НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПОСЛУШНОСТИ, БЛАГОСЛОВУ И О РАЈУ

„Плод послушања твореног с благословом јесте смирење;
а цвет доброга дела, које ти сaм сматраш добрим, јесте гордост“
(Свети Теодор Студит, Беседа 8, стр. 79).
 
Преподобни оци и браћо,
Пошто ми је преподобни отац старешина одредио да вам с времена на време говорим, како бисмо, ради нашега убеђења и спасења, речју пробудили своју савест ка ономе што је духовно, намислио сам да вам говорим о трима стварима, и то: о послушности, о чувању благослова и о Рају. То троје чврсто је повезано једно с другим, и не може се испунити једно без другога. Јер без послушности нико не може ући у Рај, нити је послушност без благослова потпуна и савршена.
Најпре покажимо шта је послушност. О томе почујмо божанскога Оца Јована Лествичника, који вели: „Послушност је потпуно одрицање од своје душе, које се испољава у телесним дејствима. Или обрнуто, послушност је умртвљење удова, при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. Послушност је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге у опасностима, ходање у сну. Послушност је гроб сопствене воље и васрснуће смирења… Послушник, као и мртвац, не противречи и не разговара, ни у добром, ни у оном што се чини лошим, јер ће за све одговарати онај који му је, добронамерно, умртвио душу. Послушност је напуштање разговора, чак и када би било много за разговарање“ (Лествица, Поука 4).
Али да бисмо схватили колико је велика опасност, када је послушност кршена и неузимана у обзир, и како је велика казна Божја над непослушницима, достоји нам да се умом најпре винемо на небо, и тамо видимо како је трећина анђела, због непослушности и гордости, отпала од славе Божје (Отк 12, 4). Јер, по Светим Оцима, гордост није што друго, до ниподаштавање послушности. Отиднимо затим умом у Рај и видећемо да, чим се заповест послушања прекршила, цели људски род се удаљио од Раја (Постање 3, 23). Свуда, дакле, видимо да где се послушање ниподаштава, јавља се смутња и раздор. Од руководства државе па до руководства породице непослушност доноси сплеткарења, непотчињавања, харушавање доброга поретка у држави, у друштву, у манастиру, у породици и где год људи живе. И као што непослушност проузрокује погибао (2. Сол 1, 8-9), кроз послушност Господа нашег Исуса Христа према Оцу, Који Га је послао у свет ради нашега искупљења, живот вечни је ушао у свет (Јн 3, 16; 3, 36), јер Он је ради нашега спасења био послушан до смрти, и то до смрти на Крсту (Фил 2, 8).
Погледајмо какав је живот Спаситељ изабрао, када је благоизволео да обитава с нама, људима, на земљи, ради нашега спасења. Је ли Он изабрао столпнички или пустињачки и усамљенички живот? Заиста, и тај је засновао, када је отишао у пустињу и 40 дана и 40 ноћи постио, и био кушан од ђавола (Мт 4, 12). Али након што је изашао на проповед, и након што је одабрао и призвао Своје ученике, није их послао у пустињу, него је с њима установио општежиће, и као љубљени Отац са својим синовима, обитавао је са Светим ученицима и апостолима до смрти, Васкрсења и Пресветога Свога Вазнесења на небо. А са своје стране, Његови божански ученици и апостоли – по примеру који им је дао Спаситељ Христос – засновали су општежиће са свима који су, кроз њихову проповед, поверовали у Њега. Јер као што видимо да је записано у Делима апостолским, сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједничко. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима, како је коме било потребно (Дап 2, 44-45). И опет вели: А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дап 4, 32).
По примеру Светих и божанских апостола, многи од Светитеља и божанских Отаца, као: Теодосије, Јефтимије, Сава Освећени, Варсануфије, Ава Доротеј, Харитон Исповедник и многи други од Светитеља, засновали су у Палестини општежитељне манастире. Затим, посредством божанскога Оца Јована Лествичника и Јована Раита засјале су на Синајској Гори и на Раиту општежитељне лавре са много монаха. Такође Свети Пахомије у Египту, Свети Василије у Кесарији Кападокијској, Свети Теодор Студит у Цариграду и Свети Атанасије на Светој Гори, као и Преподобни Оци Антоније и Теодосије у великој Печерској лаври у Кијеву, засновали су строги општежитељни поредак. Затим су још и многи други, које нећемо помињати, засновали општежитељне лавре и манастире, где се хиљаде и десетине хиљада монаха спасло кроз Свето послушање.
Али пошто нам је беседа о послушности, добро је да, ради наше опште ползе, наведемо неколико примера праве послушности.
У Отачнику пише о Преподобном Оцу нашем Јовану Колову како је, када је био искушеник почетник, отишао једном к неком египатском старцу, и ступивши код њега као ученик, овај га је опробао да би видео има ли савршену послушност. Тако, узевши суво дрво, старац га је пресадио у земљу и рекао свом блаженом ученику: „Брате Јоване, свакога дана напој ово дрво са по ћупом воде, док не буде родило“. А вода беше далеко од њих, тако да је ученик с вечери одлазио и ујутру се враћао. А након три године озеленело је и процветало дрво, затим је родило. И старац, узевши род, однео га је у цркву, говорећи: „Браћо, узмите и једите од рода послушања“ (Отачник, Букурешт, 1828, слово Ј).
Опет читамо у Отачнику да је Ава Силуан имао у скиту ученика по имену Марка, који је био веома послушан; он је био добар преписивач, и старац га је много љубио због његовога савршеног послушања. Старац је имао још и друге ученике, једанаест на броју, који су се љутили што старац више љуби онога него ли њих. Чувши то старци из скита, дошли су једнога дана к њему, рекавши му да су незадовољни што он не љуби све ученике једнако. А он, повевши их, изашао је и закуцао на вратима свакога од браће, говорећи: „Брате тај и тај, дођи, јер си ми потребан!“ Али ниједан од њих није га послушао одмах. Затим, дошавши до Маркове келије, закуцао је на врата, говорећи: „Марко!“, а овај, чувши глас старца, намах је изашао, и Ава га је послао на неко послушање, казујући затим старцима: „Где ли су остала браћа, оци?“ Ушавши у Маркову келију, нашли су отворену свеску у којој је писао и видели су да је управо био отпочео писати слово О, али чувши старца, није више обрнуо перо да би завршио започето слово. Дакле, видели су то старци и много се ползовали, и потом су рекли Ави Силуану: „Заиста, Аво, кога ти љубиш и ми љубимо, зато што и Бог тога љуби“.
Прибележићу другу Свету причу о послушности.
У књизи Светога Јована Лествичника види се да је неки човек по имену Исидор – из племићкога сталежа града Александрије – дошао у неки општежитељни манастир. А блажени старешина тога манастира, будући веома искусан пастир и видећи тога Исидора да је горд, суров и лукав, рекао му је: „Брате, ако заиста хоћеш да понесеш јарам Христов, знај да пре свега хоћу да се извежбаш у послушности“. А он је рекао: „Као гвожђе у руке ковача, тако и ја себе предајем и потчињавам се теби, Пресвети оче“. А велики поучитељ, радујући се тој његовој одлуци, намах је дао Исидору место подвига, рекавши му: „Брате, хоћу да будеш вратар на манастирској капији, и свакој души која буде ушла и изашла твори метанију, казујући јој: Моли се за мене, оче, јер сам месечар“.
Послушавши Исидор старешину као анђео Господа, творио је то послушање с великим стрпљењем седам година, те је блажени старешина хтео да га приброји сабору братства и да га удостоји рукополагања. А Исидор, прозван „Гвозденим“ – јер тако га беху прозвали због његове послушности, смирења и трпљења – упутио је пастиру много молби преко Светога Јована Лествичника и преко иних Отаца, да га и даље остави тамо, како би завршио своју трку, дајући магловито до знања да се његов позив и кончина приближују. То се и догодило управо тако, јер пошто га је његов чудесни учитељ оставио у истом стању и поретку, после десет дана, у дубоком смирењу, отишао је Господу, и седмога дана по свом уснућу узео је к себи и манастирскога вратара; јер Блажени му беше рекао: „Брате, ако будем стекао смелост ка Богу, нераздвојан ћеш од мене и тамо бити веома убрзо“. То се и испунило, ради веће потврде његове савршене послушности и смирења, којима је следио Богу (Лествица, Поука 4, стр. 20).
Ево и друге чудесне приче.
У манастиру Светога Јована Саваита у Азији био је неки старац, лењив и врло суров по природи. Овај је, Божјим Промислом, добио некога младог ученика по имену Акакија, простодушног у понашању, али мудрог, који је толико батина поднео од онога старца, да би многима изгледало невероватно, јер га је мучио не само вређањем и погрдама, него и ранама. Али трпљење онога ученика није било нерасудно, јер видећи га блажени његов старешина Јован Савајит како као какав купљени роб страда од онога суровог и нечовечног старца, питао га је много пута, казујући му: „Шта је, брате Акакије? Како си провео данашњи дан?“ А он му је намах показивао: кад модро око, кад врат, а кад главу рањену.
Блажени старац, спознавши да је велик делатељ трпљења, казивао му је: „Добро, добро, брате Акакије; трпи, јер ћеш се ползовати“. Дакле, творећи он послушање с многим трпљењем код онога немилосрдног старца током девет година, отишао је Господу. А након што би покопан на гробљу отаца, после пет дана отишао је Акакијев старешина к једном од великих стараца оданде, говорећи: „Оче, брат Акакије је умро“. Чувши то, старац је одговорио: „Оче, не могу да поверујем“. А он му рече: „Дођи па види“. И уставши старац, намах је отишао на гробље заједно са старешином Блаженога подвижника. Стигавши тамо, викнуо је оном што је и у уснућу уистину жив, као живом човеку, рекавши му: „Брате Акакије, јеси ли умро?“ А премудри послушник, показујући и по смрти послушност, одговорио је: „Како је могуће, оче, да умре човек који је трудбеник послушности?“ Тада старац који му беше старешина и који га је веома много мучио, устрашивши се од тога одговора који је дошао из гроба, пао ничице, и са сузама искао од игумана лавре келију близу Акакијевога гроба, и тамо је с великим покајањем пребивао до смрти, иштући опроштај од свих отаца и браће, казујући им: „Опростите ми, оци и браћо, јер сам учинио убиство“ (Лествица, Поука 4).
Оци и браћо,
Испричајмо штогод и о чувању благослова, које је испуњење и савршенство послушности.
У неком општежитељном манастиру био је неки старац, и имао је врло побожног ученика, који се у свему трудио да чува благослов свога оца. Том ученику је старац поверио да чува манастирска говеда. Али једном му се догодило да су му манастирска говеда утекла у њиве мирјана, проузрокујући им велику штету. Због тога су мирјани дошли у манастир и пожалили се старешини, а старешина је рекао старцу онога брата шта се догодило с манастирским говедима због непажње његовога ученика. Чувши то, старац је призвао ученика и веома строго га је укорео. А он је искао од старца да му опрости и да му да епитимију због учињене грешке. Међутим старац му је рекао: „Пошто ниси доста бринуо, и краве су оштетиле пшеницу на њивама мирјана, а манастир сада треба да им исплати одштету, немој више јести хлеба док ти ја не будем допустио“. После мало дана старац је умро а да ученик није могао да му иште благослов и раздрешење од епитимије. Вративши се ученик са свога послушања и затекавши мртвог старца који га беше свезао, плакао је веома због губитка свога доброг поучитеља, а и због тога што је остао под епитимијом да више не једе хлеба.
Након што су покопали старца, брат је рекао најискуснијима међу оцима да је остао под епитимијом, али ниједан од њих није се усудио да га раздреши. Онда је брат отишао к Светом Герасиму, који беше патријарх цариградски, и искао му је да га раздреши епитимије коју му беше наложио старац. Али ни патријарх га није раздрешио, јер је и његов клир, који беше сабрао, посаветовавши се међу собом, био мишљења да не раздрешују епитимију коју је старац наложио. И мада онај старац не беше свештеник, него прост монах, пошто је био старац оном брату, нису брата могли раздрешити. Од тада је ученик, имајући страх Божји и бојећи се да преступи свезу и епитимију коју му беше дао његов старац, остао не једући хлеба до смрти, да не би преступио благослов и реч свога оца (Свети Теодор Студит, Беседа 33, стр. 173).
Ина Света повест о чувању благослова јесте и ова:
Свети Висарион Велики, Египћанин, путовао је једном са својим учеником Дулом уз морску обалу. Ученик, ожедневши веома, рекао је свом оцу: „Оче, веома сам жедан“. А старац, помоливши се, рекао је свом ученику: „Пиј из мора“. Овај, имајући благослов свога оца, отишао је и пио, јер, кроз Авину молитву и благослов, вода у мору се осладила и постала је као изворска. Инога пута, путујући они, опет је ученик ожеднео, и – не узимајући више благослов – отишао је опет к мору да пије. Али овога пута затекао је воду горку, слану, бљутаву, и ученик никако није више могао да пије из мора као онда. Зато , отрчавши к старцу, рекао му је: „Оче, био сам веома жедан и хтео сам да пијем воде из мора, али нисам могао, јер је вода била јако лоша“. А старац му је одговорио: „Сине, што ниси узео благослов, да би ти Бог осладио воду као и инога пута?“ И зачудио се веома Светитељев ученик, и због тога ништа више није радио док није искао благослов од свога оца (Житије Светога Висариона, видети у Отачнику, стр. 12).
Ина чудесна повест о нечувању благослова, које се догодило у нашем манастиру и које сам видео својим очима, било је следеће.
Док сам био нов искушеник почетник у овом манастиру, дошао је овамо неки брат по годинама старији од мене, који се звао Василе Максим. Овога је отац старешина одредио да обитава у келији са мном. Он је по природи био благ и ћутљив човек. Али после неке три године послушања, почео је упорно искати да га замонаше, образлажући да је одслужио војску и да је у годинама, имајући отприлике 25-26 година. Стари наш старешина казивао му је: „Имај још стрпљења, брате Василе, а када приспе час и за тебе, замонашићемо те“. Међутим, он се све више жалостио, смућивао и роптао, питајући што и њега не замонаше и зашто су друге замонашили пре њега. Инога пута, у Светом и Великом посту отишао је у канцеларију Светога манастира и рекао оцу који је тамо био дежуран: „Дошао сам да те замолим да ми напишеш молбу Светој митрополији ради монашења“. Отац Јоил, који је имао послушање секретара, рекао му је: „Написао бих ти, брате Василе, али немам марке да прилепим на молбу, и немам ни добре хартије“. То му је рекао пошто је хтео некако да учини да он донекле одгоди своју одлуку. Онда је он рекао: „Идем ја до Тргу Њамца да купим хартију и марке“. А отац секретар га је посаветовао, рекавши му: „Ако хоћеш да идеш, брате Василе, пођи најпре у Свету цркву к оцу старешини и узми благослов, јер нико не може никамо отићи без благослова старешине“.
Чувши то, брат Василе је дошао у Свету цркву, где је стари старешина управо служио Свету литургију. Ја сам се случајно налазио у десној певници и видео сам га где иде ка Светом олтару да узме благослов за полазак. Али старац му је рекао: „Немој, брате, никамо ићи, него остани на Светој литургији, јер будеш ли отишао без благослова, набасаћеш на велику опасност“. Он, међутим, није послушао, него је, учинивши три метаније пред Богомајком и изашавши из цркве, пошао путем који води ка Тргу Њамцу. Када је стигао до места званог Бели Поток – који из планина тече шумом – изашло је пред њега седам врло ружних ђавола, под видом монахa, носећи на главама црвене камилавке, као протојереји, и у рукама огњене палице; и почели су показивати према њему, говорећи: „Хајде да ухватимо овога, јер је пошао у Тргу Њамц без благослова свога старешине“. Када их је он видео, почео је да се крсти и дао се у бег, да га не би ухватили. Тако је бежао скоро цели дан по шуми и по планинама, будући гоњен од оних седам ђавола. Под вече, кад сам се ја затекао у манастирском дворишту, видео сам брата Василе како улази на врата звоника, без феса на глави, с косом веома умршеном, с једном ногом босом, с другом ногом обувеном, имајући црвене очи као крв, и на грудима стежући наручје сувих, дебелих гранчица, и почео је јако да виче к мени: „Брате Костика, седморица за мном, не остављај ме, седморица за мном“. И почео је узимати дрва од оних што је имао у наручју и бацати их за собом, као кад би се бранио од вукова или паса. И опет је викао: „Не остављајте ме, седморица за мном, не остављајте ме“.
Ја сам се престрашио када сам га видео у том стању и нисам знао шта да кажем. Хотећи да му приступим, ударио је и мене једним дрветом, говорећи: „Не видиш ли да је седморица за мном?“ Тада сам ја, видећи да није при здравој памети, позвао неког брата, по имену Симеона, који је телом био јачи од мене, и када је онај дошао, рекао сам му: „Брате Симеоне, не остављај ме, јер ће ме овај убити; не видиш ли да је луд?“ Онај се као стрела устремио на брата Василеа, обухватио га рукама и оборио на земљу, и држећи га тамо, рекао ми је: „Иди, брате Константине, и донеси конопац из штале, од говеда“. Отишао сам брзо, и пошто сам му донео конопац, свезао га је а затим одвео у келију где смо обитавали, након чега се сакупило много отаца и браће, који су се чудили како ђаволи муче брата Василеа, како се он отима, будући тако снажно свезан, и непрекидно виче: „Не остављајте ме, јер она седморица хоће да ме узме са собом“.
Видећи то, отрчао сам к оцу старешини, који се налазио у градини с оцем економом, и рекао сам му: „Оче старешина, дођите брзо и раздрешите брата Василеа, јер је полудео“. А старац ми је рекао: „Нека га, брате, нека се још помучи, јер је преступио благослов и отишао по својој глави камо је хтео“. Пошто сам ја много настојавао, јер ме беше жао јаднога брата Василеа, најзад је старац рекао: „Ево доћи ћу одмах; иди пре мене и донеси ми из цркве Требник, епитрахиљ и крст“.
Отишао сам напред и донео, и одмах је стигао и старац тамо, а келија беше пуна отаца и браће. Он је брзо узео епитрахиљ, књигу и крст у руку, и рекао нам свима: „Клекните!“ Тако му је очитао велико раздрешење и друге молитве, а затим нам је рекао: „Раздрешите му конопац, јер га је и Бог раздрешио“. И намах брат Симеон, који га беше свезао, заједно с другом браћом, одвезао га је, а он је стојао мирно и са закрвављеним очима гледао нас и рекао је: „Опростите ми, оци и браћо, и молите се Спаситељу и Богомајци за мене грешног“. То рекавши, заспао је. Потом је старешина рекао: „Оставите га да се одмори, јер су га веома гонили и мучили ђаволи“. И гледаху оци његову изувену ногу, која беше веома изударана и окрвављена, због тога што је трчао по дрвећу и камењу, гоњен од оних седам ђавола. Пошто се пробудио, испричао је свима шта му се догодило због преступања благослова и послушности.
То сам прибележио, сматрајући да је достојно да буде читано, јер сам својим очима видео, не само ја, него сви оци и браћа у манастиру. Све је то остало за нас као лекција за цели живот, да нико више не чини ништа по својој глави, и да се нико више не усуди чинити штогод без благослова. Чуо сам многе где казују: „Брате, немој чинити штогод без благослова, јер ћеш имати запосла с оном седморицом“.
Оци и браћо,
Пошто је то речено о послушности и благослову, рецимо неколико речи и о Рају, јер се до њега не може стићи, до само пазећи на та два добра дела.
Свето и божанско писмо казује нам о Рају следеће: И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде постави човека којега створи (Постање 2, 8). Тумачећи ово слово Божанскога писма, Свети Василије вели: „Тамо је Бог насадио Рај, где не беше досаде ветра и неподесности четири годишња доба, ни града, ни грмљавине, ни громова који ударају и запаљују, ни зимскога мраза, ни влаге, ни летње јаре, ни јесење сувоте; него су четири годишња доба била добро устројена и имала међусобно мирно устројство, јер је свако од њих било украшено својом лепотом и није му сметало суседно; пошто тамо лето није озлеђивало пролећно цвеће, долазећи прерано, и опет, ни летњи, ни јесењи плодови нису падали да пропадну због непоретка у ваздуху, јер су сва четири годишња доба кружила у добром поретку око онога места, једно с другим будући уплетено и благо свезано, и без огорчавања свако је доносило своја добра у своје време, као какве одвећ добре и неоштећене дарове. Такође је и оно земљиште било масно и меко, и из њега је уистину текло млеко и мед, будући добро устројено за свако рађање плодова. Кроз њега су текле многе плодородне воде, лепе, слатке, валовите и бистре, које су причињавале много весеља при њиховом гледању, а још више него ли је весеље доносиле су својом корисношћу“. А мало ниже вели: „Како да ти предочим управо лик отаџбине из које си пао?“ (Шестоднев, Букурешт, 1826, Беседа о Рају).
Такође и много другога чудесног казује божански Отац Василије Велики о Рају, које овде, због краткоће беседе, не можемо прибележити.
Сасуд изабрани, Свети апостол Павле, хотећи да са мало речи представи неизрециво, вели: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор 2, 9). Јер су, заиста, изнад човечијег ума и речи она добра и лепоте Божјега Раја, који милошћу и самилошћу Преблагога и Премилостивога Бога, у Тројици слављеног, нека би задобили сви који живе у послушности Његових заповести, у чувању Светога благослова и у делању свих добрих дела.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *