НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ИСПОВЕСТИ

„Свети Антоније Велики вели: Ако је могуће,
нека монах исповеди старцима колико корака учини
или колико капи воде попије у својој келији“

(Отачник, слово А, гл. 40).
„Велики старешина Пајсије из Њамца вели:
Исповедање мисли духовницима
јесте темељ духовнога живота
и свима нада на спасење“

(Јеромонах Јоаникије Балан, Румунски отачник,
Букурешт, 1980, гл. 35, дтр. 242).
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Једна од великих духовних дужности, како монахa тако и хришћанa, јесте исповедање грехова. Зато сам у наставку намислио говорити понешто у вези с том Светом Тајном. Најпре треба да се подсетимо да смо пред Богом сви грешни, једни више, други мање. То нам показује Божанско писмо, које вели: Сви много грешимо (Постање 8, 21; Јов 15, 14). Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде (1. Јн 8-9).
Свети Симеон Солунски нам показује да су сви људи дужни да исповедају своје грехе: архијереји, свештеници, монаси и мирјани (О Тајни покајања, Букурешт, 1865, стр. 152-261).
Ево сада услова које треба да испуни Света исповест:
а. Исповест треба да се твори пред духовником;
б. Исповест треба да буде потпуна, то јест да обухвати све грехе које је когод починио, од детињства, или од последње исповести, и да не скрива ништа од учињеног;
в. Исповест треба да буде творена добровољно, по сведочењу Светога Духа, Који вели: И од воље своје исповедаћу се Њему (Пс 27, 7).
г. Исповест нека буде с понизношћу, јер срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50, 19);
д. Исповест нека не буде опорочујућа, то јест немојмо бацати кривицу ни на кога, ни чак на ђаволе, ни на људе, ни на које друго саздање Божје, казујући да смо због њих учинили грех, него само себе окривљујмо и опорочујмо се, и рецимо да смо само ми разлог својиха грехова и нико други. О томе божански Отац Јован Златоуст вели: „Желиш ли да опорочујеш, самога себе опорочуј“ (Беседа 51 на Матеја), а у Причама срећемо да је Праведник сам себи тужилац (Приче 18, 17). Свети Јован Лествичник, казујући да треба себе да опорочујемо при исповедању грехова, вели: „Реци и не срами се: мој је надив, оче; моја је рана; због мога лењствовања је настала, не због туђега. Нико није за то крив, ни човек, ни дух, ни тело, ни други ко, до само моје лењствовање“ (Поука 4).
ђ. Достоји да исповест буде праведна, то јест да кажеш истину, како си све починио, али име особе с којом си згрешио да не кажеш. Реци све истинито, сећајући се да Бог љуби истину, по сведочењу Светога писма, које вели: Постоји стид који доноси грех и постоји стид који доноси славу и благодат (Исус Сирахов 4, 24). Тај стид који подносиш на исповести поштеђује те стида који ћемо сви поднети у страшни дан Божјега суда, као што каже Свети Јован Лествичник у 4. поуци: „Јер немогуће је без стида спасти се стида“.
е. Исповест нека буде одлучна, то јест донесимо пред духовником велику одлуку да више не грешимо, имајући помоћ божанске Благодати, и да пре желимо хиљадама пута умрети, него ли од сада својом вољом згрешити. Због тога божански Учитељи Цркве казују да: ко не донесе ту одлуку, с једном је ногом код духовника и с другом код греха; исповедају се устима, а срцем смишљају да поново учине грех, уподобљавајући се псу који се враћа на своју бљувотину, такође и свињи која се окупа и опере, па се опет у блату ваља“. Такав се само по обичају исповеда, пошто долази Рождество Христово или Васкрс, или што је у опасности од смрти.
У Отачнику читамо да је неки велики испосник видео душе како силазе у пакао као што пахуљице падају у зимско време, и то зато што се нису истински исповедале и с одлуком да више не греше. Зато Свети Василије Велики вели: „Нема користи од исповести, нити се исповеда ко на исповести каже само да је згрешио, а остане даље у греху и не омрзне га. Пошто се не исповеда онај што каже: „Згрешио сам“, и потом пребива у греху, него онај који је, као што вели псалам: спознао грех и омрзнуо га. Јер какве користи може бити од лекарскога прегледа, када човек чини што је на штету његовом животу? Тако није ни од какве користи опроштај које даје духовник ономе што и даље чини неправду“ (Видети тумачење Псалма 35).
Цело твоје покајање састоји се у томе да одлучиш променити своје живљење (Поука духовнику, Јаши, 1819, стр. 93-99).
Браћо хришћани,
Ко се исповеда добро му је знати да има велику дужност извршити дату му епитимију, како би се избавио вечне муке пакла. У Божанском писму видимо да су се епитимијом очистили сви који су згрешили пред Господом. Тако, да Мојсијева сестра није била изагната из окола седам дана, не би се била очистила губе (Бројеви 12). Да блудник из Коринта није био предат сатани, не би се његова душа спасла (1. Кор 5, 1-5). Тако и ко је примио епитимију а не твори је, не може се очистити губе грехова, нити је његова душа ослобођена робовања ђаволима.
Примивши од Бога епитимију за своја дела, цар Давид је био изгнан из царства од самога свога сина, Авесалома, и ходио је по планинама и долинама бос; вређале су га жене и бацале се камењем на њега, и био је од свих ниподаштаван. А ми тражимо да ублажимо Бога без икакве епитимије?
Цар Теодосије Мали творио је у Медиолану велику епитимију, коју му је одредио Свети Амвросије.
Други неки цар, пошто је починио убиство, примио је епитимију да пређе преко једне високе планине, бос, лишен царскога украса, и тамо, на планини, провео је 40 дана само на хлебу и води, у непрестаној молитви и ћутању, спавајући на голој земљи.
И у Отачнику видимо да је Ава Макарије Александријски примио епитимију од Аве Макарија Великог, Египатског, да пости три седмице дана, једући само једанпут недељно, зато што је раставио два брата који му беху згрешили (Отачник, слово М, гл. 2).
Значи, не заборавимо, браћо моја, да ко чува епитимију дату од духовника јесте истински син Цркве Христове. Добро је знати да ко се истински покаје, не само да прихвата епитимију коју му налаже његов духовник, већ сaм захтева већу епитимију, знајући да грешник треба да изврши своју епитимију: било овде пролазно, било тамо вечно.
Бележимо овде и како достоји да се чувамо након што смо се чисто исповедили духовнику.
Божански Оци износе да има пет стражења од греха након исповести, како човек не би пао у пређашње грехе. Ево која су то:
Прво стражење јесте сећање на смрт и незаборављање својих грехова. Тако је чинио Цар Давид. Након што му је Бог опростио грехе, он их се увек сећао и имао их пред очима, као што вели: Грех је мој стално преда мном (Пс 50, 5).
Сећање на смрт нам веома помаже да више не грешимо, по сведочењу Светога писма, које вели: Сети се, сине, свога послетка и вавек нећеш згрешити (Исус Сирахов 7, 38).
Ко се свагда сећа својих грехова нека не замишља у своме уму и нека не предстваља себи лица с којима је учинио грех, јер – као што вели Свети Марко Пустињак – то је опасно за онога ко је још страстан (Добротољубље, том 1, гл. 152-153). Свети Јован Лествичник износи исто, говорећи: „У погледу телесних и ружних грехова нека се когод не присећа лика с којим их је творио, а осталих грехова нека се свагда сећа, даноноћно“ (Наведено дело, стр. 105).
Друго стражење после исповести јесте бежање од узрока греха. Зато и каже неки философ: „Исти узроци увек производе исте последице…“ Особито ко је посрнуо у телесне грехе, нека бежи од пријатељства и разговора с лицима с којима је згрешио. Јер, или треба ти да бежиш од њих, или њих да удаљиш од себе и да их одагнаш далеко од своје куће. И ма ти био рођак или добар пријатељ, сети се речи Господа, Који вели: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих, неголи све тело твоје да буде бачено у пакао (Мт 5, 29).
Немој никада мислити да можеш пребивати с лицима која те рањавају, а да останеш неповређен. Та мисао је варљива, јер је писано: Немој веровати свом непријатељу вавек (Исус Сирахов 12, 10). И ово је расуђивање неких учитеља: да праведни Јосиф није побегао из собе своје господарице, свакако би с њом пао у грех. Зато вели и велики апостол Павле: Да се чувате од блуда (1. Сол 4, 3). Врло је мудро да се човек боји опасности од греха, као што нас учи Свето писмо: Ко се боји опасности неће пасти у њу (Исус Сирахов 3, 25).
Исто тако вели и велики учитељ света, Свети Јован Златоуст: „Ко не бежи далеко од греха, него путује у његовој близини, живеће са страхом и много ће пута у њега падати“ (Свети Јован Златоуст, Беседа 15).
Треће стражење је често исповедање, од којега има пет користи. Као што се рoде више не враћају тамо где им се покваре гњезда, тако и ђаволи беже од оних који се често исповедају, јер честом исповешћу кваримо њихова гњезда и замке. Свети Никодим Агиорит вели: „Због чега се Неман Сиријски седам пута купао у Јордану, ако не да све нас -патријархе, митрополите, архијереје, духовнике, свештенике и мирјане научи да се седам пута исповедамо, то јест да се небројано пута купамо у водама покајања, које предображава Јордан, где је Претеча крштавао крштењем покајања ради опроштаја грехова“ (Мк 1, 4). Затим вели: „Рекао сам: нека се често исповедају и пречасни патријарси и остали архијереји, духовници и свештеници, да би се укинула зла навика, која се држи у неким местима, да се та освећена лица не исповедају. Чудим се, заиста, који их разлог подстиче да тако чине, пошто је једино Папа умислио да себе прогласи безгрешним, а никада патријарси и архијереји Источне цркве“. Због тога Свети Јован Јеванђелист вели: Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан Господ да нам опрости грехе (1. Јн 1, 9). Који је онда разлог да се те освећене главе не исповедају? (Стражење пет чула).
Сада да укратко изнесемо пет користи од честе исповести:
а. Прва корист од честе исповести јесте та, што – као што дрвеће које се често чупа из корена и пресађује, не може да пусти корен дубоко у земљу, тако и зли обичаји и грешне навике, због честога исповедања, не могу да пусте корене дубоко у срцу онога који се исповеда. Или, као што се старо и велико дрво не може сасећи само једним ударцем секире, тако се и обичај или стара навика греха не може лако ишчупати и раскоренити само једним болом срца.
б. Човек који се често исповеда ласно памти грешке почињене од последње исповести, док онај који се исповеда ретко с тешком муком може да се сети свега што је учинио. Тако многи греси остану неисповеђени, и као последица, неопроштени. Зато га ђаво подсећа на њих у часу смрти, али без користи, јер се човеку свеже језик и више их не може исповедити.
в. Ко се често исповеда, чак ако би се догодило да падне у смртни грех, намах хита и исповеди се, и улази у благодат Божју, јер не подноси да да има на савести терет греха, будући навикнут да се често очишћује кроз исповест.
г. Четврта корист је што таквога смрт затиче очишћеног и у благодати Божјој и у великој нади на спасење. По сведочењу Светога Василија Великог, ђаво одлази увек на самрти праведникa и грешникa, настојећи да затекне човека у гресима, да би му узео душу (Тумачење 70. псалма). Код оних што се често и чисто исповедају не може ништа наћи, јер су се исповедили, узевши раздрешење за грехе.
д. Последња корист од честога исповедања јесте што се ко тако чини зауставља и уздржава од грехова, сећајући се да ће се након мало дана поново исповедити и примити епитимију од духовника, и овај ће га укорети због учињенога. О тој истини говори Свети Јован Лествичник, казујући: „Душа која разматра срамоту, епитимију и укор са исповести, држи се те исповести као каквога поводца, да више не би грешила“ (Лествица, Поука 4).
Четврто стражење је размишљање о страшном Последњем суду и о речима које ће Спаситељ Исус Христос рећи грешницима: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт 25, 41).
Пето стражење је сећање на патње у паклу, сећање да нас злоћа греха раставља од Бога и од блаженства праведникa у Рају, као и сећање на вечне муке пакла, које неће имати краја.
Оци, браћо и љубљени верници,
Након што сам написао о исповести и о онима који се исповедају, прибележићу овде мало и о онима који имају дар да исповедају, то јест о оцима духовницима, који, као управитељи Његових Тајни, имају већи задатак и већу дужност пред Богом.
Оци духовници, поред свoга узнапредованог и духовног живота, сходно имену које носе, треба да веома добро познају Свето писмо, Свето предање и Свете каноне, да би добро поучавали и руководили душе које долазе под њихов епитрахиљ.
Они треба да познају врло добро седам узрока греха, дванаест степена греха, како да саветују пре исповести, како да поступају на исповести са стидљивима, са онима који имају хулне мисли и мисли сумње – којима достоји одгодити време исповести; како да поступе с онима који имају какав грех за који је и он, као духовник, крив; како достоји да исповеда и да саветује оне који хоће да постану свештеници, како достоји на наложи епитимију онима који имају обете, како да светују блуднике, прељубочинце, содомите, оне који су згрешили са животињама и оне који су учинили рукобљуд. Такође да зна у случају свакога како да наложи епитимију, од случаја до случаја, равнајући се према акрибији и икономији (снисхођењу) Светих канона. Ко од отаца духовникa буде желео да опширно зна о ономе што је овде поменуто, нека потражи у књизи насловљеној Поука духовнику (или Веома душеполезна књига, како је насловљена у другом издању). Велика је потреба да оци духовници имају ту књигу, и особито млади који ће постати свештеници и духовници и бити послани на парохије.
Ту Веома душеполезну књигу саставио је један од великих учитеља Источне цркве, Свети Никодим Агиорит, са Свете Горе Атонске.
У закључку ове беседе молим сву своју љубљену браћу која буде читала што је овде написано, да се моли и за мене многогрешнога недостојника, како би ми милост Господња помогла да и сaм поставим добар почетак и да не заборавим оно што сам на корист других написао.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *