УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О РАЈУ
Што око не виде, и ухо не чу,
и у срце човеку не дође,
оно припреми Бог онима који Га љубе
(1. Кор 2, 9).
Љубљени верници,
У Светом писму срећемо да насади Бог Рај у Едему на истоку, и онде намести човека, којега створи (Постање 2, 8). Шта значи Едем? На то нам питање одговара Свети Василије Велики, говорећи: “Едем се назива насалђивање” (Шестоднев, 1826, Беседа о Рају, стр. 61). Али какво ли је тамо насалђивање? Да ли само телесно? Непристојно је да когод тако што и само помисли!
Дакле, треба да подразумемо насалђивање Бога достојно, које одговара Његовом божанском делању, насалђивање које је прикладно Светитељима. Чуј Онога Који каже: Наслади се Господом, и даће ти молбе срца твога (Пс 36, 4). А на другом месту: Речни токови веселе град Божји (Пс 45, 4). Вртом Раја назива се поток насладе, који храни и подиже лепоту оних мислених садница, по речи: Вода која течаше из Едема натапајући Рај (Постање 2, 10).
Да бисмо појмили достојни сaд руку и делања Благога Бога, сетимо се онога што је Спаситељ наш Исус Христос рекао Својим ученицима у Светом Јеванђељу: Ви сте лозе и Отац Мој је виноградар, као они који су засађени у дому Господњем и који цветају у дворима Бога нашега (Пс 91, 13). О том духовном сaду говори и Свети апостол Павле: Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1. Кор 3, 6). Свети пророк Давид каже да је праведник подобан дрвету засађеном крај извора вода, које плод свој доноси у време своје, и лист његов неће отпасти (Пс 1, 3). И опет: Праведник као палма процветаће (Пс 91, 13).
Спаситељ наш Исус Христос обећао је Рај разбојнику вернику, распетом заједно с Њим на крсту, који Га је, верујући од срца да је Он ваистину Бог, исповедио устима, и опроштени су му сви греси, и зачуо је: Данас ћеш бити са Мном у Рају (Лк 23, 43). То је рекао Господ да би нам показао да Он до последњега часа живота прима човека који се каје. И Светога апостола Павла видимо како, још у животу будући, отет до трећег неба, иде у Рај, где чу неисказане речи, које човеку није допуштено говорити (2. Кор 12, 4).
У Рају је вечна радост, као што вели Давид: Довека ће се радовати (Пс 5, 11). У Рају је свагда светлост праведних. Свети Оци Цркве Христове рекли су да је Рај двојак: то јест подлеже чулима и мислен је, видљив и невидљив, као што и човек има у себи нешто видљиво и нешто невидљиво, то јест тело и душу (Свети Јован Дамаскин, Догматика, О Рају, стр. 95).
Љубљени верници,
Пошто смо ово мало казали о Рају, у наставку ћемо навести неколико сведочења о Царству Небеском.
Божанско писмо нам казује да је Царство Небеско царство свих векова и да влада над свим народима, по речи: Царство је Твоје царство свих векова, и владичанство твоје у сваком нараштају и нараштају (Пс 144, 13). Царство Небеско је “Царство свих бескрајних блаженстава” (Двер покајања, стр. 221). Царство Небеско се још назива и градом Божјим (Јев 11, 10); градом Цара великога (Пс 47, 3) и небеским Јерусалимом (Отк 21, 18). Царство Божје није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14, 17), и ништа нечисто неће ући у њега (Еф 5, 5; Гал 5, 21). Царство Божје није у речи него у сили (1. Кор 4, 20). Царство је Божје унутра у нама (Лк 17, 21).
Да би когод ушао у Царство Небеско, треба да се роди водом и Духом (Јн 3, 4); да буде безазлен као деца (Мт 19, 14); а његова правда да буде већа него правда фарисејa (Мт 5, 20); да буде прогоњен Христа ради (Мт 5, 10-12); да поднесе многе невоље у животу (Дап 14, 22); да има савршено самопожртвовање (Мк 9, 13) и да се целога живота труди у делању заповести Божјих (Мт 11, 12; 27, 50-52).
Из учења Светога апостола Павла произилази да ће, после општег васксрснућа, Благи Бог украсити тела праведника са четири велика дара: нераспадљивошћу, силом, духовношћу и славом (1. Кор 25, 42-44). Говорећи о првом дару прослављених, то јест о нераспадљивости, Свети апостол Павле вели: Сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости (1. Кор 15, 42). Тиме да појмимо да после општега васкрснућа Бог прославља тела праведних, и она више не могу примати страсти ни по делању, ни по сили. По делању неће више имати болест, старост, немоћ или какву мрљу. А по сили неће више примити никакву страст која би их могла повредити, као што се повређују у овом веку: од ударца, од ране, од слабости, од глади, од жеђи или од умора.
Други дар телеса прослављених по васкрснућу биће слава, то јест сјај, по речи која вели: Сеје се у бешчашћу, устаје у слави (1. Кор 15, 43). Свети Оци кажу да ће телеса праведника, по васкрснућу, имати славу и сјај на два начина: као оно што је прозирно, као кристал или бистра вода, и као оно што има од себе светлост, као сунце и звезде.
О првом својству вакрснутих телеса Свети Григорије Богослов вели: “Телеса блажених грађана ће светлети у себи сјајем и озариће се чистотом толико, да ће она бити отворена и видљива сваком оку”. Чињеница да ће друго својство бити не само прозирност и бистрота, него и велики сјај, произилази из речи Господа нашег Исуса Христа, Који вели да ће праведници засјати као сунце у Царству Божјем (Мт 13, 43). Тај сјај ће извирати зраке из лепоте и украса свакога праведника.
Колико ће радости и весеља бити тада, када когод види мноштво сунаца сабраних заједно! Ако једно сунце доноси толико весеља очима, како ли ће бити када буду сјале хиљаде хиљада и милиона? Неки од Светих Отаца усудили су се да кажу да “ако би се једно једино тело праведника спустило из небеског на земљу, сигурно би тада својим сјајем наткрило све звезде и сунца” (Двер покајања, гл. 3, стр. 248).
Трећи дар телесима праведника у Царству Небеском биће сила, по сведочењу Светога писма, које вели: Сеје се у немоћи, устаје у сили (1. Кор 15, 43). Свети Оци кажу да ће тако велика бити сила и крепост тих Светитеља, да ће и најмањи од њих моћи да њише цели свет као какву лаку куглу. Та телеса праведника, по васкрснућу, нити ће моћи бити огњем сажежена, нити ће моћи бити водом потопљена, нити ће мачем којег тиранина моћи бити посечена; никакво их оружје неће моћи ранити, нити ће их глад, нити жеђ, нити умор поразити.
Четврти дар телеса праведника, по васкрснућу, јесте духовност и Светост, по речи: Сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1. Кор 15, 44). Тако ће лака, тако танана и лакопокретна бити та телеса праведника, по васкрснућу, да се ни по чему неће разликовати од духова и анђела. Толико ће се духовнога дара, толико власти и силе дати праведницима, да ће се моћи кретати с места на место брзином муње. То брзо кретање духовних телеса Соломон поређује с покретом огњених варница, говорећи: Трчаће као искра по слами (Мудрост Соломонова 3, 7). А пророк Језекиљ их поређује са зрацима муње, говорећи: И животиње трчаху и враћаху се као муња (Језекиљ 1, 14).
Блажени Августин, износећи како ће кретање тих духовних телеса праведника бити тако брзо, да ће претећи кретање мисли, вели: “Камо дух жели, онамо је тело присутно. Јер за трен ће праведници моћи тим духовним и прослављеним телесима да се успну на небо, да сиђу у пакао или да стигну до крајева земље” (Двер покајања, гл. 3, стр. 299).
Да бисмо појмили како је неизрецива духовна слава и радост оних који су, даром и милошћу Благога Бога, стигли у Рај, испричаћу вам Свету причицу.
Био је у једном општежићу неки монах, веома побожан у оном што је духовно, који је испуњавао сва добра дела и који је, чујући овај стих пророка Давида: Хиљада година, Господе, у твојим очима су као јучерашњи дан, који је прошао, стално размишљао, не могући да га појми. Пошто у том манастиру не беше ниједнога ученог учитеља којег да упита о тим речима, молио се постојано Благоме Богу да му открије смисао дотичнога стиха.
Пошто се много молио, услишио га је Бог, Који твори вољу оних што Га се боје. Једнога дана, након што је прочитано богослужење јутрења и сва братија се разишла по келијама, он беше остао сaм у цркви, молећи се по свом обичају. Тада је видео неисказано лепог орла како лети по цркви и често му се приближује. Монах се обрадовао таквој лепоти и хтео је да га ухвати. Орао се, међутим, мало по мало удаљавао, а монах је ишао за њим.
Следећи тога орла, изашао је из цркве, затим из манастира, и стигао у оближњу шуму. Тамо је орао почео да пева тако пријатну и сладосну мелодију, да је монах пао у занос због сладости тога поја, размишљајући с неизрецивом радошћу о сладосном поју који је у Рају. Привучен лепотом орловог поја, добио је, даром Божјим, толико силе и воље, да више није осећао ни умор, нити икакву телесну потребу. Затим се у њему догодио толики преображај, да се осећао као да је у самом Рају. Тако је слушао оно анђеоско појање читавих 300 година.
По окончању појања, анђео се (јер анђео беше тај орао), вазнео на небеса, а монах се вратио у манастир, мислећи да је изостао оданде само сат времена. Када је стигао у манастир, вратар га је упитао: “Откуда си, оче?” Он се зачудио што га не познаје и рекао му: “Ја сам тај и тај одеждар, зар ме не знаш?” Вратар је рачунао да је он сишао с ума и рекао му је: “Нисам те никад ни видео у овом манастиру”. А монах, ужаснут, изређао је вратару сав поредак општежића, као и имена сабраће.
Након што је саслушао, вратар је одвео монаха к игуману и рекао му све што се догодило. Игуман је сазвао све монахе пред њим, али он није препознао ниједнога од оних које је знао. Тада им је рекао са страхом: “Чудим се, браћо, и не могу да схватим како се догодила ова промена за сат времена колико сам изостао, да не познајем никога од вас, ни ви мене? Бог ми је сведок да није прошло више од сата времена, од како сам изашао из манастира, након што сам прочитао правило јутрења, а игуман је био тај и тај, и ти и ти браћа и оци”.
Прегледавши протокол где су била записивана имена свих сабрата, игуман је сазнао да је од тада прошло 300 година. Тада су почели питати монаха какав је он човек и каква је добра дела творио, да би сазнали зашто га је Благи Бог удостојио такве благодати. А он је одговорио: “Не знам ино своје добро дело, до да сам увек био послушан проистосима и да сам имао савршену љубав према сабраћи, да нисам ниједнога никад саблазнио, и особито да сам имао много љубави и поштовања према Пречистој Владичици и свакога дана читао њене икосе”
Затим им је подробно испричао све, као и догађај с орлом.
Када је завршио причање, они који су га слушали појмили су тајну и, плачући од радости, целовали га, гледајући у њему небеско а не земаљско саздање, јер су и његове речи изгледале заиста божанске а не људске. Затим је игуман рекао: “Оче, узнеси славу Богу, Који те је удостојио таквога чудесног отимања, које нико до тебе на такав начин није видео у овом привременом и таштом свету, и што си појмио један део овога небеског и сладосног поја и неизрецивог весеља. Знај да си 300 година био отет, а теби се учинило само сат. Толико ће радости и весеља осетити Светитељи у рају, поставши судеоници блаженога уживања Пресвете Тројице, да ће им се хиљада година чинити као дан, по речи пророка Давида”.
Чувши то, монах је спознао истину и, славећи Бога, лио је сузе радоснице, затим је искао да се причести Телом и Крвљу Господњом. Након што се причестио Светим тајнама, рекао је с много побожности: “Сада отпушташ с миром раба Свога, Владико…” и намах је предао свој дух у руке Благога Бога (Спасење грешника, О неисказаној слави Раја, стр. 472).
Љубљени верници,
Не могу да ово пишем а да не уздишем, помишљајући како је велика милост и самилост Преблагога Бога према онима који Га Љубе и имају као посредника Његову Пресвету и Пречисту Мајку, чијим је снажним молитвама и онај блажени монах окусио још у овом веку неисказано блаженство и весеље Раја.
Завршићу ову беседу учењем Светога Василија Великог, који вели: “Ако ли си духован и размишљаш узвишеније од телесних сладости, успни се мишљу ка лепоти анђелa и научи шта су плодови правде међу њима. Види многоводну реку Благога Бога (Пс 45, 4), реку чији токови веселе град Божји (Јев 11, 10) и чији уметник јесте једино Бог. Кроз тај град протиче река Божја која извире из Едема и напаја Рај” (Шестоднев, Беседа о Рају, стр. 61).
Нека би милост и самилост Благога Бога и нас недостојне удостојиле блаженства Раја.
Амин.
