НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПАКЛУ

И у паклу, налазећи се у мукама,

подиже очи своје и угледа издалека Авраама,

и Лазара у наручју његову (Лк 16, 23).
 
Љубљени верници,
Након што смо у двема претходним проповедима говорили о Последњем суду и о Рају, у овој ће бити речи о паклу.
Једна стара и врло полезна књига саветује нам да се често спуштамо умом у дубину пакла, како бисмо се, кроз то размишљање, узнели на небо. Али ево шта пише у тој књизи: „Сви људи који живе на свим странама земље и овога света нека умом сиђу тамо где је пакао, док су у животу, да не би сишли у пакао пошто буду умрли. Ако од свег срца желиш да се успнеш на небо, сиђи пре тога у пакао“ (Двер покајања, Брашов, 1812, стр. 165-166).
Покажимо најпре, сведочењима из Светога и божанског писма, шта је пакао и колико врсти мука обухвата.
Пакао је место муке и осуде (Мт 23, 33; Лк 16, 23). А у погледу врсти и различитости мукa које су у паклу, исто се из Светога писма може сазнати да је у паклу огањ неугасиви и црв неусипни, по речи: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк 9, 44-48).
У паклу је вечита казна и огањ вечни, по речи Светога писма, које вели: Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту, него ли да имаш две руке или две ноге, а да те баце у огањ вечни (Мт 18, 8). У паклу страда и тело и душа. У паклу је огањ и сумпор (Отк 20, 10); огањ неугасиви и црв неусипни, према пророку који вели: И излазиће и гледаће мртва тела оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу (Исаија 66, 24).
У паклу је огањ који сажиже (Јев 10, 27); пећ вечита, плач и шкргут зуба (Мт 13, 50); пакао огњени (Мт 5, 22; 10, 28; 18, 9); тартар, то јест неподношљива хладноћа и мраз (2. Пт 2, 4; Јуда 1, 6; Јов 10, 21-22; Јн 12, 35-36; Рим 13, 12); неподношљиви смрад (Исаија 34, 3; Јн 11, 39); плач, по речи која казује: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк 6, 25). У паклу је неподношљива глад, према писаном: Огладнеће као пас (Пс 58, 15); и: Народ ће бити као храна огњу; нико неће пожалити брата свога, и зграбиће с десне стране, па ће опет бити гладан, и јешће с леве стране, па се опет неће наситити; сваки ће јести месо од мишице своје (Исаија 9, 19-20). У паклу је огањ и црв неусипни, као што показује Свето писмо: Плата невернику јесте огањ и црв.
О том огњу и црву Спаситељ је рекао: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк 9, 44-48). Свети Василије Велики казује о тим црвима следеће: „Биће у паклу нека врста отровних црви који једу тела, и једу не засићујући се, и никада не напуне своју утробу, и причињавају човеку неподношљиве муке, особито кад једу“ (Тумачење, стр. 33).
У паклу је очај, као што пише у Откривењу: Времена за спасење више бити неће (Отк 10, 6), јер се за непокајане и неприпремљене затворила двер самилости Благога Бога (Мт 15, 10). У паклу је вечност, то јест мука безгранична. Вечност мукa у паклу приказао је у мало речи Свети пророк Јеремија, који вели: У погибији вечно ћеш бити, казује Господ.
Вечност мукa у паклу показује Сaм Господ и Спаситељ наш Исус Христос, када каже: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, који је приправљен ђаволу и анђелима његовим (Мт 25, 41-46).
Љубљени верници,
Након што смо, по сведочењима из Божанскога писма, укратко изнели колико врсти мука има у паклу, погледајмо шта је пакао као такав.
Један велики учитељ Цркве Христове каже: „Пакао је земља вечите смрти, царство ђаволa, чија су врата очај. Двориште његово су свезе; прозори – мрак; трпеза – зла усмрђеност и несносна смрад; јело – глад; пиће – жеђ; часовник је плач; простирка – пламен; поредак – беспоредна помутња ужасних понора.
Пакао је земља горка и пуна јадиковке, јаука и непрекидног плача и бескрајне муке. Пакао је одвећ језива земља, страна од које достоји свагда да бежимо. Пакао је земља растужености, земља огорченсоти, заборава и непрекидних недаћа. Пакао је место безданог огња, свагдашњега носиоца смрти, у којем се огањ вавек не гаси. Пакао је хладноћа и нечувени мраз, који својом брзином продире кроз све кости људи што се тамо муче.
Пакао је црв неусипни, мрак који се опипава, неподношљиви смрад, непрестано батинање, у којем чекићи ђаволa не престају ударати оне што су осуђени заједно с њима. Пакао је трепет и неисказани ужас при виђењу лица страшних и језивих ђаволa и при слушању шиштања огњених аждаја, које пливају по пламеновима пакла као рибе по води. Пакао је потпуно безнађе на побољшање и избављење.
Пакао је збир свих неисказаних и неподношљивих мука и недостајање свих добара и радости. Пакао је место нечувених и невиђених мука, над којим ђаволи царују и где се муче они и сви непријатељи Благога Бога, грешни људи који су били на то осуђени, да се вечно муче заједно с њима. Пакао је тамо где се стара змија и аждаја пала с неба вечито муче гневом Божјим (Отк 20, 2-3; 2. Пт 2, 4; Јуда 1, 6).
Пакао је тамо где аждаја, сатана, царује и заједно с грешницима гори и мучи се, по праведном гневу Благога Бога и Сведржитеља. У паклу лукава змија не престаје да уједа своје подвлашћене. Она је због лукавства прозвана змијом, због зверства којим повређује – лавом који риче; демоном – због силине којом чини зло; и прозвана је ђаволом због неукротивости гнева“ (Двер покајања, стр. 220-203).
У наставку ћемо описати и муке којима се у паклу кажњавају грешници.
Прва мука јесте огањ, који се разликује од огња с овога света колико се огањ велике пећи разликује од огња нацртаног бојама на зиду. Огањ вечни се разликује од огња с овога света по трима особинама: тaман је и никада нема светлости, него само сагоревање; не потпаљује се суварком или дрвима, него је нематеријалан и гори ужасно; никада се не гаси и не опада (Спасење грешникa, гл. 22, стр. 488-489).
Друга мука у паклу је лед и хладноћа. Ђаволи ће вадити грешнике из огња да би их бацали у тартар. Тартар је бездано језеро, пуно ледене и врло хладне воде. То је „шкргут зуба“ о којем говори Божанско писмо.
Трећа казна је тешки мирис. Тамо се сабиру све гадне и неподношљиве нечистоте из целога света. Тако је ужасан смрад у паклу, да, када би било могуће да се когод од осуђених поново врати у свет, сав би се ваздух покварио, и мноштво би људи помрло.
Ко сумња у ту истину нека чита у књизи која се назива Огледало примерa, где ће наћи следећу причицу.
Два брата по телу налазила су се под поучењем код истога духовника, који им је често говорио о мукама пакла. Тако је застрашујуће било што је духовник причао о тим мукама пакла, да је један брат изабрао да постане монах. Онај други, међутим, не верујући таквим речима, остао је у свету, живећи у свакојаким гресима, а после неколико година стигао је на крај живота. Онда његов брат, монах, дошавши к њему, замолио га је да након што ће умрети дође к њему и каже му на којем се месту налази и да ли су муке пакла заиста тако тешке, као што се прича.
Након доста дугог времена, једне ноћи, показао се монаху онај што беше умро, а монах је упитао: „Молим те, брате мој, реци ми истину: да ли су у паклу тако страшне муке као што казују наше књиге, или су оне написане само да нас застраше?“ Тада му је његов брат, који беше умро, одговорио овако: „Хиљадама пута су жешће него ли што пише, јер сви језици заједно нису довољни да испричају те муке“.
Монах га је поново упитао: „Да ли ћу моћи и ја да их мало окусим, да бих се уверио у истинитост?“ Брат му је одговорио: „Да, али којим чулом желиш да их појмиш?“ Монах је рекао: „Ја сам сувише малодушан и бојим се да не умрем ако будем видео очима или осетио рукама; учини, дакле, да само мало помиришем!“ Тада је мртви брат истресао мало хаљину, и изашао је тако тешки мирис, да монаси онога манастира нису више могли поднети, него су се врзмали тамо-амо као суманути. Зато су и отишли с тога места далеко и сазидали су себи ини манастир.
Четврта казна је гледање. Овде су грешници кажњени гледањем мрачних лица ђаволa, који су тако ружни и страшни, да ако би видео једнога од њих где долази к теби, и ако би поред тебе била провалија дубока сто хвати или ужарена пећ, пре би одабрао да паднеш у провалију или да изгориш у огњу, него ли да видиш ђаволово лице.
Пета казна је ужасна глад и неизмерна жеђ, о којима је већ говорено.
Шеста казна је црв савести неуморни и неусипни.
Седма казна је најцрњи мрак.
Осма казна је очај и вечна ожалошћеност.
Девета казна је вечност мукa у паклу.
Да би когод схватио ту вечност, нека замисли да, ако би постојала пешчана планина, која да врхом достигне небо, и ако би се свакога дана од ње узимало по зрно, једном би јој ипак дошао крај, а пакао нема свршетка. Или, ако би анђео Господњи силазио с неба да би сваке године узео по кап воде из свих океана и мора овога света, ипак би се воде једном окончале, али муке пакла немају краја. О паклу се може опширно читати у књизи Спасење грешникa (гл. 20, стр. 488-502).
Да бисмо боље схватили неподношљиве муке пакла, прибележићемо овде, при крају ове беседе, причицу.
На Светој Гори Атонској, неки монах, будући болестан и парализован већ више година, од неког времена је био изгубио стрпљење у својој тако дуготрајној болести и почео се молити Богу да му скрати живот. Услишавши му молитву, Бог је послао к њему анђела, који му је рекао: „О, оче, у Својој самилости Господ ти је услишао молитву. Он ти скраћује земаљски живот, али под условом да изабереш: или да још годину дана трпиш болест на земљи, или да се три сата мучиш у паклу“.
На анђелову реч монах је одговорио: „Још годину дана да лежим у постељи на земљи? То је врло дуго време. Радије ћу страдати три сата у паклу“. На те речи анђео Господњи му је узео душу и одвео је у пакао, затим је одступио од њега, рекавши му да ће га после три сата времена посетити.
По одласку анђела био је обузет мраком који је владао свуда, а продорни крици грешника, који су допирали до њега, гледање лица ђаволa, у свој њиховој пакленој ругоби, хука огња који је горео с неподношљивом јаром, као и друге неисказане муке, које су га окружавале са свих страна, натерале су га да завапи с ужасом за Божјом помоћи, али није добијао никакав одговор. Чинило му се да је прошло три стотине година од кад се мучи и, видећи да ниоткуда не долази помоћ, почео је да јечи и да шкрипи зубима од бола. Нико га није слушао и није му чуо болове, јер су сви горели у патњама.
Одједном је, међутим, настала светлост велика, и анђео Господњи се весело јавио и упитао га: „Како си, брате?“
Монах је одговорио: „Никада не бих могао поверовати да анђео може лагати! Зар ми ниси обећао да ћеш ме извући одавде након три сата? Ево, прошло је више од три сата, јер сам стотинама година пребивао у овим ужасним мукама!“
„Зашто велиш стотинама година, брате? – рекао је анђео Господњи. Само је сат прошао од када сам те оставио, и имаш још два сата да останеш овде“. – „Два сата? О! Не могу више да подносим ову муку, јер немам више снаге. Ако је могуће, извуци ме одавде. Хоћу да страдам на земљи годинама и стотинама година, чак и до дана Последњега суда, до Доласка Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, само, молим те, извуци ме одавде! Пожали ме и не остави ме!“ Тада је анђео рекао: „Бог, пошто је Отац самилости и утехе, показује на теби Своју бескрајну Благост, али ти немој заборавити шта си осетио и претрпео и причај и другима како су сурове и непоштедне муке пакла“ (Живот усопших, Букурешт, 1890, стр. 333).
А да су Светитељи Божји, патријарси, пророци и праведници који су живели до Доласка Господа нашег Исуса Христа били свезани и држани у паклу заједно са осталим осуђеницима, потврђује Свети Епифаније Кипарски, који вели: „Тамо, у паклу, био је Адам, првосаздани и прворођени, преисподњије него ли сви осуђеници преисподњи. Тамо је био Авељ, први мртвац и први праведни пастир и праслика неправеднога заклања Христа, Саздатеља великога Кивота, то јест Његове Цркве, која је све народе, који беху као какве звери, из потопа паганства, кроз голубицу, то јест кроз Духа Светога, спасла и мрачнога гаврана из ње изагнала.
Тамо је био Аврам, Отац који је принео на жртву Господа нашег Исуса Христа, који је ножем без ножа и смрћу без смрти жртвовао преблажену жртву Богу. Тамо је био свезан давнашњи Исак, који је био свезан изнад Аврама, да би предображавао Господа нашег Исуса Христа. Тамо је био Јаков у паклу, ожалошћен тамо доле, он који је овде горе био ожалошћен за Јосифом. Тамо је био Јосиф, који беше свезан у тамници у Египту, ради предображавања Господа нашег Исуса Христа, Владике свезаног нас ради.
Тамо доле, у тамнини, био је Мојсије, који је некада био у ковчежићу, у тамнини овде горе. Тамо је био Данило у јами, у паклу, који је некада овде горе био у лавовској јами; тамо Јеремија, као у јами блатној, у јами пакла и кварљивости смртне. Тамо, у киту пакла који прима цели свет, лежао је Јона, ради предображавања Исуса Христа вечнога и предвечнога.
Тамо је био још и Давид, божански Отац, од кога је Христос по телу, и – шта велим Давид? Тамо је био и сaм Свети Јован Крститељ, највећи од свих пророка, који је у мрачној утроби проповедао Христа онима у паклу; двоструки Претеча и проповедник живима и мртвима, који је из Иродових тамница послан у тамницу смрти целога света и пакла, то јест оних који су од века уснули, праведни и неправедни“ (Беседа на погребење божанскога тела Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, на Свету и Велику суботу; Житија Светих за месец март, Манастир Њамц, 1813, стр. 272).
Љубљени верници,
Записао сам ово овде, да бих показао да Силазак Спаситеља у пакао није био само за грешнике, него за све Светитеље Божје који су лежали свезани у паклу због нашега прародитељског греха, кроз који је смрт ушла у људски род. Такође сам навео овде мало од многих сведочења Светога и божанског писма и других књига које су написали Свети Оци о неисказаним и неподношљивим мукама пакла, којих треба увек да се сећамо, да не бисмо згрешили пред Богом. Јер Свети Јован Златоуст вели: „Ко год размишља о паклу неће ући у њега; и ко год заборави пакао, неће утећи од пакла“ (Подела пшенице, Беседа о Последњем суду, 1833, стр. 11).
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *