НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПОДВИЗАВАЊУ
И ДУХОВНОЈ БОРБИ МОНАХA И ХРИШЋАНА

Многи су који ме нападају с висине.
(Пс 55, 2)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Знамо сви, из Светога писма, да је човеков живот на земљи борба и искушење (Јов 7, 1). Због тога и Свети апостол Павле, имајући у виду управо ову духовну борбу, подстиче свога ученика Тимотеја на овај подвиг и борбу, казујући му: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за живот вечни у који си и позван… (1. Тим 6, 12), а на ином месту, оружајући га за духовну борбу, говори му: Ти се, дакле, злопати као добар војник Исуса Христа. Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2. Тим 2, 3-4). Затим, показујући му да нису свака борба и подвиг добри, него само они који се творе по закону Божјем, казује му: Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2. Тим 2, 5).
Такође, Свети Апостол Павле нам показује и против кога водимо своју борбу, говорећи: Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12). Али непоразиви војник Христа Исуса, божански апостол Павле, не само да нам показује како да се боримо и против кога, него нам, уједно показује и која су духовна оружја којима треба да се наоружа сваки духовни борац који се бори за своју душу, и подстиче нас да узмемо на себе та оружја, овако: Зато узмите све оружје Божје, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему одржати се (Еф 6, 13). Затим износи и начин како треба да носимо ово оружје: Опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде (Еф 6, 14). Божански Отац Јефрем Сиријски нам саветује да духовном оружју истине и правде придодамо оружје љубави казујући нам: „Уместо појаса, опасујмо се савршеном љубављу према Богу и према ближњем, јер нам љубав помаже да се не спотакнемо. Пошто љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не надима, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1. Кор 13, 4-8)“ (Беседа монасима о потпуном наоружавању, том 3, стр 267).
Љубљени верни,
Ино духовно оружје и дужност ратника Христовог јесте да се обује у приправност за Јеванђеље мира (Еф 6, 15). Божански Отац Јефрем Сиријски, показујући да та духовна обућа јесте смирење, вели: „Уместо обуће стеци, о монаху, смиреноумље, јер као што обућу сви газе, исто тако и ко има смиреноумље труди се да га сви газе… Јер и блажени Давид, то стекавши, казује: Ја сам црв а не човек (Пс 21, 7). Јер се и Бог приближује смиреноме, као што казује Свето писмо: Који на висинама живи и на смирене погледа (Пс 112, 5-6)“ (Исто, стр. 286). Кроз Пророка Исаију Бог казује: На кога ћу погледати?На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхће од моје речи (Исаија 66, 2). Такође Спаситељ, у првом блаженству, назива блаженима смирене, говорећи: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 3). А сиромашни духом су смирени, који се увек осећају сиромашнима у погледу сваког доброг дела, чак ако би имали све што је добро.
Ино духовно оружје, веома неопходно духовном ратнику, јесте штит вере, за који нас Свети Апостол Павле подстиче да га узмемо, говорећи: Изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога (Еф 6, 16; 1. Сол 5, 8). Штит или браник били су панцир или оклоп, којим су се у стара времена телесни војници одевали од главе до пете за време борби. А штит и оклоп којима треба да се одену духовни војници јесте вера. Да би нам вера била истински духовни оклоп, она треба да буде нераздвојна од љубави (Еф 6, 22; 1. Сол 5, 8; 1. Тим 1, 14; 2. Тим 1, 13; 1. Јн 3, 25; 5, 1); да буде не само спознатељна, него и делатељна, то јест да се дела кроз љубав (Гал 5, 6; 1. Сол 1, 3; 1. Тим 1, 5; Тит 3, 15); да буде из срца (Дап 8, 37; Рим 10, 9-10); да се покаже кроз дела (Јак 2, 21-25), јер је и вјера без дјела мртва (Јак 2, 26) и не може никога спасти (Јак 2, 1 4). Вера без дела је подобна вери ђаволa, који верују у Бога и дрхте од Њега, али неће да чине добра дела (Јак 2, 19; Мт 8, 29; Мк 1, 24). Вера треба да буде нелицемерна и искрена (1. Тим 1, 5; 2. Тим 1, 5; Мт 15, 8; Мк 7, 6). Најзад, вера треба да буде врела а не хладна или само млака (Отк 3, 16; Данило 5, 27). Божански Отац Јефрем Сиријски казује о врелој вери да је духовни оклоп, говорећи: „Уместо оклопа узми на себе веру у нераздељну Тројицу, веру као зрно горушичино. Јер је зрно горишичино сасвим округло и нема пукотину или који угао, него је сасвим округло као када би врило. Након што је ову (веру) задобио, Петар, врховни међу апостолима, и Христа је исповедио да је Син Бога живога, и кључеве Царства небеског од Њега је примио (Мт 16, 16-19)“. Затим придодаје: „Њу стеци, брате мој, и постани целовит и потпун у вери, испуњавајући заповести Спаситеља нашег, да би и ти чуо од Њега: Добро, слуго добри и верни, уђи у радост Господара својега (Мт 25, 23). Назвао га је добрим због његових добрих дела, и верним због његове вреле и делатне вере“ (Предговор…, стр. 267)
Духовни војник Христов треба, такође, да узме кацигу спасења и мач Духа који је реч Божја (Еф 6, 17). Божански Отац Јефрем Сиријски тумачи да је кацига нада вечних добара, говорећи: „Уместо кациге, стеците наду будућих добара, које око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор 2, 9). Јер ће ти ова нада дати велику утеху у страдању и невољама“ (Исто). „А уместо штита – казује у наставку Свети Јефрем – војник Христов треба да се огради Светим Крстом, запечативши њиме све своје удове и срце. И не само срце своје да запечати, него и мисли, трудећи се да своје улажење и излажење и све кроз шта буде прошао запечати, казујући: „У име Оца и Сина и Светога Духа“. Јер је веома силно ово оружје, и нико од оних који га носе с вером неће бити ничим озлеђен. Јер ако ономе који носи знамење земаљског цара нико не може да науди, тим пре ми, који будемо носили знамење Небескога цара, никога се нећемо бојати. Дакле, монах и сваки хришћанин нека увек користи ово оружје, јер стоји насупрот стрела невидљивих непријатеља (Исто, стр. 269).
Уместо лука, Христови војници треба често да испружају руке на молитву, као што је написано: Мишице моје учини да лук медени запињу (Пс 17, 37), јер молитва која се твори у спознању и из срца јесте лук од меди, као што је и стрела бачена право у циљ од онога који је запео свој лук. А ако у време молитве будемо оставили своје мисли да се расплињују, бићемо подобни слепом и неискусном стрелцу, који ако и буде запео свој лук, бескорисно ће трошити стреле, у ветар – због свога слабог вида и своје неискусности – и неће моћи погодити свога непријатеља или звер која жели да га нападне. Дакле, како монах, тако и хришћанин, дужни су да познају и ову мајсторију сатане, који, у време молитве, настоји да им устреми мисли у бескрајност и на таштине садашњега века, како их не би оставио да се моле Богу.
Уместо мача, како монах тако и хришћанин који се бори за своје спасење, треба да има страх Божји, који сасеца злу похоту као мач са два сечива. Дакле, доличи нам да се сетимо страшнога дана Суда, када ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2. Пт 3, 10); када ће се сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти (Мт 24, 29); када ће угледати Сина Човечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт 24, 30). Тада ће се, уједно са појавом безбројних мноштава анђелa, зачути глас трубa, а пред Њим ће огањ хитати да сажеже свет, када ће бити страшни земљотреси и муње којих до тада никада не беше, тако да ће се и силе небеске покренути (Мт 24, 29).
Уместо трубе, духовним војницима, а то су монаси и хришћани, доликује да имају божанско Писмо, јер као што труба, одјекујући, сабире војнике, исто тако и божанско Писмо, вапијући к нама, сабире наше мисли, јер су оне као какви војници који бију битку против царевих непријатеља (Пс 20, 7-8). Као што труба, одјекујући у време рата, буди храброст јунакa на борбу против непријатељa, исто тако и божанско Писмо буди ревност духовних војника на добру борбу против страсти и за подвиг и творење добрих дела. Зато нам увек доликује да се темељно разбудимо и са много залагања прионемо читању Светога и божанскога писма, које нас буди и учи како да се боримо, да би се спасли страсти и замки невидљивих непријатеља. Читање божанскога Писма има дар да нам сабере ум који се стално расплињује и лута ка таштинама и бескорисном. Због тога је рекао и божански Отац Исак Сиријски: „У време када ти је ум расплинут, проводи више у читању него ли у молитви“; и: „Чествуј читање, ако је могуће, више него ли бдење, јер читање постаје источник чисте молитве“ (Беседа 34, наведено дело, стр. 174). Божански Отац Јефрем Сиријски вели да нас, поред иних добара, читање божанскога Писма учи и Богопознању, по сведочењу пророка Давида: Отпочините и видите да сам Ја Бог (Пс 45, 11).
Доликује нам, дакле, браћо, да много проводимо у читању божанскога Писма и молитвама, јер колико год пута будемо кроз њих говорили с Богом, толико пута ће нам се освештати душа и дух. Треба да обраћамо пажњу, када читамо, да нас не спречи непријатељ, наносећи на нас лењост или кушајући нас и говорећи нам: „Учини најпре то и то, и затим ћеш читати!“ Поступајмо подобно ожеднелим јеленима који хитају на изворе вода (Пс 41, 1), напајајући се из духовних извора Светога писма и њима расхлађујмо наше језике, умове и душе, сажежене од пламена страсти, које су жедне за Богом живим (Пс 41, 2). Када читамо, не задовољавајмо се само да пређемо листове књиге, него размишљајмо о ономе што смо прочитали и сакријмо у срцу речи Божје из Светога писма, да би се њима сачували од сагрешења Њему, по сведочењу које казује: У срцу своме скрих речи Твоје, да не бих сагрешио Теби (Пс 118, 11). Такође не заборављајмо да кроз читање Светога писма и кроз испуњавање Божјих речи можемо исправити свој живот на путу Његових заповести, као што пише у псалмима Чиме ће успети младић на путу своме? Чувајући Твоје речи (Пс 118, 9).
Браћо моја, монаси и хришћани, који се борите за спасење својих душа, добро је да знамо да су нам, поред духовнога оружја наведеног до сада, потребна и ина четири слична оружја.
Прво оружје јесте да се никада не уздајемо у саме себе, јер Свето писмо вели Проклет је човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу (Јеремија 17, 5). Свети Василије, ослањањем на своју мишицу, подразумева „да се не уздајемо никада у саме себе“ (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, гл. 2). Свети Пророк Исаија упозорава оне који се уздају у своје умеће, казује: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Исаија 5, 21). Свети апостол Павле учи на сличан начин: Не сматрајте сами себе мудрима (Рим 12, 16), а мудри Соломон вели Не мисли сaм о себи да си мудар (Приче 3, 7).
Дакле, прво што је потребно у невидљивој борби јесте да познајемо своју немоћ и ништавност, јер “ ко себе не сматра ничим – казује Свети Јован Златоуст – познаје себе боље но сви остали“; а Свети Јован Дамскин вели: „Ништа није боље, до да човек спозна своју немоћ“ (Добротољубље, том 5, стр. 611).
Друго духовно оружје, од велике користи у невидљивој борби, јесте нада и уздавање само у Бога (Приче 3, 5). Имајмо, дакле, уздавање само у Бога и увек вапијмо к Њему: Не остави ме, Господе; Боже мој, не удаљи се од мене. Похитај ми у помоћ, Господе спасења мога (Пс 37, 21). Ово наше савршено уздавање само у Бога ослања се на четири добро утемељена разлога, и то:
– уздајемо се у једнога Бога, Који, будући Свемогућ, може нам дати све што зна да нам је потребно и може нам помоћи свагда и свугде;
– уздајемо се у једнога Премудрог Бога, Који има неизмерљиво знање (Пс 140, 5), јер Он познаје чак и најузвишенија савршенства, те дакле, зна шта нам је корисно;
– уздајемо се у неизмерно Благог Бога, који има неизрециву љубав и увек је спреман да нам помогне;
– ко год се уздаје у Бога не постиђује се (Пс 21, 5; Рим 5, 5; Фил 1, 20), има спасење од Господа и не сагрешује, по сведочењу Светога писма, које вели: Избавиће Господ душе слугу Својих, и неће се преварити сви који се уздају у Њега (Пс 33, 22).
Треће духовно оружје јесте трпљење, које нам је много потребно у нашој борби, као што се вели у Светоме писму: Јер вам је трпљење потребно (Јев 10, 36; Јак 1, 4; 5, 8).
Последње духовно оружје јесте непрестана молитва (1. Сол 5, 17).
Али пошто је борба коју водимо против тела (Рим 7, 24-25; Гал 5, 24); против света (Рим 8, 27; 1. Јн 4, 4; 5, 5); против ђавола (Рим 16, 20; 1. Јн 2, 13-14; Отк 2, 1) и против смрти (Исаија 26, 19; 1. Кор 15, 54-55) невидљива и унутарња борба, добро је да знамо које су нам врлине потребне за унутарње стражење. Божански Отац и велики учитељ трезвености, Свети Исихије Синаит, казује о томе: „Ко се бори унутар (себе) треба стално да има: смирење, потпуну пажњу, противљење и молитву. Смирење – зато што се бори с гордим ђаволима, противницима смирења, и да би имао у руци срца помоћ Христову, јер Христос мрзи горде. Пажњу – да би свагда држао срце без икакве помисли, ма и добра изгледала. Противљење – да би се, када жустрином буде спознао онога што долази, намах с гњевом успротивио лукавоме. И одговорићу – вели – ругачима мојим (Пс 118, 42); Зар се неће Богу повиновати душа моја? (Пс 61, 1). Молитву – да би, намах после успротивљења, завапио Христу, у неизрецивом уздаху, и, онда ће ко се бори видети како се непријатељ распршује Светим именом Христовим (као што ветар распршује прашину или као дим што се развејава) заједно са својим утварама“. А у наставку казује о молитви: „Ко нема чисту молитву, без помисли, нема оружје за борбу. А молитвом називам ону која се делотвори без престанка у дубинама душе, да би призивањем Исуса, непријатељ који се бори у тајности, био бичеван и сажежен“(Добротољубље, том 1, гл. 4, 20-21, стр. 46).
Љубљена браћо, монаси и хришћани,
Ова описана оружја, која су нам свима потребна до последњега даха, нису телесна, материјална оружја, него су духовна и невидљива оружја, силна Богом за рушење утврђења (2. Кор 10, 3-4) непријатеља. Она се још називају и „оружјима светлости“, пошто кроз њих задобијамо духовну светлост Духа Светога, а њиховим непрестаним употребљавањем спасавамо се и постајемо при;асници невечерње светлости будућега века.
Браћо моја, у закључку ове беседе молим вас све, с потпуним смирењем, да не заборавите мене, грешнога и неискуснога у невидљивој борби ума, да бих се Светим вашим молитвама, милошћу Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и посредовањем молитава Његове Пречисте Мајке, и сaм кадгод пренуо из сна своје неосећајности и пошао за вама који се борите да задобијете венац вечнога живота.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *