НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПЛОДОВИМА ДУХОВНЕ МОЛИТВЕ СРЦА

„Све врлине помажу уму да стекне божанску љубав,
али више од свих – чиста молитва,
јер кроз њу летећи ка Богу, ум излази из свега што јесте“

(Добротољубље, том 1, Свети Максим Исповедник, стр. 39).
 
Оци, браћо и љубљени верни,
Један од Светих Отаца учи нас казујући: „Ти ћути, нека говоре твоја дела“. А ја грешни и лењи постајем дрзак, и из неосетљивости чиним савим супротно, и почињем да вам говорим оно што никада нисам искусио опробавањем и живљењем. Није добро да ћутим и да, због свога ленствовања и неделања, не изложим одистински добра и спасоносна учења Светих Отаца, јер су она корисна ревноснима и вреднима, који се, по речи Јеванђеља, труде свом снагом да отму Царство Небеско, не кроз празне речи, као ја, него кроз зној даноноћног труда, ревнујући у делању заповести Божијих.
По учењу Светих Отаца и великих делатеља Исусове молитве, први плодови ове Свете молитве јесу ова два: пажња и смирење. Ова два плода, мада изгледају мала, откривају се подвижнику Свете молитве пре осталих. То се постиже постојаним упражњавањем било које врсте молитве, али особито упражњавањем Исусове молитве, чије је делање изнад певања псалама и изнад осталих изговараних молитава.
Трећи плод ове молитве, који се по свом следовању рађа од пажње и смирења, јесте понизност. А ова, до сада поменута, три плода молитве, то јест: пажња, смирење и понизност, као и истинска молитва, јесу дарови Божји (Зборник, 1, стр. 193).
Четврти плод Исусове молитве јесте сабирање мисли. Пети плод јесте побожност; шести – страх Божији; седми – помињање смрти; осми – успокојавање мисли; девети – топлина срца; десети – усредсређивање пажње у срцу; једанаести – све пажљивије посматрање наших сагрешења и наше грешности, и због тога понизност поспешује у нама и претвара се у плач. Дванаести плод јесте осећање Божје присутности, смрти, Страшнога суда и размишљање о мукама пакла (Срж православне хришћанске побожности, издање Манастира Валаама, стр. 38).
Тринаести плод Исусове молитве јесте одвајање нашега ума од лепота овога света и његово остајање у срцу. Овом својом навиком остајања у срцу, ум омрзне сладости које осећају органи и чула, и бежи од њих. То потврђује Свети Дијадох Фотикијски, казујући: „Ко за свагда уђе у своје срце, растужују га све лепоте живота. Јер, ходећи духом, не може више знати за похоте тела“. (Добротољубље, том 4, стр. 356). Такође, лишава себе заблуде утварa, навалa злих и ружних помисли које се делотворе маштом. Дакле ум, спуштајући спокојно своје делање лишено пређе указаних зала и тежећи да се сједини са унутарње смештеним логосом срца, свлачи са себе сваког идола и груби лик маште, због ускости места у срцу, као што змија свлачи своју кожу када пролази кроз какво тесно место.
Човек који буде навикао свој ум да остане у срцу, желеће свагда да закључа врата своје келије и да тихује, да закључа врата својих уста и да ћути, и да закључа унутарња врата унутарње смештеног логоса, како више не би допустио лукавим духовима да у њему изговарају зла и лукавства која они желе, кроз која човек постаје нечист пред Богом, Који испитује срца и бубреге. Зато нам Свети Јован Лествичник саветује: „Закључај двери келије за тело, двери уста за разговарање с људима и унутарње двери за духове“.
Четрнаести плод који се рађа од упражњавања Исусове молитве састоји се у томе да ум, погрузивши се у срце и видећи тамо, својим мисленим оком, ружни и страшни лик којим је изображен и ружни изглед којим се оденуо кроз недоличне призоре, кроз слушање ружнога и кроз повођење за вољом осећања и света, којој је допустио да га обузме – како показује Свети Григорије Солунски – почиње да стиче смирење, плач и сузе. И како да, подли, не постане смирен, видећи место свога срца упрљано и зацрњено густим мраком, који му је проузрокован од грехова учињених мишљу, речју и делом?
Такође, преподобни Марко казује: „Ко је обузет мислима, како ли ће видети грех? Ко је захваћен њима покрива се као каквом тмином душе. А ова тмина има свој почетак у злим поимањима и делима. Како ли да, подлац, не плаче и да се не жалости, видећи свој словесни део испуњен толиким гордим помислима, толиким несловесним похотама, толиким хулним и ђаволским помислима? Како да, подлац, не плаче, видећи свој похотну део поробљен толиким ружним мислима и недоличним похотама, а гневни део обузет толиким лукавим мислима, толиким беспоредачним насртајима на ближњег? Једном речју, како да се не понизи и не пролије крваве сузе, или како да не завапи с тугом к Исусу да га помилује и да га исцели, видећи своје срце свезано толиким безбројним страстима, заслепљено неосећањем, камено и рањено толиким ранама? Јер срце види да његов унутарњи човек није црква Божја и благодати Божје, него пећина разбојника и продавница греха и ђаволa. Зато смирењем, плачем и сузама, умилостивљује према себи Бога, Који га разбремењује страсти и избавља од насртања мисли и ђаволa.“
Оци и браћо,
Петнаести плод који се рађа и одраста из Исусове молитве састоји се у чињеници да, повратком ума у срце, његовим бављењем у срцу кроз мислено гледање, стражење, чување и молитву – по Светом Калисту – унутарњи део човеков постаје као чисто огледало, у којем ум види веома јасно зле наклоности свога срца, бешњење и замке нечистих духова. Укратко, ум почиње да јасно сагледава све своје погрешке, до најмањих, због чега с великим болом призива Исуса себи у помоћ, тражи опроштај, каје се, ожалошћује, пада пред Господа и налаже плач на плач, смирење на смирење, и чини све што може, да би се поправио и да више не би грешио. Због тога је Свети Јован Лествичник рекао: “ Молитва твоја откриће ти стање у којем се налазиш; јер молитва, будући огледало монаха Богопроповедника, обелодањује његово унутарње стање“ (Поука 28).
Шеснаести плод који се рађа као последица повратка ума к срцу јесте очишћење природе од стране Бога, кроз натприродно делање благодати Светога Духа. Као што су божански Оци спознали неке природне начине и умећа, да би очистили људску природу од неприродних страсти које су продрле у њу, као: пост, бдење, лежање на поду, коленопреклоњење, поклоне, уздржање и остале подвиге и зла страдања тела, на исти начин они су спознали и овај пут повратка ума к срцу, да би се потпуно и што брже очистили – и ум и срце.
То двоје (тј. ум и срце прим.прев.) јесу преовладавајући делови људскога бића, најтананији и најлакше уклоњиви од зла, а истовремено и они што покрећу на грех и све остале делове и удове тела, грубље и теже уклоњиве, јер се најпре покрећу на грех тананији, а затим већи и грубљи делови. Због тога, очистивши се најпре они први (тј. ум и срце прим.прев.), очишћује се цела људска природа од страсти, постајући на тај начин боље пријемчива за примање благодати и Божјега натприродног делања. Овај пут очишћује природу брже но било који други, пошто има као делање и делотворење заповест – највећу, саборну и обухватнију од свих осталих, да човек љуби Бога свом својом душом, свим својим срцем, свом својом врлином и свим својим умом. Особито за испуњавање ове, али и осталих заповести, даје се човеку натприродни дар Божји. Свети Филотеј Синајит, у предговору на 40 својих поглавља из Добротољубља, казује: „Стражењем срца уједно се стражи и над божанским Христовим заповестима“ (Добротољубље, том 4, стр. 95-96).
Седамнаести плод мислене молитве срца састоји се у томе што ум, када се буде навикао да улази у срце, да разговара с логосом унутар постављеним, да би сазнао његову вољу и да би сагледао себе и све своје силе, неће остати без радости и веселости. Као што се когод ко изостане од куће, када се врати и уђе у кућу, радује и весели што се удостојио да поново види супругу и децу, исто тако бива и с умом када уђе у своје срце, као што тврди Преподобни Никифор. Овом мисленом молитвом срца човек може да чува свој ум и срце, али не у потпуности чистима и нестраственима. То није само у свету тешко, него чак и у пустињи и у безмолвију, због нашег ленствовања и злоће људскога рода, како је рекао Свети Јован Лествичник, али може их сачувати мање страственим и, колико је могуће, чистима. Бог је дао човеку заповест да чува своје срце од страсти и злих помисли, рекавши: Чувај се да не буде какво неваљалство у срцу твом (Закони поновљени 15, 9). На ову заповест царско перо Светога Василија Великог написало је тумачећу беседу, а Соломон је рекао: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4, 23)[1].
Осамнаести и највећи плод молитве срца јесте стицање љубави према Богу, која је мајка свих врлина, пошто садржи сва добра дела, јер је у љубави према Богу садржана и љубав према ближњем, по сведочењу божанскога јеванђелиста Јована, који казује: Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1. Јн 4, 21). У ове две заповести, то јест у љубави према Богу и љубави према ближњем, садржан је сав Закон и пророци (Мт 22, 40). На сличан начин, велики апостол Павле, наводећи да је љубав испуњење Закона, рекао је: Који љуби другога испунио је Закон (Рим 13, 8).
Ови и многи други јесу плодови молитве која се твори мислено повратком ума у срце. Дакле, блажена је и треблажена душа која је тајински делатељ ове Свете молитве. Таква се ваистину скривено моли у клети свога срца и непрестано беседи са Жеником, Логосом. Она ће примити плату од нашега Оца небеског, Који види њену молитву творену тајно и наградиће је јавно, у велики дан Последњега суда, када се буде показало оно што људи имају скривено.
Оци, браћо и љубљени верници,
Мислим да и у наше дане, по Светим манастирима и чак међу хришћанима мирјанима, има много оних с добрим живљењем, који, даром Божјим, упражњавају ову Свету и тајинску мислену молитву срца, али који, имајући страх Божји, смирењем и ћутањем прикривају своје Свето делање. Такви непрестано очишћују себе сузама које извиру из њихових срца, из страха и особито из љубави Божје. Није мало оних који се труде да очисте своје срце од страсти и од злих помисли, сећајући се Светога писма које казује да ништа нечисто неће ући у Царство Небеско (1. Кор 6, 9). Ове молим и ја, млитави и лењи, који пребивам у неосећању према ономе што је духовно, да се моле Благоме Богу и за мене грешнога, када се, кроз Свете уздахе и кроз дажд врелих суза, сретну и сједине с Господом у клети свога срца.
Милост и самилост Премилостивога Бога и дар Пресвете и Пречисте Његове Мајке нека помогну свима који љубе Бога свим срцем, свом мишљу и свом снагом, и који се свагда сећају Његовога Пресветог имена и призивају Га у помоћ.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Наведена сведочења о плодовима Свете Исусове молитве сабрана су из одговарајућег поглавља Зборника, том I, из књиге Стражење пет чула, гл. 10, стр. 245-252, као и из разних делова Добротољубља.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *