УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ИСКУШЕЊИМА СМИРЕНИХ И О ИСКУШЕЊИМА ГОРДИХ

Бог се гордима противи а смиренима даје благодат
(1. Пт 5, 5).
 
Оци и браћо,
Пошто сам у пређашњим беседама говорио о врстама искушења и о разлозима због којих Бог допушта да будемо искушавани, на ползу и спасење наших душа, овога пута сам намислио говорити о искушењима смирених и о искушењима гордих. Из онога што следи појмићемо јасно да Преблаги Бог не допушта да сви људи буду искушани једнако, него то бива с великом различитошћу и разноликошћу, по Његовој неизрецивој и уму недокучивој мудрости. Видећемо да на смирене и кротке и на оне који добро познају своју немоћ и ништавило, Преблаги и Премудри Бог не допушта превелика искушења и невоље. А на горде, охоле и надмене Бог допушта да дођу велика и тешка искушења и невоље, које су много пута изнад граница њиховога трпљења. И то Он чини с великом мудрошћу и домостројем, да би њих привео к смирењу и понизности, да би спознали своју немоћ и ништавило на овој земљи и да би сви дошли на Свети пут спасења.
О тој истини божански Отац Исак Сиријски казује нам следеће: “Искушења која духовни жезал твори над смиренима, зарад напредовања и раста душе, ова су: лењивост, отежаност тела, слабљење удова, униније, помутња ума, привид телесне немоћи, умањење наде, помрачење мисли, недостајање људске помоћи, недостајање онога што је телу потребно и друго слично. Од тих искушења човек стиче напуштену и беспомоћну душу и срце скрушено у многом смирењу. Кроз њих је кушаван неко да би дошао са чежњом ка Оном који га је саздао. С њима су помешане утехе и налети, светлост и тама, борбе и потпоре и, укратко речено, тескоба и опуштање. И то је знак човечијег напредовања, помоћу Божјом.
А искушења која се по допуштењу Божјем творе над гордима, који се без стида уздижу пред Богом, ова су: наведена искушења ђаволa а која су изнад границе силе душе, лишење силе мудрости која је у њима, брз осећај размишљања о блуду, који се допушта на њих ради смирења њиховога уздизања, брзо гњевљење, хтење да се образује и да се твори њихова воља, да се свађају речима, да прекоревају друге, да затим прекоревају и сами себе, због тога се ниподаштавајући и жалостећи у својим срцима; поседовање савршене мудрости ума, поседовање мисли хуљења на име Божје, поседовање лудих поимања пуних смеха, и особито плача; да буду ниподаштавани од људи и да им чест буде погубљена, да их ђаволи срамоте и ругају им се на много начина, тајно и јавно; жеља за заједничким мешањем и провођењем са светом; да увек лудачки говоре и оговарају, да у себи налазе одувек лажно обновљење и пророштво од ђаволa и да много обећавају, изнад своје моћи. То су душевна искушења.
А у телесном погледу догађа им се ово: болна догађања којих се не могу више спасти, свагдашња догађања од злих и безбожних људи; падају у руке људима који их жалосте; срце њихово стално се покреће да отпадне од страха Божјега, без разлога, и неочекивано много пута напрасно; имају велике падове са стена, с високих места, или им се догађа друго што слично на повреду њиховога тела и душе. Лишени су помоћи оних који подржавају срце божанском силом и наде своје вере и, укратко речено, све што је немогуће и изнад моћи наилази на њих, спајајући се с њиховим слабостима.
Све што је овде изнето јесу облици искушењa гордости. Да покажемо, међутим, и њихов почетак у човеку: када неко почиње да се види мудар у својим очима. Од овога се претвара и мења у дотичном човеку у сва ова зла, по мери и како он прима такве мисли гордости. Дакле, из облика наших искушења треба да појмимо тананости (танана, деликатна искушења) наших умова. А будемо ли видели покоје од ових искушења смешано са онима пре изнетим, спознајмо да по мери у којој имамо ова, толико се и гордост јавила у нама” (Свети Исак Сиријски, наведено дело, Беседа 46, стр. 230-231).
Оци и браћо,
Ето колико су разноврсна искушења која по допуштењу Божјем долазе на нaс, када не познајемо своју немоћ и ништавило, и када се пред Богом не смиримо свим срцем, на сваком месту, и у сваком времену. Ја грешник, који сам свагда пун гордости и слеп у познавању и противљењу тим искушењима гордости, да бих се кадгод спасао њиховога ропства, хтео сам да их ипак запишем овде – не по сопственом познању и искусности, у погледу којих сам сасвим убог – него из учења Светога Оца Исака Сиријског, испуњеног духовном философијом, који их је у искусности свога Светога ума, безмолвијем и чистом молитвом, спознао и оставио нама на општу ползу. Буде ли когод пажљиво читао што је овде забележено, намах ће сaм из свакоминутних покрета свога ума спознати да ли се искушава у поретку смиреноумних или живи у пределу искушењa гордљиваца; и тако ће се, клонећи се, са страхом Божјим, и једних и других, трудити ка исправљању.
Али чак ако смо искушани и једнима и другима, не треба да се обесхрабримо, знајући да наш Бог никако не жели смрт грешника. Док смо још у овом животу, настојчивом молитвом и истинским покајањем, будући потпомогнути милошћу и даром Божјим, можемо исправити свој живот и спасти своје душе. Јер ће наш Благи и Свемогући Бог, ако будемо из срца искали Његову помоћ, извући нaс оковане у кладама искушењa и страсти, и неће постидети ниједнога од оних који Га заиста призову.
Амин.

Comments are closed.