НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ДОСТОЈНОСТИ СВЕШТЕНСТВА
И О ОСУДИ СВЕШТЕНИКА КОЈИ ДАЈУ СВЕТЕ ТАЈНЕ НЕДОСТОЈНИМА

„Шта ћу рећи и шта ћу хвалити,
јер дар свештенства надилази реч и ум“
(Свети Јефрем Сиријски, Беседа о свештенству,
1823, том 3, стр. 18).
 
Оци, браћо и љубљени верници,
О двема стварима говорићу у наставку: најпре о великој достојности свештенства, а затим о кривици и осуди која очекује нас свештенике, ако будемо сувише олако и без детаљнога испитивања давали Пречисте Тајне недостојнима. Као што ова беседа има два предмета, тако ће и полза бити удвојена, ако будемо пажљиви на оно што следи.
У првом делу желео бих да се ми, који смо украшени даром свештенства, присетимо великога дана Последњега суда, када ће се од нас искати, по мери достојности и власти које су нам дате, стицање и делање достојно тако великога и страшнога ступња. Будемо ли свагда имали у уму ово Свето старање и будемо ли се свом силом трудили да деламо што је достојно чести коју имамо, чућемо и ми онога дана блажени глас: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити (Мт 25, 21; Лк 19, 17-19). А ако се будемо лењили и не будемо се старали за велику одговорност коју имамо као свештеници Божји, с великим ћемо ужасом чути од Њега у велики дан Последњега суда: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим (Мт 25, 41).
Говорећи о великој и страшној достојности свештенства речима Светога и божанскога Оца Јефрема Сиријског, рећи ћемо: „О преславно чудо! О непобедива сило! О страшна тајно свештенства, мислена и Света; чесна и непорочна, коју је Христос, након што је дошао, даровао достојнима! Падам на колена и молим се са сузама и уздасима, да бисмо као у огледалу гледали то блaго свештенства. Блaго, велим, онима који га налазе по достојности и с побожношћу. Јер је грудобран сјајан и неупоредив, кула непоколебљива и стена необорива. Оно је утврђени темељ који се од земље приближује небеском своду. И шта велим, браћо, да се преузвишених сводова небеских дотиче; на сaма небеса над небесима се без заустављања уздиже и међу бестелесним анђелима пребива са сјајем и починком. И шта велим, међу вишњим силама разговара са самим Господарем анђела и Саздатељем и Светодавцем, и на колико год жели намах се осмељује. Нећу престати, браћо, да славим степен ваше достојности, коју је Света Тројица подарила синовима Адамовим“ (Беседа о свештенству, том 3, стр. 17).
Божански Отац Максим Исповедник казује какав треба да буде свештеников живот према тој великој чести свештенства, овако: „Свештенику достоји да буде Свет и душом и телом; да буде огњени стуб, како би зарио цркву, то јест народ Божји, и да буде чистији од сунчевих зракова, да га Свети Дух не би оставио празног“ (Свети Јован Златоуст, Бисери, Беседа о достојности и недостојности свештеника, стр. 246-247). У тој беседи божански Отац Максим, показујући колико Свет треба да буде свештеник, вели: „Зато, дакле, који свештеник није Свет нека бежи далеко од литургије, како не би био сажежен и телесно и духовно“. Затим вели: „Добри и истински свештеник треба да буде побожан, чист, поучитељ, смеран, да не буде пијанац, да укроћава свој језик, да не буде мрзећ, нити да буде среброљубац, него милостив и у свему да буде странопримац; са свима, великима и малима, да буде љубазан и у миру, да не узима камату од оних којима позајмљује, да не куне и не проклиње никога, нити да постане трговац, да не би казивао лажи. Осуђивање да не прихвата, да се не шали како би друге наводио на смех, да не говори таште речи; да говори што је на ползу онима који га слушају, и што говори нека буде из Божанскога писма; да не буде лаком на храну и љубитељ уживања, како не би ожалостио Духа Светога; да не одговара с мржњом и с љутњом, него са смирењем свима; да се ничим не погорди, нити да завиди другом због зараде; ономе који га је укорео да опрости од свег срца и пред свима, пре но што сунце зађе; да кротко испитује грешнике и да их са страхом Божјим укорава; да не огорчава никога, ни богатога, ни сиромаха. Све то нека свештеник чува с много труда и разборитости. А ако се о томе не буде старао и не буде добро чувао, ради опште ползе оних који од њега уче, достоји му да окачи о врат млински камен и да скочи у море, јер је преступио заповести Господње и није се старао о том учењу“ (Свети Јован Златоуст, Бисери, стр. 248).
Значи, оци и браћо, можда сам оптеретио слух неких од вас, пишући какав треба да буде свештеников живот. Али није добро за нас да будемо равнодушни и безбрижни, када нам Свети и божански Оци објављују то, што треба да знамо сви који смо се усудили да примимо страшну тајну свештенства.
Говорећи о значају свештеничке власти, Свети Јован Златоуст вели: „Велика је свештеничка власт, јер зато и велики Павле вели: Слушајте старешине своје и повинујте им се и одајте им чест“ (Јев 13, 17; Рим 13, 17; 1. Пт 1, 17). Затим казује верницима: „Ти се стараш само о своме, и ако то будеш добро средио, никакву бригу нећеш водити о другима; а свештеник, чак и ако буде добро уредио свој живот, не буде ли се с великом ревношћу старао о онима који су око њега, отићи ће у пакао заједно са злима“ (Подела пшенице, Беседа 52, стр. 136). Затим, показујући да велика власт свештенства Закона Благодати превазилази власт свештенства Старога закона, узима Спаситељеву реч из Јеванђеља, те вели: „На Мојсијевом престолу столовали су књижевници и фарисеји… А сада више не можемо рећи да су на Мојсијевом престолу столовали књижевници и фарисеји, пошто свештенство Закона Благодати не столује више на пророчком, него на Христовом престолу. Зато и велики апостол Павле вели: Уместо Христа молимо вас…“ „Ни анђели, ни арханђели – вели Свети Јован Златоуст у наставку – не могу творити што свештеник твори, што му је дато од Бога“ (Исто, стр. 439).
Радост и дивљење, страх и трепет пролазе ми умом, када из уста овога божанског Оца чујем до које су се чести уздигли свештеници Христови. Радост и дивљење што су се Адамови синови удостојили тако великога дара; а страх и трепет када размишљам да ће се, саобразно чести, од свештенства тражити и дужност те Свете и велике власти, и по мери власти и чести тражиће се и делање, као што је написано: Јаки ће бити јако бијени, и коме је више дано више ће се тражити од њега (Лк 12, 48). То је имао у виду и Свети Јован Златоуст када је укоревао оне који су жудели да постану епископи, не познајући терет одговорности, јер ево шта вели: „Да си ти био знао да епископ треба да припада свима, носећи бремена свих, да ће остaли, ако се буду гневили, имати опроштај, а он никако, и да ће остaли, ако буду згрешили, имати оправдање и много снисхођења, а он ниједно, онда не би ревновао за влашћу и не би трчао за њом“ (Исто, стр. 440). Онима на које наилази искушење да постану свештеници, жудећи за том влашћу по сваку цену, саветује постојано, казујући им: „Када будеш пожелео свештенство, противостави пакао, противостави тамошње полагање рачуна, противостави безбрижни живот, противостави меру рада. Јер будеш ли згрешио као човек, ништа од тога нећеш претрпети; а будући свештеник, погубио си се“ (Исто).
Из изложенога можемо појмити да је заиста велика архијерејска власт и чест, али знајмо да ћемо, по мери власти и чести, јаче бити кажњени у дан Последњега суда, ако се код нас не буду нашла добра дела по мери власти и чести коју смо хтели да узмемо на себе.
Пошто сам мало раније поменуо и о дару и дужности епископа да рукополаже само достојне свештенике, намислио сам да вам испричам Свету повест из речи Светих Отаца, која ће донети много духовне ползе Преосвећеним епископима.
Прича се да је пред својим уснућем Отац наш Лав, епископ старога Рима, отишао на гроб великога апостола Петра и провео тамо четрдесет дана и четрдесет ноћи не једући, молећи се Светом Апостолу са много суза да се, са своје стране, моли Богу, да му се опросте греси које је као човек учинио на овом свету. По истеку тих четрдесет дана јавио му се ноћу врховни апостол Петар, казујући му: „Молио сам се много Богу за тебе и, ево, опростио ти је све твоје грехе, сем рукополагања; а за њих ме милостиви Бог није услишио, него да ли си рукополагао добро или зло, за то ћеш одговарати“. А он, чувши то, веома се растужио и за мало дана отишао је Господу (Свети Јован Златоуст, Бисери, стр. 253).
У наставку ћемо говорити о другом предмету који сам на почетку поменуо, то јест о великој опасности која очекује свештенике што дају Свете Тајне људима, не испитујући их брижљиво. Данас се овај нехат и небојање Бога среће више него икад код многих мирских свештеника, па чак и код неких у Светим манастирима. Неки од наше браће духовника стигли су да сматрају да могу бити милостивији од самога Бога, и не хотећи више да уопште узимају у обзир строгост Светих канона, користе се у упражњавању Тајне Свете исповести само својом икономијом (снисхођењем), без икаквог обзира, и узимајући сами од себе са смелошћу силу, раздрешавају што није раздрешиво по апостолским, саборским и отачким канонима, и сопственим мишљењима покушавају да изврћу и да кваре канонске одлуке. Нека знају духовници да ће, буду ли у упражњавању исповести користили икономију која према строгости Светих канона није саобразна тежини греха онога што се каје, уместо да делају на исправљању душа и на њиховом исцељењу, бити као неискусни пастири, и уместо да спасу своје стадо из понора и из мочваре, оставиће словесне овце Христове да падну у понор грехова, предајући их тако за храну невидљивим вуковима. Биће довољно да се изгуби само једна овца, за коју се Христос распео, да би и они били осуђени.
Можда ће когод од духовника рећи: „Ја имам власт да везујем и да раздрешујем, јер ми је та власт дата од стране архијереја, када ме је рукоположио за духовника“. Заиста, имаш власт, али не неограничену. Јер да је неограничена, не би више било потребе за канонима Светих Отаца, који су правила сходно којима и епископи, и свештеници духовници могу да се равнају шта треба да вежу и шта треба да раздреше и како да их користе са строгошћу и са икономијом ради исправљања и исцељивања душа које болују од страсти и грехова.
Да вам изнесем пример из грађанских закона.
Неко је судија, тужилац или законодавац, и пошто има власт и силу, требало би да сaм одлучује у свим парницама о пресуди за опраштање или осуђивање оних којима суди, не водећи рачуна о законским предвиђањима. Може ли когод рећи да је такав судија право судио? Мислим да не може. Пошто, ма био овај тужилац, судија, магистрат или чак старешина над свима њима, ипак треба да води рачуна о одлукама закона, о грађанском или војном законику, о Уставу дотичне земље. Дакле, ако се при суђењу оних изван Цркве твори та правда, потребна за исправљање људи, тим ће више морати судије које је Дух Свети поставио у Цркви, којима је Христос поверио суђење над душама и власт да везују и раздрешују грехе људи, да воде рачуна о вечним и праведним сведочењима закона Божјег.
А да су Свети канони прoписи Духа Светога, који имају већу силу од царских закона, па чак и од црквених типика, то мислим да знају наша браћа свештеници и духовници. Ако ли, ипак, когод још има нејасноће, нека тражи под следећим наводима: 1. и 4. канон Четвртога васељенског сабора; 8. канон Трећега сабора, Књига стота, наслов други, Други Фотијев поредак, и наслов 1, канон 2; Свети Јован Златоуст, Беседа 47 на Матејево јеванђеље и Беседа 6; Матеј Властар у 131. Јустинијановој новели, 16. канон, слово Л; нека пажљиво чита и Општи предговор о Светим канонима (види у Законоправилу из Њамца, издање 1844, стр. 8, као и 14 значења или чествовања која треба уопште знати код свих канона).
А пошто духовник није само судија, него и лекар и отац, добро је да има у виду да ни лекари не преписују лекарства без разборитости, и да су рецепти саобразни болести свакога, да се не би како, уместо здравља, болеснику проузроковало погоршање болести или смрт. Ко је заиста отац, неће користити у свако време само милост у поучавању и исправљању својих синова, него, неизоставно, понекад и прут и друге казне које им достоје сходно њиховим грешкама, како не би достигли оно што је написано: Отац који штеди прут мрзи сина свога (Приче 13, 25) Ни сaм Бог није само милостив, него и праведан. Због тога је пророк Давид Духом Светим рекао: Песмом ћу ти прославити милост и суд, Господе (Пс 100, 1). Заиста, Бог је милостив и дуготрпељив, али и праведни Судија; Свети Оци чак казују да се треба бојати Његове милости више него ли Његове праведности, јер будемо ли повредили Његову праведност, моћи ћемо да похитамо к Његовој милости, а будемо ли повредили Његову милост, камо ћемо још хитати? Због тога, подсетимо се са страхом написанога: Јер милост и гнев од Њега су, и на грешницима ће починути Његов гнев (Исус Сирах 5, 7).
Значи, потребно је да духовни оци воде рачуна о крепости и строгости Светих канона, и где ови одлучују везивање да везују, и где одлучују раздрешење да раздрешују; да праведно уравнотежено држе њихову строгост и икономију, јер ће тако и себи и својим духовним синовима ползовати на спасење. Такође је добро да се духовни оци присете и учења великога Оца Јована Златоуста, који вели: „Свежи добро грешника, док не умилостиви Бога; не остављај га несвезаног, да не би како био свезан јарошћу Божјом. Будем ли га ја свезао, Бог га више неће везивати; а не будем ли га свезао, очекују га свезе вечне и нераздрешиве: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор 11, 31). Затим наставља: „Немој мислити да је то суровост и нечовечност, него се оно рађа из кротости, из жеље за исцељењем и добрим неговањем. Али ћеш рећи да му је дато доста дуго време као казна. Колико времена? Година, две или три? Ја не гледам на дужину времена или мноштво година, него на исправљање душе… Ако се грешник понизио, ако се покајао, онда је све учињено; ако се то није догодило, онда дуготрајно време не користи ничему! Ми не тражимо да видимо да ли је рана била завезана дуже времена, него да ли је завој нечему служио. Ако је послужио и за краће време, немој га више стављати. А ако није ничему послужио, стави га и након десет година. То нека ти буде као међа за раздрешење ране: задобијање и исцељење ране онога који је свезан гресима“ (Свети Јован Златоуст, Тумачење 2. Кор, 19; Свети Симеон Солунски, гл. 5, стр. 251-164).
О, какво су дивно правило ове позлаћене речи божанскога Златоуста. Из њих се поима да и строгост, и икономија или снисхођење налагања канона треба да се твори по мери ревности за исправљањем и по пројављивању плодова покајања од стране онога који се каје. Ко буде желео да опширније изучи питање налагања канона нека чита у Црквеном законоправилу Никодима Сакеларија, 1940, стр. 101-104).
Исти Светитељ, Јован Златоуст, указујући да свештеницима духовницима, који су духовни пастири стада Христовог, достоји да делају с много труда и вредноће на очишћењу и исцељењу словесних оваца, болесних и рањених греховима, лучећи их од здравих, да им не би дали Пресвету храну Тела и Крви Господње, вели: „Као што је у стаду, где су неке овце здраве, а неке пуне шуге, потребно да пастири разлуче болесне од здравих, да их затворе и да их држе у тами и да им дају другу храну, не допуштајући им да се дотакну ни бистре воде, ни чистога пашњака, нити спољнога чистога извора, исто тако и духовни оци треба болесне грехом да раздвоје од здравих, док се не буду исцелили“ (Подела пшенице, Беседа 34, стр. 450).
Ето са колико Светога старања овај божански Отац и велики учитељ Цркве Христове брани чест Пречистих и скупоцених Тајни Христових и како учи оце духовнике да разлучују болесне од здравих до исцељења. Исти Светитељ вели да недостојни причешћивања Светим Тајнама не само да треба да буду издвојени ради налагања канона, него и у цркви да не пребивају током Литургије верних, већ да изађу из цркве заједно са оглашенима. Ево његових речи: „Трпеза је царска. Анђели прислужују за трпезом. Сaм Цар је присутан, а ти стојиш и зеваш; руке су ти упрљане, а ти се никако не стараш? Не сећаш ли се шта је пострадао онај који није имао свадбено рухо?“ и затим вели: „Који нису достојни да се причесте нека изађу из цркве заједно са оглашенима, када буду чули ђакона да узвикује: „Оглашени изиђите… “ Јер који се не причешћују, у покајању су, и који су у покајању нека се удаље када буду присутне Пречисте Тајне, пошто се они ни по чему не разликују од оглашених“ (Исто, стр. 457).
Затим, износећи како побожно и Свето треба да буде наше размишљање о Телу и Крви Господњој када се причешћујемо, вели: „Када будеш видео Тело Господње пред собом, реци себи овако: За ово Тело нисам више земља и пепео, нисам више роб, него слободњак. Зато се надам да задобијем небо и небеска добра, живот бесмртни, део што припада анђелима, пребивање заједно са Христом. Ово Тело, приковано и бијено, смрт није могла поднети. Видећи ово Тело распето, сунце је скрило своје зраке. Зато се и црквена завеса раздрала, камење је тада попуцало, и цела се земља потресла… Пошто пакао и смрт нису могли да Га сажежу, ово Тело је излило напоље све који су били у паклу; јер као што је вавилонска аждаја, након што је узела храну, напукла по средини, тако је настрадала и смрт када је примила Тело Господара. Ово Тело је дато нама да га пробадамо и да Га једемо… Ово Тело које стоји с десне стране славе на висинама, као што је раније Духом Светим речено: Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране (Подела пшенице, Беседа 55, стр. 61).
Приводећи крају ову беседу, у којој је укратко говорено о достојности свештенства и о осуди свештеника који буду дали Свете Тајне недостојнима, као закључак и печат свега реченог наводимо речи истога Светитеља, Јована Златоуста, сходно којима „свештеник који служи Светињу и недостојно се причешћује подобан је онима који су распели Христа и проболи Га, да би Му излили Крв“ (Свети Јован Златоуст, Бисери, стр. 252).
Оци и браћо,
На крају иштем опроштај од свих, а особито од оних који су украшени даром свештенства, што сам се усудио да вас подсетим на оно што сте, можда, знали. Хтео сам показаним да и себе, грешника, пренем, и својој браћи да ползујем, по својој могућности поимања, да бисмо се сви, милошћу Господњом, чували и да не бисмо постали криви Телу и Крви Господњој, како не бисмо били осуђени праведним гневом Божјим.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *