НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О МОЛИТВИ УМА И О ПОЛЕЗНОСТИ ЗАДРЖАВАЊА ДИСАЊА С МЕРОМ (II)

„Ум, молећи се без расплинутости, ожалошћује срце,
а срце скрушено и унижено Бог неће одбацити“

(Пс 50, 19; Добротољубље, том I, Свети Марко Постник,
О онима који замишљају да поправљају делима, стр. 252).
 
Оци, браћо и љубљени верници
Казује један од божанских Отаца: „Уме мудрост да украси своје речи и да каже истину, не познавајући је, и да укаже на добро дело, никада га не творећи, нити имајући делатну искусност“ (Свети Исак Сирин, Беседа 1, стр. 29). Ова беседа веома је прикладна мени и у свако доба ми рањава знање, јер, немајући искусност добрих дела из живљења, усуђујем се да говорим вама о молитви ума, које се ни врхом прста нисам дотакао. Пошто живимо заједно у овом манастиру и пошто су ме неки од вас подстакли да говорим о томе, познавајући вашу ревност у слушању онога што је полезно и прелазећи преко своје немоћи и неискусности, усуђујем се да вас подсетим на оно што сте можда делом заборавили, и наставићу започето о молитви ума сведочењима Светих отаца.
У пређашњој проповеди о молитви ума обухватио сам неколико ствари које треба да знају подвижници што се труде овим делањем. Показано је, дакле, колико је Свето и силно име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, и како велику потребу имамо да Га увек призивамо. Затим сам подсетио на називе које су Свети Оци дали делању ума и молитви. Такође је показано да је ова Света молитва ума обавезна не само за монахе него и за све православне хришћане и да се кроз често призивање имена Господњег у нашем срцу рађа љубав према Исусу Христу, Спаситељу нашем. Говорено је, затим, о уздржању с мером подвижника који упражњавају молитву ума, о разликовању три врсте топлоте које прате ово делање и на који начин можемо да се сачувамо обмане коришћењем пажње за време молитве, да ум не би сишао на нечисте помисли, мешањем са похотним делом нашега тела. Најзад, показано је да оном ко се с неуморном ревношћу подвизава у делању Свете молитве, сама молитва постаје учитељ, уздижући га на њене најузвишеније степене.
У овој проповеди изложићемо опширније о разликовању топлота које су већ поменуте, по учењу појединих великих подвижника и делатеља Исусове молитве из Русије: Светога Теофана Затворника, Епископа Игњатија Брјанчанинова и затим из списа великога молдавског старешине Василеа из Појане Марулуј.
Ево шта казује свети Теофан у погледу топлота у време свете молитве: „Истинска топлота јесте дар Божји. Али постоји и природна топлота, а она је плод нашега труда и наших личних стања. Оне су далеко једна од друге као небо од земље“. Затим наставља, говорећи: „Први плод топлоте Божје јесте сабирање мисли и њихово неизлазно стремљење ка Богу“. А пошто га је неко упитао да ли је ова топлита духовна, Преподобни Теофан је одговорио: „Није ни духовна, ни небеска, него је обична топлота наше крви. Али пошто задржава пажњу у срцу и тиме потпомаже развијање духовних покрета, она се назива духовном. Али то само у случају да је не прати каква сладост похоте, ма била та сладост и блага, већ одржава душу и тело у стању трезвености… Чим топлоту која прати Исусову молитву не прате духовна осећања, не треба више да се назива духовном, него просто, топлотом крви. Ко назива ову топлоту духовном, не видећи у њој духовне осећаје, греши. А ко је буде назвао благодатном, он је још неправичнији. Постоје и одређени покрети у телу који воде ка молитви, али они нису исти код свих, него код неких бивају на један начин, а код других на други начин. На њима нема потребе да се заустављамо“.
Епископ Игњатије Брјанчанинов казује у том погледу скоро исто као и Епископ Теофан, и то: „Топлота која долази од продуженога материјалног подвизавања и сама је материјална. То је телесна топлота, топлота крви, у опсегу пале природе“.
Оци и браћо,
Старац Василе из Појане Марулуј казује о благодатној топлоти следеће: „Долази и ина топлота од срца, и ако ум у то време сиђе ка помислима блуда, то је онда права обмана. Када се цело тело загреје од срца, а ум остане чист, без страсти и као свезан за дубину срца, то је, без сумње, делање благодати, а не обмане. Понекад се код оних који осећају такво стање појављује и неко знојење, због обилне топлоте која је у телу, и тада се од срца покреће Свето делање, које се уздиже с тих људи као какви лист, и покреће ум ка ономе што је унутарње, он будући привржен управо том божанском делању, како би често вапио: „Исусе мој, Исусе мој“. Тако да, када се срце отвори, ум вапи само толико: „Исусе мој“, јер не може да изговори све, то јест: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, због тога што се срце често отвара. Који казују да тако делотворе целу молитву, варају се. Јер ум који прионе, као што је било речено, божанском делању, ушавши у оно што је најдубље унутар срца, не може вапити више од: „Исусе мој!“.
Тада се, заиста, од овога Светог делања молитве, рађа у срцу страх испуњен побожношћу, и у душу силази велика утеха од Светога делања. Срце поиграва и из њега извиру сузе пуне сладости, које сладосно теку из очију, у тузи испуњеној радошћу, а срце тада заври од премногога Светог делања, цело тело је распламсано, и ум у побожном страху вапи: „Господе помилуј!“. Као што се уље из пунога суда, када је јако загрејано на ватри, прелива вријући на рубовима, исто тако бива и са срцем када се разгреје божанским делањем; излива топлоту на тело и распламсава га, и тада, ко искуси таква делања, осећа како је цела његова изнутрина спремна да искочи из њега. Збивају се још и друге чудесне тајне са оним који има такво стање.
Збивају се у срцу тада и друге тајне, али не могу да их опишем; ум види цело саздање, и задивљен чудесношћу Светих ствари и созерцањем божанских тајни, узноси из дубине срца славословља, која не могу изразити путем писања. Човек тада постаје обожен овим божанским покретом, изван свега што је материјално и чулно, и као да је обухваћен несавладивом радошћу, слично оном који је напит вином. Затим ум бива отет у божанском виђењу и види застрашујуће тајне о којима не могу писати подробно. Ум има божанкса виђења и види наслађивање праведних и лепоте Раја. Надумно види на небу застрашујуће и преславне тајне и, колико се човек уздиже изнад мамаца ђаволa, толико види више од онога што му Господ даје“ (Зборник, 2, стр. 206, 276, 278).
Бележећи ове тајне које Бог открива онима који Га љубе и моле се Њему из дубине срца, упитао сам се: Колико ли се умова и срдаца у људском роду удостојило ових откровења Божјих, током векова? Да ли још има данас на земљи таквих молитеља? Те тајне само Преблаги Бог зна.
Дакле од овога описа трију топлота које прате Свету Исусову молитву и од пређе показаних тајни о ономе што је достигао да умом буде отет до духовне молитве, која је много пута над границом молитве, поставши духовно виђење, прећи ћемо на оно што се односи на задржавање дисања с мером за време умне молитве, и на духовну корист која се од тога добија. У том погледу треба знати да, пошто је наш ум од рођења, детињства и младости навикао да се расплињује на чулно и спољашње световне ствари, када будемо казивали ову Свету молитву ума, потребно је да не дишемо сувише често, као што то наша природа има обичај, него наше дисање треба да траје ( тј. да се задржи) док не будемо унутарње постављеним логосом изрекли ову молитву, а затим да дишемо, као што нас уче Свети Оци.
Корист коју имамо од овог задржавања дисања ова је: „У првом реду, овим малим задржавањем дисања, жалости се, стешњава и скрушава срце, и оно прима одређени бол, задобијајући поново своје природно стање; а ум се лакше сабире и враћа у срце. Дакле, с једне стране ум има бол и мучење, а с друге стране у њему се рађа сладост од овога жарког и живог помињања Бога. Јер, помињањем Бога, проузрокује се сладост и весеље онима који то чине, по речи: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс 76, 3). Код органа код којег је осећај бола или сладости, тамо се, на природан начин и ум враћа и сабире. Због тога и Григорије Богослов, у погледу пређе реченог, казује: „Помињао сам Бога и развеселио се“. А тумачећи, казује: „Шта је ласније од помињања? Помињи Га и ти, дакле, и весели се! О, леку који се ласно стиче! О, брзо исцелење! О, прослављање самилости и даровања! Не блажи се помињањем Бога само малодушност и растуженост, него се делотвори управо и веселост“ (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула).
Друга корист јесте што кроз ово кратко задржавање дисања грубо срце постаје танано, као што се и влажности срца, које, пошто се с мером ожалосте и распламсају, тиме размекшају и смирују и лакше се покрећу ка понизности, и на тај начин с лакоћом изливају сузе. Постаје тананији и мозак и, као последица, постаје тананије и делање ума и бива једномислено, светло, пригодније за сједињење с натприродним сијањем Бога. Пошто се овим задржавањем дисања с мером срце жалости и сноси бол, а кроз овај бол и патњу излива напоље отровну жељу размажености и греха, на тај се начин лечи, подобно лекарима, употребљавајући оно што се противи противном. То је трећа корист. Зато је Свети Марко Подвижник рекао да „помињање Бога, када се твори побожно, јесте бол срца. Свако ко заборавља Бога, постаје сладострасник и безболан на своју осуду“. Такође он казује: „Ум, молећи се без расплинутости, ожалошћује срце и скрушава га, а срце скрушено и унижено Бог неће одбацити“ (Добротољубље, том 1, Гл. 34, стр. 252).
Значи, пређе изложеним показано је која је корист од задржавања дисања с мером за време молитве ума, и у чему помаже ово задржавање дисања поготову новопочетницима који се труде да науче Исусову молитву. Треба, знати да најзначајнију улогу у делотворењу молитве умом има овладавање над пажњом. Износећи то, Свети Теофан Затворник казује: „Суштински и најнеопходнији део молитве јесте пажња. Без пажње нема молитве“ (Зборник 3, стр. 292). „Спољашња средства остају средства“, казује такође он. Исти Свети Епископ, када га је путем писма једна његова духовна кћи упитала да ли је молитва ума обавезна и за мирјане, одговорио је: „Ко нема унутарњу молитву ума, тај нема никакву молитву. Јер једино молитва ума јесте истинска молитва коју Бог прима и угодна је Њему. Она треба да сачињава душу молитвеног правила у кући и у цркви, и за монахе и за сваког православног хришћанина. Јер, чим код некога изостаје ова молитва ума, његово молитвено правило има само изглед молитве, али није молитва. Јер, шта је молитва? Зар није она вазношење нашега ума и срца ка Богу? Срж молитве, дакле, јесте успињање ума из срца ка Богу. Ум се смешта у срце свесно пред Богом и, испунивши се достојне побожности, почиње да излива пред Богом своје срце. То је молитва ума“.
Оци и браћо,
Са ово мало речи завршавам и ову другу беседу о молитви ума, у којој сам сажео неколико иних учења о тој Светој и душеспасоносној молитви. Говорио сам, дакле, о три врсте топлота које прате ову Свету молитву, са сведочењима о покретима ума онога који се моли духовном молитвом, по великом Василију из Појане Марулуј, који је у свом животу, по сведочењу оних који су га изблиза познавали, достигао да се дотакне и созерцатељне и духовне молитве, која је изнад граница молитве ума, будући више духовно виђење но молитва. Затим су показане, са сведочењима Светих Отаца, четири велике ползе које бивају од задржавања дисања с мером за време Исусове молитве и, на крају, полза од сабирања пажње за време мисленог делања Исусове молитве. Видело се и шта је та Света молитва, речима Светога Теофана Затворника, једнога од великих делатеља ове молитве.
Нека, милошћу и даром Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и силним заступништвом Његове Пресвете Мајке не заборавим ни ја, грешник и лењивац, оно што сам вам изложио, а све вас молим да ми помогнете вашим молитвама ка Богу, како бих се ма и најмање пренуо од лењствовања и неосећаја и започео да делам понешто од онога што сам говорио.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *