НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О САМОПОЗНАЊУ

„Оном ко познаје себе даје се познавање свега.
Јер самопознање себе то је достићи пуноту свих знања“

(Свети Исак Сиријски, Беседа 16).
 
Оци и браћо и љубљени верни,
Уистину, велики је дар и врлина да човек познаје себе и своје немоћи, као што је велика опасност да човек не познаје своје недостатке и немоћи. Због тога је један од Светих Отаца рекао: „Ништа није боље но да когод познаје сопствену немоћ и незнање; и ништа није горе но да то не познаје“ (Добротољубље, том 5, стр. 133).
Али да би човек достигао ову блажену врлину подробног познавања себе, треба да прође кроз многа и разноврсна опробавања и искушења, и, ако их буде сва поднео са многим и дуготрајним трпљењем, тиме ће достићи познавање своје немоћи и спознаће силу и милост Бога, Који му је помагао у свим тренуцима његовога живота. Дакле, стигавши човек до спознавања сопственога незнања и немоћи, почиње схватати да сада познаје много тога што није познавао раније, и да има много чега које ће спознати кроз опит живљења.
Тако ће делатељ достићи да појми шта казује Свети Василије: „Ако когод није што окусио, не зна шта му недостаје. А ко је окусио познање, делимично зна да не познаје, и то му постаје повод за смирење“. И опет: „Ко је спознао о себи да је променљиво биће, никада се ни у чему неће надимати. Јер, ако има штогод, Творчево је. Нико не хвали суд да је сaм себе направио добрим и корисним, него Творца његовога хвали“ (Наведено дело, стр. 226).
Опет вели Свети Василије: „Ко познаје себе у средини је, између надмености и смирења; а ко из многих опробавања кроз искушења и из борбе коју води са телесним и духовним немоћима познаје своју немоћ, тај је очима ума видео бескрајну силу Божју и појмио како Бог избавља смирене, који вапију к Њему постојаном молитвом из срца. Тако овоме молитва постаје као уживање, пошто он зна да без Бога не може ништа чинити и, од страха да не падне, труди се да што више прионе Богу молитвом и добрим делима“. С друге стране, диви се како то да је Бог њега избавио толиких искушења и страдања, и свагда му благодари због милости коју је учинио над њим, и, уједно с благодарношћу, стиче још већу љубав према Богу, постаје смирен и више се никада не усуђује да коме суди, знајући да како је њему Бог помогао, тако може свима да помогне, када хоће, као што вели Свети Максим. Или сматра да је његов брат јачи и искуснији од њега, те се може борити са страстима и победити их, а сaм он је немоћан, и због тога му је Бог помогао, да не би изгубио душу.
И ина многа познања даје Бог ономе ко познаје своју немоћ, те тако, даром Божјим, напредује у смирењу и остаје несавладан страстима. Али је немогуће да когод достигне самопознање, ако не буде прошао кроз многа телесна и душевна искушења, и ако га сила Божја не подржи у време испробавања.
Ко је достигао самопознање, стиже до искусности да ништа више не твори по својој вољи и мишљењу, него се у свакој недоумици труди да пита искусне. Јер, уколико когод више греши, тим се више помрачује; а уколико познаје своју немоћ, тим више постаје смирен.
Једна од врлина које помажу човеку да достигне познање себе јесте и спокојство. Ово потврђује Свети Петар Дамаскин, говорећи: „Спокојсство је узвишеније од свега, и без њега не можемо се очистити и спознати нашу немоћ, нити мајсторије ђаволa (Добротољубље, том 5, стр. 171).
Високо мишљење о себи и незнање ослепљују оне који не желе да спознају своју немоћ. Уистину, човек смиренога ума, који познаје своју немоћ, никада не престаје да кори себе, чак ако га би га цео свет хвалио или га ниподаштавао. Од подробног самопознања човек постиже велико смирење; а надмено размишљање самозадовољства може да остане свима непознато, чак и оном који га поседује, особито ако не буде пао у тешка опробавања, кроз која је душа вођена у укоравање. Само тако човек спознаје своју немоћ.
Свети Симеон Нови Богослов казује о самопознању: „Ако хоћеш да спознаш које ти је животно стање, упитај своју душу и реци јој: „Душо, јеси ли чувала све заповести Божје или не?“ И она ће ти, отворивши уста своје савести, засигурно казати истину. Јер се неће тебе постидети, него ће ти се супротставити и показаће ти што си поставио пред себе и што имаш у себи, било добро, било зло. Јер ћеш у спознању сазнати, или да си љубио свет, или да си више служио Богу; или да си тражио славу од људи, било да си желео само ону коју Бог даје (Добротољубље, том 6, стр. 171).
Ава Доротеј нам казује да из самопознања несумњиво достижемо ниподаштавање себе, а ономе који путује кроз овај живот по вољи Божјој и једно и друго је од велике користи да не изгуби свој труд добрих дела. Ево шта каже: „Заиста, ако би човек стекао хиљаде врлина, а не би се држао тога пута ниподаштавања себе, никада не би престао да жалости и да буде жалошћен, и изгубио би сав свој труд“ (Добротољубље, том 9, стр. 550-551).
Оци, браћо и љубљени верници,
Човек који је уистину стекао самопознање, колико буде узимао од Бога више дарова, толико ће више постајати смирен и подобан плодоносној воћки, која, што јој плодови више расту, све више спушта своје гране ка земљи. Ко уистину спозна себе, колико буде напредовао у врлини, толико ће се више сматрати дужником Бога, Који уздиже човека са земље и удостојава прах земаљски да може ма и делом следити Творцу и Богу своме.
Ко је спознао себе и своје немоћи, никада не сматра да има што добро своје, сопствено, јер сва добра има у дар од Бога, као и своје постојање ни из чега. И ако му која лукава мисао буде шапнула какву хвалу, он ће рећи са Апостолом: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио што се хвалиш као да си примио? (1. Кор 4, 7). Ко има самопознање свагда се смирује пред собом, сећајући се да ниједно добро није могао учинити без помоћи Божје, по речи која казује: Без мене не можете чинити ништа? (Јован15, 5).
Преподобни Никита Ститхат открива и износи да самопознање долази човеку из смирења, понизности и чисте молитве; он вели: „Ништа не окрилаћује више човекову душу ка Богољубљу и ка човекољубљу, као смиреноумље, понизност и чиста молитва. Прво (то јест смиреноумље) слама му дух, чини га да извире потоке суза и, предочавајући му људску ништавност, учи га да спозна своју меру. Друго (то јест понизност) очишћава ум од материјалног, озарује очи срца и чини целу душу светлом. А последње (то јест чиста молитва) сједињује целога човека с Богом и чини да он пребива заједно с анђелима, да окуси сладости вечних Божјих добара, даје му велике ризнице и тајне, и распламсавши га љубављу, привољава га да се усуди дати душу за своје пријатеље, као неко ко се уздигао изнад међа телесне ништавности“ (Добротољубље, том 6, стр. 272-273).
У наставку Преподобни Никита Ститхат, показујући друге Божје дарове који се рађају из самопознања, казује: „Када когод достигне да спозна самога себе (а за то му је потребно много стражења према спољашности, и уздржање од од световних ствари, и испитивање савести), намах му долази у душу одређено божанско смирење узвишеније од речи, доносећи у срце скрушеност и сузе жарке понизности, тако да ко пребива под дејством самопознања сматра себе: земљом, пепелом, црвом а не човеком, штавише, недостојним чак и животињскога живота. То због прожетости овим Божјим даром. А када се когод удостоји да дуго пребива у овом дару, испуњава се иним неизрецивим опојством: понизношћу срца, и продире у дубину смиреноумља. Овај, изашавши из себе, пренебрегава сва спољашња јела, као и пиће и одела за тело, не тражећи што је изван неопходног, као преображен преображењем деснице Свевишњега“ (Наведено дело, Беседа 39, стр. 271).
Ко је спознао себе, починуо је од свих својих делања по Богу и ступио је у Свето место Бога и смирења.
Свети Исак Сиријски, спознавши велику духовну ползу која долази човеку од самопознања, казује: „Блажен је човек који је спознао своју немоћ, јер му то спознање постаје темељ, корен и почетак свакога добра. Јер ако би когод спознао и стварно осетио своју немоћ, тада би му душа згаснула у погледу унинија које му помрачује савест… Међутим, нико не може осетити своју немоћ, ако не буде допуштено да буде мало кушан у ономе што мучи тело или душу; јер онда, стављајући своју немоћ уз Божју помоћ, намах спознаје њену меру (тј. меру своје немоћи прим. прев.). А када когод спозна да му је потребна Божја помоћ, твори много молитава и, што их више умножава, срце му постаје смирено, јер нико, молећи се и иштући, не може а да се не смирује. Јер срце смирено и унижено Бог неће одбацити.
Дакле, док се човеково срце не смири, не може да престане са немиром; јер смирење сабире срце. А када се човек буде смирио, намах ће га окружити милост, и онда ће његово срце осећати божанску помоћ. Сва ова добра се рађају у човеку од спознања сопствене немоћи. А праведник који не познаје своју немоћ има своје длање на оштрици сечива и није далеко од пада, нити од лава делатеља кварности, то јест од ђавола гордости. И опет велим: ко не познаје себе, потпуно је лишен смирења; а ко је лишен смирења, лишен је савршенства; и ко је тога лишен свагда је уплашен, јер његова тврђава није утемељена на железним стубовима, нити на бакарним праговима, то јест, на преблаженом смирењу…
Зато Господ допушта на Светитеље поводе за смирење и скрушење срца, кроз молитву са болом, да би спознали своје немоћи и да би се Њему, кроз смирење, приближили сви који га љубе. Јер много пута их плаши страстима природе и посртањем у ружна и скврна размишљања; много пута, још и кроз ниподаштавања, и кроз прекоре, и кроз шамарања од људи; понекада и кроз телесне болести и немоћи, а понекада кроз сиромаштво и кроз оскудевање у неопходном; иних пута кроз болове жестоке природе, кроз напуштање и кроз отворени напад ђавола, чиме их доводи у страх; а иних пута кроз разна застрашујућа делања. Све се то чини да би они имали разлог за смирење и да би спознали своју немоћ. Због тога су искушења од велике ползе човеку. Тако доличи онима што путују Божјим путем да са благодарношћу примају све што Господ допушта да дође на њих, и да се не помуте, нити да побегну с попришта борбе и свога подвизавања; јер Бог је увек у помоћ онима Који Га љубе, и призивају Га (Свети Исак Сиријски, Манастир Њамц, 1819, Беседа 2, стр. 109-114).
Спознај самога себе! А то је истинско смирење, које нас учи да размишљамо смирено, скрушава нам срце и учи нас да деламо и да чувамо то стање. А ако још ниси спознао себе, још не знаш ни шта је смирење, нити си се дотакао истинског делања и стражења. Јер спознати себе јесте кончина делања врлина“. (Добротољубље, том 6, гл. 35, стр. 269-270).
Оци, браћо и љубљени хришћани,
Свети Јован Лествичник назива самопознање „добром земљом“, казујући: „Ко је спознао себе у потпуном осећању душе засејао је на доброј земљи. Јер у онима који нису тако засејали, не може процветати смиреноумље. Ко је спознао себе, спознао је у себи мисао страха Господњег. А ко путује с том мишљу, стиже до двери љубави“ (Добротољубље, том 9, Беседа 25, стр. 306).
На крају ово мало речи о самопознању, сабраних из Светих Отаца, просим с потпуним смирењем молитве оних који их буду читали, како би оне посредовале код Преблагога Бога да и ја грешни, кроз опробавање живљења, достигнем, да спознам макар делимично бескрајно мноштво својих грехова и да се потрудим да поставим добар почетак.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *