НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ПРЕТЕЧЕ НОВОГ ДОБА

Јелена Петровна Блавацка

Рођена је 1831. године у Русији. Кажу да је њена мајка на самрти благодарила Богу што неће видети шта ће се збити са њеном необичном кћерком. Као дете, причала је са животињама, а деци волела да казује застрашујуће повести. Имала је медијумистичке дарове. У стању транса виђала је огромног Индуса са белим турбаном на глави. Тврдила је да га је касније упознала у Енглеској и да ју је он послао у Индију, са задатком да оснује Теозофско друштво.
У седамнаестој години живота се удала за неког старог генерала. Брак је трајао само три месеца. Побегла је од њега. Касније је изјавила: „Не желим да будем роб ни самом Богу, а камоли мушкарцу… Жена проналази своју срећу у стицању натприродних моћи. Љубав је само лош сан, кошмар“.
Кључне књиге су јој „Разоткривена Изида“ и „Тајна доктрина“. Тврдила је да су јој књиге диктирали „узвишени учитељи мудрости“ пореклом са Тибета – духовна бића. Идеја о духовима који руководе човековом спиритуалном еволуцијом није била страна европском окултизму још од Ренесансе: тако је енглески маг елизабетиског доба, Џон Ди, од „анђела“ добио ритуални „енохијански језик“; духови водичи имају велику улогу међу розенкројицерима… Оно што је, међутим, најзанимљивије то је однос масона према духовним бићима. У књизи масонског идеолога в.с. Вилмсхерста „Значење слободног зидарства“ које је у Осјеку изашла 1938. године, овај аутор подсјећа своју сабраћу из Ложа: „Но, најпосле, морам вас замолити да се сетите, подударно свеопштим нацртима нашега система, сваки Мајстор Ложе је само символ и замена, и да иза њега, и иза свих великих часника масонске хијерархије, стоји „Велика Бела Глава“, „Велики Иницијатор“ и Велики мајстор свих правих Масона целог Универзума, били чланови нашега Савеза или не. Њему ваља да се поклонимо уз захвалност за непроцењиви дар који нам је припао у овом нашем Реду; и ја вас све препоручујем његовој заштити и његовом просвећеном вођству у дубље мистерије Реда“.
Духови су Блавацку уверили како је „Бог“ безлично Надбиће, из кога је космос еманирао; човјек је по природи божанствен и кроз окултну еволуцију то увиђа; расе на планети смјењују једна другу, и на помолу је нова раса, раса надљуди, који ће владати светом. Теозофија је понудила себе као „синтезу свих религија“. Блавацка је знак свог друштва изабрала „крст џајина“, свастику, приписујући јој силе и моћи какве немају остали символи. Што се Хришћанства тиче, позивала се на гностичарско предање „скривеног Исусов учења“, које се поклапа са будизмом и индуизмом. Такође, Блавацка је исповедала своју веру у Луцифера, змију која је „просветлила човечанство“, нудећи му нову слику добра и зла.
Књиге Блавацке веома су утицале на Хитлера. Џозеф Кар у својој студији „The Twisted Cross“ каже следеће:
„Темељи и нацизма и Њу Ејџ покрета и његове философије налазе се у окултним учењима која су била популарна у позном XIX веку захваљујући теософском покрету. И нацизам и Њу Ејџ веома зависе од учења Јелена Блавацки (“ Тајна доктрина“ и „Разоткривена Изида“). Од теософа је Хитлер преузео своје теорије о расама и њиховом пореклу и идеји о надзиратељској хијерархији посвећеника. И теософи свог времена и нацисти веровали су да човечанство води виша бића, надљуди, који живе у удаљеним областима планете, каква је пустиња Гоби (Западна Кина) или област хималајског народа на Тибету. Постојала је снажна тибетанска и кинеска заједница у Берлину управо због окултистичких интересовања у немачком друштву, и Хитлер их је проширивао новим емигрантима када је дошао на власт. Године 1941. у Берлину је живело више од хиљаду Тибетанаца“.
Године 1891. на чело теозофског покрета стала је Ана Безант (1847-1933). Она је свог усвојеника, Џидуа Кришнамуртија, прогласила очекиваним теозофским месијом, Мајтрејом, али је младић ту почаст одбио и напустио теозофске кругове, основавши своју мистичарску школу. После Безантове на чело покрета дошла је Алиса Бјели.

Алиса Бејли

Алису Бејли је водио дух Џвал Кхул. За живота (живела је од 1880. до 1949.) написала је преко 20 књига, руковођена идејом о окултном буђењу човечанства и његових спиритуалних сила. Двадесетих година овог века у Њујорку је основала Издавачку компанију Луцифер („Lucifer Publishing Сотрапу“), која је касније постала „Lucis Trust“ (данас је са том издавачком кућом повезано око 6000 људи; међу пријатељима куће су Хенри Кисинџер, Џорџ Шулц, Дејвид Рокфелер, итд.)
Бејлијева је у младости била хришћанка, али је, после неуспешног брака, почела да се занима за онострано, и до руку јој је дошла „Тајна доктрина“ Блавацке. По њеном сведочењу, док је читала књигу своје претходнице, схватила је да у свету постоји план којим руководе „виша бића“. На планети се смењује једна по једна раса, и припрема се скок ка „натчовештву“. „Узвишени учитељи“ и „духовна хијерархија“ која стоји иза Плана су они „представници човечанства који су тријумфовали над материјом“ и постали божанска бића, па желе да на том путу помогну својој млађој и слабијој браћи у телу. Они су остварења Плана веома убрзали, и то од доба Блавацке, тако да је остварење истог ишло у три фазе:

1. ПРИПРЕМА, коју је обавила Јелена Блавацка, од 1875. до 1890;
2. МЕЂУИГРА, од 1919. до 1949, када је активна Бејлијева;
3. ОТКРИВЕЊЕ, усмерено према целом свету, које је требало објавити 1975, користећи радио, телевизију, филм и сва доступна техничка средства.
Бејлијева је маштала о претварању савременог друштва у неку врсту нове Атлантиде. Према новодопцима, Атлантида је била заједница највећих мистичких моћи, коју је уништио потоп (нимало случајно; потоп је дошао као казна љубави Божје због умноженог људског безакоња, а нарочито бављења магијом /Пост. 6, 4/).
Чему је Бејлијеву учио Тибетанац Џвал Кхул?
Као што смо рекли, основна идеја „откривења“ била је духовна еволуција; еволуција се постиже путем читавог низа нових инкарнација, које замењују хришћанску веру у Васкрсење и Суд Божји; астрологија најављује епоху која долази; медитација, која се муњевито шири са Истока на Запад, ускоро ће постати пракса већег броја негдашњих Хришћана и замениће „старомодну“ молитву. Да би човек ушао у општење са духовима – водичима, треба да се препусти измењеним стањима свести, која се, поред медитације, остварује и путем узимања халуциногених дрога, визуализације, астралне пројекције, итд.
Најмоћније средство за остварење Плана је удруживање медитаната у тзв. „троуглове“, који призивају снаге светлости и добре воље. Приликом тог призивања (инвокације), „троуглови“ користе следећи текст (издиктиран Бејлијевој од стране већ поменутог духа – водича):

“ Из тачке светлости у Уму Божјем
нека светлост лије у умове људи.
Нека светлост сиђе на земљу.
Из тачке Љубави у срцу Божјем
нека се љубав излива у срца људи.
Нека се Христос врати на земљу.
Из средишта у коме се познаје воља Божја
нека сврха води малене људске воље
сврха коју Учитељи знају и служе јој.
Из средишта које зовемо људском расом
нека План Љубави и Светлости буде спроведен
И нека запечати врата иза којих станује зло.
Нек Светлости и Љубави и Moh обнове План на земљи“.

Оваква инвокација објављена је 1945. године, за ширу употребу. Међутим, 1940. Бејлијева је објавила један езотерични део призивања, који гласи овако: „Дођи, о Моћни. Час за служење Спасоносне Силе стигао је. Нека се она шири, о Моћни. Нека Светлост и Љубав и Сила и Смрт испуне сврху Долазећег“.
„Долазећи“ је „Мајстор свих мајстора и Учитељ свих учитеља“, Христ Мајтреја, месија у новој религији сједињеног људског рода. То јест, антихрист…“Lucis trust“ масовно штампа текст призивања и дели га као замену за „Оче наш“.
Организација која може и мора да послужи победи Плана су, према Бејлијевој и њеним следбеницима, Уједињене нације, које ће помоћи стварању нове духовности и правилно распоредити светска богатства, да би постала основа јединствене светске државе, на челу са Мајтрејом. Роберт Милер, ученик Алисе Бејли и оснивач „Школе безвремене мудрости“ у Арлингтону у Тексасу, од 1948. до 1984. био је помоћник генералног секретара Уједињених нација.
Очито, „Христ“ Бејлијеве није Господ наш Исус Христос. Ево шта она вели о њему: “ Тибетанац ме је замолио да разјасним да кад он говори о Христу то се односи на његово званично име као Главе Хијерархије. Христ ради за цело човечанство, без обзира на његову веру; он не припада хришћанском свету ништа више но што припада будистима, мухамеданцима или било којој другој вери. Нема потребе за било ког од људи да се придружи Хришћанској Цркви да би се приближио Христу“.
Бејлијева је веома мрзела Јевреје и Хришћане (као и Хитлер). Џвал Кхул јој је говорио да Јевреји представљају „материјализам, суровост и духовни конзерватизам“. У јануару 1939, када су Јевреји убијани у нацистичким логорима, Бејлијева је писала да се они морају ослободити свог „осећања прогоњености“. Други велики проблем у остварењу Плана су Хришћани, који се држе своје вере. Џвал Кхул је зато говорио да је II светски рат веома добар, јер је он својеврсна „хируршка интервенција“ на телу болесног човечанства, која одстрањује традиционалне вредности прошлости. У „Испољавању хијерахије“, најважнијем делу Бејлијеве, као личности које су допринеле самоосвешћивању човечанства, поменути су „Велики људи који су надахнули иницијалну Француску револуцију; велики освајач, Наполеон; Бизмарк, творац нације; Мусолини, обновитељ народа; Хитлер који је на својим плећима издигао разочаране људе; Лењин, идеалиста; Стаљин и Франко, сви су они изразили силе Шамбале (духовно средиште хијерахије на челу са Мајтрејом, нап. прир.) и извесних, мало схваћених, енергија. Они су свом добу и поколењу донели значајне промене./…/ То су, у коначној перспективи, високо развијене личности. Били су употребљени да би извели велике и неопходне промене и да би изменили лице цивилизације“.
Тврдећи да нема пакла и Суда Божјег, и да “ Јехова није Бог“, Алиса Бејли је умрла веома брзо пошто јој је Џвал Кхул рекао да више неће писати преко ње, и да је њена мисија окончана…

Николај и Јелена Јерих

Руски окултисти Николај и Јелена Рерих, опчињени теософијом Блавацке, наставили су њено дело. Од 1924. до 1937. Јелена Рерих је писала књиге по надахнућу „Махатме Морија“ и под називом „Учење – Духовни манифест будућег човечанства“ понудила их свету. Дело је, по сведочанству оне којој је диктирано, писано у долини реке Брамапутре, која истиче из језера Великих Нага (наге – митолошка божанства индуизма, полуљуди-полузмије, чувари подземља.) Махатме су Јелени Рерих слали сличне поруке као и Блавацкој и Бејлијевој, најављујући Њу Ејџ, тврдећи да је црквено Хришћанство прошло и да је Исус био само један од „гуруа“. Њен муж Николај, који је сликао на окултне теме, пео се на Хималаје и совјетским вођама пренео поруку махатми које су похвалиле њихово дело разарања Цркве, а Лењина назвале једним од својих.
По Рериховој, свака религија садржи део мудрости, али у свакој се налази мистичко језгро, које је познато само посвећеницима. „Хијерархија светлости“, „високи духови“, води човечанство путем усавршавања и довешће га до потпуног преображаја. Бог Библије (за махатме, који су пантеисти) није ништа друго до „измишљено чудовиштве са незнањем под скутовима“; Луцифер је први „просветитељ“ човечанства, итд.
Доктрина Рерихових постала је нарочито популарна у савременој Русији, па ју је Држава Дума чак прогласила “ општенародним културним добром“. Руска Црква је агнијогу званично осудила на Архијерејском сабору 1994. године, устврдивши да су сви њени следбеници (који се у Русији поносе својом „православношћу“) себе одлучили од Цркве.

Димитрије Митриновић

Херцеговац (рођен 1887., умро 1953.), један од идеолога „Младе Босне“, књижевник и револуционар, Митриновић је у Великој Британији постао окултиста великог формата. Пол Селвер о њему пише као о човеку „обријане главе, црнпурасте коже и хипнотичког погледа“. Увек је носио тамну одећу. У његовом присуству Селвер умало није изгубио свест. Још на почетку I светског рата, Митриновић је свом будућем адепту говорио о стварању Југославије и занесено хвалио радове свог пријатеља Ивана Мештровића. Онима који су се одушевљавали његовим знањем и идејама предлагао је учешће у добронамерној „отвореној завери“ за спасење света у име “ панхуманости“.
Био је аријанац – није веровао у Божанственост Господа Исуса Христа; циљ му је био синтеза источног и западног окултизма, као и ново човечанство, ка коме води Енглеска, која се налази на „вишој спирали еволуције“. Човечанство је за њега „један велики ум у процесу стицања самосвести“, а оно што у том процесу може помоћи су гностичарска, херметичка, теософска дела, као и источњачка мудрост.
Алан Вотс, који у доба хипиреволуције на Западу пропагирао зенбудизам, упознао је Митриновића пре II светског рата у Лондону. Он се сећа: „Окружен оданим ученицима и женама које су га обожавале, живео је скоро тајно у једном „sanctum sanctorum“y, тако да је изгледало да сваком чини изузетну част ако га позове код себе. А тако је и било. Волео сам га и плашио сам га се, јер су моји пријатељи будисти и теозофи говорили да се бави црном магијом“. Вотс сматра да је Митриновић био припадник древног иницијатичког братства, које води духовно порекло са ишчезлих континената Атлантиде и Лемурије. Тој легенди су припадали и Гурђијев, Успенски, Алистер Кроули, Јогананда, Мехер Баба, Алиса Бејли, Кришнамурти…
Као челник утопистичког покрета „Нова Британија“, Митриновић се залагао за друштво кредитирања, еснафски социјализам (нека врста радничког самоуправљања), регионализацију држава и стварање Уједињене Европе, т.ј. „Европске федерације“. За ову идеју се, још од младалачког познанства са Василијем Кандинским, борио свим срцем и душом.
Митриновић је веровао да свет пролази кроз три Откровења: прво, претхришћанско, паганско, које Божанство види у свету; друго, Хришћанско, откровење Божанског у једном човеку, Исусу Христу; треће, оно Новог Доба, о божанском елементу у свакој особи – то јест, сваки човек је бог. Веровао је да ће човечанство достићи божанственост – а пут ка томе иде преко политичког уједињавања света. У часопису „The New Age“ од 9. јуна 1921. године писао је: „Федерација Европе, синтеза Европе, први је услов за Савез човечанства, за светску синтезу“. Новодобац из Херцеговине је „трећом силом“ називао остварење „новог поретка“, када ће „сви човекови снови бити дословно остварљиви“.
Митриновић је био луцифериј анац. У књизи „Certainly, Future: Selected Writings by Dimitrije Mitrinovic“, дат je речник појмова које je он користио, са значењима која су под тим појмовима подразумевана. Одредница „Луцифер: гласи: ЗМИЈА ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА, ПРЕКО ЊЕ ЈЕ СВЕТЛОСТ САМОСВЕСТИ ДОПРЛА ДО ЧОВЕКА. ПРОМЕТЕЈ“.

Гурђијев

Један од популарних „учитеља просветлења“ је и Георгије Гурђијев. Рођен је на граници Русије и Турске 1877. године. Потомак византијских Грка, крштен је у Руској Православној Цркви и извесно време похађао богословију. Његов отац је, кажу, био упућен у „тајна знања“, што је вероватно утицало на Гурђијева да одбаци Православље и окрене се тамним вилајетима паганске мистике. У својој књизи „Сусрети са знаменитим људима“ описао је своја младалачка лутања по Средњем Истоку и Централној Азији у потрази за тајним мистичарским друштвима, факирима, јогинима и пустињацима који би му помогли на путу ка себи. Посетио је Свету Гору; живео је са муслиманским дервишима. Као и водолијаши, веровао је у могућност иницијатичке „синтезе свих религија“…
Године 1915. стигао је у Петроград у коме је, уочи крваве октобарске катастрофе, владало велико занимање за езотерију. Стекао је малу групу оданих следбеника, међу којима је био и разочарани теософ Петар Демјанович Успенски. Ускоро су њих двојица почели скупа да раде оно што њихови следбеници данас зову „Дело“. Успенски је био десна рука Гурђијева и пропагатор његовог мистичког система. Гурђијев је умро 1949., две године после Успенског; први је напустио овај свет у Паризу, други у Лондону.
Као и сви гностичари, гурђијевљевци уче да су све религије у суштини исте и да имају скривено посвећеничко језгро. У књизи „У потрази за чудесним“ Успенски тврди да је Црква само школа чији обреди и проповеди крије дубљи, езотерични смисао, али тај смисао данашњи свештеници и верници не схватају. Хришћанско богослужење је, тобож, у целини преузето од древне египатске религије. Тајна Вечера није била Евхаристија, него гностичарско-посвећенички скуп. По Гурђијеву, црквена химна: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни“ значи да је „Бог“ Све и Ништа, а да је између тог Свега и Ничега шест делова творевине…“Бог“ је материја; може се чак и физички опипати, као и претворити у коначне формуле… Кад човек каже: Тосподе, помилуј“, он се моли свом „вишем ја“, итд.
Гурђијевљев антихришћански систем је привлачан савременом површном интелектуалцу како због парадоксализма, тако и због мистичког плеса, који му је саставни део…

Вилхелм Рајх

У XX веку ђаво је пронашао оружје за коначно рушење тврђаве људске чедности – тзв. „сексуалну револуцију“, чији је главни идеолог био Сигмунд Фројд. Фројдови настављачи су његову идеју о човеку као „полиморфно перверзном“ бићу довели до краја. Судбина Вилхелма Рајха, без чијег имена не може замислити хипиидеологија, у том смислу је веома карактерстична…
Рајх је аустријски Јеврејин, рођен 1897. у Галицији. Студирао је Медицински факултет Бечког универзитета, и одушевио се Фројдовим идејама, али је сматрао да је Фројд самог себе зауставио у истраживању јер је нека врста буржоаског морала утицала и на њега. Рајх се залагао за радикализацију психоанализе – спајање дубинске психологије са марксизмом. Зато је 1927. основао клинику где су долазили радници и раднице, и почео да „сексуално ослобађа“ пролетерску омладину…
Своју теорију Рајх почиње од критике породице. За њега, породица којој је отац на челу, као извор ауторитета и преносилац политичке идеологије, представља највећу опасност. Троугао „отац – мајка – дете“ је штетан, зато што децу наводи да размишљају о породици као нечем нужном. А таква породица, каква је у његово време била присутна – само је извор неурозе и буржоаске идеологије.
Отац је, веровали или не, представник државе и њене тоталитарне власти. Сексуални нагони се сузбијају само зато да би опстао капитализам. Зато Рајх путује у Совјетију, верујући да ће тамо наћи нове обрасце „сексуалног ослобођења“. Девојачка предбрачна чедност је по њему такође буржоаска предрасуда, која спречава девојку да упозна своју полност, да се насамо виђа са мушкарцем и принуђава је да своју мисао о сексуалности везује за брак и рађање деце…
Рајх се учланио у Комунистичку партију Немачке и основао „СЕКСПОЛ“, са циљем вођења комунистичке сексуалне политике. Бори се за легализацију абортуса, тврдећи да је он у Немачкој забрањен само због тога што су буржоазији потребни јефтина радна снага и незапослени, да би могли да смањују цену рада. У борби за право на абортус, узор му је СССР, где оно постоји. Фебруара 1931. године комунистички посланици у Рајхстагу предложили су да се легализује утробно чедоморство, али предлог није прошао, што је Рајха довело до беса. У то време он виче на сав глас: “ Мушкарац и жена се врло ретко телесно спајају са свесном намером да створе дете. Упркос тој чињеници, Црква, буржоаска школа и наука желе да нас убеде да не постоји сексуални однос без жеље за стварањем детета“.
Његов екстремизам постаје превише уочљив: избацују га и из комунистичке партије и из психоаналитичког друштва.
И тада почиње лудило. Године 1935. он тврди да је сексуалну енергију издвојио у виду плавичастог флуида, а 1938. да се она може акумулирати и чувати у кутијама. Почиње, помоћу микроскопа, да тражи сексуалну енергију у храни, и открива непостојеће „бионе“. Каже да је живот на земљи настао спонтано, из биона које су формирали минерали и сунчеви зраци… Биони производе „оргонску енергију“. Рајх конструише машине за добијање оргона. Људи од нервозе пате зато што немају „оргастичку моћ“. Верује да ће их он излечити. Жан Мишел Палмије, који је писао књигу о Рајху, примећује:“Изненађује нас невероватна кохерентност коју је он успевао да унесе у те жалосне будалаштине“.
Због нацизма, бежи у САД, где га „либерална јавност“ одушевљено прима. Од 1939. до 1941. предаје на „New School for Social Research“, где окупља групицу суманутих следбеника. Покушава да за своје идеје заинтересује Ајнштајна, али физичар увиђа да је Рајх умно поремећен. Пошто га научна средина не прима, Рајх почиње да вређа своје противнике, сматрајући да су се против њега заверили комунисти, нацисти, психијатри и остали научници. Себе пореди са Дарвином, Ничеом, Фројдом и Лењином.
Године 1942, са следбеницима, купио је комад земље близу границе САД и направио „апарате за скупљање оргона“ из атмосфере. Бога повезује са оргоном, и тврди да све лебди у оргону – то јесте, да нема гравитације. У књизи „Убиство Христа“ себе поистовећује са Христом…
Федералне власти утврђују да су његови апарати за хватање оргона превара. Упозоравају га да их повуче из продаје. Он не мари. Године 1956. осуђен је на две године затвора. Године 1957. умро је на робији, у граду Луисбургу уПенсилванији. Био је сасвим луд. Али, хипи – револуција ће га „оживети“…

Карл Густав Јунг

Један од најзначајнијих психолога XX века, Карл Густав Јунг је рођен 26. јула 1875. године у Касвилу, малом селу на језеру Констанци у Швајцарској. По једном сведочењу у породици је било много медијума и људи који су имали окултне доживљаје. Његов деда по мајци је био масон и „разговарао је са покојницима“. Увек је веровао да је окружен духовима, па је постављао Јунгову мајку да стоји поред њега док је спремао проповеди (био је пастор), пошто није желео да му духови сметају. Мајка је такође имала медијумистичке способности, као и бака (опет по мајци) Аугуста Прајсверк. Јунгов отац је био пастор млаке вере, и лик Исуса Христа, који је малом Карлу стизао преко протестантизма, подсећао га је само на смрт и људе у црном окупљене на погребу. Зато се дечак више интересовао за Браму, Вишну и Шиву (чије је слике гледао у једној илустрованој енциклопедији) него за Христа. Као мали, имао је сновиђење силаска у подземље и „иницијације у царство таме“… У потпуности је одбацио сваку потрагу за црквеним Хришћанством, и определио се за паганизам, додајући му извесне „хришћанске црте“ (типично за Њу Ејџ).
Као млади и способни ученик Сигмунда Фројда, Јунг се веома занимао за окултизам, шта је, између осталог, и довело до раскида са Фројдом, који је био убеђени материјалиста. Године 1912. Јунг је, у тешкој животној кризи, доживео да су му се јавили зли дуси, који су се представили као „мртви из Јерусалима“, и од њега захтевали да им проповеда нову веру, пошто у Јерусалиму „нису нашли оно што су тражили“ (очито, нису били задовољни јерусалимском вером, Хришћанством.) Тада је Јунг, по диктату демона, написао „Седам проповеди мртвима“, у којима пропагира новог бога – Абраксаса, који је „Пан, Пријап, клупко крилатих змија, монструм подземља, „најјасније светло дана и најмрачнија ноћ лудила“, кога гледати значи ослепити, поштовати значи наћи смрт, бојати га се – мудрост, спознавати полудети, а најбољи начин општења је – предати му се. Абраксас, древно гностичко божанство, са главом петла и ногама у виду змије, касније је прослављен у Хесеовом „Демијану“.
У својој књизи „Сећања, снови, размишљања“ Јунг је устврдио да је надахнуће за сва своја дела црпео из „Седам проповеди мртвима“, које је објавио потписавши их псеудонимом (именом александријског гностичара из II века, Василида) да би избегао подсмех научне јавности. Основне идеје овог аутоматски писаног текста су: начело индивидуације (за које каткад покушавају да нас увере како је оно исто што и православно обожење), као стремљење ка различитости којом човек бежи од смрти; јединство супротности („Василид“, Јунг у стању транса, види лик „бога-ђавола“); ЧЕТВОРСТВО човекове психе (у „Проповедима“ је саставни део четворства, поред сунчаног бога, Ероса и дрвета живота, такође и ђаво)… Јунгу се привиђа и „женски аспект Божанства“ – Софија…
Јунг се читавог живота бавио окултизмом, магијом и алхемијом, трудећи се да им да научно објашњење. Духови му се јављају непрестано: египатски мудрац Ка; дух-водич Филомен, са којим психолог води разговор. Сања библиотеке у којима чита алхемичарске списе; чује гласове и види средњовековну прошлост са своје куле у Болингену. Мигуелу Серану, чилеанском нацисти, признаје да лечење многих пацијената почиње слањем истих код астролога, који им израђују наталне мапе. Пред крај живота (сведочи његова ученица Рут Бејли) разговара са шерпама и лонцима у болингенској кули, коју је исцртао магијским симболима. Наравно, списи су му маскирани научношћу; „Психологија и алхемија“, „Аион“, „Сећања, снови, размишљања“ врхунци су окултистичке науке XX века…
У својој познатој студији о Јунговој психологији, његова ученица Јоланда Јакоби истакла је да „дубинска психологија“ познатог Швајцарца није имала само медицински смисао, него да је она, пре свега и изнад свега, „систем образовања и духовног руковођења“. Зато Пол Виц у својој књизи „Психологија као религија“ с пуним правом примећује да циљ индивидуације, достизања тзв. Сопства није научан, него религијски. Међутим, Јунгова религија не може бити Хришћанство. Он није знао и није волео Христа, мада је пуно причао о „архетипу Христа у нама“.
У књизи „Сећања, снови, размишљања“ он вели:
„За мене, Господ Исус никад није постао сасвим стваран, никад у целости прихватљив, никад до краја достојан љубави, јер бих увек изнова размишљао о Његовом подземном двојнику, застрашујућем откровењу које ми је дато иако га нисам тражио“. Виц каже: „Циљ самоостварења или самооактуализације је у сржи гностичарски, при чему заповест: „Познај и изрази себе“ замењује јудеохришћанску заповест: „Воли Бога и ближњега“…/ Јунгово откриће психологије религијских симбола је важно, али овде, с обзиром на усредсређење на човеков унутарњи живот, постоји велика опасност да психолошко искуство религијског несвесног код човека постане замена за истинско религијско искуство које долази од трансцедентног Бога Који делује у историји“. У својој књизи „Одговор Јову“ Јунг је у потпуности доказао да је гностичар: за њега је Јахве Старог Завета „морално несавршенији“ од многострадалног Јова; у својим психолошким расправама о религији Јунг је дао идеолошку основу за новодопску тезу да је „Бог у Човеку“, и да човек може достићи самообоготворење… Присуство „архетипа Бога“ у човеку не значи да Бог „објективно“ постоји… Тако је Карл Густав Јунг, тумач ЈИ ЂИНГА и алхемије, дао допринос ширењу „Водолијашке завере“, што је признала и аутор истоимене књиге Мерилин Фергасон. Она је, наиме, изјавила да су главни идејни надахнитељи Њу Ејџа били психолог Јунг и римокатолички теолог – пантеиста Пјер Тејар де Шарден…

А Никола Тесла?

Скоро да нема Њу Ејџ мислиоца и пропагандисте који не тврде да је Никола Тесла био новодобац, који се бавио источњачким окултизмом, општио са ванземаљцима (можда и сам био ванземаљац), најављивао доба „нове свесности“, итд. То није нимало случајно. Овај велики научник, син србског православног свештеника, чији је најближи род био србски православни архимандрит Петроније Трбојевић, родољуб који је на енглески превео Змајеве песме пуне србовања, мора се „повући“ на страну „Водолијашке завере“ да би се доказало његова повезаност са окултном револуцијом. Сва могућа шарлатанства се покривају Теслиним именом: у САД постоји секта оних који га сматрају за биће са друге планете, а код нас се годинама продавала тзв. „Теслина пурпурна плоча“, коју су измислили двојица биоенергетичара и по апотекама, као средство за уклањање здравствених тегоба. У штампи се огласио читав низ озбиљних научника: академик проф. др Александар Маринчић, професор др Боривоје Лазић, декан Електротехничког факултета у Београду, проф. др Петар Миљанић, секретар Техничког одељења САНУ, Драган Поповић, директор Института за физику – сви су се трудили да оповргну да овај „изум“ има икакве везе са Теслом, али није вредело… Плоча се и даље продавала…
У овој књизи нема довољно простора да се озбиљније разматра проблем Теслине духовности. Али, за оне који га непрестано сврставају у будисте и јогине, да напоменемо да је велики србски научник био кум православне србске цркве у Гери, Индијана, а да је у свом тексту „Проблем повећања људске енергије“ записао и ово: „Тако долазимо до тога да су одговор о три могућа решења за велики проблем повећавања људске енергије састоји од три речи: храна, мир, рад. Много година сам размишљао и мислио, изгубљен у спекулацијама и теоријама, посматрајући човека као масу коју покреће нека сила, гледајући његов необјашњиви покрет у светлу механичког и примењујући једноставни принцип механике на његово анализирање, све док нисам дошао до ових решења, схвативши само то да сам о њима учио у раном детињству. ОВЕ ТРИ РЕЧИ СУ КЉУЧНЕ НОТЕ ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ (подвлачење наше, нап. прир.)
Њихово научно значење и сврха су ми сада јасни: храна да би се повећала маса, мир да би се смањила сила успоравања и рад да би се повећала сила која убрзава људско кретање. Ово су једина могућа три решења за овај проблем, а сва имају један циљ, један исход, наиме да повећају људску енергију. КАДА ТО СХВАТИМО, НЕ МОЖЕМО ДА СЕ НАЧУДИМО КАКО ЈЕ ДУБОКО МУДРА И НАУЧНА, КАКО ИЗВАНРЕДНО ПРАКТИЧНА ХРИШЋАНСКА РЕЛИГИЈА, И У КАКВОМ ЈЕ УПАДЉИВОМ КОНТРАСТУ СА ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА. Она је несумњиво резултат практичног експеримента и научног запажања током векова, док друге религије изгледа да су производ само апстрактног резоновања. Рад, неуморни напор, користан и акумулативан, са периодима одмора и рекреације у циљу веће ефикасности, је њена главна и увек поновљена заповест. ТАКО СМО ИНСПИРИСАНИ И ХРИШЋАНСТВОМ И НАУКОМ ДА УЧИНИМО ШТА МОЖЕМО КА ПОВЕЋАВАЊУ И СТВАРАЛАШТВУ ЧОВЕЧАНСТВА“ (подвлачење наше, нап.прир.)
Пре но што Теслу прогласимо за „ванземаљца“, требало би бар ову његову изјаву имати у виду.

2 коментар(а)

  1. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ tj. „Дај крв, прими Свети Дух“.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже „просветитељски“ национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести „зидарско“ збогом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *