НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ, ДРУГОМ ПО РЕДУ ОБЕТУ МОНАХА

Рече Господ: Лисице имају јаме,
и птице небеске гњезда;
а Син Човечији нема где главе заклонити

(Мт 8, 20).
 
Пречасни оци и браћо,
Ја, сасвим недостојан и грешан, који сам убог у поимању доброг и делотворењу спасоносног, усуђујем се да вам говорим о ономе што смо обећали пред Христом Богом, Пресветом Његовом Мајком и свим Његовим анђелима, када смо примили постриг Светога и анђеоског образа. Знамо да обети јесу завети који полазе од Бога према човеку и од човека према Богу (Архим. Никодим Сакеларије, Законоправило, том 2, стр.188). И ако се Бог сећа својих обећања према нама (Пс 104, 41; Лк 1, 54) и испуњава Своја обећања према нама (Бројеви 23, 19; Исус Навин 21, 45), колико ли више доличи нама да се сећамо онога што смо обећали пред Богом и да се трудимо са свом ревношћу за испуњење тога.
Као што видимо из Светога писма, и Спаситељ наш Исус Христос, и божански и Свети апостоли, оставили су нам жив пример да живимо у сиромаштву и оскудици на овој земљи. Због тога Спаситељ казује: Лисице имају јаме и птице небеске гњезда; а Син Човечији нема где главе заклонити ( Мт 8, 20). Онај Коме је небо престо а земља подножје ногама Његовим (Дап 7, 49), добровољно је сиротовао нас ради, и Својим сиромаштвом исцелио је наше духовно сиромаштво (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, гл. 11, стр. 390). Опет видимо Спаситеља, када шаље Своје божанске ученике на проповед, како им заповеда, казујући: Не носите… ни штапа… ни торбе… (Мт 10, 9-10). И „они који пођоше без штапа, пастирствовали су цели свет, и без торбе будући, много су иметка наследили“, јер су послушали Онога који је рекао: Иштите најпре Царство Божје, и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6, 33).
Не бојмо се, браћо, сиромаштва, јер чујемо шта казује Бог кроз Светога Пророка Исаију: Пре ће мајка заборавити свога сина, него ли Ја тебе, који Ми служиш. Не старајмо се о богатству, ми који смо се добровољно заветовали да будемо без њега, Бога ради. Јер ако будемо сабирали богатства, наше ће се срце раздвојити од љубави Божје и прионуће за ововековно. Сетимо се речи Господње, која вели да не можемо служити Богу и Мамону(Мт 6, 24).
Ево шта казују божански канони у погледу монаховог сиромаштва: „Монаси су дужни да немају ништа своје сопствено, него све своје да дарују манастиру“. А Свети Лука казује о онима што су веровали у Христа и који су још одраније предображавали монашки живот, да ниједан није имао штогод своје, него им све беше заједничко (Дап 4, 32). Зато, онима што желе да постану монаси дозвољава се, у погледу иметка, да га, по сопственој жељи, пошаљу било којим особама, којима, наравно, није законом забрањено (Картагина 22, 31). А након што постану монаси, манастир има власт над свим што им припада, и не допушта им се више да се старају о управљању својим иметцима. А ако се нађе когод да је присвојио штогод иметка, који није предао манастиру након што се замонашио, и буде га поробила страст љубави према добити, нека игуман или епископ узму од њега иметак и, пошто се прода на лицитацији пред многима, добитак нека се раздели оскуднима и сиромасима. А онога који је гледао да отме такви иметак, као некада Ананија (Дап 5, 1-10), Свети Синод је одлучио да умудри одвраћајућим налагањем епитимије. И појашњено је да што је Свети Синод одлучио „за мужеве монахе, буде важеће и за жене монахиње“ (Правилник монашког живота).
Дакле, оци и браћо, с обзиром да смо се добровољно заветовали пред Богом на сиромаштво, немојмо настојати да се обогатимо; јер по сведочењу Светога Писма: Одговараће човек за сваку реч коју изговори (Мт 12, 36); и опет: Замка је човеку да штогод своје брзо заветује; јер по обетовању бива кајање (Приче 20, 25). Боље је да не заветујеш, него ли да заветујеш па не испуниш (Проповедник 5, 4). Видимо како се ужасно збило Ананији и Сафири, који беху обећали да ће свој иметак дати Богу, али пошто су се посаветовали да нешто од њега задрже, напрасном смрћу су умрли; јер нису слагали људима, него Богу (Дап 5, 1-10; Лк 2, 23).
Свети Јерарх Василије Велики, показујући велику опасност која је над монахом што жели да има и нешто засебног иметка у општежићу, казује: „Бежимо од стицања чега засебног, сем онога што се стиче заједно за све“; и опет: „Који почиње од лоповлука постаје други Јуда. Јер засебно стицање је лоповлук, и баца у погибељ монаха који има засебни иметак у општежићу (Шестоднев, Букурешт, 1826; Монашке установе, Беседа 34, лист 100).
Оци и браћо,
Ето како је велик понор љубави према иметку, и колику опасност наноси монасима посебни иметак, особито онима што су изабрали општежиће, које је последовање Христу. Видимо да су они који су из свег срца, ума и врлине љубили Бога, оставили све – по речи Јеванђеља – и следили целога живота Христа, у сиромаштву и оскудици. Јер чујемо једнога од Светитељa како казује: „Ко није омрзнуо свој иметак, како ће моћи да омрзне своју душу, по заповести Спаситељевој? (Отачник, гл. 13, лист 127). Такође и ини старац Отачника вели: „Ако желиш Царство небеско, дужан си да се не обазиреш на иметак. Јер нећеш моћи да живиш по Богу, ако будеш сластољубац и среброљубац“. Чак штавише, ко буде поражен љубављу за новцем и иметком, ако би чак и Свет и чудотворац био, због среброљубља губи дар Божји и постаје подобан ђаволима. О томе читамо у Отачнику следеће:
„Причао је неки монах да је био неко од стараца, који се удостојио великог дара од Бога и свуда се дознало за његово име, због његовога живота с добрим делима. Дакле прочуло се његово име до цара. А цар, пославши, позвао га је к себи. Након што је од њега узео благослов, разговарао је с њим, и, имајући велику ползу, дао му је злата. А старац, узевши злато, отишао је у своје, а златом које му је цар дао купио је њиве, винограде и ина имања. После неког времена довели су к њему бесомучнога, да га исцели, као што то беше учинио много пута. И рекао је старац: „Изађи, ђаволе, из саздања Божјег!“ А ђаво је одговорио: „Нећу те послушати!“ Рече старац: „Због чега ме не послушаш?“ Рече ђаво: „С обзиром да си постао као један од нас, напустивши сећање на Бога, које си имао према Њему, и латио се земаљских брига, зато те више нећу слушати, нити ћу изаћи из човека“ (Отачник, Беседа 23, лист 127).
Видите, Оци и браћо, како ми, добровољно, љубави за иметком постајемо подобни ђаволима? Видите ли да, испуњавајући се бригама овога века и богатства, одгонимо од себе сећање на Бога и на молитву? Јер не може човек бити без бриге и помутње, ако воли да има иметка, по сведочењу једнога од Светитељa, који казује: „Неће мору недостајати таласа, нити љубитељу иметка бриге и помутње“. Љубав за иметком чини да постанемо потпуно лењи у погледу онога што је духовно, старањем о много чему и властољубљем. Имајући то у виду, божански Оци су одредили да, у време Светог и Великог поста, у свим православним црквама буде уврштена молитва Светога Јефрема Сирина која, између осталог, казује: „Дух лењости, љубопитства, властољубља и празнословља не дај ми“.
Ко је од Божјих Светитеља служио Њему за плату? Ко ли је икада рекао: Ако ли не примим толико месечно, нећу више творити послушање, или одговарајућу службу? Авај нама! Христос хоће да нам да Рај на вечито, а један цвет из Раја – како је анђео Господњи открио Светом Андреју, јуродивом Христа ради – драгоценији је од свих иметака овога видљивог света, а ми стојимо да се цењкамо, када је реч о нашем спасењу и о неизрецивом блаженству вечнога живота.
Страст за богаћењем, за поседовањем имањa, опробава нас таштим бригама и помутњама и, кроз њих, удаљује наш ум и срце од Бога. Свето старање о молитви и о размишљању о духовном удаљује се од нас. Ову истину нам показује и божански Отац Исак Сирин који казује: „Не можеш, опхрван световном бригом, имати са собом и старање о Богу“. Ум помућен бригом за иметком свагда је под влашћу заборављања онога што је духовно, по сведочењу истог Светитеља, који вели: „Помућен ум неће утећи забораву, и мудрост му неће отворити врата“ (Свети Исак Сирин, Беседа 5). Уистину, каква ли би мудрост и духовна философија могла да још уђе у ум пренатрпан помутњом бригa и иметака, која чине да човек тешко уђе у Царство Божје?
Али тежа за нас јесте чињеница да, ако се не будемо трудили да побегнемо од одмора овога живота и стицања иметака, поред ине осуде, прелако ћемо стићи у ропство погубних страсти, као што опет видимо да је написано: „Ко бежи од одмора овога садашњег живота, тај је умом видио век који ће доћи. А ко је свезан љубављу за стицањем, роб је страсти“. Затим, показујући да богаћење није само стицање злата и новца, него и било чега другог сувишног, казује: „Немој сматрати да је само стицање злата и сребра љубав за богаћењем; него и стицање свега другог“ (Свети Исак Сиријски, Беседа 23, стр. 119). Још су и свака кротост и мир страни ономе који се бави бригом о иметку, као што потврђује исти Светитељ: „Човек са много брига не може постати кротак и спокојан. Јер што је потребно стварима у које се срозава присиљава га да се креће у њима и да се бави њима, и нехотице, чак ако и не би хтео, отимају му мир и тиховање“ (Свети Исак Сиријски, Беседа 13).
Али што је још горе, љубављу за имецима и многим старањем о земним стварима, ми доказујемо неверовање у Бога, како нам потврђује Свети Јефрем Сиријски, који казује: „Знак неверовања јесте да се везујемо за земне ствари“. Јер Господ, хотећи да нас избави материје, вели: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје у што ћете се обући. Затим вели: Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? (Мт 6, 25). И опет, дајући нам јасан пример у птицама и травама, Господ вели: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? (Мт 6, 26). И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? (Мт 6, 28-30).
Због чега ли нас назива маловернима? Зато што нико од оних што се многим бригама везују за земаљске ствари, не може доказати да има чврсту веру у Бога. Јер ако тако ревносно хитамо за пропадљивим стварима и због тога се помућујемо и напуштамо своје келијно и богослужбено правило, тада се срамотимо пред Богом, јер се више уздајемо у своју ревност него у Промисао Божју и доказујемо своје неверовање у Бога. Ако желите да видите слику тога, молим вас читајте у Добротољубљу, том 1, стр.151-220, код Преподобнога Нила Испосника, и особито у главама 7-10.
Нама, оци и браћо, доличи да свагда будемо у молитвама за себе и за оне који су према нама милостиви, а не да напустимо своје правило и да се окренемо, као мирјани, стицању иметака. Видимо да се милост Божја стара о нама свиме што нам је потребно, кроз оно што доносе добри хришћани у цркву. Дакле, не заборавимо казну, која нас чека ако се на будемо молили за оне што су према нама молистиви. Јер чујемо пророка где казује: Авај ономе који сабире за себе што није његово и веома отежава свој јарам. Да бисмо се спасли овог аваја, који веома отежава јарам наших грехова, радујмо се само оним што нам шаље Бог преко Својих верника, а ми се нађимо на својој дужности узношења молитава за њих и на уздржању, по својој моћи, од свега, као што смо се заветовали Богу, да проведемо свој живот у сиромаштву и у служби Цркве Христове.
По Апостолу, Бог је који подиже све што смо засејали. А ако их Он не подигне, узалуд сејемо много, јер Он може, и после раста, да их уништи и да нас остави празних руку, чак и након што смо се трудили. Јер чујемо шта казује Свето Писмо: Много ћеш семена изнети у поље, а мало ћеш сабрати, јер ће га изести скакавци. Винограде ћеш садити и радићеш их, а нећеш пити вина, нити ћеш их брати, јер ће изести црви (Закони поновљени, 28, 38-39). И опет: Сејете много, а убирете мало, јер ја раздувам; изгледате много, а ето мало (Агеј 1, 5-6).
Дакле, велика препрека ка спасењу нам је љубав према пролазним и пропадљивим стварима, особито нама који смо добровољно обећали да ћемо провести у сиротовању и нестицању. Где је, дакле, и чему користи наш труд, ако Бог држи кормило ствари и све носи и води како жели?
Појмимо, дакле, да без Бога не можемо ништа творити (Јн 15, 5). Затим, у свему иштимо Његову помоћ Светим молитвама и не полажимо сву наду само у свој труд и у прекомерно стицање иметака, ми који смо се добровољно одрекли свега световног.
Пречасни оци и браћо,
Нећу окончати ову беседу, а да не забележим овде неколико речи једног оца који је живео у овом манастиру Сихастрији, који ми је био старац код оваца, пошто сам му неколико година био ученик на манастирској бачији. Он ми је казивао ово: „Брате Константине, монах не сме да има иметка, до само строго неопходно одело и свакодневну храну. Отприлике толико треба да има монах у животу, колико може да понесе на леђима, када се сели с једног места на друго“. И запазио сам да је он испуњавао ово казивање у свом животу, јер је имао кожух, опанке и чобански огртач, пешкир за брисање лица и више ништа.
Ја би га питао: „Оче Галактионе – јер се тако звао – због чега треба монах да има само толико?“ А он ми је казивао: „Ево због чега, брате Костика. Апостол нас учи: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку ђавола (1 Тим 6, 8-9)“. Затим ми је казивао: „Уским путем не можемо ићи с главом пуном богаства, него што сиромашнији и смиренији“. Он није био писмен, али је имао веома добро и бистро памћење и памтио је много добрих поука које је чуо од других. С времена на време ме је стално присећао, казујући: „Брате Константине, знаш ли шта се казује у Отачнику и код Светих Отаца? Сиромашни монах је путник без терета! Дакле, саветујем ти, ако ти Бог буде помогао и постанеш монах, немој сабирати богаство, и као огња се бој сакупљања новца, јер новац и богаство растављају човека од Бога“.
Ишао сам понекад код инога старца из манастира, врло убогог и смиреног, по имену Косма. Он није имао ни кревета у келији, до само стару пећ, и то напуклу и надимљену од дима који је излазио кроз пукотине. Питао сам га: „Оче Космо, зашто не оправиш пећ и зашто немаш кревет у келији?“ А старац ми је говорио: „Слушај, брате, шта ће ми још и кревет? Ето имам овде ово огњиште и на њега ставим свој кожух – јер је само толико имао да би се покривао ноћу – и довољно ми је; јер ћу данас-сутра отићи у раку. Нашто ће ми још добра пећ и кревет у келији?“.
Чудио сам се његовом сиромаштву, јер је имао веома стару расу и камилавку поцепану и закрпљену на много места, и казивао сам му: „Оче Космо, што не кажеш оцу старешини да ти начини нову расу и камилавку?“ А он ми је одговарао: „Море, синовче, шта ће трулежи од човека да му се шију нове хаљине? Мислим да ће ме ове служити док још живим. И ако сам ја стар, остави нека и хаљине буду старе, јер све на овом свеу стари и пропада“. Имао је белу браду до појаса, ишао обувен у опанцима и опасивао се конопцем преко кожуха када је ишао на послушање. Само за цркву је узимао своју стару расу и закрпљену камилавку. Имао је још и фес, који је носио – како ми је рекао – 25 година. Отишао је Господу у узрасту од 89 година и остао за нас пример истинскога монаха – убогог и смиреног.
Овим завршавам и молим се да милост Господа и Богомајке буде са душама које су из свег срца љубиле Бога и, Христа ради, подвизавале се на земљи у убожеству и смирењу до смрти. А ми, грешници, дужни смо да се угледамо на своје претходнике и да им следимо веру, с обзиром да је, по Светом Јован Лествичнику „монах који не стиче – господар над светом“.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *