НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Владимир Димитријевић
ОД МИТА О ГРААЛУ ДО НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Уводно слово

Ако заборавим Тебе, Јерусалиме,
нека ме заборави десница моја.

Пс. 137,5

“ We are оп the road to nowhere, come on inside“.
Talking Heads „Road to Nowhere“ LP „Litlle Creatures“

Овај скромни оглед плод је потребе да се проговори о једној од најчешћих жеђи људског духа: жеђи за стварањем раја на земљи, али раја без Бога и раја против Бога. Хиљадама година човек, несрећник, заслепљен својим идејама и лажима демона, настоји да се од Бога заклони обзиђивањем, затварањем у тобож савршени земаљски Град, самодовољношћу. Нимало га у томе не спречава непрекидни неуспех ове градње; ничему се људи нису научили од пада Вавилонске куле до сада. И што више утопијских, безбожног раја жедних покрета, то на земљи већи јади, већа несрећа, већи пакао. Зашто? Зато што, како каже отац Георгије Флоровски, утописти имају „патос насилног даривања среће“: чврсто верујући својим замислима, они на силу хоће да усреће човечанство. Ко не жели да, по њиховом буде „срећан“, треба да се уклони, убије, да не би сметао. И ето нам двадесетог века, века „атомске технике и прашумске етике“, како је говорио Отац Јустин Поповић.
На једној су страни утописти, зидари Недођије, на другој су страни Хришћани, грађани Небеског Јерусалима, који знају да се на оваквом у грех заточеном свету, рај не може постројити, и то нарочито не без Христа, Распетога и Васкрслог Богочовека, Који је Собом открио Царство Небеско. Хришћани су потомци Његови, а Њега су разапели они који су рекли да „немају цара осим ћесара“ (Ин. 19, 15) и који су уместо Њега, Љубави, изабрали Вараву (Барабу), револуционара и устаника против римске власти, који је Јудејима нудио „месијанско царство“ земаљско (Мк. 8, 7, Лк. 23, 18). Као потомци и сведоци Његови, Хришћани у овоме свету морају бити гоњени и убијани, јер том истом свету, слепом од зла, они желе добро и то вечно, бесмртно Добро: Добро Царства Небескога које на земљи почиње, али се на земљи и земљом не окончава. Зато је Христос зауставио руку Петра, ученика Свога, која је хтела да Њега, Сунце Правде, одбрани блеском овдашњег сечива које је само увећавало таму гетсиманске ноћи (Јн. 18, 10-71). Уместо ножева, мачева и копаља, Христос је Својим ученицима оставио непобедиво оружје Свог Тела и Крви у Божанској Тајни Евхаристије; оставио им је, тиме, Своју непобедиву Љубав, која јесте Црква, и којој ни врата адова неће одолети. Утописти су гонили Хришћане, и једно по једно царство им се рушило у прах; Хришћани су, пак, Литургијом побеђивали, и биће победници док је света и века.
А Литургија је служба у којој под видом Хлеба и Вина, на челу са Епископом и свештенством, сав народ Божји приноси творевину Творцу, у знак благодарности „о всјех и за всја“. Творац Хлеб и Вино освештава Духом Својим преображавајући их у Тело и Крв Христову. И народ се причешћује, бивајући синовима и кћерима Небеског Оца кроз Јединородног Сина Његовог, Бога Који је постао човек да би људи постали богови, богови по благодатном усвојењу. Литургија све обухвата и у њој све добија смисао и циљ, коначни смисао и коначни циљ, који је Логос, Премудрост Очева, Сунце Правде, Јагње Божје, Пастир Добри, Источник Живота, Христос Спаситељ… Литургија је темељ и кров Небеског Јерусалима; и зато они који седе и плачу на рекама вавилонским, у ропству овога света што у злу лежи, са пуном свешћу говоре: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“ (Пс. 137, 5), док утописти марширају: „Ми смо на путу за нигдину, придружи нам се“.
Ево како изгледа једна од молитава из осме књиге „Апостолских установа“ коју је после народног певања „Достојно је и праведно је!“, изговарао Епископ:
Епископ:
„Заиста, достојно и праведно је пре свега да кличемо Теби, истинитом Богу, Који је постојао пре свих створења, по Коме се сва чељад и на небесима и на земљи зову (Еф. 3, 15), једино нерођеном и беспочетном, – Ти, Који немаш над Собом ни цара, ни господара, – Ти, Који немаш потребе ни за чим, Који си давалац сваког добра, Који надвисујеш повод и сваки разлог и порекло, свагда си исти и истоветан Себи Самом – Ти, од Кога је, као од некаквог извора, све добило своје битисање, Ти си беспочетно знање, вечно гледање, нерођено слушање, ненаучена премудрост, први по природи, закон битисања и Који надвисујеш свако набрајање. Ти си све привео из небића у биће кроз Свога Јединородног Сина, Кога си родио пре свих векова – Јединородног Сина, Бога Речи, живу Премудрост, рођеног пре сваког створења, Гласника (Анђела) Твог великог света, Твог Првосвештеника, Цара и Господара целокупног духовног и материјалног битија, Који је постојао пре свега, преко Кога је све постало. Јер си Ти вечни Боже, преко Њега све створио и преко Њега све удостојаваш потребном пажњом, јер преко Кога си даровао живот, преко Њега дајеш и срећу животу. Боже и Оче Твога Јединородног Сина, Који си преко Њега, пре свега, створио херувиме и серафиме, векове и војске, силе и власти, начала и престоле, архангеле и ангеле, и после свега си кроз Њега створио видљиви свет и све што је у њему! Ти си поставио Небо као покривач и разапео га као шатор, утврдио си земљу ни на чему, само мишљу Својом, створио си земљу и устројио дан и ноћ; Ти си извео светлила на своду небеском и, ограничавајући их, Ти ствараш ноћ за одмор оних, који се дању крећу, дао си месец за управљање ноћи и испунио небо безбројним звездама за славу Твоје величине; – Ти си створио воду за пиће, животворни ваздух – за удисање и издисање, да би се стварао звук приликом говора језика и ради слушања, јер помоћу ваздуха слух прима речи које до њега стижу; – Ти си створио огањ да ослабљује мрак, да се задовољавају наше потребе, да нас загрева и да нам светли; – Ти си одвојио море од земље и начинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега, море си напунио ситним и крупним животињама, а њу, земљу си населио питомим и дивљим животињама, оденуо си је разним растињем, увенчао си је травама, украсио цвећем и обогатио плодовима; Ти си учврстио морске дубине и њима одредио огромна пространства – мора пуна слане воде, али си их оградио обалама ситног песка; ту их помоћу ветрова дижеш до планинских висина, ту их разстиреш као равницу, ту их кроз буру наводиш у радост, ту их кроз тишину укроћујеш, да би постала погодна за пловљење помораца и њихових лађа; Ти си свет, који си кроз Христа створио, опасао рекама, обогатио потоцима, оросио непресушним изворима, заштитио планинама, да би му темељи остали чврсти и непоколебљиви. Ти си напунио Твој свет и украсио га миришљивим и лековитим травама, многобројним и различитим животињама, снажним и слабачким, кротким и дивљим које се употребљавају за храну и рад – шиштањем гмизаваца, крицима птица пернатих, кругом годишњих времена, бројем месеца и дана, променама годишњих доба и премештањем кишних облака – одашиљаних ради рашћења плодова, одржавања животиња, уравнотежавања ветрова, који дувају онако како си Ти одредио, и ради умножавања растиња и трава. И не само да Си створио свет, него Си створио и становника света – човека, начинивши га украсом света. Ти си рекао Својој премудрости: „Начинимо човјека по Својему образу“; и да управља земљом и створио си га од бесмртне душе и распадљивог тела, пошто си прву створио из небића, а друго – од четири стихије, – дајући му по души способност да путем разума познаје, да разликује поштење од непоштења, да запажа правичност од неправичности, а по телу си му дао петочулну способност за осећај и способност да се креће. Ти, Боже Сведржитељу, насадио си кроз Христа рај у Едему на Истоку, украсио си га разноврсним хранљивим биљкама и у њега си као у драгоцени дом увео човека; осим тога, још код самог стварања човек Ти си му дао урођени закон, да у самом себи има клице Богопознања, али, када си га увео у слатки рај, Ти си му оставио на вољу да се користи свим што је у рају и запретио му да не једе само једно са надом на боље, и, ако сачува ову Твоју заповест, да ће за то добити бесмртност као награду. Али када је он, пренебрегао Твоју заповест, и преварен од змије и по савету своје жене окусио од забрањеног плода, Ти си га правично истерао из раја, али услед Твоје доброте ниси га оставио да сасвим пропадне, зато што је Твоје створење, него, потчинивши му створено, оставио си му да личним трудом зарађује себи прехрану, а Сам си учинио да се множи, да расте и да сазрева. Одмах по изгнанству из раја, Ти си га позвао на препорођај и пошто си га ослободио смрти којој је био обраћен, обећао си му живот после васкрсења. Али ово није све: Ти си умножио његове потомке до безбројног мноштва и оне међу њима који су Ти остали верни Ти си прославио, а оне који су одступили од Тебе Ти си казнио; тако Ти си примио Жртву Авељеву као жртву праведника, а одбацио жртву братоубице Каина; исто тако примио си Сита и Еноса, а Еноха си узео и преселио код Себе. Ти, Који си творац свих људи и давалац и испунитељ њихове потребе, Ти, давалац закона, награђујеш оне, који чувају законе и кажњаваш оне, који их преступају; Ти си пустио на свет велики потоп, уништио нечастивце који су се били намножили и у ковчегу спасио од потопа праведног Ноја са осам душа да би постао завршетак прошлих и почетак будућих покољења; Ти запали страшан огањ над содомским петограђем, претвори плодну земљу у слану, због непоштења њихових становника и спасе од пламена праведнога Лота. Ти избави Аврама од праотачког непоштења, постави га за наследника света и објави Твог Христа; Ти рукоположи Мелхиседека за првосвештеника да Ти служи; Ти начини многострадалног Јова Твојим служитељем и победником над начелником зла – змијом; Ти начини Исака сином обећања, Јакова оцем дванаест синова, умножи његово потомство и уведе га у Египат са седамдесет и пет људи; Ти, Господе, ниси презрео Јосифа, него си му као награду за девственост и невиност Тебе ради дао власт над Египћанима; Ти, Господе, ниси напустио Јевреје измучене од Египћана него си према обећањима датим њиховим очевима, избавио, казнивши Египћане; И када Твоји људи погазише природни закон и почеше да сматрају саздано за самобитно, самотворно, или да творевину поштују више но што треба, и да их изједначавају с тобом, Богом света, Ти их ниси оставио у заблуди, него пославши им Твог светог служитеља Мојсија, даде им преко њега писани закон, као помоћ и подршку природном закону, и показа им, да је створено Твој производ и распрши њихову многобожачку заблуду. Ти си прославио Арона и његове потомке чашћу свештеничком, казнио Јевреје пале у грех и помиловао оне који су се покајали; са десет болести поразио си Египћане; раздвојио море, превео Израиљце преко њега, а Египћане који су их гонили уништио у води; Ти си горку воду помоћу штапа начинио слатком, извео воду из стене и с неба пустио манну као кишу, препелице из ваздуха за храну, огњени стуб да светли ноћу и облак да људе брани од припеке. Одредивши Исуса Навина за вођу народа, Ти истреби преко њега седам ханаанских народа; Ти пресече Јордан, Ти исуши Итамске реке, Ти обори Јерихонске зидове без оружја и без људске руке. На свему нека Ти је слава, Владико Сведржитељу! Теби се клањају безбројне војске ангела, архангела, престола, господстава, начала, власти, сила, војинстава, векова – херувими и шестокрили серафими, који са два крила покривају своје ноге, са две главе своје, а са два лете и заједно с хиљаде архангела и десетине хиљада ангела непрестано и не ућуткујући кличу“: Народ:
„Свет је, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове; благословен је у векове. Амин!“
Архијереј:
“ Свет си Ти, заиста, и свесвет, Вишњи и Слављени кроз векове! Свет је и Твој Јединородни Син, Господ наш и Бог Исус Христос; Који, пошто је послужио Теби, Своме Богу и Оцу, – у разним стварањима и саобразном размишљању, није презрео пропадајући људски род, али после природног закона, после опомене путем писаног закона, после изобличавања пророка и анђеоских заступништава када људи заједно са писаним законом посувратише и природни закон, заборавише на потоп, на содомско опожаривање, на египатске болести, на палестински помор и када хтедоше сви да пропадну, Сам Он је благоизволео, Он, Створитељ човека, да постане човек. Законодавац – потчињен закону, Првосвештеник – жртва, Пастир – овца, и умилостиви Тебе, Свога Бога и Оца, измири Те са светом и ослободи све од Твог застрашујућег гнева, родивши се од Дјеве, родивши се по телу – Он, Бог Реч, вољени Син, рођен пре сваког створења, сагласно са предсказањима пророчанства о Њему, из потомства Давидовог и Авраамовог, из Јудина колена. Он, који ствара све оне који се рађају – Он беше у утроби Дјеве; ваплоти се будући бесплотан; рођен изван сваког времена – Роди се у времену, живећи свето и учећи према закону, уклањајући од људи сваку болест и сваку немоћ, чинећи чуда и знамења у народу, једући храну, пијући и спавајући, Он, Који храни све оне који имају потребе за храном и засићује за живот Својим благовољењем, откри Своје Име онима, који Га нису познавали, изагна незнање, ужеже поштење, испуни Твоју вољу, изврши дело, које Си Му поверио. И пошто је све ово извршио, би ухваћен од руку безаконика – лажних свештеника и првосвештеника и народа, после издајства оних који су боловали због злобе, – много пострада од њих и по Твоме допуштењу претрпе сваки облик подлости, би предан Понтијском Пилату, би осуђен – Сам Судија, и осуђен Спаситељ, би прикован за крст – Он, без порока, умре, Бесмртан по природи и би сахрањен Животодавац, да би избавио од страдања и ослободио од смрти оне, због којих је био дошао, да раскине ланце ђавола и да избави људе од његових превара, васкрсе из мртвих трећег дана и, провевши четрдесет дана са Својим ученицима, узнесе се на небо и седе с десне стране Теби, Своме Богу и Оцу.
И тако, опомињући се, шта је Он претрпео за нас, благодаримо Ти, Боже Сведржитељу – испуњавамо оно што је Он установио не колико смо дужни, него колико то можемо. Он оне ноћи, у којој је био предан, узе хлеб у Своје свете и непорочне руке и, пошто подиже очи Своје Теби, Своме Богу и Оцу, разломи хлеб и пружи ученицима, говорећи: „Ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштање грехова!“ Исто тако и чашу, пошто помеша у њој вино с водом и пошто је освети, пружи им говорећи: „Пијте из ње сви. Ово је Крв Моја, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова; ово чините за Мој спомен, јер, ако једете овај Хлеб и ако пијете ову Чашу, Моју смрт ћете објављивати, док не дођем.“
„Објављујући тако Његово страдање и смрт, Његово васкрсење из мртвих, узнесење на небо и Његов други долазак, када ће доћи са славом и силом да суди живима и мртвима и да свакоме одмери награду према делима његовим, приносимо Теби, Цару и Богу, према Његовој установи, овај хлеб и ову чашу, благодарећи Ти кроз Њега за то, што си нас удостојио да станемо пред Тебе и да Ти упућујемо свештенорадњу и молимо Те, да милостиво погледаш на ове дарове који пред Тобом стоје. Да Ти, Сведовољни Боже покажеш Своју наклоност према њима, у част Твога Христа и да на ову жртву пошаљеш Твога Светог Духа, сведока у страдањима Господа Исуса, како би Он начинио од овог хлеба Тело Твога Христа и од ове чаше – Крв Твога Христа, те да се они који се причешћују Њима утврде у побожности, да се удостоје отпуштања својих грехова, да се избаве од ђавола и његове заблуде, да се испуне Духом Светим, да постану достојни Христа Твога, да се удостоје вечнога живота пошто се претходно измире с Тобом, Владико Сведржитељу!
Још Ти се молим, Господе, за Твоју свету цркву распрострту од краја до краја света, коју си стекао кроз драгоцену крв Твога Христа, – да је сачуваш неподељену и чврсту до краја векова, – за њен епископат, који правилно предаје реч истине. Још Те молим за моју маленкост, за мене приносиоца, за све свештенство, за ђаконе и за цео клир – да их умудриш и испуниш Духом Светим. Још Те молим, Господе, за државног поглавара, за власти и целокупну војску нашу, да наш положај буде миран, те да Тебе, проводећи време живота у миру и једноставности, прослављамо кроз Исуса Христа, Наду нашу. Још Ти приносим ову службу и за све светитеље који су Ти у току векова угодили, апостоле, мученике, исповеднике, епископе, свештенике, ђаконе, ипођаконе, читаче, певаче, девственике, удовице, световњаке, чија имена Ти Сам знаш. Још Ти приносим ову службу за овај народ да би га учинио за славу Твога Христа, царско свештенство, свети народ, за оне који живе у девствености и чистоти, за удовице које живе око цркве, за оне који су у часном браку, за децу Твога народа, – те да никога од нас не одбациш. Још Те молим за овај град и за оне који живе у њему, за оне који су болесни, у тешком ропству, за оне који су преживели заточење, за оне који су лишени имовине, за оне који плове и путују, – да им будеш заштитник, помоћник и заступник. Још Те молим за оне, који нас мрзе и који нас прогањају ради Твога имена, за странце и заблуделе, да их обратиш добру и да укротиш њихову суровост. Још Те молим за оглашене у цркви, за оне које противници угњетавају и за браћу нашу који се кају, да једне од њих усавршиш у вери, друге – да очистиш од дејства лукавога, а трећима да примиш покајање и да и њима и нама опростиш прегрешења. Још Ти приносим ову службу за благорастворење ваздуха и за обиље плодова, те да, обилно користећи и наслађујући се Твојим добрима,непрестано прослављамо Тебе, Који дајеш храну сваком бићу.
Још те молимо и за оне који нису данас овде и који су се разложно извинили, те да нам, када све нас сачуваш у побожности и њих прикључиш и сјединиш с нама непромењене, непорочне, беспрекорне у царству Твога Христа, Бога целокупне вештаствене и духовне природе, Цара нашега, Јер Теби приличи свака слава и част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.“
Народ: „Амин!“

Шта овде није поменуто? Ко је искључен? Ко заборављен?
У Литургији очито је, нема места једино за грех, смрт и ђавола побеђене Сином Божјим, и за оне који Литургију не желе. Сви остали су ту, и сви бивају благословени и освештани овом надумном службом у којој Бог среће човечанство, причешћујући га Собом.
Дивна повест из живота пустињских отаца – подвижника говори о чувеном духовном старцу, који је добио грозд. Није желео да га сам поједе, него га је послао једном болесном брату; а болесни брат једном брату-монаху на тешком послу, а трудбеник неком другом, кога је још потребитијим сматрао, да би се, обредивши многе и многе, грозд вратио самом старцу који га је и послао. Препознавши га, старац не хтеде да га једе, него узнесе Богу благодарност што је дао таку љубав међу браћом. Ето савршеног литургијског друштва, које је, по својој природи, антиутопијско. Јер га Има; јер је Христом могуће. А утопија значи „Место кога нема, нигдина, недођија“. Нити га има, нити ће га икад бити.
О томе како човек схвата свет без Литургије и у какву потрагу креће кад без Причешћа остане говори и једна од најпознатијих легенди западног Средњег века, легенда о Светом Граалу, која је, кроз разне видове окултизма, оживела и у данашње време, збуњујући и саблажњавајући многе. Њен јунак, краљ Артур, чију су славу путујући пронели читавом Западном Европом, у житијима православних светих Британије, који су заблистали пре пада исте у папску јерес, описан је као тиранин и краљбунтовник, који није живео хришћански. Легенде сплетене око њега и његових витезова, међутим, мало шта о томе говоре; оне нас воде другим трагом. Ако га следимо, тај траг ће нас довести до дана данашњег, у коме утопија звана „Нови светски поредак“ своје мрачно лице показује читавом човечанству.
Наоружани Христом, да видимо куда води граалски мит.

Архетипска прича

Архетипске митске приче извиру из дубине људске душе заједно са културама и цивилизацијама које их причају и теку напоредо са њима. Каткад те приче набујају; свима постају видиве, сви су их свесни. XX век потопљен је крвавом бујицом снова о „скоку из царства нужности у царство слободе“ и „хиљадугодишњем Рајху“. Каткад кључне митове осећамо нејасно, мутно, као врели ћув надахнућа или као ледени додир претеће таме. У доба нејасности митовима се инспиришу ствараоци испод чијих прстију извиру континенти судбоносних уметничких дела. Суштински митос једног колектива постојана је чежња или жеђ; он покреће људске поступке, али они који у његовим просторима обитавају често нису у стању да их препознају као spiritus movens.
Говорећи о једном од најзнаменитијих митова Запада, миту о Граалу, настојаћемо да пружимо једно од могућих тумачења његове присутности у историји „земаља светих чудеса“, како је окциденталне пределе Европе звао Алексеј Хомјаков, разочаран у гашење тамошњих светлости. Не тврдимо да је ово тумачење коначно и једино могуће, као ни то да је оригинално (евхаристијска интерпретација граалског предања већ је нуђена). Па ипак, осветљавати историју западног утопизма из архетипске перспективе чини нам се актуелним и сада, када је на помолу епоха „Новог светског поретка“ који је, по ко зна који пут, у западном свету замишљен као остварење „кристалног дворца“ (Достојевски) среће и благостања човечанства.

Мит о Граалу

Граал је златни пехар[1], украшен драгуљима, у који је, према предању, свети Јосиф из Ариматеје, часни и племенити ученик Христов, узео крв истеклу из ребара Господа Исуса када је овај висио на голготском Крсту. Јосиф је, након Васкрсења Господњег и извесног времена проведеног у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, отпловио на Британска острва где је тамошњем становништву благовестио победу Богочовека над грехом, смрћу и ђаволом. Са собом је носио и пехар са Крвљу свога Божанскога Учитеља.
Свети Граал је чуван као највећа драгоценост и након смрти племенитог Јосифа. Налазио се на двору краља Артура, сина Утера Пендрагона, који је својом мудром и храбром владавином ујединио Британију. На двору Артуровом са великом пажњом негован је витешки култ. Краљ је око себе имао дванаест витезова, врлих и неустрашивих људи, који су се такмичили на турнирима, борили се против разбојника, дивова и аждаја, ослобађали узнике и гонили из краљевства црне магове. Витезови су били верни и своме сизерену Артуру, али и понекој лепој и умној госпи, у чије име су чињени јуначки подвизи. После лутања отаџбином у потрази за подвигом, витезови су се повремено окупљали за округлим столом у Артуровом двору.
Невоља је, међутим, настала када је Граал негде ишчезао. Због његовог нестанка, Британију су сколиле несреће. Краљ Артур се разболео, а земља је престала да рађа и сјаловила се. Витезови су пошли у потрагу за Граалом. Да би дошли до драгоценог пехара, савладавали су многе препреке, често магијске природе. По једној верзији у подухвату је успео млади и смели Парсифал, а по другој весели и полетни сер Гавен. После проналаска чудесне посуде, Краљ оздравља, а земља постаје опет плодна. Парсифалов син Лоенгрин после очеве смрти Граал односи у Индију.

О настанку граалског мита

Прво уобличавање граалског предања јавило се на двору принцезе Марије Шампањске крајем XI и почетком XII века. Ова угледна принцеза била је кћи енглеске и француске краљице Елеоноре Аквитанске. Велики број дворјана из њене средине васпитаван је у духу куртоазне љубави, који се пројављивао у „обожавању“ (па и обоготворавању) племените Даме чије је присуство оличавало Женственост. Марија Шампањска основала је и „Суд љубави“, а жене су имале задатак да уче мушкарце, да их очаравају, воде и васпитавају у осећајном, али и мистичком смислу. Дама којој се витез и песник клањају обавезно је удата, а њен служитељ жели да је види, додирне јој хаљине, добије пољубац. Жена се прославља не само као лепота, но и као врлина која представља циљ еротске иницијације. То што је она удата, подухват удварача чини тежим, али и заноснијим. Брак је нека врста тамнице из које треба извести љубавницу. (Марија Шампањска је то овако објаснила: „Љубавници дају све једно другом, и то драговољно. Супружнике, међутим, обавезује дужност да сваки од њих подноси оно што други хоће и да никада ништа не одбију“). Прељуба се тако ритуализује: она је символички пут ка посвећењу у тајне живота.
Ритуализована сексуалност[2] није непозната паганској мистици (култови плодности, тантризам). Занимљиво је при томе напоменути да се у Хришћанству коме су званично припадали и женопоклоници са двора принцезе Шампањске за заједницу са Господом Исусом Христом употребљава слика Брака (Христос је Женик Небески, а Црква је Његова Невеста); у индуизму се, пак, сједињење душе са Кришном описује појмом прељубе (удата богиња Рада, рецимо, жуди за ванбрачним односом са младим богом Кришном).
Утицај овог еротског мистицизма шампањске дружине није био једини источник надахнућа за Кретјена де Троа, првог аутора целовитог спева о Граалу.
Француском и Италијом у то време ходили су и, уз песму и шалу, проповедали многи трубадури и „Fedeli d’Amore“. Кажемо „проповедали“ јер су они, певајући од Провансе до Белгије стихове о Дивној Дами, под видом љубавних порука ширили једно мистичко учење које је настало под утицајем ислама, келтских, гностичких и оријенталних верских система. Скривеним језиком штитили су своју „гнозу“ од непосвећених. То су били умни и даровити људи који су се разочарали у духовно развраћеног поглавара Римске цркве – папу, и који су своју цркву сматрали – удовицом. За њих је жена била символ Мудрости[3], а уместо краља Карла Великог, искреног ревнитеља папизма, као узорног монарха истицали су митског Артура, владара Келта, чији је светодавац био Мерлин, чаробњак – друид.
Кретјен де Троа је уживаоцима ритуалне сексуалности на двору Марије Шампањске пружио још једну паганску посластицу: занимање за циклус фолклорних предања о краљу Артуру. Сасвим у складу са оријенталногностичким иницијацијским традицијама, у средиште свог спева ставио је трагање за чудесним предметима који омогућавају улазак у сакрални простор тајанствене „гнозе“. Након многих искушења (честа су ноћна посвећеничка бдења), коначни циљ је остварена бесмртност (лечење болесног краља и обнова „пусте земље“)[4]. Наравно, уз све ово, присутна је и митологизација витешке части, као и култ Жене.
Германски ритер Волфрам фон Ешенбах легенду о Граалу уобличава коначно својим спевом „Парсифал (1200-1210). Уноси у њу мноштво оријенталних елемената. (Први који је причу о Граалу пренео Ешенбаховом учитељу Провансалцу, био је Флегетанис, Јеврејин – муслиман паганских настројења).
Према резултатима до којих су дошли савремени тумачи граалског предања, реч „граал“ потиче од грчке речи „кратер“ (пехар, веза, здела). „Кратер“ је један од кључних символа античке алхемије. У делу „Corpus hermeticum“, древном блискоисточном зборнику алхемијских текстова, кратер је сасуд Божје мудрости упућен посвећеницима (гностицима) који ће, заронивши у њега, „крстити ум“. Према томе, Граал је символ онога што Рене Генон зове “ примордиј алном традицијом“, универзалног божанског знања које познају само иницирани. Трагање за Граалом, тумачено с те тачке гледишта, представља жудњу за откривањем традиције која је прави израз човекове божанскости.[5] Ипак, аутор овог чланка сматра да се испод наноса гностичко-оријенталне религијске символике у миту о Граалу налази нешто суштаственије и да се ова прича о „златном пехару“ може расветлити са православног, евхаристијског становишта.

Граал и Евхаристија

Мит о Граалу је на Западу коначно уобличен у доба у коме се све снажније јављају разочарења у духовно делање римског папе и његовог свештенства. Малобројним образованим људима, али и племству, смета властољубље папино, смета им одрицање од еванђелских врлина претходних столећа. Крштени, али недокрштени варвари, којима западни теолози и мисионари прилагођавају истине Хришћанства, уместо да их узводе на благодатне висине Духа Светога, препуштају се стихијама своје паганске прошлости.[6] Брига за материјално богатство и политички утицај код клера је заменила бригу за спасење људских душа.
Па ипак, најтрагичнији догађај на Западу био је чин отпадије од једине Спасоносице, Свете Саборне и Апостолске Цркве Православне. Желећи да собом замени Христа, римски епископ је, како вели Отац Јустин, пао трећим најтежим падом у историји рода људског (претече су му били Адам и Јуда). Ова богоиздаја се као отров ширила читавим духовним крвотоком негда побожног Запада. Велики и православни народи који су у првих десет векова нове ере Цркви дали мноштво светих подвижника и мученика (почев од становника Италије, верних Христу још од светих апостола Петра и Павла, преко франачких краљева и пустињака у Галији, до Светог Патрикија и Светог Колумба на британском северу) одједном су се обрели у тами јереси. Препуштени на милост и немилост теолошким хировима папиних надрибогослова они су остали без Пута, Истине и Живота, Богочовека Христа.
Павши у јерес, западна црква изгубила је благодат за чије је изливање неопходан услов православно исповедање и прослављање Бога у Тројици, Творца, Спаситеља и Утешитеља. Без благочашћа (исправне, православне побожности), филиоквистички Запад више није био причастан Тројичним енергијама, нествореним и свеживотним, остао је без удела у њима. Сабрани око римског папе, верници више нису имали Свето Причешће. На њиховим часним Трпезама, хлеб и вино, припремљени да „ради свих и за све“ буду принети на наднебесни и умни Жртвеник Божији, нису се више преображавали у Крв и Тело Богочовека Исуса Христа. Огањ Духа Светога, на Кога су јеретички теолози Запада похулили, више није силазио у Свете путире римских олтара. Десило се нешто најстрашније: милиони су остали без Хлеба Небеског – Насушног; престали су да буду усиновљеници Небеског Оца и одлутали су у „земљу далеку“, попут блудног сина. И као што је одбегли син страћио све своје имање са блудницама[7], тако су и синови Рима благодатне ризнице Светог Предања заменили за лажно злато схоластичког рационализма; и као што је, служећи код злог господара у доба глади, блудни син желео да се насити рошчићима које су јеле свиње, тако су и западни подвижници (типа Франциска од Асизија и Терезе од Авиле) прелестне, индивидуалистичко-пијетистичке доживљаје сматрали за благодатни живот у Духу Светоме. Нажалост, блудни син Запада није се покајнички враћао у Очев Дом, у католичанску Ортодоксну Цркву, већ је устао на свог побожног брата од Истока, хотећи да га принуди да се и он, одан вери апостолској, одрекне Светиње над светињама, Христа, и да се поклони римском папи, тобожњем Његовом „намеснику“ на земљи.
Жеђ западног човека за Христом није се нимало утолила. Његова напаћена душа вапила је да се причести Богочовеку. Римски свештеници су верујућим људима ускоро ускратили чак и причешће под оба вида: уместо хлеба и вина, даваху им само – хостију. Легенда о Светом Граалу стога је израз најдубље жеђи за сједињењем с Оним Који је рекао да сви који једу Његово Тело и пију Његову Крв имају живот вечни.
Страсти и похоте које растачу људску богоподобност (богосличност) уселиле су се у папине следбенике, а они обнажени од истине и изложени вихорима сумњи и колебања, нису могли да им одоле. Граалско предање истинито је: када је из римокатоличких олтара ишчезао Свети Путир, када је евхаристијско сабрање верујућих замењено спољашњом организацијом, тада је сатана дошао да „веје као пшеницу“ оне који су остали без Пастира и Првосвештеника небоземне Цркве. Благодатно тле Новог Едема, Цркве, тамо се изјаловило и постало „пуста земља“. Процес разједињења на Западу био је процес постепеног расхристовљења Европе: у Ренесанси се побунио горди микрокосмос, који је заборавио да се са пет чула смрт не може победити; у доба „просветитељства“ збунтовани разум рушио је сваку веру и пљувао на сваку светињу; у XIX веку религија прогреса и учење о животињском пореклу човека убијаху последње трагове благочашћа у Европљанима. Плодови материј ализма и хедонизма били су крвави ратови и револуције XX века.
Евхаристија је она сједињујућа сила која је у стању да атомизирано човечанство сабере у Једно – у Тело Христово. Папизам је без Евхаристије донео ломаче и инквизицију; због инквизиторског папизма су метастазирале многобројне протестантске секте, слободно зидарство и сличне псевдоевхаристијске иницијацијске дружине у којима су се следбеници секуларизованих идеја о земаљског слободи, једнакости и братству често причешћивали тамом и безакоњем. А западни човек је и даље вапио за Христом.

Неуспех потраге за Граалом
Евхаристија је Света Тајна: по форми једноставна, и умом и срце, ангелским и људским, несагледна и необухватива, она је свештени „простор“ у који се улази свим бићем: то је зато што је суштина овог Тајанства у љубавном заједничарењу Бога и човека. Бог се, узевши на Себе човечанску природу, смирује због вољеног, а у грех потонулог човека, до смрти на Крсту; човек пак, узвраћајући ту љубав и смерно схватајући своју недостојност и величину Божје Жртве, такоће бива распет на крсту свакодневних страдања и подвига, покајнички вапећи, слично десном разбојнику: „Помени ме, Господе у Царству Своме“. Причешће је Тајна, јер је немогуће појмити све сладости и милине узајамног загрљаја Сина Божијег и Сина Човечијег и потомака Адамових који у Њему препознају свог Најроћенијег, Онога Који им је дух и дах и светлост и светост. Кроз Евхаристију људи постају браћа и сестре, превазилазећи биолошке родбинске везе: кроз Евхаристију слепци прогледају Сунцем Правде, глуви зачују ангелске хорове и губави се чисте од проказе богозаборава. И зато је Причешће – тајна. Неизрецива, недомислива, неопевива, неодолива… То је тајна Вечера која траје од Великог Четвртка до данас и која ће трајати вечно. Православни се причешћују истим Христом Којим су се причешћивали свети Апостоли, Мученици, Пустињаци и Девственци; зато им је дух један – Дух Свети; и тело им је једно – Света Црква.
У епу о Граалу нигде нема Христове Вечере: Крв Господња не извире из сваког олтара, но је „има“ само у једном пехару који се мора наћи по сваку цену. Свети Путир није ништа друго до магијски предмет којим се осваја бесмртност и напредак земаљског царства. Да би се он пронашао, потребно је путовати по хоризонтали, јахати дању и ноћу, борити се против злих вила, вештица и чаробњака… Уз то, мора се постати иницираним гностиком који о Граалу зна оно што прости људи не знају. Уместо да служи Христу, западни витез служи својој умишљеној части (гордости). Потрага за бесмртношћу није исто што и искање вечног живота; вечни живот је стварност заједничарења, стварност Сусрета са Богом и ближњима у Небеском Јерусалиму, а бесмртност је „лоша бесконачност“, биолошко живљење продужено у времену и као такво таворење у „тами и сенци смрти“. Заборавивши на Софију – Логоса, Христа Господа, западни витез у непреображеној вечној женствености тражи мудрост.[8] А то није небеска мудрост Сина Божијег и Спаситеља нашег, Ума Очевог, него хедонистичка „мудрост чула“ за коју свети Павле вели да је „лудост пред Богом“.
Уместо светог Предања, надахнутог Духом Истине, западни гностик верује да је истина присутна у сваком религиозном предању, а да је само он, иницирани, може схватити и дати јој право тумачење. Зато није нимало чудо што Граал на крају бива враћен у Индију – тамо где је оријентални окултизам достигао пуни расцват.
Лутајући по хоризонтали, западни витез вере не зна да се до Светог Причешћа долази крштенскосветодуховским силаском у дубину свога срца и покајничким, смерноумним летом у висину богочовечанског подвига: на тој дубинсковисинској вертикали Син Божји, као домаћин евхаристијске Гозбе, чека Своје званице и пријатеље. Ми Га не можемо наћи у просторновременским координатама своје саможиве палости; ми Га срећемо само као Вечност која силази у историју, евхаристијским Жртвоприношењем.

Метаморфозе мита о Граалу

У историји Запада мит о Граалу преображавао се много пута. Па ипак, увек је схватан просторно и магијски. У потрагу за Граалом, путовало се у Индију где га је Лоенгрин склонио. Христифор Колумбо је, дошавши до Америке, мислио да је Индију открио. Истраживачи у сливу Амазона тражили су злато Елдорада; вековна маштарија морепловаца била је Terra Australis incognita. Ha крају, када је читав свет истражен и откривен, заточеници већ заборављеног Граала кренули су у космос, сањајући о космичким интелигенцијама ванземаљског порекла које ће нам открити тајну постојања. Неутолива жеђ за оним тамо била је жеђ за отаџбином са оне стране светлости која се угасила. Па ипак, сва је остала хоризонтална: препловљени су океани и мора, некада непроходне прашуме секу се, служећи као грађа индустрији намештаја, Месец је посећен, а Граала нема и нема.[9]
Граал је доживео много метаморфоза. У алхемији је био lapis philosophorum који материју треба да избави из ропства (заборављено је да је Христос, Крајеугаони Камен, ваплоћењем Својим освештао твар); у Ренесанси, Граал је био свештени алфабет јудејске Кабале, претворивши се у слова уз помоћ којих је Бог „еманирао свет“ (заборављено је да је Христом, Словом Очевим, из небитија све приведено у битије); у доба рационализма, Граал се прометнуо у научну лабораторију (Ричард С. Вестфал исправно тврди да је „модерна наука исход спајања херметичке традиције и философије механике“)[10] и револуцију, тај претпостављени чудотворни преврат који ће створити братство једнаких и слободних грађана; у XIX веку, Граал је био прогрес који захуктало води ка добу потпуне победе над природом и натчовеку ослобођеном битијних и етичких робовања; за марксисте, Граал је био пролетаријат, „богодана“ класа која мења стварност отуђења, уводећи човека у красоте „ослобођеног рада“; за нацисте, Граал је тле из кога извире крв супериорне аријевске расе… Изгубивши причесну заједницу са Богочовеком, Запад је духовност оспољио, лишио унутарње снаге, угасио је у мору фарисејства. Рај више није схватан као заједница са Светом Тројицом, као љубавно општење Бога и Човека, но као место, као нека terra incognita која, по свему судећи, још увек постоји „иза седам гора и седам мора“ и до које ће граалски витезови (од конквистадора до есесоваца) кад-тад стићи.[11] Запад се том умишљеном рају приближавао огњем и мачем, уништавајући све што му се нашло на путу. Схвативши да на планети коју делимо таквог места нема, окцидентални човек пожелео је да га овде и сада створи, да га уведе у постојање. Како?
Опет механички, споља, преко друштвених револуција и реформи. Још су прве протестантске секте, наоружане фанатизмом и охрабрене погрешно прочитаним Светим Писмом, настојале да подигну Небески Јерусалим на земљи и да се одмах, свечано одевене, уселе у њега. И први досељеници у Северну Америку имали су такве идеје; за њих би Америка, након нестанка Црвенокожаца, била идеални простор за остваривање хилијастичког сна.[12] Када се ова похота ослободила свог „хришћанског“ руха, указали су се обриси секуларизоване утопије Томаса Мора, Кампанеле, Сен Симона, Фуријеа, Кабеа. Сва та „срећна острва“, државе Сунца, Икарије и фаланстерије нису били ништа друго до покушај да се утекне из историје освештане Христовим Ваплоћењем, Распећем и Васкрсењем у Земљу Недођију, у којој ће људи „блажено“ стерилна духа живети по апстрактним начелима слободе, једнакости и братства.
Овај идеал Ф. М. Достојевски разобличио је као вечиту антихристовску саблазан. Тај умишљени „Кристални дворац“ неће бити ништа друго до страшна тамница.[13] Велики Инквизитор који је чудо, тајну и ауторитет добио од кнеза овога света одузеће људима слободу и претвориће их у бесловесна бића, у бубе и гмизавце који ће безгласно трпети да их меље точак историјске неминовности на путу ка „бољем сутра“. Достојевски је светитељски исповедао кључну истину Хришћанства: рај није толико место, колико и личност – Личност Исуса Христа, Распетога и Васкрслог Месије. Царство Божије неће доћи да се види оно је у нама. (Није нимало случајно што је овај велики руски писац посведочио да би, ако би се могло доказати да је истина ван Христа, он остао са Христом, а не са таквом мртвом, појмовном, пилатовском „шта“истином.

Граал и Нови светски поредак

Један од главних идеолошких тумача глобалистичког пројекта званог „Нови светски поредак“, амерички мислилац јапанског порекла, Френсис Фукујама, у свом познатом чланку о савременом свету објавио је „крај историје“. По њему, историја је окончана тријумфом западне либерално-капиталистичке демократије која се показала као друштвено устројство најприхватљивије за човека. (Човек нове друштвене стварности је, дакако, индивидум – потрошач, лишен било какве културноисторијске свести). Фукујама не оспорава чињеницу да ће порођајних мука (етничких сукоба, политичких обрачуна) бити и даље, али сматра да је све то пролазна појава. Запад је, рекосмо већ, победио. Историја као хегеловски марш кроз тезу и антитезу дошла је до своје синтезе; она је, дакле, завршена.
Ако Фукујамин став размотримо са становишта граалског предања, тврдња је умногоме тачна. Запад је у свом витешком подухвату успео да себи културно, економски или политички потчини читав свет. Чак и тамо где га нема, има га: кроз технологију, моду, начин размишљања. Кока кола је планетарно пиће, рокенрол је планетарна музика, фармерке и џинс јакне су униформа младих нараштаја, а амерички филмови, стрипови и ТВ програми најомиљенији су у свету. Нема више „крајњег севера“ на коме живи митски Хиперборејци; „непозната јужна земља“, Аустралија, живи по узору на „the american way of life“. Нестали су Атлантиђани, Елдорађани, становници загонетног афричког краљевства свештеника Јована. Утопијци и Икаријевци отеловили су се у Американце који, са жвакаћом гумом у устима и вокменом на ушима, живе свуда: од Орегона до Сибира, од Токија до Сао Паола. Срећна дечица која не знају за грех, иако су до грла у њему (грех = Богозаборав, лажно постојање које одбија вечност), послушно следе једног по једног Великог Инквизитора, уживајући у трошењу по супермаркетима. Када укључе ТВ, спикери их уверавају да живе у „најбољем од свих светова“… Достојевскова визија се, на жалост, остварила.
Дакле, историја схваћена као западни поход у непознато доживела је свој крај: све је познато, обнажено од тајне, зна се. Модерни алхемичари-природњаци врше насиља у генима животињским и људским, у атомском језгру, у психи човековој, у свеколикој природи; немилосрдно експлоатисана, земљина утроба умире у грчевима. У друштву је ишчезао сваки траг заједнице: уместо тога постоји сентименталистичка присност у гомили, присност кожа и нервних сплетова: осмеси су широки и лажни, као код водитеља ТВ-програма…[14] Више се не поставља питање Истине. Читав свет треба да се уједини под стегом потрошачког анимализма; етику ће заменити еркондишн… Духовна прељуба, идолопоклонство, лаж: сви се клањају златном телету технологије и Молоху себичњачког индивидуализма. Зло је постало прихвативо, свима доступно, драго и симпатично. Најпопуларнији ликови дечјих филмова и ТВ серија су демонске њушке типа СпилбергЛукасовог Итија, Ванземаљца.
Нови светски поредак је, очито, још један израз људске греховности која стално машта о земаљском рају. Обећавајући слободу, права и демократију, а по цену одрицања од верског и националног идентитета, творци новог поретка заборављају искуства претходних утопијских пројеката који су, нудећи сличне идеале по сличним ценама, пали у прах, одневши само у овом веку преко сто педесет милиона људских живота. Било би страшно ако би се ружичасти снови егалитаризма претворили у кошмар мондијалистичког концентрационог логора у коме ће сви бити контролисани, надзиравани, компјутерски меморисани, на силу срећни, свагда хоризонтални…
Па ипак, историја не може бити окончана у леденој тами „кристалног дворца“. Онај Који је у свет сишао да би постао Човек, Онај Који је Својом смрћу сатро смрт и у Светој Евхаристији нам даровао живот вечни, у историју ће поново крочити да суди људском роду васкрслом из земаљског праха. То ће бити коначни крај утопије… Обасјаће нас, литургијски већ отпочело, Царство Небеско. Они који су своје хаљине убелели Крвљу Јагњетовом ући ће у вечни дан новог неба и нове земље, у огњевито подне Небеског Јерусалима…

Исходно слово

Само два пута се отварају пред човеком од часа када је, Божјом љубављу, приведен из небитија у постојање. То су пут живота и пут смрти, пут сабирања и пут расипања, пут Истине и пут Лажи, пут Логоса и пут бесмисла: једном речју, пут Свете Литургије и пут утопије (нигдине, недођије). Од када је човек својом вољом отпао од Бога Живога и заронио у смрт покушавајући да тварју замени Творца, једна вечна саблазан прати га при повратку Дому Очевом; саблазан утопијског, магијског мишљења. Човек самоме себи хоће да буде бог; хоће да себе и твар васкрсне својим силама; хоће да бесмртује собом иако је тешко болестан од смрти; хоће да магијски, утапајући се у „океан блаженства“, океан безличне „престабилиране хармоније“, исцели стварност раздробљену у крхотине… Одбија да буде свештеник и богослов, а жели да је маг и кабалиста. (Ренесансни мислилац Пико дела Мирандола тврдио је да су магија и кабала – „највећи докази“ Христовог Божанства). Човек не жели да призна како је прах и пепео, него себе сматра мудријим од Бога. Признавши да је прах и пепео, завапио би за Христом, у Коме је људска природа почаствована седењем с десне стране Оца; мислећи да је мудрији од Бога, он постаје роб праха и пепела и, верујући да је нашао еликсир вечности, поистовећује се заувек с њима. Престао је да буде теолог, постао технолог; престао је да стварност поима Христом, а загледао се у њу светом и ђаволом… Заиста, заиста то зна сваки православни Хришћанин – одатле и само одатле толика страшна зла која су се у историји човечанства крила испод образина најузвишенијих идеала: од потребе да се богује без Бога, од сласти царевања небом и земљом без Цара над царевима, од похоте за тварју уместо љубави према Творцу. Речју, од гордости, од прагреха који је једног од првостворених ангела – лепотана, Деницу – Луцифера, претворио у тамног, поганог, мржњом отрованог сатану; од прагреха који је Адама извео из раја… Грех је промашај Божјег загрљаја; гордост – најстрашнији грех, јер гордошћу словесно биће грли само себе, блудничи са самим собом, у себи тражи извора и начина да вечно постоји, бунца у грозници самообмане која би хтела да је признају за духовно здравље. Гордост је слепота која верује у своју окатост, бесловесност која настоји да је Логос свету, мржња самосмрзнутости која презире Бога Љубави…
Заиста, заиста су два пута пред човеком: пут Литургије и пут утопије. Темељ литургијског познања стварности је смиреност, свесност о својој створености и ограничености и вапај за Безграничним и Вечним Богочовеком; темељ утопизма је гордост која не признаје своју ограниченост и која грешно, у таму палости заточено „ја“, жели да поистовети са космосом. Литургија је истинска просвета човекова, јер се у њој, кроз причешће Логосом Божјим, сва наша тама просвећује Светом Тројицом; утопијско знање и просвећивање је луциферијанска иницијација у манипулативни, технолошки гнозис, чији је смисао да нас, тобож, учини свемоћним (а свемоћан је само свесмирени, до Жртве на Крсту свесмирени, Христос)… Литургија је Пут, Истина и Живот, у којој је Господ Исус Онај Који приноси и Који Се приноси, Свештеник и Свештенодејствовани; утопија је беспуће, лаж и смрт, јер је у њој човек, с ђаволом здружен, онај који би хтео да господари стварношћу.
Знајући све ово (и, по мери вере, опитно то доживљавајући) морамо бити свесни да на нашој, грехом окованој, планети нема ничега „неутралног“: све је, кроз нас, опредељено за Христа или за антихриста, за Небеса или за адску таму. Најмања мисао човекова је потрес космичких размера: од ње, ако је светла, миришу звезде и сазвежђе; од ње, ако је тамна, са ужасом дрхте космички бездани. Чињеница је да највећи број људи не осећа своју космичност, своју одговорност пред Богом и пред тварју; али исто тако је чињеница да та одговорност постоји, и да ћемо у дан Другог доласка Јагњета Божјег, дати одговоре за сваку празну, бесмислену реч, за сваку злу, а непокајану, мисао. Нарочито ако је у питању темељна стварност нашег спасења: вера. Јер, без праве вере немогуће је угодити Богу (Јов. 3, 18). А прво, основно, најважније дело Божје је да верујемо у Небеског Оца и Сина Његовог Јединородног, у Коме је понуђено спасење свим људима, од Адама до последњег рођеног на земљи. Вера Живота и Светлости је Православље – право, истинско слављење Бога у Тројици; вера које су полуживоти, пламичци и беспућа много је – и то су јереси, кривославља, злославља. Ђаво, отац лажи, у исти мах је и човекоубица од искони (Јов. 8, 44): он човека и убија лажју, лажном вером, погрешним тумачењем Истине. Зато нам је Господ препоручио да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Безазленост је услов да постанемо чедни, а без чедности не можемо бити чеда Божја… Што се змијске мудрости тиче, она је двострука: пре свега, кад неко покушава да је убије, змија чува главу; друго, кад хоће да свуче стару кошуљицу, змија пролази кроз тесна места, кроз процепе. А то, по Светим Оцима, значи: ако хоћеш да наследиш Царство Божије, од свих саблазни и лажних учења чувај своју главу – свету и непорочну православну веру којом те подојила твоја Мати Црква; а затим – иди тесним путем смирења и самоодрицања да би са себе свукао старог, од греха сатрулелог, човека и обукао се у новог, у Христу Васкрслог, сина Божијег. Глава нашег спасења је, понављамо, чиста, никад и ничим непомућена, светиња Божијег Откривања. За њу се живи и умире, њом се хранимо и бранимо.
Наши су дани апокалиптични из два разлога. Први и основни – умножило се безакоње и охладнела је љубав многих (Мт. 24, 12). А без љубави истину је тешко наћи и доживети. Зато су се умножили и лажни пророци и лажни христоси, који људе уче смрти и пропасти; то је други разлог за апокалиптичност нашег доба (Мт. 24, 24). Па ипак, управо су апокалиптични дани они дани који од нас захтевају трезвеност, видовитост, будност: да не бисмо били обманути, примајући рог за свећу и здраво за готово. То значи: нужно је бдети и молити се, стражарити и пазити на себе и на своје поступке, али и на лажна учења која се шире муњевитом брзином. И при том знати: никад лаж није била вештије маскирана и заслаћена но у наше време. Има је свуда: у политици, у науци, у уметности, у медијима. Има је у нама. И, наравно, налазимо је закрабуљену тако да је тешко можемо препознати ако за светлост пред собом немамо Свето Предање Цркве. Кад нас Бог благослови знањем да лаж откријемо, треба да о томе обавестимо и наше ближње: да би и они могли да се чувају, да не приме лажне пророке – вукове за пастире. Али, нека то наше обавештење не буде наметљиво, громопуцателно. Као што вели Свети Јован Златоусти: „Наш дуг није да убедимо слушаоце, него да их посаветујемо; наше је – савет предложити, а да се убеде – то је њихово“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Према Ј. Е. Cirlou, за Граал се говорило и да је један од драгуља који су спали са Луциферовог чела када је овај падао у пакао (типична гностичка легенда). Генон, познати неопагански мислилац, назвао је Граал бисером који је треће око Шиве, индуског бога разарања. Он може бити посуда и књига. Називају га „непокретним покретачем“. Пошто је био у средишту Округлога стола, сличан је кинеској представи неба (Пи) које се приказује као круг с рупом у средини. Био је камен мудрости, рог изобиља… Мноштво апокрифних хришћанских предања, паганских интерпретација и философских тумачења учинише Граал једним од најсложенијих символа у историји човечанства. Да је он и даље привлачан митски образац, показује и бестселер „Света Крв, Свети Граал“ тројице америчких публициста у којој је граалска легенда испричана на популаран (боље рећи, вулгаран) начин као историја Христове „династије“ и Његовог крвног „потомства“. Књига је писана неуко, али претенциозно; то ју је „препоручило“ нашем површном, полуобразовном времену… У најширем смислу, граалско предање може се тумачити као „повратак у рај“, у духовно средиште човека и свемира које се „одвија по симболичном обрасцу иницијације посредством искушења, провере и сусрета са смрћу у трагању за скривеним значењем и мистеријом живота“ (Ц. К. Купер). Идеја повратка у рај је типичан плод репаганизације Запада. Антика је свагда сањала о aurea aetas, златном добу хармоније човека и космоса. Није случајно да Дантеа кроз пакао и чистилиште према рају води незнабожац Вергилије, један од сањара о „златном добу“, а преузима га Беатриче, обоготворено женско начело, његова „андрогинска“ допуна (лик андрогина је, дакако, незнабожачки). Међутим, најпознатија верзија мита (Граал као пехар с крвљу Господњом), нама је значајнија од свих других јер је у њој присутан моменат евхаристије…
  2. Живан Филипи каже: „Витешка љубав, како платонска, тако и телесна, за коју постоје многобројне препреке и која има свој детаљно разрађен ритуал, много је слађа од краткотрајног физичког задовољства у инертној пустој земљи“. Дакле, витешка, куртоазна љубав је вид бекства од стварности. Она није суштински одговор на питање односа човек – човечица. Макар и сублимисано телесно још увек је телесно: док се човек с човечицом не сретне у Христу, обоје се врте у зачараном кругу страсти.
  3. Не треба и овде заборавити Дантеа: посредник између њега и Бога, није Син Божији, него обоготворена жена Беатриче, која је изнад ангела и светаца. Петрарка иде још даље. Он своју путену љубав према малолетној Лаури описује у верском заносу, називајући је „анђелом“ и опијајући се њеном „чистотом“ (мада је очито да је реч о сасвим чулном доживљају жене).
  4. За бесмртношћу се чезне као за наставком огреховљеног, у чула заточеног, постојања; није нимало случајно што је далекоисточно учење о реинкарнацији на Западу схваћено ван његовог индуистичко-будистичког контекста који је песимистички; то јест, западњаци су у наредним реинкарнацијама видели шансу за многобројна уживања у будућим постојањима.
  5. Све паганске религије исповедају суштинску божанственост човекову (душу, ум) која је заробљена тварју. Душе које су еманирале из ПраЈедног путем посвећања у тајне науке спасења и једну од многих врста аскезе враћају се у ПраЈедно, што се сматра коначним ослобођењем од ропства у материји.
  6. Јеретичку филиоквистичку теологију нарочито је подржавао франачки краљ Карло Велики (иначе неписмен). Западно епископство, неупућено у дубине грчког језика, повлађивало му је, па је ова плитка – рационалистичка – теологија, непосољена Светим Оцима, освојила и Рим, столицу најугледнијег западног епископа.
  7. Чим су отпали од Православља, људи на Западу искривљено су почели да тумаче хришћанску веру. Анселм Кантерберијски уводи појам Бога – осветника; јавља се идеја чистилишта као механичка представа о спасењу; пост и аскетизам поимају се као одбојно насиље над природом. Због притиска нове, инквизиторске теологије и одговарајуће пастирске праксе, стадо западних хришћана пада у таму паганизма. Пре Великог поста (коризме) приређивани су покладни фестивали који су се често заснивали на ругању римској миси, на богохуљењу и свим врстама безумља. На многим катедралама извајани су ликови демона и разне порнографске сцене, итд. Михаил Бахтин, описујући тзв. „празник луда“, каже следеће: „За време свечане службе изабраног лакрдијашког епископа, у самом храму кадило се, уместо тамјаном, изметом. После богослужења, клер је седао у таљиге натоварене изметом; клерици су се возили по улицама и бацали измет у народ који их је пратио“. Зашто? Бахтин тврди да су људи који су „створили најнепоузданије пародије често исти људи који су тај култ искрено прихватили и служили му“. То сведочи о демонски шизофреном поимању стварности подељеној на „сакрално“ и „профано“ у којој човек покушава да живи на оба начина.
  8. Није узалуд рекао Лаза Костић да србски идеал никад није била западњачка вечна женственост, него хришћанска, по лику Пресвете Богомајке жељена, вечна девственост.
  9. Занимљиво је приметити да православне земље нису посвећивале много пажње истраживању географских простора – ни Византија, ни Русија до Петра Великог, као два најмоћнија царства, нису чезнули за новим областима као таквим. Православни мисионари су додуше путовали међу незнабошце, али њихов циљ није био да откривају, него да вером просвећују оне који нису упознали светлост Христовог Еванђеља. Света Чаша пуна Христа била је дар новокрштенима, дар Божји; шпански конквистадори и енглески колонијални властодршци домороцима освојених земаља доносили су често само болест и разврат.
  10. Филипи: „Савремени трагалац уверио се да му спољашња потрага не пружа онолико узбуђења и задовољства о којима је сањао у својим фантастичним сновима, а унутрашњи односи у материји све су присутнији и све снажније утичу на њега. Тако је некадашња религијска димензија потраге, откривања сопствене душе, добила свој научни пандан у откривању примарне честице, а откривање западног конквистадора помало уступило место унутрашњем откривењу источњачких мистика“. Зато није случајно да је тзв. „нова физика“ дошла до закључка да су модерне физичке теорије сасвим у складу с духовношћу оријенталне „океанске мистике“ (Фритјоф Капра, „Тао физике“).
  11. Када је у Јужној Америци откривен румени плод парадајза, освајачи из Европе помислили су да је реч о плоду рајског врта. Зато су га назвали „рајчицом“ – парадајзом.
  12. Секте амиша и данас живи у технолошким и културним условима XVII и XVIII века, верујући да се на тај начин „зауставља време“. Они одбијају све проналаске модерне цивилизације, сматрајући да се хришћанство састоји у конзервирању прошлости која је, сама по себи, била „хришћанска“.
  13. Достојевски је сваку утопију видео као насиље апстрактног идеализма над живом стварношћу; за њега, рационализам је лаж (два плус два као „мангуп који пљује на све“) која опатуљи човека, сводећи га на дводимензионалну овдашњицу.
  14. . Читава модерна поезија сведочи о коначном нестанку Граала и коначној јаловости земље по којој ходају људи – утваре. Елиот, управо на основу граалског предања, пише поему пуну апокалиптичких визија („Пуста земља“). Каже: „Видим гомиле људи како се врте у круг… Шта ћемо радити сутра? Шта ћемо уопште радити?… Нема чак ни тишине у брдима / Само сух и јалов гром без кише“… Георг Тракл, трагични сведок I светског рата (убио се), у песми „Занемелима“:
    „О лудило великог града, када увече / крај црвеног зида убогаљено дрвеће штрчи / када дух зла гледа кроз сребрну маску… Блудница у леденом грчу рађа мртво дете. / Бесно бичује Божји гнев чело суманутога, / пурпурна зараза, глад што ломи зелене очи. / О преужасно смејање злата.“ Америчка песникиња Силвија Плат, сведок коначног краја Запада (и она се убила), описује понор телесних страсти у које је пао окцидентални човек: „Твоје тело ме рањава / као што свет рањава Бога… Прљајући тела прељубника / Као пепео Хирошиме и разједајући их. Грех. Грех.“ (у песми „Грозница 41″). Тумачећи “ Девинске елегије“, Рилке је упозорио на опасност која долази из Америке као на опасност разсуштаствљења предмета: „Сада, долазећи из Америке, навиру к нама празне ствари, имитације живота… Кућа, како је схватају Американци, америчка јабука или тамошња лоза, немају ничег заједничког са кућом, са плодом и са гроздом у које су наши преци уносили своју наду и замишљеност… Оживљене, доживљене ствари, ствари које су свесне нашег постојања, – клоне се свом заходу и не могу више бити надокнађене“.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *