НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Људмила Перепјелкина
БОГОХУЛСТВА САВРЕМЕНОГ ЕКУМЕНИЗМА

„Свесмешљиви ад“

Богоборна и христоборна страна екуменизма са нарочитом очигледношћу очитује се у тежњи екумениста да створе нове „литургијске стилове“. Тако они дозвољавају а понекад и поздрављају праћење „богослужења“ ултрамодерном оркестарском, џез и рокмузиком која би требало да „ободри“ оне који се моле, особито младе. Омладински журнал „Ризик“, који у Женеви издаје Екуменистички савез цркава пропагира „живи литургијски стил“. Богохулна распојасаност тог „црквеног“ часописа је безгранична. Тако је на једној од његових страна без коментара великим кривим словима била одштампана нападна антихришћанска порука: „Ваплоћење се још није збило“ (The Incarnation not yet taken place). Исти тај „Ризик“ тврди и то да је „ударање у бубњеве исто тако добро као и звон црквених звона“ (Risk, vol. V N.N. 3/4 Geneve, 1969, p. 4, 4. 46).
Своја богослужења екуменисти прате не само оркестарском музиком но и најразличитијим између осталог и „евангелистичким“ или „хришћанским“ плесом. Примјетимо да и сам назив „евангелистички“ за плес, који је постао злокобна појава нашега времена у тијесној вези сатанизмом, носи у себи лажљиву ругобу и ђавољи подсмијех над благом вијешћу Христа Спаситеља.
Рокенрол или „рок“, поставши планетарном коби младих свију земаља, већ много година преноси своју вијест… из преисподње, да би обогаљио, развратио или сасвим упропастио што већи број младих, емоционално незаштићених људи.
Екуменисти воле најразличитије „забаве“ и разоноде (то је онај „свесмешљиви ад“ о коме говори православна молитва!). Они, као што смо рекли, воле и све могуће плесове. Чак и молитву „Оче наш“ екуменисти „плешу“! О том страшном чину без имало зазора пише поменути екуменистички часопис, причајући како је за вријеме „евхаристије“ коју је вршио један пастор, индијски екумениста Рони Секвеира плесао молитву „Оче наш“. Снимак објављен у часопису демонстрира “ игру као средство литургијског израза“, што је била и тема докторске дисертације дотичног индијског плесача.
Ове дрске, богохулне новотарије неспојиве су са православним поимањем богослужења, посебно, црквеног појања. Угодници Божији свагда су на црквено појање гледали као на средство за распламсавање молитвено/покајног расположења оних који се моле, које нас узноси горе у нетљени свијет Духа Светога. Благодатно црквено појање молитава припомаже приближавање душе Богу. Православно богослужење открива пред онима који се моле други, виши свијет, помаже нам да божанствену Литургију осјетимо као небеску службу, које се врши овдје доље, на земљи. По ријечима св. Јована Златоустог, „на небу славослове Ангели, на земљи људи. У црквама људи образују хорове, који подражавају ангелском славословљу; на небу Серафими поју Трисвету пјесму, на земљи ту исту пјесму узноси мноштво људских бића – и тако се твори заједничка светковина небеских и земних створења, јединствена благодарност, јединствено усхићење, јединствено у хору радосно стајање. Оно је устројено неизреченим снисхоћењем Господа, састављено Духом Светим, сазвучја саткана благовољењем Оца!“

Молитва за мир у Асизију

Уосталом, екуменизам не показује данас свој зверски, апокалиптички лик само мећу младима. Не тако давно, 27. октобра 1986. г. папа Јован Павле II сазвао је био у Асизију (Италија) 150 представника разних религија ради „опште молитве за мир“. Ту су биле представљене све религијске нијансе које постоје на земљи, чак и сатанослужитељи разних дивљих племена Африке и америчких Индијанаца. Тибетски Далај Лама пожурио је да се међу првима одазове папином позиву. Шокантно заједничко мољење свих тих религиозних група обављено је у хришћанској базилици „Света Марија Ангела“ у Асизију, у којој су се у својим ритуалним одеждама јавили будисти и дивљи идолопоклонички племенски вођи… Папа је гануто гледао на различите манифестације својих званица. Приклонивши главу, „са побожношћу“ је гледао на „лулу мира“, коју су пушиле у част великог небеског духа две индијанске поглавице… Један од њих изјавио је тада, да „прије него што нађемо мир унутра у својим срцима, треба да га успоставимо на земљи“, изражавајући тиме потпуну супротстављеност своје религије Хришћанству. А у храму Светог Гргура индијански поглавица из Америке изјавио је да се, напоредо са традиционалним демонослужењем коме је одан и које на овом скупу представља, осећа у исти мах и римокатоликом.

Канбера – хула на Духа Светога

Сваки нови екуменски сусрет доноси нешто ново, нешто духовно још страшније. То је посебно показала VII екуменска Скупштина Екуменистичког савјета Цркава, одржана 720. фебруара 1992. г. у Канбери. Главна тема скупштинског засиједања био је Дух Свети: „Дођи, Душе Свети, обнови сву твар!“ „Интересантно је примјетити да су се током цјелокупне историје Цркве јеретици и богоодступници дјелима или ријечима вазда спотицали о Духа Светога и узносили хуле на Њега, што им се, по ријечима нашега Господа, „неће опростити ни у овом вијеку ни у будућем“ (Мт. 12, 31).
Иступање учеснице из Кореје, професора богословља презбитеријанке др Чунг, било је, у складу са темом скупштине, такође посвећено духу, тачније – „духовима“ (!). Овај „предавач“ демонстрирала је сеансу, која представља мјешавину црне магије и спиритизма: окружена ритуалним маскама, она је на својим длановима запалила пламен, пратећи то басмама које је изговарала на енглеском језику. Учесници скупштине видјели су и слушали тај богохулни чин, а неки и учествовали у њему, који је започео ријечима: „Добро дошао, Свети Душе: нека нам Твој ритам да бодрост! Дођи, Свети Душе и обнови васељену!“ Одмах послије тога почело је призивање духова младенаца, које је убио Ирод, душа домородаца разних земаља, који су погинули у колонијалним ратовима, душе убијених у Кини и Литванији! „Није професорка заборавила и духа земље, ваздуха и воде… На крају је дозвала: “ Дођи, душе Исуса, који је био распет на крст“! (Ове ријечи наведене су тачно онако како су се чуле у документарном филму „Цркве усред Канбере“, који нам је, заједно са штампаним текстом доставила финска телевизија; филм је, иначе, био приказан и на финској TB 1).
Послије свога иступања корејска екуменисткиња топло се захвалила учесницима скупштине на пажњи указаној њеном предавању. Између осталога, рекла је и ово: „Ја сматрам да је сва ствар у власти. Пут показује онај ко има власт. Ко то може да чини, када је ријеч о сили Духа Светога? До сада право да на то указују припадало је црквеним властима, светим оцима, мужевима, научницима и класи привилегованих из цивилизованих земаља. Али, ја изјављујем да ми представљамо ново, постколонијално покољење, ми смо нова парадигма, ново вино, које се не може улијевати у старе мјехове… И овдје Свети Дух врши своје дјело, обнављајући цркву, помаже човјечанству да преживи“. Дакле, нова парадигма нове цркве!? То је оно страшно наличје екуменизма, те страшне појаве наших дана која воли да дјелује у хуманитарним, егалитарним и мирољубивим одјеждама.
На тој светској скупштини било је и много других дрских изазова Хришћанству… Интересантно би било знати какав је одјек код тамо присутних „православних екумениста“ имао позив мужеложника (хомосексуалаца) и женеложница (лезбијки) да буду „као сексуална мањина“ узети у заштиту напоредо са угњетаваним жртвама расизма!? Тај позив, одштампан на другој страни билтена XII Скупштине Екуменистичко савјета цркава, саопштава да је њих (содомите) на Скупштини представљала делегација на челу са најстаријом „свештеницом“ Ненси Вилсон, заједно са „пасторима“ Кит Чери и Стив Питерсом, који су чланови међународне организације мужеложника и женеложница при Савјету цркава (!) Исти тај билтен више пута је објављивао текстове у којима се изражава солидарност са екуменистима хомосексуалцима, банализујући самим тим содомски гријех и постављајући га као норму (Assembly Line Canberra, N3, р. 2, N6, р. 2, N10 р. 2).
Савремени заштитници „сексуалних мањина“ како се данас еуфемистички називају они који су огрезнули у порок развратника, требало би да се сјете суда Божијег над Содомом и Гомором. Свето Писмо (Пост. 18, 2022 и 19, 129) даје јасан одговор на питање о мужеложништву (и његовој женској варијанти). Црква тај гријех сматра смртним, тј. гријехом који ако остане непокајан води ка вјечној пропасти. Зато покушаји „биолошког“, „генетичког“, „социјалног“ или каквог другог начина оправдавања содомита јесу штетни и за људске душе погубни.
Дозвољеност свега, карактеристична за савремени свијет који тежи да мрзост и гријех озакони, та сведозвољеност је слобода оних који иду у пропаст!
Током ове скупштине држана су и најразличитија „богослужења“: „Мисе“ содомита, „ћутљиве службе“ квекера, „врела“ богослужења Евангелистичке ‘цркве’… Полунаги афрички и абориџински музиканти су својом заглушујућом музиком вјероватно стварали својеврсни звуковни фон заједничких, интерконфесионалних молитава, које припремају тле за „сједињење свих у евхаристичкој заједници“?!…

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *