НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О МИРУ И СПОКОЈСТВУ СРЦА

„Помири се сам са собом, и помириће се с тобом небо и земља“
(Свети Исак Сиријски, Беседа 30, стр. 188).
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Многи су се људи трудили да науче разне гране науке садашњега века. Једни су учили философију, историју, географију, други – математику, физику, хемију, астрономију и друге гране науке, потребне људском роду, на општу ползу. Премало је, међутим, оних људи који су успели да науче како да умире своје срце и да живе у миру са својом душом. Овој су се духовној философији научили кроз живљење, са много труда и дуготрпљења, сви који су љубили Бога из свег срца и, из бескрајне љубави према Њему, одрекли се себе, напустили све што је у свету и повукли се у пуста места, да би безмолствовали и непрестано се сједињавали с Њим кроз постове, непрестане молитве и света созерцања. А поједини су, управо усред света делотворили ову духовну философију, али не без старања, труда и пажње, имајући свагда пред очима ума страх Божји, који је училиште мудрости (Исус Сирах, 1, 19).
Сви који су се, следећи речи божанскога Светог писма по којима је борба и искушавањечовеков живот на земљи (Јов 7, 1), целога свога живота трудили да бдију умом у тој борби и да буду с великом пажњом, како би сачували своје срце у миру и без помутње, намах пошто би осетили било какву помутњу, настојавали су на молитви, на посту и светим созерцањима, да би успокојили и умирили своје срце, не допуштајући му да скрене с пута и да се узбуни због какве помутње.
Ако опруга часовника није у реду, сви његови делови крећу се у непоретку или чак стоје на месту. Исто тако и човеково срце, пошто је најтананији орган, и који је у вези са свим унутарњим органима човека, ако буде помућено и узбуњено, помутиће и разболети својим непоретком све унутарње органе. Човеков ум личи још и на кормило лађе. Ако лађа, немајући више кормила, скреће с пута, исто тако и човеков ум, који је у вези са срцем, будући помућен, све унутарње и спољашње органе помућује и чини их да скрену с правога пута. Због тога они који су искусни у невидљивој борби ума и срца труде се свом снагом да умире своје срце, кад год осећају да се оно помућује у њима.
Божански Оци Православне цркве уче нас да ћемо само онда моћи да се добро молимо, када будемо умели да делотворимо у спокојству и да чувамо своје срце непомућено и у миру. Када што творимо, творимо то у миру, не на силу, спокојно, а цели наш труд у овом животу да буде у томе да умиримо своје срце и да му не допустимо да нас помути. Стекавши овај мир, све своје ћемо чинити спокојно, кротко, као што нас учи Свето писмо, казујући: Сине, у кротости твори своја дела (Исус Сирахов 3, 17), да бисмо се удостојили блаженства кротких, јер ће они наследити земљу (Матеј 5, 5).
Свети Никодим Агиорит, велики учитељ безмолвија и тајинске молитве, показује нам да нам је веома потребан мир душе, говорећи: „Пре свега, брате, имај мир и стидљивост у својих пет чула. Немој видети, немој чути, немој махати својим рукама или ићи помућен, него мирољубиво и добропоредно. Када будеш навикао да чуваш тај мир у спољним покретима, лако ћеш и без напора достићи да смириш и помириш све што је унутарње, јер, по Светим Оцима, унутарњи човек се образује спољним човеком“ (Невидљива борба, гл. 4).
Треба да се трудимо да бисмо са свим људима били у миру, колико то од нас зависи, по речи великога апостола Павла, који вели: Колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим 12, 18). Ако будемо чували своју савест да нас не оптужује због чега, него да остане спокојна у Богу, и особито да нас не оптужује да смо запоставили коју Божју заповест, то стражење савести породиће у нама мир срца, јер, према учењу Светога Духа, Мир је многи љубитељима Закона Твог, и нема им спотицања (Пс 118, 165). У време велике помутње, која нам долази било споља било изнутра, најбољи начин да бисмо смирили срце јесте да хитамо к молитви и к читању Божанскога писма, јер та два добра дела могу да саберу ум и да нам смире срце (Свети Исак Сиријски, стр. 179).
Љубљени верници,
Двер кроз коју може когод стићи до мира срца јесте добро и узвишено дело смиреноумља, а оно се стиче, с надом на милост и помоћ Божју, трудовима у послушањима, молитвом и подношењем свих ожалошћења и невоља које нам долазе. Смирење, мир и кротост срца толико су међусобно тесно повезане, да где је једно од њих, неизоставно бива и друго, јер кротки срцем је и смирен, и обрнуто, смирени срцем је и кротак. Зато и Господ казује Својим ученицима: Научите се од Мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11, 29).
Свети Григорије Солунски казује да „истинска слобода срца у томе је да се когод умом или срцем или вољом не веже за штогод. Дакле, ако хоћеш да даш Богу своју душу слободну, развезану свега па и себе, видећеш да се у њој чудеса збивају. Особито долази божански мир и благодат која обухвата многе друге дарове“. А указујући на велику ползу осамљења за стицање мира срца, вели: „О, чудесно осамљење и скривено богатство Свевишњега! Само га Он слуша и говори му у скривености његове душе. О, пустињо и безмолвије које поста рај! Само њој Бог допушта да Га види и да беседи с Њим“ (Невидљива борба, стр. 171-172).
Божански Отац Петар Дамаскин, односећи се на духовни мир срца који Бог даје онима који Га љубе, вели: „Рекавши Господ апостолима: Мир свој дајем вам, придодао је: не дајем вам га као што свет даје (Јн 14, 27); то јест не једноставно као људи, када се поздрављају говорећи: „Мир вам!“ или као што је рекла Сунамићанка: Мир ти (4. Цареви, 4, 23), или као што је рекао Јелисеј Гијезију: И рећи ћеш јој: Мир ти (4. Цареви, 4, 23), то јест: Мир твом мужу, мир твом детету! Господ овде говори о миру који превазилази сваки ум (Фил 4, 7), и који Бог даје онима који Га љубе свом душом, због борби које су издржали пре тога. Зато је рекао опет Господ: Да у Мени мир имате, и придодао: У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет. То значи да ако когод буде имао много невоља и много опасности од ђаволa или од људи, држећи мир Господњи сматраће их за ништа. И опет је рекао: Мир имајте међу собом (Мк 9, 50). Све је то њима предсказао Господ, јер је следило да стигну у борбе и да трпе невоље Њега ради. А по узвишенијем поимању, свако од нас, верника, подноси борбе и спотицања од стране страсти, али ако имамо мир с Богом и с ближњим, све побеђујемо.
Оне су свет за који је Свети Јован Богослов заповедио да га мрзимо (1. Јн 2, 15); не створења, него световне похоте. Душа има мир с Богом када има мир са самом собом и потпуно постане по вољи Божјој. Она чини тако када има мир са свим људима, чак ако и трпи од њих тешка ожалошћења, јер се, трпљењем, никада не помућује, него све подноси, свима жели добро, све их љуби Бога и природе ради; плаче за неразумнима као за изгубљенима, као што је чинио Господ, и апостоли, а за побожне се моли и делотвори. Тако добија мир мисли и пребива с умом у созерцању и чистој молитви к Богу (Добротољубље, том 5, стр. 248-249).
Оном ко хоће да сачува своје срце у миру потребне су четири ствари: најпре треба да се труди да твори више вољу других него ли своју; у свему што је пролазно да увек изабере да има мање, а не више; да увек тражи најниже место и да буде покоран свима; да увек жели да се моли да се у њему потпуно оствари воља Божја. Ко тако поступа ходи на путу мира и покоја и достиже праву слободу (О угледању на Христа, стр. 225).
На другом месту исте књиге показује се да истински мир стиче онај који има трпљење и слуша реч Божју. На питање: „Шта треба когод да чини да би стекао истински мир душе?“, одговорено је: „У свему нам ваља пазити шта чинимо и шта говоримо: наш ум нека увек буде обузет само настојањем да Богу угоди, и не желимо тражити ништа друго сем Бога. Немојмо судити исхитрено туђа дела и речи и немојмо се уплитати у оно што нам није поверено. Ако чинимо тако, наше ће се срце мало и ретко помућивати.
Али ако будемо тражили да немамо никакав телесни бол и никакво душевно ожалошћење, знајмо да смо у тражењу нечега што није од овога света и што се налази само у Царству будућега века. Значи, немојмо мислити да смо нашли истински мир срца када нам се ниоткуда не догађа никакво противљење. Немојмо мислити да је све наше добро када немамо ниједног непријатеља, и немојмо мислити да је наша срећа савршена када све бива по жељи нашега срца. Ако будемо видели да нам је душа пуна сладосне побожности, немојмо високо мислити о самима себи, нити замишљајмо да смо изабрани сасуди Божји, јер се истински љубитељ врлине не познаје по томе, нити у томе лежи напредак и прави мир нашега срца. Прави мир срца и савршенство човеково јесте да се свим срцем препусти Божјој вољи и да себи не захтева своје ни у чему, ни у малом, ни у великом; да истом мером и истим оком гледа и срећу и несрећу, и да из свег срца благодари Богу за све, подједнако и за добро, и за зло. И то још није доста, него треба да будемо чврсти и дуготрпељиви у надању, припремајући срце у дан невоље за подношење још тежих искушења, не правдајући се никад у свом срцу, на помисао да толико страдамо.
Спознајмо, дакле, правду Божју и хвалимо Његову Светост и сав Његов поредак. Чинећи тако, ходићемо на путу мира и моћи ћемо с поуздањем да се надамо видети лице Његово у радости (Јов 33, 26). Најзад, ако будемо могли достићи потпуно одрицање себе, будимо уверени да ћемо ‘емо се радовати тако великом миру срца, колико може човек да обухвати у овом несталном и пролазном животу. Значи, будемо ли љубили Бога у време ожалошћености, горчине и бола исто као у време радости и утехе, појмићемо да је Он наш мир (Еф 2, 14) и у том миру ћемо лeгати и спавати“ (О угледању на Христа, гл. 25).
Потпуно препуштање вољи Божјој јесте једини пут ка миру и спокоју срца, по самом сведочењу Спаситеља, Који вели: „Сине, остави себе и наћи ћеш Мене. Немој имати ништа, чак ни вољу, и задобићеш све. Јер чим се потпуно одрекнеш себе, благодат на благодат изливаће се у твоје срце“.
На питање ученика: „Господе, колико пута и у чему треба да се одрекнем себе?“, Спаситељ одговара: „У свако време и у сваком часу, у малом као и у великом. Нећу изузимање, него да се растерећен свега препустиш Мојој вољи. Јер, иначе, како ћеш моћи бити Мој, и Ја твој, ако ниси изнутра и споља ослобођен сваке самовоље? Што брже будеш извршио ово дело одрицања себе, тим ће боље бити за твој мир и тим ћеш Ми више бити угодан, и твоја ће добит бити већа.
Неки се одричу себе, али не потпуно, него са извесним изузимањем и уздржљивошћу. Немају потпуно поверење у Бога и зато хоће сами да брину о себи. Други се у почетку потпуно препуштају, међутим касније, стешњени искушењима, враћају се поново себи и зато не напредују у добрим делима. Ни једни ни други неће никада достићи праву слободу и мир срца и сладосно пребивање са Мном, док се не буду потпуно препустили, и не буду се Мени приносили свакога дана на жртву; без тога нема и неће бити заједничарења са Мном.
Често сам ти говорио и опет ти велим: Одреци се себе, препусти се потпуно вољи Божјој, и радоваћеш се великом миру свога срца. Подај све за све, предај се цео Мени, и имаћеш Ме. Онда ће твоје срце бити слободно, и ниједна сила таме неће те прегазити. Сав твој труд, молитве и жеље нека теже да разоденеш своју вољу, да би наг следовао Христу и умро себи и вечно живео Мене ради. Онда ће сва ташта празна размишљања, све зле помутње и све некорисне бриге згаснути као дим. Тада ће се растурити неумерени страх, и угинуће блудна љубав у теби (О угледању на Христа, гл. 37).
Љубљени моји оци и браћо,
У овој краткој и безначајној беседи сабрао сам неколико учења из Светога писма и од Светих Отаца о миру срца и о правој слободи наше душе. Нека би благодат Божја и милост Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пресвете Мајке и свих Његових Светитеља, помогла мени грешном, и вама, да не заборавимо ове поуке и особито да се трудимо да их испуњавамо живљењем у свом кратком и ништавном животу на овој земљи.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *