НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

НОВО ДОБА И КЛОНИРАЊЕ ЉУДИ

Недавно постигнути договор 19 европских земаља (од укупно 40) о забрани клонирања људи, међу којима су и Словенија и Македонија, али не и Енглеска и Немачка, представља покушај отпора једној модерној делатности којој се исход не види. Мада је потписани Протокол додатак Европској конвенцији о људским правима у биомедицини и мада се земље потписнице њиме обавезују на стварање најстрожих законских санкција против евентуалних прекршитеља, цела ствар подсећа на енглеско црвено барјаче од пре неких 177 година.
Наиме, када је 1821. године између Стоктона и Дарлингтона у Енглеској кренула прва јавна железница Џорџа Стивенсона, јавност је била и задивљена и уплашена. Брзина тог воза још увек није премашивала брзину кочија, али је, за сваки случај, донет пропис по којем је испред Стинвенсенове локомотиве морао да иде, пешке наравно, железнички службеник са црвеним барјачетом и да благовремено упозорава све који би се могли наћи на прузи. То, ипак, није спречило самоуког проналазача да осам година касније, на новоизграђеној прузи Ливерпул-Манчестер, новом локомотивом „Рокет“ постигне за оно време вртоглаву брзину од 46,5 км на час! Нови прописи о безбедности железничког саобраћаја уклонили су оног пешака са барјачетом, јер се увидело да он кочи прогрес.

Душе су распородате, остају клони

Вероватно је и то био израз британског схватања слободе у научним истраживањима којим је објашњено њихово садашње уздржавање од потписивања поменутог Протокола. А што се Немачке тиче, она је после 1945. године добро запамтила где је „танак лед“ у медицинским истраживањима (којима је на челу стајао др Јозеф Менгеле), па се већ и без овог Протокола обезбедила врло строгим законима, којима се забрањује свако експериментисање на људском ембриону. Сатански доктор који је трагао за отелотворењем немачког „натчовека“ измакао је руци правде и, по свему судећи, скончао негде у Јужној Америци. Али његов вампирски дух још увек лута светом и налази уточиште у главама генетичара који, зарад таштине и користољубља, одбацују стародревне медицинске постулате.
Отварајући 12. јануара ове године у Паризу Конференцију националних етичких комитета чланица Савета Европе француски председник Жак Ширак је, као и многи после њега, сагласан да је клонирање људи „морално неприхватљиво“. Али је изразио и бојазан да забрана ове работе у европским земљама неће много вредети ако се другде буде наставила.
Стрепња долази из Сједињених Држава, где је др Ричард Сид, познати истраживач у области вештачког оплођавања жена (и, претходно, женки сисара), свету финансијера изложио невероватно профитабилан бизнис у производњи људских дупликата, клонова, који треба да почну на његовој клиници „Хјуман клон“ у Чикагу. Тренутно му је потребна иницијална инјекција од два милиона долара. То је заиста ситница ако се има у виду да око пет хиљада брачних парова већ седи пред његовим вратима, чекајући услуге у стварању клонираних потомака, по цени од пет до петнаест хиљада долара. Бруто профит је лако израчунати. Али др Сид својим програмом предвиђа отварање још тридесетак специјализованих клиника широм САД и земљама које се не гаде овог бизниса. Просечна цена клонирања би се смањила, када годишња производња клониране новорођенчади достигне планирани ниво од двеста хиљада јединки.

Зачеће без учешћа мушкарца, радост за феминисткиње!

Тих двеста хиљада клонираних беба годишње које обећава др Сид, није намењена ублажавању родитељске чежње бездетних бракова, већ првенствено представљају индустрију резервних органа, према којој су постојеће комерцијалне „банке људских органа“ обичне пиљарнице. Јер њихов садашњи асортиман представљају само органи људи смртно страдалих у разним несрећама, и који се, ако физиолошки одговарају купцима, хируршким путем уграђају уместо оболелих или дотрајалих. Набављају се легално, по тржишним принципима, поклоном или куповином од живих давалаца, или од њихових рођака, али се већ јављају и банде криминалаца које киднапују живу и здраву децу и младе људе, најчешће у неразвијеним земљама Азије, Африке и Јужне Америке.
Др Стојан Адашевић, искусни београдски специјалиста гинеколог-акушер, који се већ десетак година бори за забрану абортуса, доказујући да је то легализовано убијање нерођене деце, неспојиво са лекарском и хришћанско етиком, рекао нам је да му је, као и многим другим његовим колегама, познато како се клонирање изводи, али да је ужаснут када треба говорити о његовим последицама.
Најпре, то више није никаква новост у научном смислу, поготово не за оне који су се у својој лекарској пракси бавили вештачким оплођивањем – каже др Адашевић. – Разуме се, све је почело на лабораторијским животињама, жабама, пацовима и тако даље, све док се није дошло до овце Доли. Суштина је у томе да се хируршким путем из женског зрелог а неоплођеног јајашца издвоји језгро, а на његово место усади бело крвно зрнце, добијено из неке његове ћелије. Остатак женског јајашца прихвата то ново језгро и започиње даљи развој, као да је у питању оплођење сперматозоидом. Стварање људске јединке природним путем започиње када се сједине 23 хромозома језгра женског јајашца са такође 23 хромозома сперматозоида, односно мушке јајне ћелије. Новорођенче у том случају има измешане особине оба родитеља. Али у случају клонирања, тог мешања нема, јер доминира само унети хромозомски материјал. То практично значи да је клонирање могуће и без учешћа мушкарца, што посебно одушевљава феминистикиње… Ова тенденција не ствара нимало ружичасту перспективу за човечанство у 21. веку. Срећом, за сада техничко остварење ових процеса је веома тешко и сложено.
Историјски гледано – наставља др Адашевић – клонирање је продужетак експериментисања са вештачким оплођивањем које је почело још у XVIII веку. На почетку овог века један лекар у Аустралији прославио се лечећи неплодност жена. Завршило се скандалозним открићем да је он своје пацијенткиње „нероткиње“ због стерилитета мужа оплођавао сопственим сперматозоидима, приликом гинеколошког прегледа, чак и у присуству њихових мужева који нису знали шта се дешава. Испоставило се да је дотични доктор на тај начин „произвео“ око две хиљаде деце! При том, да ствар не би била сумњива, бирао је парове који су имали њему сличне генетске особине, водећи рачуна о боји очију, тена и косе.

Концлогори будућности на видику

– И тако све до открића да је могуће и вантелесно зачеће, што је најпре добило практичну примену у ветерини. На пример, код нас на фармама ПКБ-а. Било је одмах јасно да оно што је могло да се оствари код сисара, може и код људи. Када се не тако давно појавила прва девојчица у епрувети, међу првим честиткама била је и честитка римског бискупа, дакле римског папе. Међутим, нешто касније се став Римске курије, па и самог њеног шефа, нагло мења и они оштро осуђују вантелесну оплодњу.
При сваком новом биомедицинском покушају треба добро проценити све могуће последице, па у том смислу треба гледати и на тек потписани Протокол о забрани клонирања у већини европских земаља. Уз поштовање за научноистраживачки рад који је човеку омогућио да се меша у нешто што је од постанка цивилизације било у домену Божије воље, разумљиво је и да Црква мора да заузима јасне ставове. Нажалост, наша Црква у нашој јадној Србији о таквим проблемима, колико ја знам, врло мало размишља а још мање говори – каже др Адашевић.
– Ми смо данас суочени са могућношћу да се асексуално стварају људска бића, у материцама жена сведених на ниво инкубатора, или нешто боље – кокошака носиља. Постоји и теоријска назнака да ће се можда материце жена моћи заменити материцама шимпанзи! Емоције, или оно што се назива мајчинском љубављу према сопственом детету овде су искључене, или бар максимално редуковане и нико данас не зна какве ће то имати реперкусије на психичко здравље новорођеног клона. Поготово евентуално рођеног од шимпанзе! У сваком случају, то биће се производи са циљем да се развија и живи до десете године живота, а онда подвргне оперативном одузимању делова организма, зарад уграђивања онима који су толико богати да то могу да плате и који су дали свој генетски материјал (на клонирање). Зар то није остварење хитлеровско-менгелеовских најцрњих снова о „иберменшу“? Нацистички логори би, према оваквим установама, изгледали као забавни друштвени клубови.
Бескрупулозни следбеници др Менгелеа вероватно и ту имају решење: манипулацијама на мозгу могуће је људско биће свести на ниво дигестивног тубуса, то јест организма који се са једне стране храни, а са друге избацује фекалије и урин. Такве ужасе, о којима се не усуђујем ни да мислим, данас је могуће видети само по азилима оне несрећне деце која су прележала тежак менингитис: изгледају лепо, права и здрава, али је свака комуникација са њима немогућа…
Дакле, све у свему једна ужасна визија. И мада Југославија није учествовала на париској конференцији против клонирања, Српска Православна Црква би морала, као морални и духовни стожер Српског народа, заједно са нашим генетичарима и лекарима да расправља о томе и донесе свој суд.

Крвопијци и чедоморци

Др Адашевић каже да су у том смислу већ и раније пропуштани важни возови:
Не могу да кажем да ли се неко од наших лекара бавио, на пример, такозваном ћелијском терапијом која је још пред Другог светског рата зачета на швајцарским клиникама. Наиме, данас се поуздано зна да је успешна замена органа могућа једино између једнојајчаних близнаца. Клонирано биће је, са физиолошког становишта, једнојајни близанац са даваоцем генетског материјала без обзира што је он старији 56, 60 или, ускоро, можда и 300 година…
Но, вратимо се тзв. ћелијској терапији. Званично никад није дато право објашњење овог поступка. Лекари, који су се тиме бавили, тврдили су да користе ћелије нерођене јагњади. Из гравидне овце, која је убијана, вађено је нерођено и недонесено јагње, као што се чини приликом производње чувених астраганских крзна или каркаула. Из таквог јагњета ваде се ћелије тимуса, жлезде иза грудне кости које се затим, после извесних поступака, убризгавају човеку ради подмлађивања. Таквој интервенцији подвргао се и Винстон Черчил, како сам сазнао из једног чланка у „Илустрованој Политици“ од 11. децембра 1990. године. Међутим, познато је да се ништа животињско не може пресадити у људски организам. Да би се нешто „прихватило“ у јединки примаоца, давалац мора да има што приближнију крвну и ткивну групу. Тако се сада по кулоарима медицинских стручњака може чути да се у овим операцијама нису ни раније користиле ћелије тимуса јагањаца, него нерођене деце, побачене из неког разлога.
У поменутом чланку наводи се да је из САД загребачкој болници „Јосип Кајфеш“ својевремено нуђен откуп до седам хиљада фетуса годишње. Зашто? Па, вероватно, за подмлађивање одртавелих милионера и политичара. Зли језици тврде да се ћелијска терапија примењивала у највећој тајности и у нашој земљи. И мада ту није реч о клонирању, са људског и хришћанског становишта то је, такође, тежак злочин и грех. Ако друштво није у стању да се енергично одупре таквим стварима, онда тај отпор треба да организује Црква.
– Можда превише очекујете од Српске Православне Цркве која се тек сада враћа у друштвени живот из кога је пола века на све начине истискивана?
– То је тачно – каже др Адашевић – али ја, као велики грешник који се већ годинама кајем и кајаћу се до краја живота, желим да наша Црква буде на нивоу Светих Отаца који су овај народ одржали кроз толике векове.
Какав сте ви грешник?
– Ја сам 1988. године извршио последњи од многих абортуса и то на вереници једног свог блиског рођака. У току те операције, чије детаље не могу да изнесем без потресености, мени се скинула мрена рутинираног гинекологаабортера и са ужасом сам у себи открио убицу! Тада сам се заклео да никад више то нећу чинити.
Моје размишљање одвело ме је консултовању двотомних „Правила Православне Цркве са тумачењима“ чувеног епископа далматинског Никодима Милаша из 1895. и 1896. године, штампаних у Новом Саду, као и списима великог теолога Јустина Поповића. О намерном абортусу се ту недвосмислено каже да је реч о чедоморству и убиству. Пошто су се у прошлом веку тиме осим нежељених трудница бавиле и разне бабице, свима заједно се прописује десетогодишње кајање. „Не треба уосталом продужити до краја живота вријеме њиховога покајања, него их треба примити после десетогодишњег рока и судити о излијечењу њиховом не по времену, него по начину кајања“, закључује се у Правилу 2. Василија Великог, које наводи епископ Милаш.
Ако сам ја, дакле, могао сазнати шта је воља наше Свете Цркве, онда су то и други лекари православне вере дужни да учине и усвоје. Нажалост, садашњи пастирски рад СПЦ опасно је толерантан према оним лекарима који су, уствари, утробни чедоморци-абортери, па не само да их не одвраћају од тог злочина, него им још и освећују славски колач и у њиховој кући једу славско живот натопљено крвљу невине деце! Ја се са тим никада не могу помирити, јер сви ми знамо којим су новцем материјална добра у тим домовима набављена – завршава др Адашевић

разговор водио:
Бранко Ђурица

НИН, 18. фебрур 1998.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *