НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ЧЕТИРИ НАЧИНА ПРИЧЕШЋИВАЊА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божјих.

(Мт 4, 4)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Наше сједињење и причешћивање с Богом врши се на два начина: тајинским причешћивањем Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа и духовним причешћивањем (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, стр. 201).
Али пошто се други начин, духовно причешћивање, и сaм даље дели на троје, у овој беседи ће бити речи о четири начина како се можемо причестити и тако се сјединити с Богом, а приводићемо у том смислу доказе из Божанскога писма и из учења Светих Отаца.
Наше прво и најглавније причешћивање Господом Исусом Христом јесте када се хранимо Његовим Телом и Крвљу (Јн 6, 53-58). Који год хришћанин не верује да су хлеб и вино којима се причешћујемо заиста Тело и Крв Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, јеретик је, будући стран правој вери у Исуса Христа, јер се непосредно противи учењу Господа, Који вели: Тело моје истинско је јело, и Крв моја истинско је пиће (Јн 6, 55).
Такав се такође противи и Светом апостолу Павлу, сасуду изабраном, устима Христовим, који говорећи о причешћивању Телом и Крвљу Господњом, вели: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? (1. Кор 10, 16). Управо зато који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој (1. Кор 11, 27).
Хришћанин који приступи причешћивању Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа са страхом Божјим, с вером, с великом побожношћу и припремом, удостојава се небројаних духовних дарова и ползи, као што су:
* сједињује се са Христом по благодати, јер ко једе Тело и пије Крв Христову остаје у Христу и Христос у њему (Јн 6, 56);
* има у себи живот вечни, и вечно ће живети (Јн 6, 53-58);
* у последњи дан биће васкрснут за живот вечни (Јн 6, 54);
* Бог долази да обитава и гради Себи станиште у оном који се сједињује са Христом кроз причешћивање Његовим Телом и крвљу (Еф 3, 17; Јн 3, 24; 14, 20; 15, 4);
* Христос живи у ономе који се причешћује Телом и Крвљу Господњом (Гал 2, 20; 4, 19);
* такав напредује и расте у творењу онога што је духовно (Еф 4, 15-16; Кол 1, 7);
* ономе који се причешћује с вером, с побожношћу и с понизношћу, причешће доноси очишћење од грехова, освећење, озарење и живот вечни (Свети Јован Дамаскин, Молитва пета пред причешћивањем);
* причешће, такође, доноси, освећење тела и душе, одгони утвари и очишћује од страсти, доноси смелост пред Богом, исправљање и укрепљење живота ка умножавању добрих дела и ка савршенству (Свети Василије Велики, Молитва шеста пред причешћем);
* та Света Тајна доноси духовну радост и здравље телу и души (Свети Кирил Александријски, Молитва четврта после Светог причешћа).
То и и још много друго јесу духовни дарови које стиче правоверник који с побожношћу и с великом припремом приступа причешћивању Светим и Пречистим Тајнама Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа. А ко не прима Христа кроз Свето причешће, никада неће узнапредовати у творењу врлина, јер он не остаје у Христу, нити Христос у њему, а без Њега не може чинити ништа добро (Јн 15, 4-5).
Љубљени верници,
Други начин причешћивања и сједињавања с Богом, после тајинског причешћивања Телом и Крвљу Господњом, може се творити кроз Исусову молитву, коју творимо са умом у срцу, изговарајући речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“ (Свети Теофан Затворник, Зборник, 1, стр. 172-173). Молитва творена са умом у срцу сједињује нашу душу са Христом и са Оцем, пошто је Христос једина двер која води Богу Оцу, као што Сaм вели: Нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн 14, 6).
Молитва срца даје слободу Духу Божјем да дела на наше срце, и тако, сједињењем своје душе са Духом Светим, постајемо један дух; јер ко се умом врати у срце и с великом љубављу према Богу, с великим жаром и понизношћу узноси из дубине свога срца непрестану молитву к Благоме Богу, подобан је невести која веома љуби свога женика и никако неће да се растави од њега. Исто тако и душа која је успламтела Жениковом љубављу и сјединила се са Христом кроз молитву срца, достигла је да постане један дух с Њим (1. Кор 6, 17). Ко се непрестано моли са умом у срцу остаје у Христу, и Христос остаје у њему.
Пишући о том другом начину причешћивања, кроз мислену молитву срца, Свети Никодим Агиорит вели: „Мада кроз Пречисте Тајне тајински можемо примити Господа нашег Исуса Христа само једанпут на дан, духовно, и особито мислено можемо Га примати свакога часа и свакога минута, особито кроз ту божанску мислену молитву“ (Невидљива борба, гл. 4, стр. 201). Износећи да је причешћивање и сједињење с Богом кроз мислену молитву срца силније од причешћивања које се врши кроз творење добрих дела, исти Светитељ, Никодим, вели: „Сва добра дела чине удобренога човека прикладним да се сједини с Богом, али га не сједињују; међутим, мислена молитва има и ту врсту моћи, да га сједини с Богом“ (Невидљива борба, Део први, стр. 157; Део други, стр. 303).
Али да изложимо понешто и о трећем начину причешћивања Саздатељем нашим Богом, које се врши кроз творење свих Његових заповести и свих добрих дела.
На то причешћивање и усељење Бога у нас, кроз испуњење Његових заповести, указао је сaм Спаситељ наш Исус Христос, када је рекао: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн 14, 23). Такође Спаситељ казује у Светом Јеванђељу: Ако заповести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој (Јн 15, 10). Свети Дионисије Ареопагит јасно каже да се „наше уподобљавање Богу и сједињење с Њим врши само кроз држање божанских заповести“ (Добротољубље, том 2, стр. 266).
Износећи да се делањем заповести Божјих сједињујемо с Богом и примамо Га у себи, Свети Максим Исповедник вели: „Реч Бога и Оца Његовог налази се тајински у свакој Његовој заповести, а Бог и Отац налази се природно као јединствена, нераздвојна целина, у целој Његовој Речи. Значи, ко прими божанску заповест и изврши је, прима Реч Божју Која се у њој налази“ (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник, стр. 193). Исто и Свети Григорије Палама, говорећи о обожењу побожног човека кроз чување заповести Божјих, вели: „Дакле, заповести Божје прибављају и знање, али не само знање, него и обожење“[1] (Добротољубље, том 1, стр. 286).
Четврти начин који посредује причешћивање Богом бива кроз слушање Логоса Божјег.
Знамо да је Господ наш Исус Христос Логос Божји (Постање 3, 8; Пс 32, 6; Јн 1, 1; Отк 19, 13). Логос Божји долази и усељује се у побоже не само на пређе показане начине, то јест кроз причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, кроз молитву ума у срцу и кроз творење Његових заповести, него Његова благодат долази и кроз слушање речи вере (Рим 10, 8; 1. Тим 1, 6), као што вели Свето писмо: Многи од оних који чуше реч повероваше, и достиже број људи око пет хиљада (Дап 4, 4).
Свети апостол Павле вели: Вера бива од проповеди, а проповед од речи Божје (Рим 10, 17). „Реч Божја долази од слушања и усељује се у срце“ (Киријакодромион Никифора Теотокиса, Тумачење Јеванђеља Недеље 4. по Духовима, стр. 256). Ко кроз слушање прима реч Божју постаје станиште и учесник Вечере Његове, као што Сaм вели: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном (Отк 3, 20; 14, 25).
Реч Божја примљена с вером кроз слушање усељује се у оне који је примају и с великом силом дела на спасењу људских душа (Јн 15, 7; Дап 6, 7). Ако је при причешћивању Светим Тајнама Тело Господње истинско јело и Крв Његова истинско пиће (Јн 6, 55), онда реч Божја примљена кроз слушање постаје за вернике вода која тече у живот вечни (Јн 4, 14) и хлеб живи који сиђе с неба (Јн 6, 58), „некварна мана… и тајински хлеб“ (Свети Јован Дамаскин, Канони Богородици). Ако су Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа храна и пиће за живот вечни (Јн 6, 58), онда и реч Божја примљена с вером кроз слушање постаје верницима бесмртна храна, као што је написано: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих (Лк 4, 4; Закони поновљени 8, 3; Мт 4, 4).
Свети апостол Павле је кроз слушање примио реч Божју, будући позван светлошћу и чувши глас с неба (Дап 9, 3-4); Самарјанка прима реч Божју кроз слушање, а кроз проповед Светога Филипа сви Самарјани су поверовали, крстили се и причестили Духом Светим (Дап 8, 14, 18). Свети Максим Исповедник вели: „Господ је зрно горушичино, посејано вером у духу у срца оних који Га примају“ (Добротољубље, том 2, гл. 2, стр. 169).
Браћо хришћани,
Изнео сам неколико доказа који се налазе у Светом писму и у списима Светих Отаца о сједињењу и причешћивању побожног човека с Богом кроз слушање, када човек с вером прима реч Божју и труди се на делању заповести Његових и на свеколиком добром делу. Тога начина причешћивања могу бити учесници сви хришћани који долазе у цркву и с великом побожношћу и вером слушају Свету литургију и сва црквена богослужења, као што опширно показује Преподобни Пајсије, чувени старешина манастира Њамца, који вели:
„Несумњиво, учешће у духу у божанској литургији и у свим осталим црквеним богослужењима представља један од начина сједињења човека с Богом, сједињење које се врши кроз познање и љубав“.
Затим вели:
„Својим присуством на Светој литургији верници се налазе под утицајем и у атмосфери Тајне вечере, и у њој учествују мишљу, умом и срцем, пратећи погледом и слухом одвијање Свете литургије. Не причешћујући се Светим Тајнама, они не постају потпуно субјекти скривенога и тајинског делања Духа Христовог.
С друге стране, литургијска жртва јесте најсавршенији израз нашега сједињења с Господом нашим Исусом Христом кроз претварање хлеба и вина, које верници доносе као симбол свога живота, у Свето Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. И више од тога, честице које се ваде поименично, причешћујући се Светошћу, као што показује Свети Симеон Солунски, додиром Еваристијског Тела и Крви Господње, преносе тиме благодат душама за које су биле вађене на проскомидији. Ако је човек побожан или од оних што су згрешили али се покајао, онда се он невидљиво, својом душом, причешћује причешћем благодати, добијајући у веома много случајева и телесну ползу“ (Протојереј Сергије Четфериков, Пајсије, старешина манастира Њамца у Молдавији, стр. 334; Свети Симеон Солунски, О Светој литургији, гл. 9, стр. 100).
Мада такво учешће представља само мислено причешћивање, то јест само причешћивање мишљу, ипак је оно веома значајно, јер у књизи О угледању на Христа стоји: „У свако време и свакога часа сваки верник може да се причести духом, имајући доста велике ползе. На тај начин он се невидљиво причешћује и храни благодаћу Христовом кад год с побожношћу помишља на тајну Његовога ваплоћења и страдања, и испуњава се љубављу према Њему“.
Николај Кавасила вели: „Освећење, као објективна вредност и као дар Божји, исто и као скривено и тајинско делање Духа Христова, кроз које се душа испуњава благодаћу и свеколиким добрима и благословима својственим Светој евхаристијској жртви, не даје се целовито живима, до само давањем Светога причешћа, када се верници сједињују с Богом кроз примање Светога Тела и Свете Крви. А учешће у духу, духовно (учешће), представља посредно освештавање, како га он назива (Тумачење божанске литургије, гл. 42, 43 и 45, стр. 94-100).
Мада се овај начин причешћивања Господом нашим Исусом Христом врши, као што је речено, само кроз слушање, кроз размишљање и кроз посредовање, он не остаје без духовних плодова, јер има силу да многе разбуди и да их доведе на пут спасења[2].
Да бих доказао да се кроз причешћивање речју Божјом кроз слушање многе душе напуштају грехе и враћају Христу Исусу, Господу и Богу нашем, испричаћу вам следећу повест из Отачника.
Блажени Ава Павле Прости, ученик Светога Антонија Великог, причао је оцима како је једном, отишавши у неки манастир ради посете и ползе браћи, ушао у цркву, да би одслушао Свету литургију. Блажени Павле је испитивао свакога од оних што су улазили у цркву, да би видео њихово душевно стање, пошто је имао тај дар од Бога: да види душевно стање свакога, као што људи виде лица једни другима. Након што су сви ушли у цркву озарена лица и весела лика, и након што је видео и анђела свакога од њих како им се радује, једнога је видео црног и тамног телом. Тога су ђаволи држали за руке и вукли к себи, стављајући му улар, а његов анђео чувар га је следио из даљине снужден и тужан.
Видевши то, Свети Павле је засузио и ударао се руком по прсима, седећи пред црквом и горко плачући за оним чији је изглед био тако застрашујућ. Када су остaли видели његову брзу промену у плач са сузама, упитали су га због чега плаче с толико бола и молили га да уђе заједно с њима на богослужење. Павле је, међутим, остао напољу, настављајући да јадикује због онога несрећног човека.
Након што се свршило богослужење, сви су изашли, а Павле је пазио, знајући какав је онај човек ушао и хотећи да позна и какав ће изаћи. Онај муж, који је раније имао сво тело црно и тамно, изашао је из цркве озарена лица, белога тела, и анђео га је следио изблиза, радујући му се веома. Видећи то, Павле је почео да се радује, да кличе и да благосиља Бога, говорећи: „О неисказанога Божјег човекољубља!“ Затим, потрчавши и попевши се на неки висок камен, повикао је: „Ходите да видите како су страшна и чудесна дела Божја! Ходите да видите дела Онога који хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Ходите да се поклонимо и припаднемо Њему и да кажемо: „Ти једини можеш да узмеш грехе света!““.
Сви су хитно потрчали, хотећи да чују шта ће рећи. Након што су се сви сабрали, Павле им је испричао шта је видео на оном мужу пре и после његовога изласка из цркве, замоливши истовремено онога човека да им потанко каже како му је Бог подарио тако брзу промену.
Будући да га је Павле тако разоткрио пред свима, онај човек је испричао искрено, говорећи:
„Ја сам човек грешан и одавно живим у блуду, а сада, ушавши у цркву, чуо сам Светога пророка Исаију, или боље рећи Бога како говори кроз њега: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните чинити зло. Учите се чинити добро, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Па ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, а ако буду црвени као црвац, постаће бели као вуна. И ако будете хтели и будете Ме слушали, јешћете добра земаљска (Исаија 1, 16-19). Ја, блудник, понизивши се од пророкове речи и уздишући из дубине срца, рекао сам Богу: „Боже, Ти Који си дошао у свет да спасеш грешника, испуни то на делу и на мени грешном и блудном, јер, ево, исповедам се Теби из срца и обећавам да се одрекнем свеколике злоће и безакоња, и управо од данас служићу Ти чисте савести. Господе, прими мене који се кајем и падам пред Тобом, јер обећавам да се од сада удаљим од сваког греха“. С тим обећањем сам изашао из цркве, одлучивши у својој души да више никакво зло не учиним пред Божјим очима“. Чувши то, сви присутни су ускликнули ка Богу силовитим гласом, говорећи: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио (Пс 103, 24; одељак из Отачника, стр. 209-211).
Љубљени верници,
Видите ли да се, кроз слушање речи Божје, Дух Свети такнуо срца онога грешнога човека, који се понизио од онога што беше чуо, преобразивши га из стања достојног осуде у стање достојно милости Божје и свеколикога блаженства, које води спасењу душе кроз истинско покајање? Тај случај није једини у Христовој Цркви, јер се хиљаде и хиљаде душа враћају Богу кроз слушање Његове речи по црквама и где год се проповеда Христово Јеванђеље.
То причешћивање речју Божјом кроз слушање доноси много ползе Цркви Христовој. Ако је вера од проповеди, а проповед од речи Божје, онда ће иста реч Божја учинити удеоничарима Своје благодати све који је примају путем слушања, ако је буду слушали с вером и с љубављу.
Нека би милост и самилост Господа нашег Исуса Христа, Који је Логос Божји, дошла и к нама и уселила се у нас, кроз благовествовање праве вере и кроз животе и учења Његових Светитеља.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На ово је свештеник др Д. Станилоаје прибележио следеће: „Управо зато што испуњавање заповести значи напредовање у заједничарењу или у личном сједињењу верника и Бога, то испуњавање доноси не само знање узвишеније од теоретског, него и обожење верника, а то обожење се врши кроз усељење Бога у верника“ (Добротољубље, том 4, стр. 286).
  2. Слично духовно причешћивање врши се и кроз вађење честица на Светој проскомидији за вернике хришћане (Свети Симеон Солунски, Наведено дело, гл. 9, стр. 72).
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *