НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О САВЕСТИ

Савест је у човеку сведок, који оправдава или оптужује.
(Рим 2, 15)

Само ће Крв Христова очистити вашу савест.
(Јев 9, 14; 10, 2)
 
Оци, браћо и љубљени верни,
Најстарији закон који је Бог дао човеку, када га је саздао, био је закон савести или природни закон (Постање 1, 26). Под тим законом били су сви патријарси и праведници од Адама па све док није дат писани Закон на Синајској Гори. Када је закон савести, кроз грехе људи, био занемарен и ниподаштаван, дао је Бог писани Закон и пророке. А када дође пуноћа времена, сaм Саздатељ патријараха и пророкa дошао је да откопа и да оживи тај општи закон који је Бог дао човеку на земљи. Тако је из пепела људских греха извадио божанску искру, коју беше даровао људима од почетка и коју су они прекрили и затамнели својим гресима.
Будући укорен тим законом савести, Каин, после убиства свога брата Авеља, пао је у очај, говорећи: Кривица је моја велика, да ми се не може опростити (Постање 4, 13). То је општи закон који је Бог дао од почетка сваком човеку, који га укорава намах пошто згреши и разгњеви Бога, свога Саздатеља. О томе Свети Дух говори кроз уста Светога пророка Давида: Карањима због безакоња покарао си човека, и растопио си као паучину душу његову (Пс 38, 12).
Заиста, ко падне у велике и тешке грехе, толико га строго укорава тај закон савести, који није друго до глас Божји у човеку, да од строгости тога укора човечја душа скоро да изгуби наду да ће јој икада бити опроштено од Бога, и зато нит њене наде постане танка као паучина. То је праведни суд Бога, Који мрзи грех и сваку нечистоту. Многи од оних које је Бог напустио због тешких грехова падају у очајање и стигну да изгубе свој живот и душу, као што се догодило и с Јудом издајником, који је, уместо да се покаје и да горко плаче због учињенога, као што је то урадио велики Петар, отишао и обесио се (Мт 27, 5).
Тај закон савести у Светом писму је назван још и супарником (Осија 5, 11).
С правом је назван „супарником“, јер се противи и укорава човека који греши против Бога. Такође, Спаситељ Христос, у божанском Јеванђељу назива савест супарником, говорећи: Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до последњега новчића (Мт 5, 25-26). Садашњи живот је пут и друм (Свети Јефрем Сиријски, Беседа о оном који има овај живот, том 3, стр. 46), а Свети Дух назива блаженим оне који буду ходили тим путем непорочнога живота, казујући: Блажени су непорочни на путу, који ходе у закону Господњем (Пс 118, 1).
По сведочењу Светога Доротеја, ко не узме у обзир грижу савести за мале грешке, стићи ће да презре глас савести и за највеће и најтеже грехе и тако ће, временом, достићи дубину неосећајности и нехата према оном што је на спасење његовој души. О таквом Божанско писмо вели: Кад дође безбожник, дође и руг, и прекор са срамотом (Приче 18, 3). „Савест је искрени учитељ; ко њу слуша проводи живот не грешећи“ (Свети Таласије Ливанац, Добротољубље, том 4, стр. 8). Исти Свети Отац вели: „Само оне не гризе савест, који су достигли врхунац врлина или врхунац греха“ (Исто, стр. 72). Зато и Ава Агатон казиваше: „Не достоји монаху да допусти да га због ичега гризе савест“ (Отачник, слово А).
Свети Оци казују о савести да дела у човеку тројако: према Богу, према људима и према материји (Ава Доротеј, Трећа беседа).
Према Богу чувамо своју савест чистом, чувајући све Његове заповести. Према ближњем – када будемо чували познање мисли чисто према њему, да му не бисмо учинили никакво зло, ни делом, ни мислима, ни речју. А према материји – када све што је наше не будемо употребљавали зло против материје. На пример, да не расипамо храну или пиће, да не трошимо новац узалуд на оно што није корисно за живот, да лењошћу и нехатом не оставимо да пропадне штогод потребно за наш живот или за живот нашега ближњег (одело итд) (Ава Доротеј, Четврта беседа).
Љубљени верни,
Наша савест је праведан и непристрастан судија, којег је Бог поставио у нама. Она увек суди праведно и разматра ствари по правди, у погледу оног чиме жалостимо Господа Бога. То потврђује и божански Отац Јован Златоуст, говорећи: „Због чега нам је Бог поставио у уму судију који је стално будан и бди? Нема међу људима ниједнога судије тако бдитељног, као што је наша савест. Јер се спољне судије и због новца кваре, и због додворавања попуштају, и због страха постају лицемерне, и има још много другога што ремети њихову праведну одлуку. А вeће наше савести не уме да се потчини ниједном од тога. Макар му давао новца, макар га хвалио и додворавао му се, макар га плашио, или му било шта друго чинио, праведна одлука ће делати над мислима које су сагрешиле. Ко буде згрешио – сaм ће себе осудити, ма га нико не буде тужио. И то ће учинити не једном или двапут, него много пута и целога живота. И, ако и прође много времена, никада неће заборавити шта је учинио. Јер и када се твори грех, и пре но што се твори, и након што се твори, савест је над нама као строги тужилац. И особито након што се твори; јер када творимо грех, будући опијени сладошћу, не осећамо је; а пошто се грех учини и оконча, онда нас силније гризе, након што је згасла сладост греха.
Блажена је душа која од почетка не прима погубну жељу греха, него је угуши и од почетка погуби њено семе. А ако би когод, због лењости или нехата, стигао и до пада у грех, тај нека хита на исповест и нека сузама уништи и погуби грех. Ништа није тако погубно за грех, као што је оптуживање себе и осуђивање себе са покајањем, кроз исповест са сузама и с болом срца. Ако си себе оптужио и осудио каноном и истинским покајањем, збацио си бреме. И ко то каже? Сам Бог Судија: Реци ти најпре грехе, да би се исправио. Немој се трудити, вели, да дођеш насред свију и да ме окружиш многим сведоцима. Само Мени реци свој грех, да бих исцелио твоју рану и да бих те спасао оштрог бола! Зато је у нама поставио савест Бог Који нас воли више него отац. Јер отац, након што укори дете једанпут или и двапут или и трипут или десет пута, пошто ће видети да остаје непоправљено, одриче га се и избацује из куће. Али савест није таква; јер макар ти једном, макар двапут, макар трипут, макар небројано пута буде рекла, и ти не будеш послушао, опет ти казује, и не удаљава се од тебе до твога последњег даха; и у кући, и на улици, и за трпезом, и на вашару, и на путевима, много пута и у сновима нам показује идоле и утваре наших грехова.
Видиш ли мудрост Божју? Није учинио да увек буде окривљавање и оптужба савести, јер не бисмо издржали то бреме, ако би нас стално оптуживала; али ни да буде тако слаба, те да након првога или другога саветовања ослаби и умори се. Јер ако би нас пробадала свакога дана и сата, угушили бисмо се од тегобе; а ако би, напоменувши нам једанпут и двапут, одступила од укоравања, не бисмо постигли много ползе. Зато је учинио да то укоравање бива увек, али не непрестано; увек, да не бисмо пали у униније и нехат, него да би нас до смрти подсећала, како бисмо се пренули; али не непрестано и често, не укоравање једно за другим, да не бисмо упропастили ум, него примивши предаха и утехе, да одахнемо. Јер као што би, ако не бисмо никако сносили бол због греха, то било погубно и рађало у нама крајњу неосећајност, такође је шкодљиво и трпети га непрекидно и прекомерно.
Ако тегоба преврши меру, и избаци човека из природне разборитости и осећајности, може да проузрокује засићеност душе према ономе што је добро и да је учини недостојном. Зато је Бог и учинио да грижа савести наилази на нас повремено, јер је врло строга и уобичава да онога што је згрешио пробада јаче од свакога жалца. Не само када ми грешимо, него и када други буду грешили слично нама, устаје немилосрдно и виче на нaс са много силине. Јер и блудник, и прељубник, и разбојник, сматрају да су укорени батинањем, не само када себе оптужују, него и када чују да су оптужени други који су се усудили и чинили тако што, сећајући се својих грехова, када су други укорени. И заиста се оптужује други, али се рањава овај који се уопште не оптужује, ако се и сaм икада дрзнуо да учини исти грех. То су дела мудрости Божје. То су знаци Његовога Провиђења и Његовога превеликог старања. Јер грижа савести је Света котва, која нам не допушта да потпуно заронимо у дубину греха. Јер не само за време греха, него уобичава да нас и после дуго година много пута подсећа на старе грехе. И то ћу доказати самим Светим писмом:
Продала су некада браћа Јосифа, мада га нису могла ни за што окривити, до само што је сањао сне који су му унаппред најављивали славу што је имао да доживи.
Када је Јосиф постао владалац над земљом Египта и када открива себе браћи која га беху продала као роба у туђу земљу, они, чувши од њега да је он њихов брат Јосиф и сетивши се свога греха, који су учинили када су га продали, будући укорени својом савешћу, нису могли ни да одговоре Јосифу, него су се препали (Постање 45, 3). И мада их је Јосиф тешио и казивао им: Немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота (Постање, 45, 5), њих је пробадала грижа савести, јер су се сећали свога старог греха према брату. Неки веле да је и велики апостол Петар целога свога живота, када би чуо певање петла, горко плакао, сећајући се свога старог греха, одрицања од Христа, који је учинио оне ноћи Светих страсти, пре но што је петао запевао, као што му Спаситељ беше рекао: Заиста, заиста ти кажем? неће петао запевати док ме се трипут не одречеш (Јн 13, 38) (Свети Јован Златоуст, Кладенац, Бузау, 1833; Беседа на јеванђеље о немилостивом богаташу и убогом Лазару, стр. 379).
Браћо хришћани,
Из ових сведочења божанскога Јована Златоуста јасно се види да је грижа савести најсветија и најбржа заштитница људских душа. То је Божји залог дат људским душама на дар, који много помаже спасавању синова Цркве Христове; јер небројана мноштва грешних људи су обраћена покајању и поучена да следе добри и Свети пут спасења. Она савршенима у добром делу прети да не падну и да у свему имају велику трезвеност; оне са средине строго укорава када греше, да би се брзо подигли из греха и напредовали у врлини; а оне што су у дубини греха веома много мучи оштрим подстрецима, подсећајући их на гњев Божји, на смрт и вечност муке која их очекује у будућем веку. Веома много пута, у разним временима и местима, видела су се чудесна и Света достигнућа делања савести, која је многе отргла од зле навике греха и за кратко време довела у залив спасења. Сетимо се блуднице која је својим сузама опрала Спаситељу ноге и убрисала их власима своје косе (Лк 7, 37-50) или разбојника распетог с десне стране Господа (Лк 23, 40-43). Што су други задобили небројаним трудовима током дугогодишњег времена, ови су, бичевани оштром грижом савести и имајући силну наду у Бога, за мало дана или чак сати стекли.
Ту истину ћемо потврдити следећом причицом:
Један брат је обитавао у некој келији у Египту, боравећи са много смирења. Он је имао сестру која је проводила живот у граду у разврату, проузрокујући погибељ многим душама. Након што су га старци много пута жалостили, најзад су успели приволети брата да оде к њој, мислећи да ће, ако је буде световао, уништити грех који се кроз њу творио. Када је он стигао на оно место, један од познаника, видевши га, похитао је и јавио његовој сестри, говорећи: „Ево, твој брат је пред вратима“. А она, пошто је осетила грижу савести, оставививши љубавнике којима је служила, гологлава је изашла у сусрет свом брату. Пошто је покушала да га загрли, брат јој је рекао: „Сестро моја рођена, смилуј се својој души, јер многи пропадају због тебе. Како ли ћеш моћи поднети муку вечну и горку?“ Она му је с трепетом рекла: „Имам ли ја још наде на спасење?“ А брат јој је одговорио: „Будеш ли хтела, има спасења“. Онда она, бацивши се пред ноге свом брату, молила га је да и њу узме у пустињу заједно с њим! Он јој је рекао: „Стави покривало на главу и хајде за мном!“, а она је рекла: „Хајдемо, јер ми је корисније да учиним непристојност да идем гологлава, него ли да још уђем у ту продавницу безакоња“. Тако, пошавши, брат јој је саветовао што је за покајање, и видећи неке људе да им долазе у сусрет, рекао јој је: „Пошто не знају сви да си ми сестра, заостани мало за мном, док прођу они што наилазе“. Након што су дотични прошли, рекао јој је: „Хајдемо, сестро, нашим путем“, а она му није одговорила. Приступивши јој, затекао је мртву, и видео је да су јој табани крвави, јер беше боса. Када је брат известио старце о ономе што се догодило, почели су да се противрече међу собом; и открило се једном од стараца за њу, да пошто није водила рачуна ни о чему телесном, него је презрела и своје тело, не уздишући због толико рана, Бог је примио њено покајање (Отачник, Букурешт, 1828, гл. 19, О покајању, стр. 140).
Ето плодова покајања и гриже савести, и како она искрене у вери извлачи из понора грехова и удостојава их милости Божје, које нека бисмо се и ми удостојили молитвама Пресвете Богородице и свих Светих, који су творили вољу Његову.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *