НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ЧОВЕКОВОМ САВРШЕНСТВУ

Будите ви, дакле, савршени,
као што је савршен Отац ваш небески.

(Мт 5, 48)
 
Оци, браћо и љубљени хришћани,
У беседи која следи намислио сам да говорим нешто о савршенству човековом на земљи.
Било би боље да ћутим, него ли да говорим о оном што ме превазилази, али се бојим казне ленога слуге, који је сакрио талант у земљи (Мт 25, 25). Сећам се и учења Светога Максима Исповедника, који вели: „Много нас је који говоримо и мало који творимо, али нико не треба да квари реч Божју због свога сосптвеног немара, него нека исповеди своју немоћ и нека не скрива истину Божју. То да не бисмо, поред преступања заповести, постали криви и за извртање речи Божје“ (Добротољубље, том 2, стр. 114). Зато сам се усудио да вам говорим о човековом савршенству, не по свом умећу, него исто по сведочењима Светих Отаца и Православне цркве.
У чему се састоји савршенство човека верника у земаљском животу? На то питање Свети Јован Лествичник одговара: „Савршенство или бестрашће је онда, када је савршени учинио своје тело некварним и узнео свој ум изнад саздања, и сва је осећања подредио уму, а душу је поставио пред Бога“. Затим додаје: „Савршенство је васкрснуће душе пре васкрснућа тела, други степен, за анђеоским, у савршеном Богопознању“ (Добротољубље, том 9, гл. 12, стр. 418-419).
„Савршенство је првобитно стање или стање истинске природе човекове, јер то није стање затварања у себе, крутог омеђивања, него стање општења и заједничарења с Богом, лично, и заједно са ближњима. То је стање спокоја, јер је једно са живљењем у Богу, у којем човек има све и уверен је у вечно постојање“ (Свешт. проф. др Д. Станилоаје, Добротољубље, том 4, напомена 509, стр. 313-314).
Свети Симеон Нови Богослов износи да је савршенство четврти духовни степен, говорећи: „На то се додаје четврти степен и промена духовнога узраста. То је степен старца и онога ком је оседела коса, и састоји се у непоколебљивом упирању погледа ка Богу, што је својствено савршенима“ (Добротољубље, том 8, стр. 538).
Свети Василије Велики каже: „Ко је постао Богољубитељ и жели да има ма и најмање од Божјега бестрашћа, и жели да окуси од Његове духовне светлости, од Његовог спокоја, непомућености и кротости, као и од весеља и радости које се из њих рађају, нека се труди да удаљи мисли од свеколике материјалне страсти која му помућује душу; нека гледа чистим, неосенченим очима на оно што је божанско и нека постане незасићено станиште тамошње светлости. Савршени човек је станиште Благога Бога, које жели да што више обухвати Бога“ (Добротољубље, том 8, гл. 86, стр. 189).
Свети Исак Сиријски говори о бестрашћу овако: „Бестрашће не значи да више не осећаш страсти, него да их више не примаш“ (Добротољубље, том 8, гл. 86, стр. 189). Свети Дијадох вели: „Бестрашће не значи да не будемо нападани од демонa, јер би за то, по Светом апостолу Павлу, требало да изађемо из света (1. Кор 5, 10), него да, нападнути од њих, будемо и останемо непоражени“ (Добротољубље, том 8, стр. 191). Свети Максим Исповедник вели: „Бестрашће је мирољубиво стање душе, захваљујући којем је тешко да се покренемо ка греху“ (Добротољубље, том 8, гл. 86, стр. 192).
Свети Оци још казују да кроз „обожење“ (савршенство) престаје делање људске природе, и оно је замењено божанским делањима, јер су природна својства надиђена од божанске славе. Тако, Свети Максим Исповедник каже: „Душа постаје Бог, починувши, учешћем у божанској Благодати, од свих својих умних и чулних делања, одмарајући заједно са собом сва природна делања тела, које се обожава заједно са душом, у мери свога учешћа у обожењу, тако да ће се тада показати само Бог, и кроз душу и кроз тело, природна својства будући поражена обиљем славе“ (Свешт. проф. др Д. Станилоаје, Православно морално богословље, том 3, стр. 313).
Човек праведник у овом животу није сасвим савршен. Свети Оци казују да „који страдају, пружајући се преко себе а не засићујући се, иду за бескрајним савршенством, несавршеним, које стално само себе надилази, назиђивањима који се непрестано узвишују успонима ка Благом Богу“ (Добротољубље, том 8, Свети Јефрем Сиријски, гл. 87, стр. 192-193).
Свети Нил Синајски, износећи да постоје два савршенства, вели: „Треба да појмимо да постоје два савршенства: једно привремено и друго вечно“. О овом другом Свети апостол Павле вели: А кад дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор 13, 10). Израз: кад дође савршено значи да овде на земљи не можемо обухватити божанску савршеност. И опет, два савршенства познаје Свети апостол Павле, и зна истог човека као савршеног и као несавршеног. За садашњи живот назива га савршеним а у поређењу са истински савршеним назива га несавршеним. Због тога вели: Не као да то већ постигох или се већ усаврших (Фил 3, 12). И мало даље опет: Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо (Фил 3, 15).
Свети Јован Лествичник вели: „Савршенство савршених је несавршено“ (Добротољубље, том 9, гл. 3, стр. 419). Такође и Свети Макарије Велики вели: „Нико не достиже да буде савршен у овом веку, пошто иначе оно што се овде даје не би био залог“. И опет: „Кроз искуство знам многе, и убрајам се и ја међу њих, и добро знам да нико овде није савршен; него чак и када би постао сасвим нематеријалан и скоро би се сјединио с Благим Богом, грех иде за њим и никада потпуно не ишчезава пре смрти (Добротољубље, том 5, Беседа 10, стр. 227-228).
Оци, браћо и љубљени верници,
Из онога што смо до сада говорили појмили сте шта је савршенство, и да свако човеково савршенство у овом животу, на земљи, има своју несавршеност. Међутим, како може когод да буде савршен и у исто време да буде несавршен?
Савршенство људи, особито пред нашим Саздатељем, безначајно је, јер ма колико се когод, даром Благога Бога, усавршио у овом животу, налази се на почетку савршенства и узрастања у духовном, пошто човек праведан и Свет, након што пређе из овога живота у будући век, иде ка узвишенијем савршенству, јер у будућем веку и Свети људи и анђели иду из једне мере познања славе Божје у другу, по сведочењу које вели: Ходиће из силе у силу (Пс 83, 8; Добротољубље, том 7, гл. 56-57, стр. 339-340).
Светитељи Божји иду, стасајући у слави, до мере пуноће Христове, као што казује Свети апостол Павле (Еф 4, 13). С обзиром да је то тако, треба јасно да појмимо да човеково савршенство у садашњем животу има своју несавршеност, пошто савршени непрекидно чезне за већим савршенством, пошто се неострашћени пружају ка жељеном врху других савршенстава, не засићујући се, и тиме они чине да њихово савршенство буде несавршено, пошто вечна добра, као што сам рекао, немају границе.
Духовни човек се усавршава у садашњем веку по мери људске силе, а у поређењу са бескрајним океаном Божјега савршенства он је на почетку савршенства, пошто никада не може потпуно обухватити бескрајност савршенства (Добротољубље, том 9, Беседа 29, стр. 419). Ето због чега и Свети апостол Павле вели да је наше савршенство на небесима (1. Кор 13, 10; Јев 11, 40; 12, 23).
Да ли је савршенство на земљи обавезно за све? На то питање одговорићемо, подсећајући се речи Спаситеља нашег Исуса Христа, које је рекао богатоме младићу што га је упитао шта да ради да би наследио живот вечни: Ако хоћеш ући у живот, држи заповести… а ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за Мном (Мт 19, 17 и 21).
Одавде се јасно поима да Спаситељева заповест о савршенству није обавезна, него остављена на слободну вољу човекову. А на другом месту рекао је: Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу (Јн 10, 10), то јест ко хоће да се спасе нека држи заповести Божје, а ко жели да има живот у изобиљу, то јест да буде савршен, треба да напусти све што је световно и да пође за Христом, са много трпљења и самоодрицања, до краја. Дакле, сваком остаје на вољи да се попне на високу степеницу савршенства (Кириакодромион, стр. 339).
Којом врлином стиже човек до савршенства и које су врлине савршених? Свети Григорије Палама вели: „Врлина молитве извршује тајну нашега сједињења с Благим Богом, јер молитва је веза словесних створења са Творцем, али сједињење с Богом, то јест савршенство, надилази чисту молитву. Оно значи савршену љубав, и њу човек нема од себе, него она долази од Бога“.
Значи, савршена љубав према Богу јесте темељ савршених. Нико, међутим, не достиже ту љубав иначе, до само потпуним очишћењем од страсти и особито – чистом молитвом. То тврди Свети Максим Исповедник, када казује: „Све врлине помажу уму да достигне љубав Божју, али више од свих – чиста молитва, јер кроз њу, летећи ка Богу, ум излази из свега што јесте“ (Добротољубље, том 7, стр. 246). Врлина молитве веома много помаже човеку да задобије Божју љубав, а љубав је „савршенство“. Свети Исак Сиријски, износећи да кроз молитву човек задобија љубав према Богу, каже да „је љубав од молитве“.
Који су знаци по којима савршени познају себе и бивају препознати од људи?
На то питање Свети Исак Сиријски одговара овако: „Знак оних који су достигли савршенство ово је: буду ли десет пута на дан предани сажежењу ради човекољубља, неће се заситити, као што је Мојсије рекао Богу: Али опрости им грех; ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао (Излазак 32, 32). Такође, Свети апостол Павле вели: Јер бих желео да ја сaм будем одлучен од Христа за браћу своју (Рим 9, 3; Добротољубље, том 10, Беседа 81, стр. 395).
Дакле, први знак савршених јесте да имају савршену љубав према Богу и према људима, по речи: Који љуби Бога љуби и брата свога (1. Јн 4, 21). Други знак савршених јесте да једнако љубе све људе, и непријатеље и пријатеље (Мт 5, 44; Лк 10, 37). Ини знак савршених јесте да полажу душу за друге (2. Кор 12, 15; 1. Сол 2, 8). Ини знак савршених јесте да умеју савршено да обуздавају свој језик (Јак 3, 2). Ини знак савршених јесте да се никада не уздају у своју духовну моћ (Јов 9, 20; Фил 3, 12).
Ини знак савршених јесте да се више не боје смрти, јер љубав истерује страх (1. Јн 4, 18); затим, да имају савршено смирење и да себе сматрају највећим грешницима (Лк 17, 10; 1. Тим 1, 15; 1. Кор 15, 9; Јов 22, 29). Ини знак савршених јесте да имају у себи плодове Духа Светога, који су: љубав, радост, мир, дуго трпљење и све остало (Гал 5, 22).
Ти и још многи други знаци јесу обележја оних који су, даром Божјим, стигли до савршенства у овом животу, колико је то могуће људској природи.
Оци, браћо и љубљени верници,
Милошћу и помоћу Преблагога Бога записао сам овде понешто о најузвишенијој врлини – човековом савршенству. Истина је да савршене познаје само Благи Бог, Сведржитељ и испунитељ срцa.
Што је овде написано није из каквога личног искуства, јер ја сам сасвим грешан и сиромах сваким познањем и добрим делом, него је из сведочења Светога писма, као и из Светих Отаца.
Тако, завршавам ову смирену и лошу беседу и молим вас све да не заборавите у Светим молитвама мене ленога и неделатнога, који сам се усудио да по зидовима цртам воду, којом не могу да утолим духовну жеђ, будући сасвим лишен делања која сам изнео речју и писмом.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *