УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О ДЕЛАЊУ И ПОЗНАЊУ
Ко изврши и научи
тај ће се велики назвати у Царсту небескоме.
(Мт 5, 19)
Оци, браћо и љубљени хришћани,
Познање без делања неће никога спасти у дан смрти и праведнога суда Божјег. Веру познања, без делања онога што је добро, имају и ђаволи (Јак 2, 19; Мт 8, 29). Спаситељ наш Исус Христос казује нам: Ко изврши и научи тај ће се велики назвати у Царсту небескоме (Мт 5, 19). Спасење човеку доноси само делатна вера, то јест она вера која се твори кроз љубав (Гал 5, 6; 1. Сол 1, 3). Неузимање у обзир добрих дела доноси човеку ученом у оном што је божанско велику обману и погибељ. Сетимо се речи Светога писма, које нам казује да свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега (Лк 12, 48; Мт 25, 14-30; Лк 19, 12-17). Јер онај слуга који је знао вољу господара својега и није чинио по вољи његовој биће много бијен (Лк 12, 47; Рим 2, 12).
Није лоше да знамо много и да учимо много. Али неизоставно је потребно и да по својој моћи деламо од онога што знамо и од онога што волимо да учимо друге. Божански Отац Максим Исповедник вели: “Ако ли си муж који воли науку, воли и делање добрих дела. Јер познање без делања надима човека” (Добротољубље, том 2, стр. 108); а на другом месту вели: “Силан је муж који је сјединио познање с делањем” (Добротољубље, том 2, стр. 60). Знамо такође да је Спаситељ наш Исус Христос оштро укоравао књижевнике, фарисеје и законике зато што су товарили тешко бремење на рамена народа, а они га се ни врхом прста нису дотицали (Мт 23, 4; Лк 11, 46). Врх прста, по тумачењу Светих Отаца, значи да они уопште нису творили ништа од онога што су друге учили.
О ономе који лепо проповеда, али нема живљење подобно својој проповеди, може се рећи да добро говори а лоше твори. Ту истину потврђује Свети Исак Сиријски, говорећи: “Једно је лепа реч, и друго реч од делања. Лепа реч без искусности делања јесте залог срамоте” (Беседа 1, наведено дело, стр. 29). Назива је залогом срамоте, пошто срамоти знање помисли онога који говори, јер не ради оно чему друге учи. А реч од делања назива “клет наде”, пошто оним што има кроз делање теши знање помисли онога који говори.
Учење без делa води човека у безверје, у охладнелост према свему што је на спасење и затим у ужасни пад. То потврђује Свети Григорије Ниски, говорећи: “Видео сам многе како се труде на спољној науци и који су у богословствовању немало узнапредовали, али пошто им је недостајало делање доброг, по њиховој моћи, достигли су да се помраче и да падну у мочвару безакоња” (Тумачење Мојсијевог житија). Свети Исак Сиријски, наводећи како је знатније да се човек очисти делањем добрих дела, него ли да учи без њиховога делања, каже: “Добро је говорити о Богу, али боље од тога је да човек себе очисти Бога ради” (Беседа 25, стр. 122). Очишћење Бога ради не долази од празнога знања, него кроз зној добрих дела.
Исти Светитељ, указујући на велику душевну опасност у којој се налазе који уче друге пре но што су се очистили, усавршили себе у самопознању и у дубоком смирењу, као и у искусности творења добрих дела, вели: “Многи су творили чудеса, васкрсавали мртве, трудили се да обрате залутале и творили су велике знаке, и многи су се поучили са њихових усана у Богопознању. А затим, сами они који су друге оживели, пали су у скрнављене и ружне страсти, убијајући себе, и причинили су својим делом велику саблазан другима. Јер још беху у болести душе и нису се постарали о здрављу својих душа, него су се бацили у море овога света да исцељују душе осталих, док су сами још били болесни, и отпали су својим душама од наде у Бога” (Наведено дело, Беседа 23, стр. 123).
Наводећи ово овде и мислећи на нашу немоћ, долази ми да кажем: Тешко нама, данашњима, који се трудимо да научимо много теорије и не пазимо на зној од делања и на философију из живљења. Неко вели: “Ја сам велик богослов. За мене пост није ништа и могу да га раздрешим било када; молитвено правило нема никаквог значаја; бдење, брада, бркови не користе ничему, и могу их обријати кад год хоћу. Мантија и раса су сувишне, дуга богослужења су глупост, метаније, уздржање од меса и вина ме се не тичу, пошто сви ти подвизи приличе глупацима, који нису тако учени као ја”.
А да ли ће тако говорити и Спаситељ у дан Суда? Хоће ли се тада наш суд уподобити Његовом? Авај нама, браћо, јер се трудимо да много научимо, а уопште нећемо да деламо. Авај нама, који постајемо пастири, хвалећи се само знањем, а не делањем онога што учимо. Авај нама, слепим поучитељима, који хоћемо другима да покажемо пут, немајући озарење живљењем. Спаситељ нас учи и заповеда нам, говорећи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега, који је на небесима (Мт 5, 16).
Како ћемо озарити друге, сами будући у мраку? Како ће људи видети код нас добра дела, ако их немамо? Како да људи прославе Оца нашег небеског, гледајући наш живот и наша добра дела, ако их ми, пастири, уместо да им будемо на ползу добрим делима и примером свога живота, много саблажњавамо својим злом и својим гресима? Бар да су наше слабости и наша зла дела учињена у тајности, јер можда бисмо имали мању осуду. А пошто их ми саблажњавамо и наочиглед, каква ли нам још нада на спасење остаје? Авај нама, браћо моја, јер смо стигли да се надимамо само знањем, а не назиђујемо никога вером која се твори кроз љубав. Сви знамо да ћемо стајати пред судом Исуса Христа (Рим 14. 10; 2. Кор 5, 10) и одговарати за своје грехе, али не заборавимо да ћемо ми, који имамо на себи свештенство и више знања о Закону Божјем, већу муку имати на дан праведнога Божјег Суда (Рим 2, 5).
Размислимо, браћо моја свештеници, шта је овај живот. Није ли као сен? (1. Дневника 2, 15; Јов 8, 9; 14, 2; Пс 1, 11; 143, 4; Језекиљ 6, 12; Проповедник 8, 13). Није ли дим? (Пс 101, 3). Није ли трава? (Пс 102, 15; Исаија 40, 6; 1. Пт 1, 24). Није ли цвет? (Јов 14, 2; Пс 102, 15-16). Није ли пара? (Јак 4, 11). Није ли пролазни ветар? (Јов 7, 7). Није ли наш живот подобан орлу који лети (Јов 9, 26), корабљу који је пловио морем (Јн 9, 26), пастирској колиби (Исаија 38, 12), води која тече на земљи (2. Цареви 14, 14), нити ткача (Исаија 38, 12), паучини (Пс 89, 10), мисли (Пс 89, 9), таштини (Јов 7, 16; Проповедник 6, 12; 7, 15; 9, 9)? А ако је та истина потврђена толиким Божјим сведочењима, због чега заборављамо свој позив и дужност и везујемо свој ум и нитковско срце за сен овога варљивог века и за утвари пролазних радости? Ко ли ће моћи да нас спасе из руку Бога живога у дан наше смрти и у дан Последњега суда? Шта ће нам онда користити што смо много знали, ако се добра дела не нађу код нас? Зар нећемо бити проклети као смоква која се украшавала лишћем, ако се у нама не нађу плодови покајања?
Преподобни оци и љубљени хришћани,
Царство Божје није у речи, него у сили (1. Кор 4, 26). Знајући то, сматрао сам да ваља испричати Свету причицу о сили делатељне вере једнога Свтитеља Цркве Христове. Циљ нам је да покажемо до које мере савршенства доводи човека делање добрих дела, и колико смо немоћни постали ми, свештеници и хришћани овога времена, у поређењу са оним хришћанима који су љубили Бога из свега срца и жртвовали се целим бићем за делање заповести Божјих и добрих дела. Да бисмо појмили на којем се одстојању од Светитеља Божјих налазимо у делању добрих дела, саслушајте с пажњом и побожношћу следеће:
У време Светога Антонија Великог био је неки Свети Отац по имену Серапион, који је целога свога века ходио по планинама и пустим местима, да би обрео велике пустињаке и испоснике који су обитавали далеко од света, и да би описао њихов Свети и чудесни живот. Он је једном отишао у најдубљу египатску пустињу, к старешини, оцу Јовану. Узевши од њега благослов, а будући веома уморан од дугога путовања, отишао је да се одмори. Заспавши, видео је у виђењу да су пред њим искрсла два испосника, који су говорили међу собом: “Ово је Ава Серапион”. Затим му један од њих рече: “Брате Серапионе, колико си се ти трудио у животу да по пустињама откријеш Свете људе и да им напишеш житије, али к Ави Марку, који обитава на Траческој гори у Етиопији, још ниси стигао; јер од свих пустињака из пустиња нема ниједнога као што је тај Марко, који има сто тридесет година, а деведесет и пет година је од када се подвизава у пустињи. А неки од оних који су у светлости вечнога живота били су код њега и обећали да ће га примити к њима”.
Док су то они испосници говорили Ави Серапиону, он се пробудио, али није видео никога. Затим је о томе казао Ави Јовану, старешини, који му је рекао: “Сине, заиста је божанско то виђење; али где је Траческа Гора?” И рекао је њему Ава Серапион: “Моли се за мене, оче”. И, прича даље Ава Серапион, после молитве, пољубио сам старца и отишао у Александрију. А тај пут, који је био дуг 12 дана, превалио сам, уз помоћ Божју, за пет дана, трудећи се по суровим пустињама дању и ноћу, а дању ме је пекла врућина дана, која је сажегала чак и прах земаљски. Стигавши у Александрију, упитао сам неког трговца је ли дуг пут до Траческе Горе у Етиопији. А он ми је рекао: “Заиста, оче, велика је дужина тога пута; јер до границе Етиопије и рта Хетеја има 20 дана пута, а гора о којој питаш још даље је”.
Чувши то од њега, узех у крчаг воде и мало урми, и положивши наду у Бога, кренух. Путовао сам пустињом двадесет дана, и за то време не видех ни звера ни птицу, јер та пустиња није имала какав одмор или утеху. Тамо не пада ни киша ни роса, и нема ничега за јело. После двадесет дана нестаде ми воде у крчагу, а умалиле су се и урме, и веома сам изнемогао. Зато нисам могао да продужим пут, нити да се вратим натраг. Наједном су се јавила она два испосника, која раније видех у виђењу, код старешине Јована. Стојећи преда мном, они су ми рекли: “Устани и иди с нама”. Након што сам устао, видео сам једнога од њих како загледа у земљу, и окренувши се мени, рекао ми је: “Хоћеш ли да се расхладиш?” А ја одговорих: “Како ти хоћеш, оче”. Онда ми је показао неки корен од семења пустиње и рекао ми: “Узми и једи од овог корена и путуј у сили Господњој!”. Поједох, дакле, мало и намах сам се укрепио и расхладио, и душа ми је постала без невоље, као да никада не бејах изнемогао. Након што су ми показали стазу којом је ваљало ићи к Светоме Марку, отишли су.
Пошао сам даље и приближио се врло високој гори, која ми изгледаше да допире до небеских висина. Подишавши гори, угледах крај ње море, затим сам ишао пењући се на ту гору седам дана. Кад настаде седма ноћ, видео сам анђела Божјег где силази с неба к Светоме Марку и говори му: “Блажен си, Аво Марко, и биће ти дбро. Ево доведосмо ти оца Серапиона, кога пожеле душа твоја да види, пошто ниси хтео никог другог од рода људског да видиш”. Кад ово чух, нестаде у мени страха, и ишао сам за тим виђењем док нисам стигао до пећине у којој је живео Свети Марко.
Кад се приближих к вратима пећине, чуо сам Светога Марка како казује стихове из Псалама Давидових и вели: Хиљаду година пред очима Твојим, Господе, као дан јучерашњи… И остало тога псалма. Затим је, од много духовне радости која беше у њему, почео говорити себи овако: “Блажена је душа твоја, о Марко, јер, пошто те је Господ чувао, ниси се оскврнио нечистотама овога света, нити ум твој би поробљен нечистим мислима греха. Блажене су очи твоје, које ђаво не могаде саблазнити таштом и подмуклом лепотом овога века. Блажене су уши твоје, јер не чуше глас и вапај женски у таштом свету. Блажене су ноздрве твоје, јер нису никада омирисале смрад греха. Блажене су руке твоје, јер се никада не дотакоше чега људског. Блажене су ноге твоје, које не крочише путем што води у смрт, нити ти се кораци кренуше на грех, јер су душа и тело твоје променили живот у духовни и осветили се сладошћу Светих анђела.
Затим опет стаде говорити души својој: Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име Свето Његово. Благослови, душо моја, Господа, и не заборављај сва уздарја Његова. Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто се узнемираваш? Не бој се, јер те неће задржати у тамницама ада. Ђаволи те никако неће моћи оклеветати, јер у теби, даром Божјим, нема порока греховног; доћи ће анђео Господњи око оних који се боје Господа, и избавиће их Господ. Блажен је слуга који је извршио вољу Господа свог”. Пошто преподобни Марко изговори то и много друго из Божанскога писма на утеху души и на утврђење наде у Бога, изашао је из пећине и, плачући од радости, узвикнуо је к мени понизно: “О колико труда уложи мој духовни син Серапион, који се потрудио да види моје живљење!”; и благословивши ме, рече ми: “Деведесет и пет година проведох у овој пустињи и не видех човека, а сада гледам твоје лице, које сам веома желео да видим. Како ниси презао да поднесеш толики труд, да би дошао к мени? Нека те Господ наш Исус Христос награди у дан када буде судио људске тајне!”.
Рекавши то, преподобни Марко ми заповеди да седнем. Затим сам га почео питати о његовом хвале достојном животу. А он ми је рекао: “Деведесет и пет година, као што рекох, од када боравим у овој пећини, и не видех не само човека, него ни звера, ни птице, нити једох хлеба људског, нити се у одело обукох. Провео сам, међутим, тридесет година у великој тескоби, злопатила ме је глад, жеђ, и особито ђаволске најезде. Тих година сам, принуђен глађу, јео земљу, а воду сам пио из мора, када ме је мучила жеђ. И ђаволи су се до хиљаду пута заклињали међу собом да ме утопе у море, и хватајући ме, вукли до подножја ове горе. Ја, устајући, пењао сам се натраг на врх горе. Ђаволи су ме опет вукли, све док не остаде коже на мом телу. Бијући ме и вукући ме, они су викали: “Излази из наше земље, јер од постанка света нико од људи није дошао овамо. Како си се ти усудио доћи?”
После таквога тридесетогодишњег страдања, после глади, жеђи, голотиње и борбе с ђаволима, на мене се изли дар и милосрђе Божје, и Његовим старањем измени се моје тело, и израстоше длаке на њему. Сада ми се доносило и хране задоста. Такође ми се показало место Царства небеског и клет светитељских душа, блаженство обећано и припремљено онима који чине добра. Видео сам Рај Божји, дрво познања од којег једоше наши прародитељи Адам и Ева. Видео сам Еноха и Илију у Рају, и нема ничега што исках од Господа а да ми Господ не показа”.
Затим је Ава Серапион упитао блаженога Марка: “Реци ми, оче, како се збио твој долазак овамо?” А Светитељ је почео казивати: “Рођен сам у Атини, и тамо сам изучио философију, а након што су ми умрли родитељи, рекох у себи: И ја ћу умрети, као што су и моји родитељи умрли. Одрећи ћу се, дакле, добровољно, света, пре но што дође час да се раставим од њега; и намах, свукавши одело, бацих се на неку даску у мору, и ношен таласима, Божјим промислом стигао сам на ову гору”.
Док смо тако говорили – прича Ава Серапион – свануло је, и угледах његово тело обрасло у длаке; препадох се и стадох дрхтати од страха, пошто се на њему није никако могло видети да је слично људима. Ни по чему се није могло познати да је човек, до само по гласу и по речима што су излазиле из његових уста. Видевши он да се бојим, рече ми: “Не плаши се од изгледа мога тела, јер је тело трулежно, узето од земље”.
Затим ме је упитао: “Држи ли свет Закон Христов, по пређашњем обичају?” А ја сам му рекао: “Даром Христовим, данас је боље но ранијих времена”. Затим ме је упитао: “Има ли још служења идолима и гоњења хришћана?” Одговорио сам му: “Помоћу твојих Светих молитава гоњење је престало, и нема више служења идолима”. Чувши то, старац се веома обрадовао. Затим ме је поново упитао: “Има ли још Светитељa на свету да чине чудеса као што је рекао Господ у Јеванђељу: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде и баци се у море, и збиће се тако? И када то Светитељ рече, подигла се гора одједном и покренула се са свога места, идући око 5.000 лаката према мору. Свети Марко, видевши гору покренуту, махнуо је руком према њој, рекавши јој: “Шта радиш ти, горо? Нисам ти рекао да се покренеш, него сам говорио с братом. Стани на свом месту!” Чим је он то рекао, гора се вратила на своје место, а ја падох ничице од страха. Свети Марко ме ухвати за руку, подиже ме и рече ми: “Мислим да ниси видео таква чудеса за свога живота”, а ја рекох: “Не, оче”. Онда он, уздахнувши горко, заплакао је и рекао: “Тешко земљи, јер су на њој хришћани само именом хришћани, а по делима су далеко. Благословен Бог, Који ме доведе на ово Свето место, да не умрем у својој отаџбини и да не будем сахрањен у оној земљи, скврној и пуној сагрешења”.
Након што смо тај дан провели у певању псалама и духовном разговору, Преподобни ми је рекао: “Брате Серапионе, да окусимо штогод!”. И намах, подигавши своје руке к небу, почео је да казује Псалам Господ ме напаса, и ничега ме неће лишити… По окончању Псалма, окренувши се пећини, узвикнуо је: “Уђимо и постанимо причасници трпезе коју нам посла Господ”. Ја се зачудих, и ужас ме спопаде, јер целога дана никога не видех у пећини, до само Светога Марка. Пошто смо ушли у пећину, угледао сам сто и две столице, затим два врућа хлеба сјајна као снег, воће, две печене рибе, чисто зеље, маслине, урме, со и суд пун воде слађе од меда. Кад седосмо, Свети Марко рече: “Благослови, сине Серапионе!” А ја рекох: “Опрости ми, оче!” Тада Светитељ рече: “Господе, благослови!” И видео сам близу стола руку пружену с неба како крсним знаком осењује што је постављено на трпези.
Након што смо јели, рекао је: “Брате, узми ово одавде!” И намах је невидљива рука узела трпезу, а ја сам се дивио обома: невидљивом слузи – јер анђео Господњи, по заповести Божјој, служио је Преподобном Марку, који је био анђео у телу; дивио сам се и томе што у све дане живота мога нисам окусио тако сладак хлеб, нити пио тако слатку воду, као за Светитељевом трпезом. Тада ми Светитељ рече: “Јеси ли видео, брате Серапионе, колика добра шаље Бог Својим рабима? Јер свакога дана Бог ми шаље по један хлеб и по једну рибу, а данас, тебе ради, удвостручио ми је трпезу, пославши ми два хлеба и две рибе. Таквом ме трпезом храни Господ по Својој неизрецивој милости, због мога првобитнога злопаћења. Јер тридесет година, као што ти раније рекох, обитавајући на овом месту, не нађох ни корен корова, којим бих се могао хранити, те сам трпео глад и жеђ. Затим сам у нужди јео земљу и пио горку морску воду, ишао го и бос, тако да су ми отпали прсти с ногу од мраза, од силне врућине и од колико су ме ђаволи вукли по стенама. Тело ми је изгорело од сунца, и лежао сам ничице као мртав, а ђаволи су ме мучили као да сам напуштен од Бога. Али, помоћу Божјом, све сам то трпео зарад Његове божанске љубави.
А кад се навршило тих тридесет година мога злопаћења, по заповести Божјој нарасла ми је ова длака, све док ми није, како каква хаљина, покрила све удове. Од тада ђаволи нису више могли да ми се приближе, глад и жеђ немају више власти нада мном, мраз и врућина више ми не сметају и, крај свега тога, ни од чега нисам оболео. Знај да се данас навршава мера мога живота, и Бог те је послао овамо да својим рукама погребеш моје смерно тело”.
После сата времена Светитељ је опет рекао: “Брате Серапионе, ову ноћ проведи без сна, због мога растанка”. Дакле, стали смо обојица на молитву, певајући Давидове псалме. Потом ми је Светитељ рекао: “Брате Серапионе, после мог одласка положи моје тело у овој пећини, запуши врата пећине и иди на своје место, а овде немој остати”. А ја, поклонивши се Преподобном, почео сам са сузама плакати и искати опроштај. Затим сам му рекао: “Оче, помоли се Богу да ме узме заједно с тобом, и да идем камо ти идеш!” А Светитељ ми је рекао: “У дан мога весеља немој плакати, него се особито весели. Јер ти достоји да идеш на своје место, а Господ, Који те је довео овамо, нека ти подари спасење збот твога труда који Му је угодан. Знај да твој повратак неће бити истим путем којим си дошао овамо; него ћеш другим, необичним путовањем стићи на своје место”.
Затим, пошто мало поћута, преподобни Марко стаде говорити: “Брате Серапионе, пријатан ми је овај дан, више но сви дани живота мога, јер се данас моја душа раздваја од телесног страдања и одлази да отпочине у небеским клетима. Данас се моје тело одмара од многих болова и трудова; данас ме прима светлост мога одмора”. Када је то изговорио, пећина се испунила светлошћу јачом од сунца, и она гора се испунила миомирисима. Узевши ме за руку, преподобни Марко је почео говорити: “Остани, пећино, у којој сам обитавао телом, служећи Богу у привременом животу. До свеопштега Васкрснућа у теби ће обитавати моје мртво тело, које је било дом мојих болова, трудова и подвига. А Ти, Господе, разлучи душу моју од тела, јер сам Тебе ради трпео глад, жеђ, голотињу, мраз и врућину дана и сваку тескобу. Ти ме сaм, Владико, обуци у славу у страшни дан Твога доласка. Одморите се сада, очи моје, које нисте заспале на даноноћним молитвама; одморите се, ноге, утруђене свеноћним бдењем. Одлазим из овога привременога живота. Свима који остају на земљи желим да се спасу. Спасавајте се, пустињаци, који се Бога ради потуцате по пећинама и горама! Спасавајте се, подвижници, који, Божјега царства ради, које се тешко осваја, трпите сваку тескобу! Спасавајте се, Христови сужњи, утамничени, прогоњени правде ради, који немате другу утеху, до Јединога Бога! Спасавајте се, лавре, које даноноћно служите Богу! Спасавајте се, Свете цркве, које сте очишћење грешникa! Сасавајте се, свештеници Господњи, посредници људима пред Богом! Спасавајте се, синови Царства Христовог, који сте то постали Светим Крштењем! Спасавајте се, Христољупци, који примате странце као самога Исуса Христа! Спасавајте се, милостиви, достојни милости! Спасавајте се, богати у Господу, који се богатите добрим и богоугодним делима, који сте свагда добротвори! Спасавајте се, убоги Бога ради! Спасавајте се, благоверни цареви и владари, који судите по правди и с милосрђем! Спасавајте се, смиреноумни пустињаци и трудољубиви подвижници! Спасавајте се сви који у Христу један другог волите! Спасавај се, земљо, и сви који на теби обитавају, миром и љубављу у Христу!”
Пошто је ово изговорио, преподобни Марко, окренувши се мени, пољубио ме је и додао: “Спасавај се и ти, брате Серапионе! Христос, кога ради си с надом поднео овај труд, нека те награди за твој труд у дан Свога доласка. Брате Серапионе, заклињем те Господом нашим Исусом Христом, Сином Божјим, да не узмеш штогод од мога смернога тела, чак ни влас, нити да се њему доближи одело, него с власима, у које ме је Бог обукао, нека моје тело буде погребено; а ти немој пребивати овде!”
Када је Светитељ ово изговорио, а ја сам јецао, чуо се глас с неба: “Донесите Ми изабрани сасуд пустиње, донесите Ми делатеља правде, савршеног хришћанина и верног слугу! Ходи, Марко, ходи и отпочини у светлости радости и у духовном животу!” Тада је Светитељ рекао мени: “Преклонимо колена, брате!” Пошто смо клекнули, чуо сам анђеоски глас како говори преподобном Марку: “Пружи своје руке!” Чувши тај глас, намах сам устао, и окренувши се, видео Светитељеву душу како се дреши телесних свеза, како је анђеоске руке покривају белом светлом ризом, и како се вазноси на небо. Потом сам видео неке ђаволске чете како стоје на путу ка небу, и чуо сам анђеоски глас где казује ђаволима: “Бежите, синови таме, од лица светлости правде!” Затим се чуо други глас, говорећи: “Узмите и донесите овамо посрамитеља ђаволa!” А након што је душа Преподобнога неповређена прошла кроз чете ђаволa, док се приближавала отвореном небу, видео сам неко подобије руци испружено с неба како прихвата непорочну душу. Затим се виђење скрило од мојих очију, и нисам више видео ништа.
Потом сам се постарао о телу и положио чесно тело Светитељево и провео сам сву ноћ у молитви. Када се разданило, обавио сам над телом, са сузама радосницама, редовно опело, и целовавши га, положио у пећини, и камењем затворио улаз у пећину. После много молитава сишао сам с горе, молећи се Богу и призивајући Светитеља у помоћ, да бих могао изаћи из те страшне и непроходне пустиње. Када сам, по заласку сунца, стао да се одморим, појавише се она два испосника која су ми се раније јављала, и рекоше ми: “Заиста, брате Серапионе, данас си покопао тело једнога блаженог Оца, којега сав свет није достојан. Путуј ноћу, пошто је ваздух прохладан, јер се дању не може ласно путовати због врућине”. Путовао сам, дакле, с њима, до јутра, а када је почело свањивати, рекоше ми: “Оче Серапионе, иди с миром у своје и моли се Господу Богу!” Отишавши недалеко од њих, подигао сам очи гледајући преда се, и видео да се налазим пред црквом манастира оца Јована, великога старешине. Дивећи се, громко прославих Господа. И сетих се речи Преподобнога Марка, који ми беше рекао да се од њега нећу вратити путем којим сам дошао к њему. Тада прославих милост Преблагога и Премилостивога Бога, Који се смиловао мени недостојном, ради молитава Свога благовернога Светог Марка. Чувши мој глас, преподобни Јован је брзо изашао к мени и рекао: “Преподобни Серапион се вратио к нама у миру!” Затим сам испричао старешини и његовим ученицима све што се догодило, и сви су прославили Бога, а старешина Јован је рекао: “Заиста, брате, то је био савршени хришћанин, а ми се само именом зовемо хришћани, али делима смо веома далеко од правога хришћанства”[1].
Оци, браћо и љубљени хришћани,
Јесте ли видели како су велики и неизрециви били милост и дар Божји, као и његово старање за тога Преподобнога Оца Марка, и на какво га је савршенство уздигла бескрајна сила Божја? Не заборавимо како су велики и тешки били трудови и надљудске патње тога Светог и божанског Оца Марка, кога ни глад, ни жеђ, ни труд, ни хладноћа, ни врућина дана, ни најезде ђаволa и болови које је поднео од њих нису могли да раставе од љубави Христове. Толико је велико било његово самоодрицање, које је драговољно примио, да је живео на земљи као анђео у телу. Од читања и размишљања о надљудском подвигу тога великог Светитеља и светилника света, познаћемо колико смо далеко од истинскога хришћанског, а да и не помињем више: монашког или свештеничког живота. Дакле, узмимо на ум сви који се називамо свештеницима, монасима или хришћанима до колике смо дубине лењости и неосећаја стигли данас, и колико нам је стран подвиг оних што су заиста љубили Бога и подвизавали се с великом марљивошћу у делању Његових заповести.
Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Видети Житије Светога Марка Атинског (петога дана месеца априла), који је обитавао на Траческој Гори у Етиопији.
