НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Ђакон Адреј Курајев
ЗБОГ ЧЕГА СУ ПРОГОНИЛИ ХРИШЋАНЕ У ПАГАНСКОМ СВЕТУ

Познато ми је и нешто важније од умећа да се
испредаје лекција. – Шта је то? – Умеће да се научи лекција.

Г. К. Честертон

Феномен прогона хришћана у Римском царству обично се схвата сасвим неправилно. Пре свега, у том прогону није било ничег „нормалног“ (тобоже, прогони се све што је ново). Римска царевина је била правна држава и у њој нису прогонили нити философе (ма како се њихова гледишта разликовала од царских), нити иностране секте (култ персијског Митре био је веома популаран међу римском елитом), нити народе који нису веровали у исто што и Рим. Чак ни Јевреји, који су паганске (па према томе и римске) богове сматрали за демоне, нису били излагани верским прогонима. По признању јеврејског историчара, „Римљани никада никога, осим хришћана, нису излагали прогонима из верских разлога“ (М. Дајмонт, „Јевреји, Бог и историја“, Москва, 1994.).
На новцу императора Септимија Севера може се видети представа персијског бога Митре. Сам Септимије се, дошавши у Александрију, драговољно поклонио локалном божанству Серапису. За време владавине тог истог императора из Александрије је протеран св. Климент. На закон тог истог императора, проглашен 202. г. који забрањује прелазак у хришћанство, позивале су се судије осудивши на смрт Оригенове ученике…
Зашто? Одакле таква мржња – и то не код најгорих, него код најбољих римских царева? (Као један од најревноснијих прогонитеља хришћана показао се „философ на престолу“, Марко Аурелије). Узрок је – у самим хришћанима. Када би се хришћани, слично теософима, сложили да „име Бога“ и није важно, да Бог има много лица и да се стога у исто време може клањати и Зевсу, и Митри, Озирису, и Христу – прогона не би ни било. Од хришћана се не би захтевало да се одрекну Христа. Од њих се захтевала лојалност у односу на званична паганска божанства. Мученица Татјана пострадала је у време владавине Александра Севера. Александрова мајка – Јулија Мамеја – била је хришћанка. И он сам је себе сматрао хришћанином. У његовој дворској капели био је насликан лик Христа (упоредо са ликовима Авраама, Орфеја, Аполонија). Он је, међутим, праву хришћанку предао на мучење управо због њеног одбијања да Христа сврста „међу“ друге богове. Император „хришћанин“ убио је Татјану због неприхватања теософске „верске толеранције“.
Избегавање хришћана да поштују „отаџбинске богове“ схваћено је као претња за читаво друштво: шта ако се богови разгневе због непоштовања? Када се грађанину поверавала државна дужност – њеном заузимању претходило је испитивање да ли он испуњава обавезе према наслеђеном култу, поштује ли гробове својих предака. То испитивање подстицала је бојазан да се, услед његовог немара, гнев богова не одрази и на успех оне државне делатности која му је поверена. Хришћане су, због њиховог одбијања да поштују олимпске богове, називали „атеистима“, безбожницима. Разумљиво је онда што је гомила пагански „непобожним“ хришћанима приписивала недаће које су их сналазиле и узвикивала: „Хришћане – лавовима!“.
Јевреји су успели да се на неки начин договоре са властима и њих нису дирали. Ма како да је паганима била чудна јеврејска религија – у Римском царству није било верских прогона јудаизма. Тачно је да су јерусалимски храм разрушили Римљани – али тек пошто је угушен устанак у Палестини. Акција политичког застрашивања и одмазде за устанак ипак није верски прогон. Све до тог устанка, по казивању Флавија, „римски императори су у свим временима исказивали поштовање храму и богатили његове ризнице“. Са паганске тачке гледишта, јудејска религија је, иако страна, била разумљива; Јевреји, како им се чинило, поштују локалног палестинског Бога, поштују свог племенског идола, и то је сасвим законито. Иако Јевреји не поштују наше богове – њихов Бог свеједно има своју земљу и, значи, улази у васељенску номенклатуру Ваала. Јеврејска религија Римљанима није била баш сасвим разумљива (пре свега – нису схватали невидљивост њиховог Бога и одбијање да поштују друге богове). Ипак била је то традиционална религија једног од народа Империје и због тога се Јахве, на неки начин, аутоматски нашао међу божанственим заштитницима римског благостања. Понекад је јеврејски прозелитизам међу паганима изазивао бес Римљана – али Јевреји никада нису били прогоњени због верности својој националној религији.
Једина земља коју је имао хришћански Бог – био је комадић земље под Његовим крстом… Осим тога, док се јудаизам могао проводити без прозелитизма, одржавајући се искључиво у кругу породице, дотле хришћанство, које је раскинуло са јеврејском средином и имало обавезу да објави Еванђеље „за сведочанство целом свету“, није могло без прозелитизма. Апостоли нису могли да једноставно међу собом расправљају о еванђелским догађајима. Они су послани да свима говоре о њима – и Јеврејима и паганима. Врло брзо се показало да су и једни и други у хришћанству видели претњу својим националним традицијама.
У почетку су римске власти у хришћанима виделе само обичне јеврејске мисионаре. Ускоро су, међутим, сами Јевреји распршили то погрешно мишљење паганских власти и објаснили да хришћанске проповеднике не треба мешати са правоверним Јеврејима. Током многих деценија Јевреји су лака срца пријављивали Римљанима бунтовнике и јеретике – хришћане. Оне су, самим тим, с једне стране сведочили властима о својој лојалности, док су се са друге супротстављали „јереси“ која је поникла у њиховој властитој религији. Тек је знатно касније (заправо, тек у трећем веку) иницијатива за прогон хришћана почела потицати од самих римских императора, а не од јеврејских општина.
Управо су ти догађаји уобличили антијеврејску позадину хришћанског мишљења (а не еванђелско казивање о јеврејском разапињању Христа, како су наглашавали истраживачи антисемитизма током 19. и 20. века).[1]
Ако се данас прихватамо покајничког „јеврејско – хришћанског“ дијалога, не треба да говоримо једино о европским гетоима, него и о јеврејским пријавама против хришћана у првим вековима наше ере; не само о јеврејским погромима у Европи Новог века, него и о томе како су Јевреји 614. године поубијали хришћанско становништво Јерусалима (након што су град заузели Персијанци). Не треба се узбуђивати само због антисемитских натписа, него и због свесних погрома хришћанства и хришћанске културе који нису реткост код јеврејских публициста. И једно и друго је – подлост и злочин. Осуда тих подлости, међутим, мора, очигледно, бити узајамна…[2]
Тако би, када пријава против хришћанина пристигне у римску администрацију, акт морао бити заведен и доведен до судске расправе, чак и ако овај или онај благородни чиновник није желео да прља руке хришћанском крвљу. Хришћане су обично директно оптуживали за нарушавање закона о увреди царског достојанства. Логика је разумљива: ако хришћанин сматра религију Олимпа за лажну, а ако се управо олимпским боговима клања император, то значи да хришћанин императора сматра за демонопоклоника. Осим тога, хришћани су се дрзнули да не верују у царево божанско порекло (Цезар је своје порекло изводио директно од Венере).
Дијалог између судије и хришћанина могао се, на крају, завршити у следећем тону:
„Познавао сам твог оца и пре него што си се ти родио. Служили смо у истој легији у Сирији. Сећам се и тебе још док си био дечак, а ето, сада морам да претресам оптужбе које су пристигле против сина мог пријатеља. Тебе оптужују… Уопште, кажу да си ти хришћанин.
– Да.
– Знаш ли ти да војник не може да буде хришћанин?
– Ја знам да хришћанин може да буде војник, и знам да ме мој Бог, ако погинем бранећи свој град од најезде варвара, неће лишити награде. – Војник првенствено брани императора и светиње свог народа, своје богове. А ти си се одрекао вере наших предака.
– О нису богови. Они нису створили наш свет, нити су искупили људе од вечне смрти, они нису пострадали на крсту.
– Слушај, богови не могу страдати! Али, ако ти желиш да верујеш у Бога, срамно распетог на крсту, у Бога – сиромаха, у Бога – бескућника, у Бога ишибаног бичевима, нико ти не забрањује. Свако може да одабере свог бога. Само, немој при том да заборавиш да поштујеш и заједничке богове нашег народа.
– То нису богови; то су идоли, демони, измишљотине, бића која сте сами створили по свом лику и обличју. Нећу да им принесем жртву!
– Слушај, ти не схваташ да не желим да те казним. Мисли како год хоћеш. Најзад, и наши философи и песници исмевају авантуре олимпских богова. Али, закон је закон. Са именима тих богова на уснама Рим је постао највећа држава на свету. Треба ли да збуњујемо народ заборављајући старе светиње? Ти их само речима исповедај, а у срцу мисли шта хоћеш.
– Не, Бог је један и једини. Нећу се клањати идолима.
– Хајде, добро, сами смо. Због твог оца записаћу твоје име на списак људи који су се показали разумнима и принели одговарајуће жртве нашим боговима и императору. Само, немој убудуће јавно говорити да си хришћанин. Иди сад!“
Младић би одлазио од управитеља, и одмах ту на тргу из свег гласа сведочио о својој вери:
„Рећи ће вам да сам се одрекао. Не верујте, нисам се поклонио идолима! Ја сам хришћанин!“ Био би затим поново ухапшен и окончао живот посечен мачем или би био предат на мучење.
Три века – од средине првог века хришћанске ере до средине четвртог, хришћанство је било прогоњено у империји. Час у једној провинцији, час у другој, а час у читавом царству (као у време императора Деција), одједном би се подигао талас прогона, рушени су храмови, хапшени епископи, свештеници и уопште верујући. Чак ни роб – хришћанин није се чинио као фигура која је сувише безначајна за хапшење, али ни високи положај официра или патриција у друштву није их могао спасти од казне ако би постали хришћани.
Пагански суд предлагао је хришћанима добро нам познате изговоре: „Одреци се само на речима, а у души веруј у шта год хоћеш. Нема сумње да Бог не обраћа пажњу на језик, него на мисли онога који говори. Тако се може и судија омекшати и Бог умилостивити“. Тако св. Василије Велики преноси савете које су џелати упутили мученику Гордију; св. Василије приповеда и о мученику Варлааму, чији су длан силом држали над паганских жртвеником, положивши на њега одозго запаљени тамјан у нади да „сведок Еванђља“ неће издржати опекотину и да ће збацити тамјан са руке – право на жртвеник. Толика је била вредност речи и гестова.
Цивилизација у којој су речи изгубиле вредност нема више права да се назове хришћанском. А људи, који су спремни да, чак и на путу ка православном храму, окусе кришнаитску „прасаду“, да приложе рубљу сваком верском скупу и да пред сваким идолом запале штапић егзотичног источњачког мириса уопште не схватају са каквим би ужасом и болом апостоли и мученици ране Цркве гледали на њихово понашање.
Рамакришни је сасвим свеједно – да ли се пада у екстазу пред ликом Буде или Христа, у сазерцавању демонске богиње Кали или теософске Мајке света. Хришћанин ће, међутим, таквој ширини претпоставити мучеништво. То је тако непроменљив закон монотеистичког схватања Бога да чак и Ориген протестује против давања мноштва имена Богу. „Многи се још придржавају тог мишљења да су имена која су дата предметима произвољна и да немају унутрашњу везу са њиховом суштином. Зато многи мисле да нема разлике ако се каже: „Ја поштујем најузвишенијег Бога“ или пак „Јупитера“, или „Зевса“, а исто тако и: „Поштујем и прослављам сунце или Аполона, месец или Артемиду, животворну силу земље или Деметру или нешто друго, о чему говоре грчки мудраци. Против таквих приговарам… Не треба се чудити томе што демони своја имена преносе на најузвишенијег Бога; то они чине ради тога да би им исказали поштовање као најузвишенијем Богу. Таква употреба имена паганских идола ради именовања истинског Бога није била уобичајена за нашег „слугу“ (Мојсеја), пророке, Христа и апостоле“ („Саветовање о мучеништву“, 46).
„Боље је претрпети муке и умрети него дозволити себи нешто такво“ (Против Целса“, 4, 48; 1, 25).
Ни Оригенови ученици нису ништа мање били кажњавани због исповедања Еванђеља. Ориген их није задржавао него их је, напротив, крепио у одлучности да се супротставе паганском поклоњењу.[3]
Хришћани су могли имати врло лак пут ка успеху. Једино је било потребно да кажу: „Дошли смо да се ујединимо са свима. Ми поштујемо Христа, али схватамо да се Њему може клањати и у култовима других религија“. У том случају не би било мученика, али не би било ни хришћанства. Христова опомена остала би неуслишена: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама“ (Лк. 6, 26).
Према томе, управо је одбијање апостола и њихових следбеника да упоредо са Еванђељем признају исправност пагана довела до њиховог кажњавања. Паганизам је предложио хришћанству да са њим направи компромис – у виду гностицизма. Тада је, по тачном изразу Б. Болотова, „паганизам прибегао прогонима захтевајући компромис“.
Мучеништво хришћана приморало је пагане да размисле: „Показује се да постоји нешто у свету религија што нам је непознато… Зашто хришћани толико воле свог Христа? Ми не умиремо за своју Астарту…“ Мученичка крв је заиста постала семе хришћанства.
Победа Цркве над Империјом – то је победа верске озбиљности над лакомисленошћу, победа честитости над верским кичем.
Ниједна се победа, међутим, не може сачувати аутоматски. У савременом, већ готово сасвим секуларизованом свету, поново тријумфује идеал обавезног верског свепрождирања. Свеверје и многоверје проглашавају се за „ширину погледа“, а оданост Христу за „уски фанатизам“.
Паганизам се поново (чак и у самој Русији) појављује као најмасовнија религија. Професионални социолози могу бити преварени (и они ће, верујући грађанима на реч, тврдити да већина верујућих у Русији припада Православљу). Не могу се, међутим, обманути они који се не баве вербалним уверавањем него новцем. Не могу бити преварени издавачи књига. Тако, на пример, међу оним књигама које се продају на уличним тезгама, на једну књигу о православљу долази ништа мање него двадесет књига о окултизму и паганизму (да не рачунамо романе “ страве и ужаса“). Хороскопи, уџбеници о јоги и медитацији, мистички трактати од старог Египта до Кастанеде, а уз то и неопагани типа Хабарда.
Да, постоје и људи који су нашли своје место у Православљу. Међутим, далеко се брже, у односу на број парохијана у Православној цркви, увећава последњих година у Русији број присталица паганске праксе и различитих секти, хришћанских или блиских хришћанству. У Русији нема човека који током последњих шест година није слушао да је православље духовна ризница Русије. Већина Руса се искрено слаже са том констатацијом. Да, сви су убеђени да је духовност нешто добро, да пут ка храму не сме да зарасте у траву, да је у духовној ризници Православља сачувано и сакупљено много тога. Сада ми реците – где бих ја могао да добијем свој део те ризнице?
Ако приђете човеку на улици и упитате га: кажите ми, шта сте током последњих година заправо сазнали о Православљу, одговор ће бити ћутање… Скоро да нико не помиње никакав одломак из житија који је запамтио, ни причу која га је одушевила, ни богословску мисао која му се открила… Још је мање људи који би могли навести случај да их је проповед коју су чули или дубоко доживљено богослужење непосредно подстакло на добра дела.
Не знам колико је верујућих у Русији. Једном приликом сам у сасвим обичној школи упитао ученике старијих разреда: какве основе имају да себе сматрају представницима „hommo sapiens“a. Разуман човек је дужан да своја уверења прилагоди својим поступцима. Већина деце је на директно питање о вери изјавила како су верујући. Али, већ је на следеће питање одговор било ћутање. Питање је пак било врло просто: „Кажите ми, ко се од вас бар једном у животу нашао у ситуацији када је хтео да учини неку подлост, али се зауставио у последњем тренутку, сетивши се да то Бог не заповеда?“ У томе је критеријум човекове вере. Ако се тиме будемо руководили, показаће се да не живимо у земљи препорођеног православља или ислама, него у земљи победничког окултизма. Мало је оних који ће у ситуацији избора погледати Еванђеље или Куран, упитати свештеника или хоџу. Међутим, сви ће радо послушати савет астролога или хороскопа, мага или „екстрасенса“. То је такође показатељ дубоке моралне кризе у земљи: тежња да се задобије мистика очишћена од сваке етике, да се кроз мала врата прође до небеских тајни – без личног духовног напора.
Истребљење неколико поколења религиозних мислилаца и богослова довело је до заборављања да ум има своја права не само у световној, него и у духовној сфери. Два пара категорија описују ток духовног делања: молитва и мисао, благодат и слобода. Одсеците тим паровима бар једно крило и ето инвалида духовног рада. Секта, међутим, и значи – „одсецање“.
У историји религије постоје ствари са којима је хришћанство неспојиво. Од те чињенице не можете се оградити уобичајеним интелектуалним рефлексом: „О, како сте ви нетолерантни!“ Никаква „толеранција“ не може оповргнути чињеницу да Пушкин није написао „Стихове о совјетском пасошу“.
Зар је нетолерантан учитељ који ученику указује на недопустивост искривљавања чињеница? Ако је Вовочка убеђен да „Јевгениј Оњегин“ почиње речима „Мој часна тетка је узор прави…“, а не „Мој часни стриц је узор прави“, да ли учитељ треба да га похвали за стваралачки приступ или да се потруди да га примора на разумевање правила руског језика?
Пантеизам Њу Ејџа неспојив је са библијским персонализмом. Схватање Христа просто као „Учитеља“ није у складу са учењем самог Христа. За иморализам источне мудрости не може бити места у хришћанској етици.
Стога, када предајем на МГУ (Московски државни универзитет), упозоравам слушаоце: ја на неки начин хоћу да вас лишим слободе. Имате право да другачије мислите, само Еванђеље и хришћански живот можете схватити другачије него православци, једноставно, можете да говорите и пишете шта год хоћете. Једно, међутим, не можете да у тим случајевима коктеле својих мисли издајете за православље. Ако је неко, макар и један од вас, сагласан са тим схватањем Бога, човека и света које вам откривам – биће ми драго. Али, на крају свих мојих предавања биће вам постављено једно ограничење: када будете сазнали какви су основни принципи православља, нећете имати морално право да нешто друго издајете за православље.
Сматра ли се за ограниченог фанатика историчар философије који објашњава разлику између Кантовог и Августиновог философског метода? Зашто за нетолеранцију не оптуже философа који пише дисертацију на тему о супротним гледиштима Достојевског и Ничеа? Када Алексеј Лосев доказује да је платонизам епохе Препорода (Ренесансе) имао мало тога заједничког са учењем самог Платона, нико га због тога не назива ускогрудим фанатиком! Исто тако је и историјски, чињенично и документовано теософија Њу Ејџа неспојива са апостолским хришћанством.
Такође бих замолио да ме не оптуже за „нетрпељивост“. Међу различитим философијама и различитим богословским системима постоје разлике које не зависе од расположења и воље истраживача. Ма како неко желео да сви буду једнаки, између будизма и хришћанства постоји много радикалних разлика. Оне неће нестати уколико их ја будем прећутао.
Позив на компарацију је превасходно позив на мисаону делатност. Лакоћа са којом се на астралној подлози рађају секте типа „Богородичног центра“ и „Белог братства“ даје повода да нипошто није наодмет да се још једном помене: када се улази у цркву, скидају се капе, а не главе. Задобијање вере не значи да од тог времена ум треба одложити у мрачну комору. Појава и нестанак нових и нових секти које сви видимо потврђује истину стару колико и Црква: сва снага догматике и традиције, снаге црквеног разума и ауторитета не супротставља се слободи мишљења, него слободи фантазирања. Црква је однеговала научни емпиризам у својству средства за борбу против сујеверја и митологије. Као што је познато, ништа не може тако ујединити као присуство заједничког непријатеља. Данас је очигледно стратешко савезништво Цркве и науке, духовног и световног просвећивања. И у вери и у науци појавио се заједнички моћан непријатељ: сујеверје.
У животима црквених људи било је много грехова. Двехиљадугодишње искуство, међутим, показује да је све, што је трагало за већом „чистотом“ и „мистицизмом“ залазило у област фантазије, антиисторизма и некултуре. Та чињеница некоме може изгледати досадна и прозаична, док мени изгледа радосна. Из века у век појављивали су се нови гностици и теософи, уверавајући да су пронашли начин да се превазиђе еванђелска „ускогрудост“. Из века у век се, међутим, испостављало да из света хришћанске културе постоје само једна излазна врата натраг у паганизам. На тим вратима се могу мењати натписи и орнаменти, на њих могу бити прикуцани разни цитати. Иза тих врата, међутим, човек неће пронаћи небеско пространство, него оно исто загушљиво и запрљано предсобље у коме и нема места за човека…


НАПОМЕНЕ:

  1. Ево сведочанства једног од „мученичких списа“ са почетка другог века: Власти су наредиле да св. Поликарп, епископ смирнски, буде кажњен спаљивањем. Када је то објављено, „гомила људи се без оклевања бацила на сакупљање дрва и сувих грана из радионица и терми у чему су нарочито ревносно, по свом обичају, помагали Јевреји“.
  2. Неколико примера: „Да Павле живи у садашње време он би, по свој прилици, окончао на психијатријској клиници… Ернест Ренан га је окарактерисао као „одвратног малог Јеврејина“. Често је био изложен нападима маларије. Имао је и учестале халуцинације и, по мишљењу неких научника, епилептичне нападе“ (Дајмонт М., Јевреји, Бог и историја, Москва 1994, стр. 186). Е. Мајбурд сматра да Исаијино пророштво Ето, девојка ће зачети (Ис. 7; 14), које Хришћани повезују са Рождеством Спаситеља, треба тумачити као „Погледајте, ова млада девојка је трудна“ (Мајбурд, Е. Ловци на људске душе помоћу мрежа лажи, Независмаја газета, 23. 9. 93). А ево шта о Богородици каже класик совјетске литератре Јеврејин Исак Бабељ, чији јунак улази у храм који су заузели црвени и тамо види икону Богомајке: „мршава жена размакнутих колена и опуштених груди, које личе на две непотребне зелене руке“ („Сутон“). Светски познавалац књижевности примећује тим поводом да то није ништа друго него „вербални погром“: „Који државни атеиста последњих деценија не би позавидео том сочном гађењу, том таленту за мржњу и страсти према “ гажењу светиње?“ (Новикова М. Маргинал… // Новиј мир, Но. 1, 1993, с. 231). Лав Левинсон, помоћник Гљеба Јакуњина, овако пише о Православној Цркви: „Разговори о препороду Руске цркве изгледају бесмислено. Свеједно је да ли се надају васкрсењу лутке која лежи у маузолеју или, боље рећи, његовог кратковечног суседа, закопаног недалеко одатле. Треба се спасавати од свега тога: и од мртваца и од Патријаршије, као од дуготрајне болести која неминовно оставља трагове на телу, али ће најзад ишчезнути“ (Л. Левинсон, Неколико запажања о владајућој идеологији // Експресс роника, 26. 5. 95.). Најзад, о Русији као целини Михаил Капустин пише у следећем стилу: „Одиозан пример Салтичихе, која је сопственим рукама у Подмосковљу побила неколико стотина својих сељака појављује се као наказан национални симбол Русије“ (Капустин М. Трагање за жртвом ; Русија и Јевреји // Независимаја газета, 9. 12. 94.). По уверењу Јакоба Кротова, „зверства руске војске у Чеченији сведоче о неморалу руског народа“. Сваки овакав текст упућен на рачун неког другог народа у свету наишао би на потпуно природан прекор и осуду због расизма. Али, за данашњу „демократску“ штампу увреде такве врсте упућене и Руском народу, и руској историји и култури потпуно су нормалне.
  3. Очигледно да сам Ориген није тада пострадао стога што закон Септимија Севера није био усмерен на искорењивање хришћанства као таквог, него на ограничавање његовог ширења. Кажњавано је преобраћање у хришћанство, а не они који су већ били хришћани. Зато је тих година највише мученика било међу новокрштенима или оглашенима (у Картагини су у то време пострадали мученице Перпетуа и Фелицитата, крштене само неколико дана пре хапшења).

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *