НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

РОК МУЗИКА И ОКУЛТНА РЕВОЛУЦИЈА

Још су Платон и Конфучије знали да од стања музике у једној држави зависи стање те државе. Преко музике се преносе неизрециви садржаји који продиру до дна душе. „Музика има моћ да обликује карактер“, говорио је у “ Политици“ Аристотел. У „Млетачком трговцу“ Шекспир вели да је човек који не воли музику „душе мрачне попут Ереба“, и „да му не треба веровати“. Француски романописац Антол Франс тврдио је да су „песме обарале краљеве и царства“ …Тако је било вековима; тако је и у XX столећу, столећу које је донело нову, револуционарну музику.
Рок-музика је настала у САД од црначког ритма и блуза и белачког кантри-вестерна. Постоји предање да је најпознатији блузер пре Другог светског рата, Роберт Џонсон, продао душу ђаволу да би свирао „немогуће“ музичке деонице. Било како било, Хендрикс му је посветио хит песму „Вуду дете“ („Voodoo Child“), указујући на чињеницу да су основни ритмови рокенрола преузети из црначке вудумагије, коју су робови из Африке пренели са собом на северноамерички континент. Она је наставила да постоји упркос томе што су примили западно Хришћанство као своју нову религију.
Почетак рока био је енергија, ритмичко извикивање хедонистичких парола спојених са „шећерним“ изгледом певача попут Елвиса Прислија. Утицај новог звука био је огроман, и концерти су све више личили на призоре масовне хистерије. Мећутим, овај рок је ипак био релативно доброћудан, са љубавним порукама сентименталног типа. Тако је било педесетих; шездесетих, међутим, рок-звезде почињу да се занимају за друге врсте порука које се преко музике могу послати слушаоцима. Њихови менаџери и људи који су стајали иза музичке индустрије схватили су то као одличану прилику да се манипулише масама младих, и да се њихов метафизички и друштвени радикализам усмери ка стварности која би била безопасна за владавину „светске закулисе“. „Секс, дроге и рокенрол“ требало је да послуже за испирање мозга; „Живи брзо, умри млад, буди леп леш“ (изрека Џемса Дина, „рокера пре рока“) значило је: улудно трошити сву енергију жеље за другачијим, бољим светом, и ући у „паралелни свет“ у коме ћеш бити безопасан по естаблишмент. У том паралелном свету можеш и да се убијеш; нико те у томе неће ометати. Рокери и њихови надахнитељи су схватили оно што је Френк Запа исказао у часопису „Life“ од 28. јуна 1968: „Начин на које звук делује на људски организам безбројни су и суптилни… СНАЖНИ ЗВУЦИ и јако осветљење данас су НЕВЕРОВАТНА ОРУЂА ЗА ИНДОКТРИНАЦИЈУ“. У правцу чега?
Чиме је требало индоктринирати младе?
Духом „Новог доба“, „Доба Водолије“, у коме ће хришћанске вредности бити замењене антихришћанским. „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон“, говорио је Алистер Кроули; чувени хевиметал фестивал у замку Донингтон (Велика Британија) имао је ову поруку као мото који најбоље изражава срж рок-идеологије.
Поруке насиља и безнађа биле су увод у суптилнију индоктринацију. Наравно, 99% младих људи те поруке је примило као “ добар штос“. Али, онима који су их слали циљ је био да их 1% схвати озбиљно, а да 99% других изгуби чуло за разликовање добра и зла, и да им зло постане симпатично, баш као „добар штос“. Ево два преведена текста, да видимо шта је у њима „штосно“.
Група „Slayer“ („Кољач“), у песми „Пакао чека“ („Hell Awaits“): „Без видљивог мотива. Само убијај, убијај поново. Преживи моје брутално касапљење. Ловићу те до краја“.
„Rigor Mortis“ у песми „Касапљење тела“:“Не брини, кучко, нема разлога за бригу. Само лези и опусти се. И кад достигнеш врхунац (оргазма), узећу своју секиру. Са пет лаких удараца, исећићу те у шест слатких комада. Касапљење тела док страст буја“.
“ Крвави Еди“, маскота групе “ Iron Maiden“, ј е вампир који ужива да касапи жртве секиром. Масовни злочинац сатаниста Ричард Рамирез, који је на најсуровији начин убио 30 људи (пример: убио је човека у брачној постељи; силовао, поред мужевљевог леша, његову супругу, а затим и њиховог осмогодишњег сина), на суду је изјавио да га је на ово, између осталог, надахнула песма групе „AC/DC“ насловљена као „Night Prowler“ („Ноћно вребало“) : „Нико те неће упозорити, нико неће вриснути: „Напад!“, и нећеш осетити челик док ти се на зарије у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало“.
Истраживање објављено у часопису „USA Today“ од 11. октобра 1985. године показује да су међу омиљеним песмама 700 младих хевиметалаца 50% истих биле о убијању, 32,5% о сатанизму и 7,4% о самоубиству. Шила Дејвис, предавач стихотворства на универзитету Њујорк, вели да је „боље посветити озбиљну пажњу садржају поппесмама и вредновати не само оно што стихови тих песмама кажу друштву, него и то шта могу да му направе“.
Самоубиство, врховни чин самопредаје сатани, величао је Ози Озборн (песма „Suicide Solution“ – „Самоубилачко решење“: „Самоубиство је једини излаз“); група „Suicidal Tendencies“ (“ Самоубилачке склоности“) у песми „Самоубиство је алтернатива“:“Смучио ми се живот – усисава ме, смучило ми се и уморан сам, смучио сам се самом себи – не желим да живим, смучио ми се живот – умрећу, самоубиство је алтернатива“. У песми „Fade to Black“ „Металика“ пева:“ Изгубио сам вољу да живим, просто више немам шта да пружим; више ничег за мене нема, чекам крај да будем ослобођен“.
Доктор Вос, који је спровео истраживање међу тинејџерима, а тицало се њиховог занимања за самоубиство, убиства и сатанизам, дошао је до тврђења 40% испитника да песме могу да воде самоубиству или злочину; Ево неких изјава младих људи које је доктор анкетирао:“Видео сам да се десило другару из оделења – песма их може гурнути преко ивице“; „Песме и речи су јако моћне; нарочито ако потичу од бенда кога они цене“. Доктор Вос своје истраживање закључује овако:“На овом месту мог истраживања, рекао бих да, док не сазнамо како овај тип музике заиста делује на адолесценте, за родитеље је животно важно да надзиру оно што њихова деца слушају“.
Свему овоме придружује се и дрога. Од ње су умрли (између осталих) Брајан Џоунс из „Стоунса“, Сид Вишиз из „Секс Пистолса“, Денис Вилсон из „Бич Бојса“, Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Бон Скот из „AC/DC“, Френки Лајмон, Фил Лајнот из „Thin Lizzie“, закључно са Куртом Кобејном из „Нирване“, који је дрогиран, пуцао себи у главу.
Куда све ово води?
„Ми смо на путу за нигдину, придружи нам се!“, певала је група „Talking Heads“ у песми „Road to Nowhere“ (албум „Litlle Creatures“).
Пол Кантор из „Jeffesson Starship“ каже:“Циљ наше музике ја да пробудимо јаз између поколења, да отуђимо децу од родитеља“…
Мик Џегер вели:“Не постоји нешто такво као што је поуздана, породично усмерена рокпесма“.
Niki Sixx из групе „Motley Crue“ вели : „Никад нисмо планирали да будемо било чији узор понашања. Али кад смо то већ постали, настојимо да својим фановима дамо нешто у шта би веровали. На другом албуму рекли смо им да „дозивају ђавола“(„Shout at the Devil“). Многи људи мисле да је то… песма о сатани. То није тачно. То је о супротстављању ауторитета, без обзира да ли је реч о вашим родитељима, вашем професору или вашем шефу. Мислим да је то јако добар савет. Али сам сигуран да ће сваки родитељ који то чује мислити да је реч о издаји“.
Мржња према Хришћанству саставни је део Њу Ејџ делатности рок-бендова. Џим Морисон је на концертима сведочио свој бес према молитви („Petition the Lord With Рrayer“); „Venom“ у песми „Опседнути“ каже: „Опседнут сам свиме што је зло. Захтевам смрт вашег Бога…
Седим на десној руци Господара Сатане/…/ Испијам оно што свештеник исповраћа, водим љубав с умирућом курвом, сатана је мој утеловљени господар“.
„Jethro Tull“ у „Химни 43“: „Ми смо своји сопствени спаситељи, а ако Исус спасава, боље му је да спасе себе“.
У „Књизи о правом Френку Запи“ естравагантни рокер вели:“Најбољи савет свима онима који желе да подижу срећну, ментално здраву децу је: држите њу или њега што даље од цркве“.
Да ово заиста утиче, ево примера. Фан групе „Slayer“ часопису „Sun“ (маја 1989.) послао је писмо следећег садржаја:“Мрзим вашег Бога, Исуса Христа. Сатана је мој господар. Жртвујем му животиње. Мој бог је „Slaver“. Верујем у речи њихових песама“.
Томи Саливен, дечак од 14 година, слушајући хевиметал почео је да води сатанистички дневник. Пошто је мајка покушавала да га спречи у слушању музике насиља и мржње, Саливен ју је искасапио скаутским ножем и побегао; нађен је касније, у врту суседа, са пререзаним венама.
Обесио се.
Да демони могу да компонују, показује пример америчког медијума Розмари Браун, која је објавила књигу „Недовршена симфонија: гласови са оне стране“. Она верује да њу запоседају „душе“ великих композитора прошлости – Шопена, Моцарта, Баха, Листа, Дебисија, Рахмањинова, Брамса, Шумана, итд. Кад је „душа“ опседнута, она свира и записује ноте компонује музичке комаде који по стилу невероватно личе на стилове оних композитора које Браунова помиње. Ове „душе“ је уче окултним вештинама и веровању у реинкарнацију.
Композитор Сирил Скот, који је био окултиста (теозоф) и који је на основу комуникације са духовима написао две књиге („Утицај музике на историју и морал“ и „Музика: њен тајни утицај кроз векове“) од духа са којим је општио сазнао је да су они јако заинтересовани за развој западне музике. Дух му је препоручио да изучаваоцима окултног стави до знања колики је уплив музике на скору окултну еволуцију човечанства. Велики посвећеници света духова рекли су Скоту да планирају музичку будућност.
Ево шта он о томе каже: „Музика ће у будућности бити коришћена да људе доведе у приснији додир са дусима („девама“); људи ће бити кадри да примају позитиван утицај ових бића посећујући концерте на којима ће дуси прикладном свирком бити дозивани… Научно прорачуната музика која је у питању, имаће, било како било, двоструки циљ: призивање дева (духова) и у исти мах стимулацију код слушалаца оних психичких способности које ће их учинити свеснима присуства (духова) и способнима да одговоре на њихов утицај“. Скот је књигу завршио поруком свог духа – водича : „Данас, кад улазимо у ово НОВО ДОБА, тражимо, пре свега путем медија пријемчивих за НАДАХНУТУ МУЗИКУ, да проширимо дух (окултног) јединства и братимљења, и да тако убрзамо (духовно) вибрирање ове планете“. И духови су такве „надахнуте музичаре“ нашли, и почели су да их наводе да пишу „по надахнућу“. У књизи Дејва Ханта, једног од највећих изучавалаца окултизма у САД, „Америка: нови чаробњаков шегрт“ о томе се каже следеће:
„Многе од великих рок звезда биле су дубоко увучене не само у окултизам, него и у отворени сатанизам… Настојећи да опише сопствени „процес надахњивања“ Ленон је рекао: „То је као да си ПОСЕДНУТ: као видовњак или медијум“…
Јоко Оно је о „Битлсима“ једном рекла:“Били су као медијуми. Нису били свесни свега што говоре, али је то долазило из њих“…
Марк Сторас, певач хевибенда „Крокус“, изјавио је за „Циркус“:“ То се не може описати осим ако се каже да је то нека врста загонетне енергије која стиже са метафизичке равни и улази у моје тело. То је скоро као да сте медијум“…
„Литл Ричард“ је имао слична искуства и сатану је открио као извор свог надахнућа:“ Мноме је управљала и усмеравала ме нека друга сила. Сила таме… многи људи не верују да она постоји. Сила ђавола. Сатане“.
Џим Морисон („The Doors“) звао је духове који су га повремено опседали „господарима“ и написао је књигу песама о њима.
Фолкрок уметница Џони Мичел креативност је добијала од свог духа – водича по имену „Арт“. Толико је зависила од “ Арта“ да ништа није могло да је заустави кад би је он „позвао“.
Преовлађује присуство ових „духова“ међу врхунским рокзвездама изгледа да престаје бити случајно, Суперстар Џими Хендрикс, кога су звали „највећи рок гитариста“… „веровао је да је поседнут од стране неког духа“, према исказу Алена Дагласа (близак Хендриксов сарадник, нап. прир.). Хендриксова бивша девојка, Фејн Приџн, рекла је: „Уобичавао је да говори како је неки ђаво или нешто у њему, знате, и да над тим нема никакву контролу; није знао шта га наводи да се понаша онако како се понашао и шта га тера да говори оно што је говорио, и песме… просто су излазиле из њега“.
У раним данима, Џегер и Кит Ричардс из „Стоунса“ били су пријатељи Кроулијевог следбеника Кенета Ангера, члана Ла Вејевог „магијског круга“ из кога је 1966. настала „Црква сатане“. Џегер је компоновао музику за Ангеров филм „Зазивање мог демонског брата“, а Ричардс је требало да глуми ђавола у његовом филму „Луциферов успон“ (није снимљен због кобних знамења која су се екипи стално понављала). Ангер је Џегеру саветовао да на насловну страну ЛПија „Their Satanic Majesties Request“ стави лик ђавола из Кроулијевог шпила тароткарата. И Ричардс и Џегер имали су љубавницу Аниту Палемберг, која се бавила црном магијом. Познат случај из њихове рок биографије је убиство на концерту у Алтамонту 1969. године које је извршила банда „Анђели пакла“ док је Џегер певао „Саучешће за ђавола“ („Simpathy for the Devil“). Ова песма једно време није била извођена на концертима „Стоунса“, да би на турнеји поводом недавног ЛПија „Voodoo Lounge“ њоме завршаван концерт, уз пуштање балона начињеног у виду ђавола. Ричардс је такође изјављивао да „Стоунси“ своје песме стварају као медијуми.
Елис Купер тврди да је своје име добио од духа који га је опсео у току једне спиритистичке сеансе (његово право име је Винсент Фурније). Поред редовних клања живине на бини, инсценецаије гиљотинирања, и слично, он пропагира некрофилију (песма „Cold Ethyl“).
У магазину „Faces“ од новембра 1983. Ози Озборн каже: „Изгледа да никад не знам тачно шта ћу следеће учинити. Изгледа да чиним оно што ми духови кажу да чиним. На тај начин, увек могу неког или нешто да окривим“ (због свог понашања, нап. прир). „Неки пут се осећам као медијум неке силе споља“, рекао је другом приликом. Његова бивша група, „Блек Сабат“, на бини је призивала сатану, а у песми „Master of Reality“ исповедали су сатану као „господара овога света“. Питер Крис, најпознатији бубњар групе „KISS“, изјавио је за часопис „Rolling Stone“ (12. јануар 1978.): „Подједнако верујем и у Бога и у ђавола. Можете користити и једног и другог да би ствари ишле како треба“. Глен Типтон из групе “ Judas Priest“ („Јудин свештеник“) рекао је да постаје луд кад се нађе на бини: „То је као да неко други опседа моје тело“. „Цепелини“ су имали вођу, Џимија Пејџа, који је био ватрени следбеник Алистера Кроулија, а песма „Степенице за небо“ је пуна кроулијевска симболике. У њој се помиње загонетан фрулаш који ће људе, ако га буду слушали, „привести разуму“ и који све позива да му се придруже. Тај фрулаш је Пан, античко божанство са телом и главом човека, а роговима и брадом јарца, као и са козијим папцима. На Кроулијевој сахрани свирана је „Химна Пану“. Пејџ је био власник „Equinox“a, највеће књижаре окултне литературе у Британији. Његова опседнутост Кроулијем била је толика да је купио кућу у којој је некад живео енглески сатаниста. Џон Бонем, бубњар бенда, умро је управо у тој кући 1980. године. Чим је Бонем умро, Роберт Плант, певач групе, напустио је бенд, тврдећи да је Пејџова опседнутост окултизмом директни узрок смрти њиховог бубњара.
У књизи „Сатанизам: да ли је ваша породица безбедна?“, амерички истраживачи Шварц и Емпеј одговарају на питање зашто се неки од рок музичара (очито, све више њих), окрећу сатанизму као надахнућу за своје песме и понашање: „У разговору са некима од музичара увучених у сатанизам, као и са особама које су ти људи консултовали – истраживачима, психолозима, лекарима – ствари су постале јасне. Као и многи други који су изабрали сатанизам уместо Хришћанства, они имају жељу за тренутним задовољењем и самоиспуњењем. „Новац. Надзор. Моћ. Они желе да остваре фантазију живљења посебним животом у великом богатству“, рекао нам је један од психолога чија пракса укључује нека од најважнијих имена рок бизниса. “ И спремни су да умру млади да би платили цену (остварења тог сна, нап. прир.). Увиђају да, ако дају живот млади, могу (претходно) стећи све што желе…“ Стварност овог исказа постаје очита кад читате некрологе рокзвезда. Многи су умрли од алкохолизма, од дрогирања, или несрећа које су плод њиховог подлегања утицају (алкохола и дрога)“…
Јасно је, дакле, да је рок-револуција једна од сржних револуција Њу Ејџа. Дакако, ово није текст о популарној музици, него о њеној злоупотреби: овај текст не саветује шта да слушате, већ како да слушате. Нико не оспорава да је рокмузика имала и добрих песама и добронамерних уметника, али, још једном, ОВДЕ ЈЕ РЕЧ О МАНИПУЛАЦИЈИ МУЗИКОМ, А НЕ О МУЗИЦИ КАО ТАКВОЈ.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *