НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

КЊИЖЕВНО ДЕЛО ИЛИ ПОЗИВ НА ГАТАЊЕ

Још од романтизма у европској књижевности се претендује на апсолутну слободу стваралаштва; са Бодлером та слобода улази у област сатанске самовоље; авангардни правци више не стварају, него ПРОГЛАШАВАЈУ своје производе УМЕТНИЧКИМ ДЕЛИМА (тако је Марсел Дишан, знаменити дадаиста, за „уметничко дело“ прогласио један – писоар!). Уметност је прешла „са оне стране добра и зла“ и ушла у предео у коме се, како рече Момчило Настасијевић, „целина симулира вештином“. У таквој, „постмодерној“ атмосфери је светлост дана угледала и књига историчара књижевности и писца Милорада Павића „Последња љубав у Цариграду“, са поднасловом „Књига за гатање“. Ово дело је, након његових „романа-речника“, „романа-укрштенице“, и сличних литерарних акробација које су нашем писцу донеле углед и славу светских размера, ПРОГЛАШЕНО РОМАНОМ који треба да буде ишчитан уз употребу магијских тароткарата за гатање. Уз сваку књигу иде по комплет тароткарата и даје се упутство за њихову употребу.
Не улазећи у књижевноуметничку анализу дела човека кога неки називају „последњим изданком светогорске књижевне школе“ (тиме се хоће, барем у србском контексту, рећи да је он, наводно, наследник Доментијана, Теодосија, инока Исаије, итд.), дужни смо да православном читаоцу дамо једно обавештење. Као и „Ји Ђинг“, далекоисточна гатарска књига, тарот припада свету магије и окултизма. То су гатарске карте чије порекло није сасвим јасно (неки сматрају да су индијског, неки да су египатског, други веле да су јеврејског, па чак и „византијског“ порекла).
Обилато су, кроз векове, коришћене у разним видовима магијских операција, а на Западу их је нарочито популаризовао сатаниста Алистер Кроули. Павићево занимање за тарот, према Гордани Брајовић, није усамљено у свету: у САД, каже она, „јунаци са тарот карата ходају бродвејском сценом…
Тарот новеле продају се на улицама, таротдизајн користе текстилне фабрике. Тарот постери, сувенири с тарот картама, честитке за породична и љубавна честитања, накит, орнаменти, привесци“ („Вечерње новости“, 17. октобар 1994.). За Америку то није чудно, кад се зна колико је тамо окултизам присутан у свим његовим формама.
То што, можда, није чудно за Америку чудно је, међутим, за Србију, земљу којом је ходао Свети Сава, где се, ето, сад под видом књижевности нуди масовна иницијација у магијско-гатарску вештину гледања у тарот-карте. Православна Црква, држећи се става изреченог њеним Спаситељем: “ Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за Мном“, ником не жели да намеће своје становиште, али је своје вернике дужна да упозори да се ни у ком случају не упуштају у употребу тарот-карата, под било каквим изговором (па чак и „књижевним“). Ниједан вид гатања није од Бога – сваки је од демона; гатањем човек ступа у додир са демонским светом и, ако се не покаје и исповеди, ризикује да изгуби вечно спасење (о забрани овога види старозаветну Књигу Закона поновљених, 18,10-12). По светоотачким и светосаборским канонима они који су се гатањем бавили одлучивани су од Светог Причешћа ШЕСТ ГОДИНА.
Литерарне акробације („постмодерне“, како се сад то „стручно“ каже) које воде у окултизам никако не могу да имају везу са светим Србима – подвижницима и слугама Речи Божје, са Доментијаном и Теодосијем, а понајмање са свештеним царством Ромеја, Византијом, која је Словене крстила и причестила Христом.

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *