НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О МОЛИТВИ СРЦА (IV)

Ја спавам а моје срце бди.
(Песма над песмама, 5, 2)
Посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша,
који виче: Ава, Оче!

(Гал 4, 6)
 
Оци, браћо и љубљени верници
Као уметник који слика воду по зидовима, а она не може да му утоли жеђ, исто је таква и реч без дела (Свети Исак Сиријски, наведено дело, стр. 29). Ово истинско сведочење божанскога оца Исака Сиријског свагда кори и постиђује мене, који се усуђујем да учим што је добро, и не покушајући икад да кроз живљење спознам оно чему учим друге. Ини Свети Отац, као снисходећи се мојој лењости и немоћи, даје ми одређену смелост у ономе што учим без искуства из делања, јер казује: „Много нас је који говоримо а мало који творимо. Али нико не треба да штети речи Божјој због свога лењствовања, него нека исповеди своју немоћ и нека не скрива истину Божју. То да не бисмо како, осим преступања заповести, постали криви и за извртање слова Божјег“ (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник, Беседа 85).
Ја сам први који сво време преступам заповести Божје због мога лењствовања и окамењености, али сматрајући, по сведочењу божанскога Оца Максима, да није добро да ме моје ленствовање наведе да ћутим и да не покажем, по својој моћи, истину Божју, покушаћу у наставку да ма и најмање представим учење о мисленој молитви срца, и то не из свога личног искуства, него само по сведочењима Светитеља и божанских Отаца, који су сијали њеним делањем.
Неки од опробаних делатеља казивали су да „молитва ума јесте дисање душе, јер кроз њу човек дише у Духу Светоме. Кроз ово дисање душе у Духу Светоме отпочиње у човековом срцу хришћански живот“ (Зборник, 2, стр. 423-428). Који има молитву срца труди се да у време своје молитве све речи своје молитве доведе до осећања срца (Исто, стр. 402-407). Свети Марко Подвижник, указујући да ђаво гаји велику мржњу према онима који се моле Богу од срца, вели: „Када ђаво буде видео да се ум молио из срца, онда ће долазити с великим и тешким искушењима“ (О онима који сматрају да се исправљају кроз дела, гл. 88).
Свети Касијан Римљанин, у Добротољубљу, показује да постоји молитва срца и од посматрања својстава Божјих и Његових чудеса у саздањима. Када је Преподобни Герман, који је био сажитељ Светога Касијана, упитао једном аву Мојсија: „Како ће моћи човеков ум да свагда види невидљивога и необухватнога Бога и да пребива нераздвојно од Њега?“, овај му је одговорио: „Видети Бога непрестано и остати нераздвојан од Њега, на начин на који ви сматрате, немогуће је човеку који носи тело и подјармљен је немоћи. Али на други начин могуће је. Јер гледање Бога на много начина се збива и поима. Пошто се Бог не спознаје само у Свом блаженом и необухватном бићу, јер то се сачувало само за Његове Светитеље у будућем веку, него и из величанствености и красоте Његових творевина, из Његовога свакодневног кормиларења и старања, из Његове правде и кроз чудеса која показује у сваком роду кроз Своје Светитеље.
Када размишљамо о Његовој безмерној сили и о Његовом неусипном оку, које види што је скривено наших срца и од кога се не може ништа сакрити, не чинимо друго што, до Му се дивимо срцима захваћеним страхом и клањамо Му се. А када помислимо да је Он избројао све капи кише, сав морски песак и све небеске звезде, остајемо задивљени величанством природе и свезнањем Саздатеља. Када, созерцавамо, затим, његову неизрециву мудрост, човекољубље и Његово непроникнуто дуготрпљење, које трпе безбројна сагрешења људи, побуђени смо да Га прослављамо из све душе. Када размишљамо о Његовој бескрајној љубави према нама (јер, мада нисмо учинили никакво добро, Он је пристао да постане човек, Он који је Бог, да би нас спасао обмане), уздижемо се ка жељи за Њим. Најзад, када узмемо у обзир да је Он победио у нама нашег непријатеља, ђавола, и да нам дарује живот вечни само због наше одлуке и нашег приклањања добру, срце нас подстиче да Му се клањамо (Добротољубље, том 1, Свети Касијан Римљанин, стр. 127-128).
Ето, дакле, молитве човековог срца која се рађа из размишљања о Божјим својствима и из посматрања Његових саздања. То бива особито код оних побожних људи, који су, даром Божјим, достигли да очисте свој ум и срце од страсти и незнања. Кроз ово откривање својстава Божјих и кроз размишљање, по својој моћи, о њима и о чудесима Божјим из Његових саздања, човек достиже до велике љубави Божје и љуби Га више него ли пре но што му је откривено ово сазнање. Затим, из ове љубави према свом Саздатељу, он почиње да твори све више молитава из дубине срца, и тако достиже до освежавања и васкрсавања срца на тајински начин.
Оци и браћо,
Срж делања у време ове молитве нашега срца, по учењу Светих Отаца, јесте „да пребивамо умом у срцу и да вапимо ка Богу: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“ (Зборник 2, стр. 343-344). Али пошто неки питају да ли је делање ума исто што и молитва ума, изнећемо укратко разлику између њих. „Молитва ума се твори када се когод утврди пажњом у срцу и узноси одатле молитву ка Богу. А делање ума јесте када неко, пребивајући с пажњом у срцу, помињањем Бога, удаљује сваку помисао која покушава да продре у срце“ (Зборник 2, стр. 58). Једни се, за време творења молитве, заустављају на машти, други на делању ума. Али истински корак творе они који, прошавши ова заустављања, достижу до срца и сакрију се у њему (Исто, стр. 332).
По божанском Оцу Исаку Сиријскому „срце је разумни олтар Божји“ (Беседа 32, стр. 167). Показујући да немилостиви не може очистити своје срце од страсти, он казује: „Нека у теби, брате, увек превагне милостиња, све док не будеш осетио ону милост коју Бог има према свету. Јер срце без врлина и немилостиво никада се не очишћује“ (Беседа 34, стр. 184). Исти Свети Исак, показујући да нам тиховање и размишљање о смрти помажу у молитви срца и нашем приближавању Богу, казује: „Тиховање да љубимо, браћо, док не будемо згубили свет из нашега срца. Увек се сећајмо смрти, јер тиме се можемо приближити Богу у своме срцу“ (Беседа 34, стр. 186).
На ином месту, показујући ползу од духовних осећања срца, казује: „Срце које је примило осећање онога што је духовно и виђења будућега века, постаје заиста одбојно у погледу помињања страсти, на исти начин као што човек насићен добром храном ниподаштава и гади се свеже хране коју би му принели“ (Беседа 38, стр. 144). Затим, показујући да ако човек не буде од срца мрзео грех, не може га се избавити, вели: „Док неко не буде истински од срца мрзео узрок греха, неће се ослободити сладости његовог делања“ (Беседа 42, стр. 208). О великој ползи коју човек има од молитве творене умом, вели: „Ко жели да види Господа унутар себе нека дела да очисти своје срце кроз непрестано помињањеБога“ (Беседа 43, стр. 220), зато што „је ужасан ђаволима и љубљен од Бога и Његових анђела онај, који врелом ревношћу тражи у свом срцу Бога даноноћно“(Исто).
Сличне поуке о молитви срца даје нам и Преподобни Теофан Затворник, говорећи: „Пребивај пред Богом, Који је свуда и све познаје и Који види твоје срце… Осети Га као живо, стварно биће, којем се можеш обраћати у својим молитвама и потребама. То значи да осетиш у свом срцу онај мали огањ живе вере, и у томе се састоји оживљење и васкрсење твога срца“ (Зборник 2, стр. 344); а затим вели: „Пребивај с пажњом у срцу и са страхом Божјим узноси оданде Исусову молитву, то јест из дубине свога срца. Чинећи тако, чекај са стрпљењем и са смирењем у скрушењу срца, са осећајем покајања, док не дође и такне се твога срца благодат Божја и не побуди у њему непрестану, самопокретну молитву, која жубори као поточић и која ће ти бити као стожер што стражи твоје срце од сваке нечистоте и опасности. Али пошто је, по речи Божјој, срце источник живота (Приче, 4, 23), онда и цели ће твој живот, по мери коју одлучује срце, постати чист и светао“ (Зборник 2, стр. 345).
Свети владика Игњатије Брјанчанинов, који је био велики делатник молитве срца и који је о њој много писао и учио, подстичући нас да упражњавамо Исусову молитву, показује нам да та молитва има два раздобља, завршавајући се чистом молитвом, која је овенчана неострашћеношћу или хришћанским савршенством у оним подвижницима којима је Бог благоволио да је подари.
У првом раздобљу онај који се моли остављен је да се моли само својим сопственим силама; несумњиво, благодат Божја помаже ономе што се моли, али не открива своје присуство. У то време скривене страсти из срца се покрећу, приморавајући делатеља молитве на подвиг смирења; победе и порази се међусобно смењују, а човекова слободна воља и његова слабост пројављују се потпуно јасно.
У другом раздобљу благодат Божја чини да се осети њено присуство и делање, сјединивши ум и срце и дајући снагу да се молитва твори без расплинутости (осипања) с плачом и топлотом из срца. Та друга молитва долази од прве. Сада пажња ума у време молитве привлачи срце на приклањање (пристајање), и када се пажња укрепи, приклањање срца се претвара у сједињење срца са умом. Најзад, у време пажње која се сјединила с молитвом, ум силази у срце ради најдубље литургије молитава (Зборник 2, стр. 263).
Свети Варсануфије, показујући да се кроз труд и бол срца стиче молитва срца, саветује нам, говорећи: „Труди се с болом срца да стекнеш топлоту и молитву, и Бог ће ти их обе дати, и имаћеш их увек. Само знај да их заборав, рађајући се у нама од немарности и лењости, изгони“ (Зборник 2, стр. 365). Руски епископ Игњатије Брјанчанинов, показујући како делатељи молитве ума и срца треба да избегавају обману ђаволa, вели: „Ко год буде делао молитву што се твори устима неће с њом пасти у обману непријатеља. Зато пре свега треба да се крепко држимо молитве творене устима, а затим молитве ума творене са смирењем. Затим, коме буде ласно и према коме Бог буде благоволео, нека пређе и на молитву срца, по упутству Светих Отаца, који су опробавањем прошли кроз све молитве (Зборник 2, стр. 216).
Један ученик Светога Серафима Саровског, протојереј Аврамије Њекрасов, учећи о молитви срца, вели: „Потребно је да у дубини своје душе упражњаваш молитву срца чак и за време својих уобичајених бављења, изговарајући са страхом и с вером: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. И затим вели: „Немој ни за трен бити без Исусове молитве… Ако нећеш да се молиш, значи да нећеш да будеш с Богом. Исусова молитва нека буде дисање твоје душе. Нека Пресладосни Исус не излази из твога ума и срца… Држи се себе својим умом и срцем, у свом унутарњем човеку. НаучИ се смирењу и стрпљењу. Осамљуј се што чешће у клети свога срца и разговарај тамо с Богом кроз молитву ума у срцу! Она ће ти испунити срце таквом сладошћу и радошћу, да више нећеш хтети да тражиш утеху ни у чему земаљском. У унутарњем храму душе твори свагда словесно богослужење кроз Исусову молитву, умом у срцу… Ако не можеш да пребиваш дуго на молитви телом, упражњавај више молитву ума и срца. Више од свега чувај своја уста од таштога говорења и од гордости! Јер ништа не поставља толико препрека срцу и топлотама из срца као ташто говорење“ (Зборник 2, стр. 415-417).
Свети Јован Кронштадски, ини велики делатељ Исусове молитве, вели: „Очима свога срца видим како мислено удишем Христа у своје срце; како Он улази у њега и намах га успокојава и ослађује… За време молитве држи се правила према којем је боље да изговориш пет речи из срца, него ли десет хиљада речи језиком“ (Зборник 2, стр. 419).
Под умом се подразумева и активност ума, које се састоји од мисли и разумевања. Ум је сила која их производи, или, по сведочењу Светога писма, срце, у којем ум има исходиште и корен. Та сила ума, будући прозорљиви део наше душе и њена најважнија сила, показује нам да је душа мислена. Наша сила поимања није затворена у срцу као у било којем суду, јер није телесна, нити се налази изван срца као нешто више од њега, него битише у срцу као у свом органу. То знамо доста добро, јер нас томе не учи човек, него човеков Саздатељ, који у Јеванђељу каже да не погани човека што улази у уста, него што излази из уста, јер мисли излазе из срца човековог (Мт 15, 11-19).
Дакле, срце је скривена клет ума и први телесни орган мислене силе. Према Светом апостолу Павлу, знамо да је Бог послао Духа Светога у срца наша, и он виче: Ава, Оче! (Гал 4, 6). Дакле, како ли неће бити изван Цавства Божјега ко се труди да ум изагна напоље из своје унутарњости? (Добротољубље, том 5, Свети Григорије Палама, стр. 289-293).
Свети Исак Сиријски, показујући да ће ђаво, након што буде кога устранио од молитве из срца, одвести тога до напуштања целокупнога молитвеног правила и ослабити му ум, учинивши да му ум посрне к свеколиком греху, вели: „Дакле, најпре се ђаво труди да сруши непрекидну молитву срца, затим приклања наш ум к ниподаштавању времена које припада молитви и правилу које смо дужни творити. И тако, најпре раслаби нашу мисао, подстичући нас да превремено узимамо храну премалих и претананих и лоших[1]. После пада и расплинућа уздржања посрће се у блуд и окорелост“ (Беседа 26, стр. 143).
Такође Свети Исак Сиријски, велики учитељ безмолвија и молитве из срца, показујући да ће ко буде достигао до пребивања у чистој молитви срца стићи на крај свих добрих дела, вели: „Када се когод буде удостојио непрестанога пребивања у молитви срца, стигао је на крај свих добрих дела и због тога је постао клет Светога Духа. Ако ли когод није одистински примио дар Утешитеља, не може да пребива у овој молитви и да је твори с починком“ (Беседа 85, стр. 397). „Затао што Дух – вели у наставку – када се буде настанио у кога од људи, не престаје с молитвом, јер се сaм Дух моли за нас уздисајима неисказаним (Рим 8, 26). Тада, ни када спава, ни будан будући, молитва не престаје у његовој души, него било да једе, било да пије, било да спава и било шта да чини, и чак ако би спавао најдубљим сном, миомириси и пара молитве неуморно изничу у његовом срцу, и тада молитва нема ни раздвајања, ни међу, него је сво време с њим; чак ако би та молитва престала изван њега, у тајности му она стално служи. Јер пребивање непорочних јесте непрестана молитва, вели један од Христоносаца, јер су њихове мисли увек божански покрети, а покрети чистога срца и ума јесу кротки гласови, којима скривено певају Скривеноме“. У наставку, показујући који је знак савршених у молитви срца, Свети Исак вели: „Када се у његовом уму буде покренуло помињање Бога, намах се срце покреће ка љубави Божјој, а очи његове обилно извиру сузе, јер љубав уобичава да зажиже сузе од помињања љубљених. Такав никада није лишен суза, пошто му никада не недостаје околност која га одводи ка помињању Бога, тако да и у сну разговара с Богом. Јер љубав уобичава да твори такво што, и то је савршенство људи у овом животу“ (Беседа 85, стр. 398-399).
Свети Исак Сиријски, будући упитан о знаку савршених у чистоти срца, која се постиже, колико је човеку на земљи могуће, особито кроз чисту молитву срца, одговорио је: „Када ће когод видети да су сви људи добри и неће му се нико чинити нечистим, тада је заиста чист срцем“. Такав испуњава реч Апостола, који вели: Вишим од себе сматрао је подједнако све са чистим срцем (Фил 2, 3). Такође, такав достиже и реч која вели: Добро око неће видети зла (Авакум 1, 13).
(Чињеница да се молитвом срца очишћује и срце и ум може се опширније видети у Стражењу пет чула, гл. 10, стр. 249).
Оци и браћо,
У закључку беседе о мисленој молитви срца молим све вас делатељне, који сте даром Христовим окусили осетно и кроз опробавање духовну сладост те чисте молитве, да својим молитвама помогнете и мени, лењивцу и грешнику, како бих, кроз оно што је овде речено само по памћењу, икада намислио да поставим добар почетак, да бих и сaм достигао блаженство које уживате делањем свакога трена живљења у Христу.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. То јест телесну храну.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *