што у миту фигурира змија, а мезозоик је време гмизаваца. Мудра змија одлучила је да људе научи другачијем начину размножавања. Прве људе је „Офис, пројављени и андрогини Логос, посветио у тајну људског стварања кроз кушање плода познања“, кажу они. При том, истина, остаје несхватљиво зашто је змија, будући да је и сама била двополна (андрогина), одлучила да подели људе и да их при том свеједно посвети у тајну божанског хермафродитизма (ова тајна је, како уверава Блаватска, „највећа од свих великих тајни, коју су посвећеници наследили од дубоке старине“).
По мишљењу окултиста, Змија (или Логос) од самог почетка са људима игра чудну игру жмурке. Према теософској концепцији, добро и зло су увек јединствени. Исто тако се испоставља да су јединствени и Онај ко даје заповест и онај ко подстиче да се она наруши. „Научна Кабала разоткрива нам тајну. Велика Змија Едемског врта и Тоспод Бог’ су истоветни, исто као Јахве и Каин“[9]. Јахве, према кабалистима, добија лик Змије Обмањивача у рајском врту. Напротив, за разлику од умних кабалиста, хришћани нису могли да схвате да је „Змија у ствари била сам Господ Бог“.
Као резултат такве игре жмурке показало се, према Ј. Рерих, да је “ дар разликовања био жртвено дарован силама светлости. Зато је првобитно име таквог весника и било Луцифер Лучоноша. Током векова на Западу је, међутим, смисао те легенде изгубљен. Он се сачувао само у тајним учењима Истока“. „У ‘Скривеном учењу’ постоји место које објашњава тај смисао. Сатана, када га престану посматрати у духу цркве, сујеверном, догматском и лишеном философије, израста у величанствени лик онога ко од земаљског човека ствара божанственог, ко му током дугог циклуса махакалпе даје закон духа Живота и ослобађа га од греха незнања“.[10]
„Хришћанин ће тврдити да је Едемски врт освећени рај, место оскрнављено грехопадом Адама и Еве. Окултиста ће одбацити то тумачење мртвог слова и доказати супротно“, обећава Блаватска.
Чак и казну, којом је Створитељ казнио људе након сагрешења, Ј. Рерих тумачи сасвим супротно – као благослов: „Шта се налази у основи те легенде? Када је човек, захваљујући женској интуицији, дошао до побеђивања природних сила, тада га је поучио Руководитељ. Главна поука је био значај напорног рада. То је далеко више благослов него проклетство“; „Древна предања управо жени приписују улогу чуварке скривеног знања и нека се она сети своје оклеветане прародитељке Еве и поново ослушне глас своје интуиције, и не само да ће окусити, него ће и засадити што је могуће више јабука познања добра и зла. Као што је она раније лишила Адама тупог бесмисленог блаженства, нека га и сада уведе у битку са хаосом незнања за своја божанска права“.
А. Клизовски не може, наравно, да размишља другачије него његова учитељица. „Оно што црквена учења називају грехопадом, окултна називају – раздвајањем духовно савршеног човека на двоје несавршених и почетком човековог стварања своје карме… Мора се објаснити да приликом поделе Начела није било потпуног одвајања позитивног начела од негативног нити мушког од женског…“ Занимљиво је, уосталом да је за Клизовског, иако Јелена Рерих, неуморно тврди да „нова епоха“ узвисује жену и женско начело, женско начело ипак негативно. Основно је да је у његовој шеми подела добра и зла и јесте грехопад; била би пожељна сливеност добра и зла, њихова нераскидивост…
Хришћани, који не прихватају ту сливеност и који су, по расуђивању Блаватске, „покретни духом мрачног фанатизма“, „боре се против божанствене истине када одбацују и клевећу Дракона езотеријске и божанствене мудрости“. Са своје стране хришћани не могу а да не признају да је теософска концепција грехопада једноставно богохулна.
Блаватска је падала у занос због офитске химне „Пистис Софиа“. Волела је да разговара о мудрости гностика офита“ и о томе да је Офис – Змија заповедио посвећивање људи. Можда су офити нарочито блиски њеном срцу стога што су се, по сведочењу Оригена, „офити и каинити потпуно удаљили од Исуса“ (Против Целса, III, 13) и да, штавише, „никоме не допуштају приступ на своје саборе пре него што буде проклињао Исуса“ (Против Целса, VI, 24, 38)?
Да ли је Блаватска знала ту тајну када је писала да су александријски гностици довољно разоткрили тајну посвећења?
Надам се да је чак и човеку коме су далеке тајне гностичког култа и религиозне дискусије разумљиво да се доктрина
Блаватске – Рерихових о питању, које је најважније и са тачке гледишта хришћанства и са тачке гледишта окултизма, ни на који начин не може ускладити са православљем.
Не треба, међутим, мислити да су Рерихови успели да створе оригиналну концепцију. „Господар космоса“ ретко измисли нешто ново. Хришћанство му се није допало од самог почетка и већ у 1. и 2. веку пагански свет чини очајничке покушаје да разблажи хришћанство у космогонијама какве су за њега биле уобичајене. При том су пагански синкретисти показали запрепашћујућу неустрашивост у односу на библијска сведочанства.
Уколико истинско Божанство не може прљати Себе стварањем материје – гностицизам претпоставља да је Бог Творац – зао дух. Библија тврди да је управо тај Бог-Творац склопио завет са Израиљем, отуда следи закључак да Јахве у ствари и јесте сатана. Сцена стварања човека и грехопада у том случају се тумачи (на пример код гностика Валентина) на следећи начин: човека су обликовали „архонти“ – противници светлости и владари телесног космоса који је створило чудовиште Јалдабаот. Човек је створен ради тога да би се супротставио светлоносним силама које су продрле из плироме. Божанској Софији, међутим, успева да путем преваре учини Адама средиштем пневме (духа, честица божанствене плироме) расејане по космосу. Она се оваплоћује у Еви, у дрвету познања, у змији – кушачу. Злим архонтима успева да постигну да човек изгнан из раја почне да се „рађа и множи“ и да самим тим поново и поново раздељује „искру“. На тај начин библијска прича бива потпуно изврнута.
Још једна окултна традиција интерпретације грехопада види првородни грех у блудном сједињењу Еве и змије. Управо такав смисао добија трагедија Еве у ј евреј ској Кабали: „Ми смо тако учили. У часу када вишња, моћна змија бива пробуђена гресима света, и сједињује се са женом, и уноси у њу нечистоту мушкарац се тада одваја од ње стога што је она нечиста и назива се нечистом. Мушкарац не може да јој се приближи: зло је ако се оскрнави њом у време када је она нечиста! Змија је у женско унела 24 облика нечистоте када се сјединила са њом, у складу са бројчаним значењем непријатељства. 24 облика побудила су се одозго, а 24 одоздо. И нарасла је коса, порасли су нокти, и саопштено је да жена, када хоће да се очисти мора одрезати сву косу која јој је нарасла у данима њене нечистоте, и одсећи нокте заједно са свом прљавштином која је у њима, јер су дати у тајнама нечистоте. Нечистота, која је у ноктима, побуђује другу нечистоту. Због тога их треба сакрити на сигурно. Учили смо да се 1455 облика зла одржава том нечистоћом коју је увела моћна змија и сви се они побуђују нечистоћом ноктију. Користећи то што је са њима повезано, свако, ко то буде хтео, може наносити штету синовима човечијим. И онај, ко их уништава, тај као да увеличава Милост по васељени… Ако су остаци остатака највише нечистоте такви, онда је то утолико пре жена, која се сјединила са Змијом која је у њу унела нечистоту. Тешко васељени, која од ње прима ту нечистоту! Зато: Не приближавај се жени у време истицања њене нечистоте (в. 3. Мојс. 15; 19)“[11].
Напомињем да су, по уверењу Блаватске, „сви средњовековни кабалисти били теософи“. „Прочитана у светлу Зохара, четири почетна поглавља Књиге постања појављују се као фрагмент високо – философске странице у светској космогонији; остављена у њиховим символичким одеждама, она су дечја прича, наказни трн у очима науке и логике“. Треба претпоставити да је управо наведени кабалистички одломак, непосредно повезан са „четири почетна поглавља Књиге постања“ такође „високо философски“ и далеко више научан него „наказни трн“ хришћанског схватања Писма.
Потребно је да сами теософи створе чуда логике и дијалектике да би доказали да се овај теософско-кабалистички дискурс потпуно подудара са уверавањима теософа о томе да само они уздижу жену коју хришћанство толико клевета и понижава…
Потребо је да сами теософи створе чуда логике и дијалектике да би доказали да се овај теософско – кабалистички дискурс потпуно подудара са уверавањима теософа о томе да само они уздижу жену коју хришћанство толико клевета и понижава…
У ствари је управо окултно поимање првородног греха способно да изазове изразито негативан однос према жени. Уколико савремена теософија на почетак и крај човечанске историје поставља хермафродитизам, онда би се на њу могле односити речи С. Н. Булгакова, изречене о александријским гностицима: „Враћа нам се позната сумња: зашто Ева? Одакле жена? Зар она није уистину плод грешне чулности? Затим следи и друго питање: да ли је жена човек? Зар она није само обмањујућа пожуда? Женомрсци који иступају под различитим маскама хтели би да жену, као творевину Луцифера и ћерку Лилит, потпуно избаце из света. Зато се искупљење разматра као избављење од пола уз васпостављање првобитног андрогинизма. Такво гледиште било је раширено међу неким гностицима, уколико се може судити по сачуваном сведочанству гностичког „Еванђеља Египћана“, које Спаситељу приписује речи: „Дошао сам да уништим дело жене“.
Окултно спајање жене са сатаном дозрело је до своје циничне границе у тоталитарној секти, „Богородичином центру“ Береславског (= Црква Мајке Божије која се преображава = Марија – XXI век – Истински – православна катакомбна црква = Нова света Русија). По размишљањима овог „пророка Мајке Божије“, „сатана је прогризао Евина бедра, као што прогризе бедра свакоме ко са њим ступи у савез“. У сатанском савезу налази се, по учењу “ Богородичиног центра“, све што не улази у њихову организацију. „Писмо открива најстрашнију греховну суштину зачећа. Мати предаје грех… Освестимо се, пробудимо се! Приближава се пропаст, катастрофе, земљотрес, а ми прослављамо оне исте несрећне мајке које сада морамо позвати на покајање“[12].
За оне који мисле да се људска мисао развијала кроз „слободоумље“ и „јереси“, „супротстављајући се црквеној ортодоксији и догматици“, биће од користи да се сете да Береславски није први преносилац сличних откровења. Он дословно обнавља идеологију руског хлистовства 18. века, схватање света катара и албигенеза западноевропског средњевековља и богумила средњовековља балканско – византијског. Јереси уопште није потребна непрекидност традиције – она се може периодично обнављати као типолошки постојана поробљеност ума.
За многе окултне проповеднике брак и рађање деце се појављују као велико зло. Узимајући у обзир да је сваки човек дошао на свет кроз сједињење својих родитеља, постаје више него чудна учесталост са којом су се у људској историји појављивале секте које одбацују чак и саму могућност брака (гностици и богумили, катари и албигенези, хлисти и „богородичници“…). Тешко да су људи могли сами измислити такву јерес. Њима је помагао онај дух коме није потребан брак, који не зна за љубав, и уз то не може да поднесе живот. Сетимо се како га је описала Блаватска.
Мени се не допадају крсташки походи у Свету Земљу. Спреман сам, међутим да, следећи Честертона, сматрам за хришћански подвиг поход европских витезова на албигенезе („Богородичин центар“ тога доба), који су тако драги Блаватској. Витезови нису иступили само у одбрану вере и Еванђеља, него и у одбрану жене и мајке. Црквени живот, који је одавно прекривен пепелом свакидашњице и слабостима мирјана и пастира, која у схоластичком спокојству тражи равнотежу свих духовних проблема, ипак је бољи од безумног пламена који опаљује ветеране „контакта са космичким разумом“.

„Био сам у Мексику, успео се на пирамиде…
Шта би рекле, ако би проговориле ?
Ништа. У најбољем случају, говориле би о победама
над суседним племенима, о разбијеним
главама. О томе да сливена у зделу
бога сунца људска крв укрепљује његову мишицу;
да вечна жртва осморице младих и снажних
обезбеђује успон боље него будилник.
Бољи је сифилис, боља ждрела
Кортесових једнорога, него та жртва.
Ако вам је суђено да ваше очи нахране гавране,
боље је, да је убица – убица, а не астроном“.

Уосталом, рериховци ће опет рећи да призивам „крсташке походе“. Ја, међутим, све у свему, призивам на богословско просвећивање. Богословско незнање данас сасвим лако може довести до исповедања скоро неприкривеног сатанизма. Човек који није уложио напор да се озбиљно упозна са Еванђељем и црквеним богословљем може да се поткупи рекламним позивима Агнијоге и да, у почетку неприметно и за самога себе, постане адепт тог сатанизма за интелигенцију. Изучавање богословља (а посебно његове сржи – сотериологије) јесте део елементарне технике преживљавања у савременом друштву, део технике сигурности…


НАПОМЕНЕ:

  1. „Читав свет је за њега представљао ликове добра“ – митр. Филарет Дроздов, Записи за основно поимање књиге постања, 1867, стр. 41.
  2. Јасно је да се овде зачињу не само опити појединачне самоспознаје, него и различити системи философске антропологије. Следећи соловјевско „оправдање добра“, Николај Берђајев, на пример, каже да се „човек може схватити само у његовом односу према Богу. Човек се не може схватити из онога што је од њега ниже, он се може схватити само из онога што је од њега више“ (Берђајев, Н., O назначењу човековом, М. 1993.).
  3. О таквим редукцијама у проблематици порекла хришћанства значајне је примедбе дао Карсавин, одговарајући тако онима који су желели да хришћанство растворе у египатским и вавилонским митовима: „Одавно је дошло време да се у историји гинеколошка радозналост развратног поклоника медицине замени религиозним поштовањем тајне рођења“(Карсавин Л. Апоголетски оглед, 1926, Но. Зс. 32).
  4. Као права Евхаристија појављује се, наравно, само причешћивање Телом оваплоћеног Бога, који је телесност, као природну особину људског бића, прихватио у ипостасно јединство са Собом. Зато новозаветна евхаристија уводи причасника у саме дубине Тројичног живота. До Богооваплоћења, изазваног „срећном Адамовом кривицом“ (бл. Августин) није било могуће укључивање које и било онако целовито како то откривају Христове речи о Себи, Оцу и човеку: “ Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14; 23). Да ли је тајна Едема била повезана са тајном Сионске одаје као слика, праобраз или на неки други начин – остаје у сфери ћутања.
  5. У светоотачким списима, најразрађеније тумачење догађаја грехопада припада управо преп. Јефрему Сирину и ми ћемо се највише ослањати на његова тумачења.
  6. „Али кад осили, понесе се срце његово те се поквари, и сагреши Господу Богу својему, јер уђе у цркву Господњу да кади на олтару кадионом. А за њим уђе Азарија свештеник и с њим осамдесет свештеника, храбрих људи; и окрете се цару Осији говорећи: није твоје, Осија, него свештеника, синова Ааронових који су посвећени да каде; изиђи из светиње јер си згрешио, и неће ти бити за част пред Господом Богом“ (2. Днев. 26; 16 18).
  7. Цит. по: архиеп. Василију Кривошеину, Преп. Симеон Нови Богослов, стр. 293. О томе да се на Тајној вечери причестио и Јуда говори и св. Јован Златоусти: „И Јуда је, причестивши се на последњој вечери, убрзано изашао“ и св. Јован Златоуст, Дела, т. 2, књ. 1, Спб, 1896, стр. 407). Антиохијског проповедника је зачудило то што су неки излазили из храма одмах након свог причешћивања, не сачекавши да се и остали причесте. Код окултиста се та епизода, разумљиво, тумачи на супротан начин: Јуда није могао издати пре причешћивања, што значи да је у „одричном и мрачном“ тајинству евхаристије учествовао само Јуда док су други само окусили хлеб и вино“ – Spangier D. Thomson W. Reimagination of the Worlds, стр. 175).
  8. Као и увек прекрасним језиком и са латинском афористичношћу, бл. Августин доводи до краја логику јуристичког погледа на свет: “ Дрво је добро, али га се не дотичи. Зашто? Зато што сам ја Господ, а ти човек, и ето васцелог разлога“ (цит. по Митр. Макарију: Православно догматичко богословље, т. 1, стр. 476).
  9. Блаватска. Ј. П, Тајна доктрина, т. 1, стр. 512. Узгред, није јасно зашто се та кабалистичка догма у исто време појављује као „научна“. На другом месту, Блаватска је поштеније рекла да „мистици у змији из Књиге постања интуитивно виде узвишену духовну суштину, космичку силу, надразумну, „велику срушену светлост“, дух надзвездани и ваздушни“ (Е. П., Тајна доктрина, т. 2, стр. 261).
  10. Писма Јелене Рерих 1928-1938, т. 2, стр. 344. „Скривеним учењем“ Јелена Рерих назива „Тајну доктрину“ Блаватске. Рерихова дословно репродукује текст из тог основног извора теософије.
  11. Приликом разговора о томе да је Бог Библије сатана, и да је Луцифер доброчинитељ, Блаватска пише: „Као директна последица свега тога, учења гностичких секти такође постају јасна. Сваку од тих секти основао је посвећеник, будући да су њихова учења била заснована на правилном познавању симболизма сваког народа. Тако постаје јасно зашто су многи међу нама посматрали Јалдабаота као Мојсејевог Бога и представљали га као гордог, частољубивог и нечистог духа који је понизио своју моћ узурпирајући место Највишег Бога“ (Тајна доктрина, т, ср. 488).
  12. Еп. Јован Береславски, Исповест рањеног срца, М. 1991, стр. 145. Ево још неколико откровења тог пророка „Трећег завета“: „Под мајчинским моралом крије се ужасна непринципијелност, развратност, скривена мржња према другима, жеља да се други опљачкају и покраду… Не постоји ништа страшније од женских идеала, који су проникли у нашу подсвест и отворено нас учинили применом њихових гениталија… Целокупан човек је – астрални фалус који јој недостаје. Она је у своју утробу убацила тај орган који јој недостаје и одлучила да тај чин заувек продужи, опчинивши сина и начинивши га од главе до пете потпуном блудном марионетом“ (исто, стр. 143). „У подсвести (мајке) налази се једна машта: да синовљеве гениталије изложи на свемирској витрини, на увид целом свету, и да их затим откине“ (Јован Береславски, Исповест поколења, Москва 1991, стр. 16).

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *