НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ТАШТОЈ СЛАВИ

„Ко је окусио небеску славу презире земаљску“
(Свети Јован Лествичник, Лествица, Поука 22, 29).
 
Љубљени верници,
У божанском Јеванђељу налази се мноштво поука о смирењу и таштој слави. Да ли сте се икада запитали због чега је Спаситељ наш Исус Христос, након што је творио поједина преславна чудеса, хтео да се скрије и да остане непознат?
Једном, након што је исцелио два слепца, Спаситељ им је строго заповедио, говорећи: Гледајте да нико не дозна! (Мт 9, 30). Другога пута, исцеливши губавца, рекао му је: Гледај, никоме не казуј (Мт 8, 4). А једном, након што је учинио преславно чудо умножења хлебова, нахранивши са пет хлебова и две рибе скоро пет хиљада људи, осим жена и деце, побегао је с места где је то учинио, прешавши лађом на другу обалу Галилеје (Мт 14, 22; Мк 6, 45). Исцелио је потом глувонемога, заповедивши му: Никоме не казуј, и раслабљенога на Овчијој бањи, Витезди, сакривши се затим међу људе (Јн 5, 13).
Исцелио је кћер жене Хананејке и читаво чудотворство приписао њеној вери (Мк 7, 29); штавише, корео је чак и ђаволе када су они проказивали да је Он Син Божји (Лк 4, 41).
Све је то наш Спаситељ учинио како би нас научио да бежимо од понора таште славе, и у целом овоземаљском животу Господ наш Исус Христос остао је за све векове као пример који треба следити.
С обзиром да је ово беседа о таштој слави, покушајмо да одговоримо на питање: Шта је ташта слава?
Свети Јован Лествичник каже овако: „По изгледу своме, славољубље је промена природе и извртање нарави, свесно превиђање укорa. А по квалитету оно је растурач труда, уништитељ зноја, крадљивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (који, иако мајушан, разноси сав труд и плод). Мрав чека вршидбу пшенице, а славољубље – да се згомила богатство добрих дела. Први се радује што ће красти, а ово – што ће расипати. Ташта слава влада над сваким човеком који воли да се хвалише. Пост сујетног човека остаје без награде и молитва његова без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске“ (Лествица, Поука 22, 2-6).
Свети Јован Златоуст, казује овако: „Ужасна је похота таште славе, ужасна и пуна злоће. Кажу да је ту неприпитомљену звер тешко ишчупати, и да има много глава, које се оружају против оних који је хране. Као што црвоточина нагриза дрво из којег се рађа, и као што рђа једе гвожђе из којег настаје, исто тако и ташта слава погубљује душу онога који је храни. Зато нам је потребно много ревности да бисмо угасили страст“ (Подела пшенице, Беседа 26, стр. 223).
Свети Јован Лествичник казује да је разлика између таште славе и гордости као разлика између детета и одраслог човека, или као измећу пшенице и хлеба.
Када се роди дете мушког рода, ми знамо да ће, ако буде живело и порасло, постати потпуни мушкарац. Исто се тако пшеница назива хлебом чак и пре но што постане хлебом, јер ако жањемо пшеницу у пољу, вршемо је, мељемо, правимо брашна од ње, подмесимо је и направимо тесто које печемо у пећи, она ће постати хлеб. Исто се тако дешава и са таштом славом. Ако је хранимо у својој души, она ће постати гордост, која је најтежи грех, грех који је анђелима донео пад у пакао и прародитељима нашим пад из Раја Божјег. То нам потврђује и Свети Јован Лествичник, који вели: „Ташта слава је почетак, а гордост – крај“ (Лествица, Поука 22, стр. 194).
Спаситељ је наоружао Своје Свете ученике и апостоле, као и све који су веровали у Њега, против те проклете страсти, говорећи: А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно (Мт 6, 17-18). Исто им тако казује о молитви: А ти када се молиш, уђи у клет своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно (Мт 6, 6). Слично им казује и о милостињи: А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја. Не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.(Мт 6, 3, 2).
Љубљени верници,
Из до сада изложенога видимо веома јасно да нас Спаситељ наш Исус Христос често учи не само примером Свога живота, него и речју, да бежимо од хвале људи и од великога понора таште славе. Читајући Свето писмо видимо да Он у свако време настоји да сакрије Своја чудеса и добродетељи према људима, да би нам дао пример, како не бисмо изгубили труд доброга дела и своју плату у будућем веку.
Браћо моја, потребна нам је велика заснованост ума и велико стражење срца када творимо добра дела наочиглед људи, јер наш непријатељ ђаво може веома лако да нам украде ползу доброга дела кроз љубав према спољашњем истицању.
Треба да будемо опрезни да не бисмо били похарани, јер је проклета љубав према таштој слави тежа чак и од среброљубља, по сведочењу Светога Јована Златоуста, који вели: „Ко хоће може ласно да ниподаштава новац, али да би се когод избавио таште славе потребно је много труда“ (Подела пшенице, Беседа 27, стр. 230).
Свети Оци казују да је човек који твори добро дело, ако га не буде сакрио или ако га не буде чинио само са циљем да буде угодан Богу, подобан ономе који сеје семе над земљом, и пошто га не покрије брижљиво, долазе птице небеске и позобају га. Тада читав труд остаје узалудан (Отачник, гл. 14, стр. 127).
Свети Јован Златоуст, износећи како је велик грех ташта слава, вели: „Ташта слава је мати пакла“. Зато нас подстиче „да бежимо од ње, јер је ова страст ужаснија од свих и довољна је да заслепи очи мудрих, ако се не буду пренули“ (Подела пшенице, стр. 225). Затим, указујући да и након смрти остаје та злоћа таште славе, вели: „Та проклета страст има много обличја, која се виде и након што смо изашли из овога живота. Јер тај и тај вели: Умро је, али да би био прослављен, заповедио је да му се приреди то и то“ (Исто, стр. 223).
А ако хоћеш да знаш да ли је срце онога што је умро било поробљено таштом славом, жељом да се допадне људима и љубављу према истицању, отидни на његов гроб. Ако будеш видео да има велику и дивну гробницу и да је украсио свој гроб мрамором и порцеланом, златним и сребрним оптоцима, дивним киповима и оквирима мајсторски израђеним око гроба, или што друго које показује да је учињен велик трошак за украшавање гроба, онда сагледаваш да и после смрти човек хоће да се допадне исто људима и да има славу од њих.
Свети Оци су толико бежали од таште славе, да је, на пример, Преподобни Арсеније Велики (који је био у Цариграду као други отац и учитељ за синове цара Теодосија Великог и који је, бежећи од света, плакао четрдесест година у Египатској пустињи), када су га на самрти ученици упитали како да га погребу, одговорио: „Судићу се с вама на Христовом суду, ако будете дали коме моје тело“. А они су упитали: „А шта ћемо чинити, Аво, јер не знамо како да га погребемо?“; а старац им је рекао: „Не знате? Вежите конопац за моје ноге и вуците ме на планину“ (Отачник, стр. 6).
Видите ли са колико смирења наређује тај велики стуб Цркве Христове да му се обави сахрана? Није рекао да му се обави свечана сахрана, да га погребу са сабором свештеникa и монахa, да му се направи ковчег позлаћен и са цвећем или украшен гроб. Не! Ништа од тога, него је рекао да га вежу конопцем за ноге и да га вуку у понор планине!
Да бих показао колико је опасна проклета страст таште славе, колико душевне штете наноси човеку који је њоме поробљен и са колико се труда исцељује та болест душе, предочићу причицу коју вас молим да пажљиво саслушате.
Два брата по телу, желећи да живе пустињачким животом, пошли су према неком пустом и мирном месту, с великом ревношћу за спасењем. Али како су они ишли кроз пустињу, наједном су видели на путу гомилу златнога новца. Онда се старији брат, који је био искусан у борби са ђаволским искушењима и имао велико самоодрицање, осенио знаком Светога Крста и прескочио је гомилу новца, као какву змију, и одбегавши у пустињу, заборавио је на њу, сматрајући је као какав песак и као гомилу камења. Млађи брат, који је долазио за њим, будући кушан од ђавола, рекао је у себи: „Велику је глупост учинио мој брат што је оставио толики златни новац, с којим би се могло учинити много добра!“. Положивши расу којом је био обучен, направио је од ње врећу и узео сав новац, након чега се вратио с пута, пошто више није хтео да следи свога брата. Затим је, нашавши погодно место, од онога новца саздао манастир са много келија, сабрао више од сто монаха и установио општежиће; сазидао је и болницу, и за монахе, и за болесне хришћане који су долазили у манастир; снабдео је манастир поседима, овцама и говедима, високим оградама, подрумима и житницама. Истовремено је украсио и манастирску цркву многоврсним орнаментима и украсима, побринуо се да буде много свештеника и ђакона за служење у Олтару. Укратко, бринуо се о добром поретку манастира у свему. Један део преосталога новца раздао је сиромасима и удовицама.
Након што је завршио манастир и положио у штедионицу што му је још преостало од новца, почео је да се узвишује умом, казујући себи: „Видиш ли шта сам ја учинио с оним златним новцем? Како је глуп био мој брат што је скочио преко овог новца као преко каквог понора и побегао од њега. Ко зна шта ће бити урадио, камо је отишао!“ Мислећи тако, спопала га је чежња за братом и питао се: „Да ли ће мој брат још бити у животу или је умро од глади, од хладноће или од каквога иног злог удеса у пустињи?“. Након што је дуго време пребивао замишљен и збуњен, једне ноћи, када се враћао са службе јутрења у келију, показао му се анђео Божји строгога и веома љутитога лика, говорећи му: „Зашто се гордиш и уздижеш узалуд над својим братом, који је превидео светска богатства и новац? Ти мислиш да је твој брат скочио преко злата, али он није скочио само преко злата, него преко самога понора који је између Раја и пакла. Он ће се спасти, јер је постао пустињак, савршен у свеколиком добром делу, љубећи Бога више него ли иметак и чествовање од људи! А ти ћеш отићи у пакао, јер поред чињенице да си се острастио иметком овога века и испунио се бригама и помутњама, усуђујеш се још и да се гордиш и да високо мислиш о својим остварењима, осуђујући у свом уму онога који је савршени пустињак и човек Божји. У време своје молитве Он је као огњени стуб пред Богом, јер је његов ум потпуно одвојен од овога света и везан само за љубав његовога Господа и Саздатеља“.
Чувши то онај старешина манастира, пао је ничице на земљу пред анђелом Божјим, говорећи: „Господе, опрости ми! Господе, помилуј ме, јер сам згрешио веома!“ И рекао му је анђео Божји: „Због греха који си учинио, љубећи више славу овога света, и особито што си мислио зло о свом невином брату, достоји ти да одеш на обалу мора, где се налази стуб, на којем је раније пребивао неки чувени столпник, и да пребиваш на оном стубу, трпећи, док ја не будем дошао и рекао да ти је Бог опростио“. Рекавши то, анђео је постао невидљив, а он, будући веома уплашен и ожалошћен том вешћу, оставио је намах све и побегао је ноћу из манастира само са неком старом расом на себи. Стигавши до мора, нашао је стуб о којем му беше рекао анђео, и попевши се на њ, почео је да се подвизава веома строго, трпећи глад, жеђ и хладноћу због оштрих бура и ветрова који су долазили с мора. Трпећи, такође, и летњу жегу, јер је пребивао на стубу без икаквога склоништа и покривача, провео је тамо педесет година у молитви и плачу ка Богу, задовољавајући се са мало хлеба, мало воде и нешто зеља, које му је доносио неки добри хришћанин.
Док се он тако из срца молио Богу да му опрости пређашње грехе и да види још једном лице анђела, како би га уверио да му је опроштен грех гордости и таште славе, који је владао њиме толико дуго, након што је протекло толико година патњи на стубу, будући он и врло стар и уморан од подвигa, једно вече, близу Васкрсења Господњег, јавио се пред њим анђео Господњи миран и благ у лицу. А он, видевши га, пао је ничице на земљу, пребивајући непомично као мртвац. Онда му је анђео благо рекао: „Послао ме је Бог да ти објавим да ти је, због труда и суза које си пролио на овом месту, опростио, и отићи ћеш, по својој кончини, у Царство Небеско заједно са својим братом за којим чезнеш“. – „А да ли је још у животу мој старији брат?“ – упитао је он. – „Твој брат је још у животу, али ниси достојан да видиш његово лице у садашњем веку, него у будућем веку, и заједно ћете пребивати у бескрајној радости“ – одговорио му је анђео, након чега је отишао од њега. Он је остао с великом надом на милост Божју, пошто је следило да се заједно са својим братом удостоји вечних радости будућега века.
Из ове причице видели сте, браћо моја, колико је велик понор гордости и таште славе. Мада је онај саздао манастир и учинио толико добрих дела оним новцем, пошто је допустио да му уђе у душу висока мисао гордости и таште славе, видели сте колико је штете и труда имао да поднесе, док му се смирило срце и поново је, благодаћу Божјом, добио наду на своје спасење. Дакле, треба да знамо да било које добро дело будемо творили у овом животу, ако се не будемо с великом пажњом чували отрова таште славе и гордости, сва та наша добра дела биће сматрана као гнусоба пред Богом.
Смирење без добрих дела, кажу Свети Оци, спасло је многе, али су добра дела без смирења врло многе погубила и удаљила од Бога. Због тога, при сваком добром делу које творимо, испитајмо ум и размотримо зашто га творимо. Ако будемо видели да га творимо на славу Божју и на спасење наших душа, имајмо наду на милост Божју, јер остваривши га, ползоваћемо се. А ако у свом уму будемо видели друге циљеве због којих се приморавамо на оно добро дело, знајмо да га творимо на осуду, а не на спасење.
Ако су ташта слава и гордост толико танане и отровне, да кроз њих губимо сав труд, и крај свега тога одводе нас и у пакао, онда ћете рећи да је можда боље да се не трудимо више да творимо што је добро. Немојмо тако мислити, јер нам је Благи Бог дао против тих душекварних страсти довољно учења и лекова којима да можемо исцелити ране које оне наносе.
Љубљени верници,
Прво духовно оружје којим можемо оборити ташту славу јесте да пратимо да у свему имамо добар циљ, то јест да свако добро дело творимо на славу Божју, као што нас учи Свети апостол Павле: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божју чините (1. Кор 10, 31; Фил 1, 11).
Ево шта и Свети Оци кажу у том погледу. Свети Максим Исповедник каже: „Умеће којим одгонимо ташту славу ово је: Да умножимо количину молитве и да творимо добра дела у тајности“ (Добротољубље, том 2, гл. 62, стр. 90). А умеће којим одгонимо гордост јесте „да припишемо Богу сва своја добра дела“ (Исто).
У закључку ове беседе рецимо да можемо творити добро дело и у тајности и јавно, пошто нас Спаситељ понекад учи да творимо пост, молитву и молистињу, као и друга добра дела, тајно, као што је назначено на почетку беседе, а других пута нам казује да можемо творити добро дело и јавно, говорећи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5, 16).
Заиста, добро се може творити и тајно и јавно, а да се не повредимо отровом таште славе и гордости, само ако будемо пазили на циљ с којим творимо што је добро. Добро дело има тело и душу. Тело је његово творење, а душа је циљ с којим се твори. Ако је циљ лош, онда је добро дело лоше, а ако је циљ добар, онда је и дело добро. Због тога и Свети Максим Исповедник вели: „У свему што ми творимо Бог гледа на циљ, да ли творимо Њега ради или другога чега ради“ (Добротољубље, том 2, гл. 48, стр. 86). А Свето писмо вели: Ти ћеш дати свакоме по делима његовим (Рим 2, 6). Бог неће наградити добром оно што је творено без исправнога циља, јер Суд Божји не гледа на оно што је творено, него на циљ онога што је творено“ (Добротољубље, том 2, стр. 54).
Овим завршавам своју беседу и молим вас да ме не заборавите у својим молитвама, да бих и ја, заробљеник таште славе, сећајући се онога што сам учио друге, поставио добар почетак.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *