НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ЊУ ЕЈЏ И НАУКА: РЕЛИГОЗНОСТ МОДЕРНИХ НАУЧНИКА

Ретки научници савременог доба били су, да тако кажемо, „конфесионални“ Хришћани. Они који јесу, бавећи се научним радом, увиђали су да је стварност у највећој могућој мери логосна, христоцентрична, и то су свим срцем исповедали, томе се радовали, то саопштавали. Луј Пастер, познати медицински геније, говорио је да што више ради у лабораторији, то му је вера сличнија простосрдачној вери бретонских сељака. Физичар Макс Планк, велики критичар позитивизма, такође је био религиозан у „конфесионалном“ смислу…
Међутим, таквих примера је мало, мада слободно можемо рећи да је велики број природњака, пре свега физичара, исповедао неку врсту личног осећања Светог, Нуминозног, која је извирала из увида у складно устројство проучаваних природних феномена. Али…Али, када се православни апологети, по угледу на своје западне колеге, хватају за њихове исказе који, ето, говоре да „има Бога“, они то чине врло неопрезно, не удубљујући се у смисао научничких тврдњи пошто оне углавном немају никакве везе са Богооткривеним истинама Хришћанства. Заборављају да су то пука људска мњења, а не “ објективни докази“ Божијег постојања. При том опчињени су мудрошћу ових „великана“, и сматрају да исти, самим тим што кажу нешто о „Божанском поретку“, дају Богу „комплимент“ (што је дакако, непотребно не само Господу, него ни истинским верницима). Ову појаву код протестантских теолога уочио је и оштрој критици подвргао још Серен Кјеркегор у својој расправи „О разлици између генија и апостола“. У њој се, додуше, он иронично осврнуо на склоности протестаната да хвале апостола Павла по сваку цену, пишући, на пример, о његовом „изврсном“ књижевном стилу. Шта ме брига за књижевни стил Светог Павла, вели Кјеркегор. За мене је он Богом послати апостол, а не романописац или песник. Ја њега поштујем јер га поштујем у Христу, а не због његових умних реторско – песничких акробација. Ко свог оца уважава зато што је паметан човек, у ствари га не уважава као оца, него као паметног човека. Бешчести га, једном речју. На сличан начин можемо рећи и за оне који се одушевљавају научничким „има Бога“. Ко то њихово „има“, без осветљења светопредањским бакљама, прима као „комплимент“ Хришћанству, хтео или не, бешчести Хришћанство (а то пре свега значи – бешчести самог себе).
Погледајмо мало типичне примере научничке религиозности.
Пођимо од Алберта Ајнштајна. За њега постоје две ниже врсте религије и једна узвишена. Ниже врсте су: религија страха, најпримитивнији вид доживљавања Савршенства, и морална религија, која је развила појмове добра и зла. И једна и друга су антропоморфне. Самим тим, не достижу пуноту смисла. Врхунска религиозност је космичка: будизам, на пример. Космизам не зна за догме, ни за човеколиког Бога. Најближи су му били јеретици свих времена, а тројица њених апостола Демокрит, Франциско од Асизе и Спиноза. Што се етике тиче, она нема потребе за религијском основом јер се заснива на саосећању, васпитању и социјалној повезаности. Због овакве космичке религиозности, „цркве“ (које?) су увек гониле науку. Религиозност научника састоји се у „заносном дивљењу пред хармонијом природне закономерности, у којој се испољава један такорећи надмоћан ум, да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај“. Физичари морају ићи у потрагу за најопштијим елементарним законима природе да би из њих дедуковали слику света. Елементарни закони не откривају се логички, но интуитивно.
Други велики физичар данашњице, Вернер Хајзенберг, творац принципа неодређености, религију је видио као подлогу етичког деловања док је за њега наука основ за „технички целисходно деловање“. Према томе, религија је нешто лично, а наука има „објективни“ карактер. Религија се не може подвести под судове типа „тачно“ и „погрешно“. Она настаје усвајањем одређеног традиционалног васпитања, као плод појединачних склоности, итд. Наравно, појмови субјективно-објективно у модерној физици већ су одавно постали проблематични; квантна теорија, истичући неопходност посматрача и његовог уплива на стварност огледа, помогла нам је да је оканемо субјектобјект приче прошлости. Математика имагинарних бројева и бескрајних величина заснована је на апстракцијама које превазилазе све оно што би се дало срести у „објективној“ природи. Па ипак, у формулисању и изналажењу нових научних резултата, ова врста математике је неопходна. У једном разговору са Нилсом Бором Хајзенберг је чуо причу о човеку који изнад кућних врата држи потковицу „за срећу“. Иако није веровао у то, ипак ју је ставио – „јер доноси срећу иако не верујеш“. Такав би могао бити однос физичара према Богу. Хајзенберг је веровао у неку безличну душу стварности, у скривену нит хармоније с којом се може доћи у додир.
Докле су дошли постмодерни физичари, наши савременици, људи који свакодневно превазилази дојучерашње закључке науке?
Америчка списатељица Ренее Вебер, аутор неколико књига огледа о проблемима физике, хемије и биологије с краја века, направила је и читав низ интервјуа са познатим научницима и далекоисточним мудрацима, јер она, као и већина интервјуисаних, сматра да су исходишта науке и оријенталне мисли веома сродна. Према њој, основна особина науке са којом живимо и индуистичко – будистичке мисли је „потрага за Јединством“. Са тим у вези, наука је покушај да се појми стварност и као таква „квазирелигијска делатност у најширем смислу те речи“ (Џорџ Волд).
Наука и мистика имају исти корен: чуђење, страх и запрепашћеност. Оне скупа сведоче о јединственој нуминозној стварности, о безличној божанствености која стоји иза сваког Бога. Ведско божанство Кришна тако и каже свом следбенику Арџуни:“Којим год именом да ме назовеш, ја ћу ти одговарати“. Знање о универзалној повезаности имали су великани попут Хермеса Трисмегиста, митског оснивача античке алхемије, Парменида, Питагоре, Платона и Спинозе. Они су код себе развили КОСМИЧКУ СВЕСНОСТ, која им је дала увид у структуру ствари. Савремени нуклеарни физичар Дејвид Бом, следећи закључке ове традиције, сведочи:“Људи у прошлости су имали увид у то да постоји некаква интелигенција која је организовала универзум, персонализовали су је и назвали „Бог“.
Познати будистички мислилац лама Анагарика Говинда у огледу „О твари и маји“ казује нам да је модерна физика дошла до истог закључка до кога је дошао далеки Исток: цео свет је маја (привид, илузија). Пошто не можемо да изађемо из света, то смо и ми сами – „велови маје“, љуске око ништавила.
Доказујући своју тезу о јединству научно-мистичког увида, Веберова је разговарала и са Бедом Грифитсом, папским калуђером који живи у Индији, у манастиру-ашраму. Писац књига „Космичко откривење“ и „Венчање Истока и Запада“ одушевљен је индуизмом због његове „сакралне визије“: ту је све свето – вода, храна, купање, зидање. Од читавог Хришћанства њему је најближа његова „езотерна традиција“: Ориген и платонизам Светог Григорија Нисијског. Циљ његових медитација је мир, склад и тишина – у томе је сав смисао духовности Истока и Запада.
Савремени белгијски физичар руског порекла Иља Пригожин, творац теорије о „успаваним честицама“ („хипноима“) каже да је западна наука коначно дошла у ћорсокак због своје идеје да у средишту има Бога или научника који поседују вечну мудрост и уче нас да су закони природе вечни. Према њему, Хајдегерово питање зашто постоји пре нешто него ништа уопште није важно. Оно може бити важно само ако постоји неко Биће које нас је створило. Од неандертала до дана данашњег нама је једино битно да испитамо постојање у које смо бачени.
Чувени теоријски физичар Стивен Хоукинг, човек који истражује „црне рупе“ (једна од омиљених маштарија модерне астрофизике: звезде толико масивне да гутају чак и светлост) и питање „раног космоса“ сматра да је Бог нека врста „ивице космоса“ која је све ставила у погон. Он нема везе са моралним бићем: то је начело синонимично са законима универзума. „Ми верујемо да је космос логичан и прелеп, али избегавамо реч “ Бог“, вели Хоукинг.
Шта се из наведених примера може закључити?

1. Савремени научници верују да у космосу постоји склад иза кога је некаква интелигенција.
2. Та интелигенција је безлична.
3. Највиша религиозност је космичка:осећање свејединства стварности прожете „божанским начелима“(дакле, пантеизам).
4. Ништа није само субјективно, ни само објективно: стварност је међузависна.
5. Класична религија типа Хришћанства основа је морала, али није најсавршенија у смислу познавања „праве“ стварности.

Према томе, кад неко од научника наших дана говори о Богу, треба знати: то је најчешће „Бог философа“, а не Бог Авраама, Исака и Јакова; безлична енергија, а не Света Тројица. Пророци ове религиозности су западни и источни херметисти и окултисти, пантеисти и теософи који су учили да је свет БОЖАНСТВЕН ПО ПРИРОДИ, а Бога доживљавали као аперсонални „океан блаженства“ у који се може уронити ослобађањем од илузије појавног.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *