НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СМРТИ

Смрћу ћеш умрети

(Постање 2, 17).

Сети се, сине, свога послетка

и вавек нећеш згрешити

(Исус Сираховов 7, 38).
 
Љубљени верници,
Највиша философија за монаха и за сваког хришћанина јесте да увек мисли на смрт, пошто је у првој претњи казном за грех Бог показао да постоји „смрт“, када је рекао прародитељима нашим Адаму и Еви, говорећи о забрањеном дрвету: У који дан окусиш с њега, умрећеш (Постање 2, 17).
Заиста, након што су преступили Божју заповест, Адам и Ева су задобили смрт привремену и вечну.
Узевши на ум оно што се догодило, видимо да се наши прародитељи, док су поштовали заповест и бојали се смрти, нису усудили да преступе Реч Божју и нису јели од забрањеног дрвета. Кад год их је мисао искушавала да приступе и једу с тога дрвета, имали су у уму претњу смртном казном и удаљавали су се од дотичнога дрвета, лепог на изгледу и укусног на кусању (Постање 3, 6).
Видећи наше прародитеље наоружане оружјем страха од смрти, ђаво је сплеткарио да им истргне из ума то снажно оружје размишљања о смрти, затим је учинио да они згреше пред Богом. Зато је ђаво ушао у змију, коју Бог беше створио мудријом од свих звери на земљи (Постање 3, 1), и која је тамо у Рају имала високе ноге и говорила јасно као и друге животиње што су тамо пребивале (Свети Василије Велики, Шестоднев, Беседа о Рају).
Дакле, рекла је змија Еви: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у Рају? А Ева је одговорила: Ми можемо јести са свакога дрвета које је у Рају, али рода с онога дрвета усред врта казао је Бог да не једемо, нити да га се дотакнемо, да не бисмо умрли (Постање 3, 3).
Ево нечега зачуђујућег! Бог, који је саздао све видљиво, као и Адама и Еву, рекао им је да ће, ако буду јели са забрањенога дрвета, умрети, а змија је рекла Еви: Не, нећете умрети! Тако су наши прародитељи, препустивши се да их обмане змијино лукавство, послушали змију и преступили Саздатељеву заповест, наследивши казну смрти привремене и вечне.
Зар невиђена змија не чини тако и с нама данашњима? Зар не обмањује исто тако и нас, синове Адамове, заборављањем смрти и Божје казне, кад год се нађемо пред било којим грехом? Зар нам глас Божји не казује сво време кроз савест, говорећи: „Човече, немој чинити тај грех, јер грех је преступање Закона Божјег“ (Рим 5, 15; Исаија 59, 12); грех је нешто ђаволско (Јн 8, 41-44; 3, 8 и др.); грех је жалац смрти (1. Кор 15, 56). Сети се, човече, да Благи Бог брише грешника из Књиге живота! (Излазак 32, 33; Пс 68, 32; Отк 21, 27). Сети се да је плата за грех смрт (Рим 6, 23).
На то и друго слично подсећа нас савест и наша добра помисао. А невидљива змија нам саветује противно, говорећи: „Није истина, нећеш умрети! Бог је милостив и опростиће ти! Та Он познаје човекову немоћ! Исповедаћеш ком духовнику тај грех, испунићеш епитимију, и тако ће ти Бог опростити. Шта, ти хоћеш још од сада да постанеш Светитељ? Имаш још времена за исправљање, не бој се, јер нећеш управо сада умрети“.
На те савете лукаве змије ми бивамо раслабљени умом и вољом и, тако, заборављајући страх од смрти и пакао, грешимо пред Богом. Дакле, разлог који нас је бацио у понор греха јесте пређеназначени: заборављање Бога и заборављање смрти, суда и мукa пакла. Од најстаријих времена изабраници Божји су се наоружавали против греха оружјем које су имали наши прародитељи у Рају пре пада, и то сећањем на смрт.
Када је престао потоп, Ноје, који је био други отац човечанства, пре но што су се његови синови расули по земљи, позвао их је сву тројицу, Сима, Хама и Јафета, и поделио им као велик и непроцењив дар, не злато, ни сребро или драго камење, него кости њихових прародитеља Адама и Еве, које беше наследио од патријараха пре себе и сачувао на својој лађи у време потопа.
Тако је Адамову главу дао Симу, труп Јафету а ноге Хаму (Двери покајања, стр. 26).
А синови су рекли свом оцу Ноју: „Чему нам користе Адамове кости?“
А он им је одговорио:
„Синови моји, ове кости ће вам бити од велике користи, ако их будете често поглeдали. Гледање костију прародитеља нашег Адама задржаће вас од многих зала и подстицаће вас на добра дела. Када их будете поглeдали, сетићете се да душе наших прародитеља Адама и Еве пребивају и муче се у најјезивијим тамницама пакла, зато што су они преступили Божју заповест и јели од забрањеног дрвета, послушавши ђавола.
Ако се увек будете сећали тих костију, нећете заборавити да ћете и ви, после кратког времена, умрети, да нисте вечни на овој земљи. Од сећања на казну коју је он примио од Благога нашег Бога због непослушања и преступања Његове заповести, имаћете врло велику корист, јер ћете се уздржати од зла и трудићете се да држите Божје заповести, како не бисте и ви умрли“.
Тако је Ноје световао своје синове, када им је поделио Адамове кости.
Свети и праведни многотрпљиви Јов, тврдећи да је гледање гробова и мртвачких костију од велике користи ономе ко жели да исправи свој живот, саветује да се иде на гроб, да се бде и да се гледа на кости (Јов 21). Јер ако буде когод окамењен и глув за оно што је духовно, па ако се буду ставиле пред њега мртвачке кости, намах ћемо видети да се буди на покајање и с пажњом ће прихватити душеполезно учење.
Који је раније био слеп за поимање онога што је добро, видећи мртвачке кости, отвориће очи да не би пао у опасност којом му прети смрт; који је до сада био без страха Божјег и без страха од смрти, устрашиће се мукa и казни које га очекују на будућем суду; лениви и поспани постаће бдитељ и пажљив и, укратко, сви ће се, гледајући кости мртвих, пробудити и исправити свој живот кроз покајање, исповест, молитву и остала добра дела.
Значи, ништа не буди човека из обамрлости, из неосећања и из окамењености срца, и ништа не задржава човека од греха више но размишљање о смрти. Ту истину износи и Свето писмо, које вели: Сети се, сине, свога послетка и вавек нећеш згрешити (Исус Сираховов 7, 38). Јер чим се родимо, почињемо да трчимо ка гробу.
Љубљена браћо хришћани,
Ниједан философ и ниједан учитељ овога света не може нам више користити у ономе што је на спасење, као говорење смрти. Ако је будемо с пажњом слушали, или ако је когод буде имао за најближег пријатеља, и ако је буде имао за тајног саветника у животу, толико ће из ње научити, да му ни мудри Соломон, са свим својим наукама, не би могао давати мудрије савете. Јер и Соломон, који је био пун дара Божјега и дара мудрости, да је имао током живота смрт за саветника, не би стигао да се удаљи од Благога Бога, служећи идолима (3. Цареви 11, 1-11).
Ако би се когод саветовао са смрћу свакога дана и часа, духовно би много узнапредовао и постао би икона савршенства, а примером свога живота био би свима на ползу и нагнао би их да га питају: Ко ти је био саветник? (Исаија 40, 13; Рим 2, 13; 2, 24; 1. Кор 2, 16 и др.).
Дакле, пре но што у свом животу ишта урадимо, запитајмо смрт овако: „Знамо да си истинска служитељка правде Божје, а ми смо смртни и подвлашћени твојој заповести, јер је и нама речено што је речено у почетку нашим прародитељима: Смрћу ћете умрети (Постање 2, 17). Знамо да ти ником не држиш страну, него све чиниш по заповести Божјој. Хоћемо да те имамо за саветника у овом животу, да нас Благи Бог не би осудио због наших грехова и да нас не би корела у дан нашега изласка из овог живота“.
Имајући то у уму, код свих искушења и опробавања која нам у животу буду дошла, упитајмо смрт, мада је смрт, и она ће нас поучити на живот. Када нам буде дошла мисао мржње или освете над ким, такође је упитајмо: „Шта велиш ти, смрти, је ли добро што ја сада мислим?“ Она ће нам одговорити: „Човече, не говори такво што! Присети се шта каже Свето писмо: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јн 3, 15). Затим саслушај Господа Бога, Који нам говори: Не светите се, синови људски, јер Мени припада освета. Ја ћу победити (Јеремија 51, 47; 11, 20). Ако мрзиш и хоћеш да се осветиш брату, ја ћу доћи к теби по заповести Божјој и одвешћу те у пакао, заједно са убицама“ (Отк 22, 15).
Када се тело са својим похотама буде подигло на нас, упитајмо у тајности смрт: „Шта велиш ти, смрти, да ли да се приволим овим прљавим мислима и да пред Богом учиним или не учиним грех телом?“; и она ће нам рећи: „Сети се, човече, да је телесно мудровање смрт (Рим 8, 6). И ако живите по телу, помрећете“ (Рим 8, 13).
Када нам среброљубље буде шапнуло у ум да скупљамо новац и да не дајемо милостињу сиромасима, будемо ли тада питали смрт, она ће нам рећи: „Човече, не сабири блага на земљи, јер ћу доћи и узећу ти душу кад не мислиш, и све што си сабрао чије ће бити? Ти ћеш, по заповести Божјој, бити дат мени у руке, а ја ћу те одвести у муку бескрајну“ (Мт 25, 46).
Исто тако, када нам мисао буде саветовала да једемо, да пијемо и да се забављамо у овом свету, упитајмо смрт, и она ће нам намах одговорити: „Човече, сети се да Царство Божје није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14, 17). Сети се да пијанице неће наследити Царство Божје (1. Кор 6, 10). Немој се забављати, нити се смеј у овом веку, јер Господ вели: Тешко вама који се смејете сада (Лк 6, 25). Знај још да све који су сити, и све пијанице, и оне који воле забаве на овом свету, ја, по заповести Божјој, одводим у горке муке пакла, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк 9, 44).
Ако питамо смрт увек када се нађемо пред било којим грехом, великим или малим, она ће нас зауставити, претећи Богом, и устрашиће нас неисказаним патњама које ћемо имати на изласку из овога живота!
Ако би нам ђаво говорио кроз ум: „Немој се тако бојати смрти; Бог је добар и опростиће ти, ако се будеш покајао, јер је Он милостив према онима који се обрате покајању“, ми му одговоримо овако: „Слушај, ђаволе и одвећ лукави непријатељу спасења људи, знам да је Благи Бог милостив и да лако прашта, али и да је праведни судија, и да у ком стању кога затече на смрти, у том ће му и судити, пошто Благи Бог, Који је обећао опроштај ономе који се каје, није то обећао за сутрашњи дан, него за данашњи, јер Свети Дух вели: Данас, ако глас Његов чујете, не отврдните срцем вашим (Пс 94, 7-8). Ја нећу да дам данашњи дан за сутрашњи, не знајући хоћу ли до сутра још живети, јер смрт може, по заповести Благога Бога, да дође и кроз један сат, да ми заиште душу. Мени достоји да будем трезвен и да стално бдим, пошто, према речи мога Спаситеља, не знам дана ни часа (Мт 24, 36-42; Мк 13, 35). Треба да размишљам да је данашњи дан последњи у мом животу, као што ме уче и Свети Оци“.
Сви знамо да ћемо умрети, али не знамо ни како, ни када ће бити кончина свакога од нас. Знамо да нас све чека гроб, али јесмо ли ми припремљени за Бога? Јер стално чујемо у божанском Јеванђељу где се говори: Марија стајаше напољу код гроба и плакаше (Јн 20, 11).
Свети и праведни Јов, у свом уздаху жалостио се, говорећи: Гроб ће ми бити кућа (Јов 17, 13; 21, 32). Гробу вичем: ти си отац мој; црвима: ти си мати моја, ти си сестра моја (Јов 17, 14).
Појмимо, браћо моја, смртна као и ја што сам, да је гроб за нас отаџбина свих добрих дела и место свеколике хришћанске философије, и стојмо и ми, као Марија, напољу код гроба и плачимо (Јн 20, 11). Одлазимо често на гробље, јер ћемо наћи мудрост коју свеколике школе и сви светски философи не би могли да нам саопште.
Будемо ли бдели на гробу, чућемо глас оних из гробова где нам овако говори: „Царе, овде је твој жезал; владаре, овде је, твој дворац; богаташу, овде је, твоје домаћинство; саветниче, овде је твоје место у скупштини; архијереју, овде је твоја митра; философе, овде је твоја академија; реторе, овде је твоја говорница; учитељу, овде је твоја катедра; силни војсковођо, овде је твоје јунаштво; лепи, овде је твоја лепота; тврдицо, овде је твоја ризница; монаше, овде је твој подвиг; занатлијо, овде је твој занат; смртниче, овде је твоје обиталиште.
Чак ако би био велик и чувен, ако би пропутовао целим светом, ако би летео изнад небеских облака, ако би пловио свим морима и био познат у свим земљама света, ми те овде чекамо да окончаш своја путовања и трудове на овој земљи. Ми смо ти припремили вечни боравак четири лакта у дужини и четири у ширини“ (Двери покајања, гл. 5, стр. 28, 42).
Када би они из гробова могли говорити, рекли би нам: „Слушај, смртниче, слични нама, који стојиш овде код гроба, зар ти ниси чуо речи Божанскога писма, које вели да је човек као трава (Пс 89, 5-6; 102, 15); да је као цвет пољски (Исаија 40, 6; 1. Пт 1, 24); да је као сен која пролази (1. Дневника 29, 15; Јов 8, 9; 14, 2; Пс 101, 11; 143, 4; Проповедник 6, 12; 8, 13).
Ниси ли чуо да је живот смртникa на земљи сличан диму који ишчезава (Пс 101, 4); орлу који лети (Јов 9, 26); пастирском шатору који кратко траје (Исаија 38, 12); води која се проспе на земљу (2. Цареви 14, 14); ткачевом чунку (Јов 7, 6); мисли (Пс 89, 9); сну (Пс 89, 5); пари (Јаков 4, 14); паучини (Пс 89, 9) и ветру (Јов 7, 7)?
Ако си то знао и чуо, због чега ли си привезао своје срце за ташто и пролазно садашњега века? Због чега се, брате мој, не трудиш да поставиш добар почетак покајања и чистога живота пред Богом? Ево, овде у гробу, тајинским гласовима зборимо на уши твоје душе: „Пробуди се, пробуди се и бди, брате наш, док још имаш времена, јер не знаш часа када ћеш неизоставно доћи к нама. Када би ти милост Божја помогла да не стигнеш овамо неприпремљен!““
Љубљени верници,
Након што смо саслушали глас оних из гробова, веома је потребно да вратимо своју мисао ка последњем часу и минуту свога живота, јер од тога часа и минута зависи наша пропаст или спасење. Тај последњи минут је тако драгоцен за наше спасење, да је сaм Отац наш Небески, како би нас извукао из робовања смрти, послао у свет Свога Сина Јединородног, за наш откуп и спасење (Гал 4, 4-5; Јн 1, 29).
Ради тога последњег минута нашега живота Син Божји је дошао у свет, родио се као Младенац у пећини, легао је у јасле, трпео је – читаве 33 године – од трена када се родио до часа када је испустио Дух на Крсту. Ради тога минута Спаситељ је послао у свет Духа Светога, Који од Оца исходи (Јн 15, 26), да би нас научио све што је потребно знати за спасење (Јн 14, 26; Лк 12, 12), да би нас осветио и да би нас учинио синовима Божјим по благодати (Рим 15, 16; 1. Кор 6, 11; Гал 4, 6-7), да би запечатио вернике за откуп (Еф 1, 13; 4, 30).
Ради последњега минута у човечијем животу написана су четири Јеванђеља, да бисмо у њима имали образац науке за спасење. Ради тога минута су нам дати дарови Светога Духа и установљена су у Христовој Цркви средства за освећење, то јест седам Тајни.
Ради тога минута су дате и божанске заповести, заповести Цркве Христове и свеколико учење Светога писма, заједно с предањима и учењима Светих и божанских Отаца, да бисмо се кроз све то умудрили на спасење (1. Тим 3, 15), и тако се, творећи заповести Божје, припремили за последњи час и минут свога живота.
Треба да се веома старамо за тај минут, који је кончина нашега живота на овој земљи, јер у каквом се стању когод затече у последњем часу свога живота, тако ће остати у векове векова. Ту истину износи Свето и божанско писмо, говорећи: Ако падне дрво на југ или на север, где падне дрво онде ће остати (Проповедник 11, 3). То јест, којега места буде човек достојан у часу своје смрти, Раја или пакла, тамо ће бити одређен и пребиваће вавек.
Након смрти нити се удобрени мења из доброг дела у грех, нити грешник из греха у добро дело (Кириакодромион, стр. 541). Међутим, богослужења и литургије за упокојене олакшавају муке неисповеђеним мртвима, а покајане премештају из осуде на светлост.
А пошто смрт долази као лопов (Отк 3, 3; 16, 15), не будемо ли бдели и будемо ли безбрижни и немарни за спасење своје душе, последњи дан и час нашега живота биће нам на пропаст, по сведочењу Божанскога писма, које вели да се на дан погибли оставља задац, кад се спусти гнев (Јов 21, 30).
А будемо ли се пренули и бдели сво време свога живота, умом и срцем, и будемо ли се свим силама трудили у делању заповести Божјих, онда ћемо се, у време своје кончине и свога изласка из овога пролазног живота, радовати као слуге Благога Бога, по речи која вели: Благо томе слузи кога, дошавши господар његов, нађе да чини тако (Мт 24, 46).
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *