НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПЛАКАЊУ И О СУЗАМА

Блажени који плачу, јер ће се утешити.
(Мт 5, 4)
„Не долази плач од суза, него сузе од плача.“
(Свети Варсануфије и Јован, стр. 146).
 
Оци, браћо и љубљени верни,
Пре но што ћу вам говорити о плачу и о сузама, мисао ме подстиче да тражим од вас опроштај због дрскости, јер у ономе што следи желим да вам речју насликам представу изнад мога разумевања и да вам ја, који сам сасвим окамењена срца и страстима помрачена ума, покажем понешто о користи плача и суза. Божански Оци веле да „ништа није горе убого на свету од ума онога који говори другима о добрим делима, немајући искусност да их твори“. Прелазећи преко мога духовнога недостатка и убожества и сећајући се казне лењивца који је закопао талант што му га господар беше дао (Мт 25, 30), покушаћу да исцелим своју лењост и неискусност у живљењу молитвама трудољубивих и искусних, од којих иштем помоћ.
Свети Оци казују о великој користи од суза да „је плач по Богу златни жалац срца“, и опет: „Плач је особити бол срца онога који се каје и свакога дана додаје болове на болове, као породиља, и мучи се“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, Поука 7, лист 60). Плач је „установа жалошћења душе, које бива због недостајања било чега вољеног“ или „извесно болно осећање због недостајања онога што весели“ (Свети Григорије Ниски, Схолија 4. на 7. беседу).
Треба да знамо да је плач двојак: са сузама и без суза.
Плач без суза је жалост по Богу. Та жалост по Богу, према сведочењу великога апостола Павла, доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор 7, 10). Ако грех порађа жалост, треба да појмимо да жалошћење по Богу због греха сажиже грех. Као што црв, родивши се из дрвета, нагриза дрво, тако и жалост, родивши се из греха, сажиже грехе, ако се та жалост из срца с покајањем износи пред Бога (Свети Јован Златоуст, Беседа о покајању и понизности, Пролог, месец август, дан 12). И опет: „Плач без суза је повратак блуднога сина“ (Лк 15, 17), а тај плач може имати свако.
„Плач са сузама је загрљај Небескога Оца за оне који се враћају покајању“, каже Свети Григорије Палама. Тај плач са сузама је Божји дар, који се даје појединцима Његовом милошћу, и који не може свако имати. Значи, треба да појмимо да уздисаји из срца и жалошћење ума због грехова образују први плач, онај без суза. Тај је плач код многих и много пута бивао претеча другом плачу, који долази са извором суза на покајање. Као што се најпре појаве облаци и затим они, сабирући се и згуснувши се, у летње време пуштају кишу и топе земљу, тако и душа, имајући жалост по Богу, наоблачивши се Светом жалошћу, уздисајима из дубине као каквим муњама најављује блажену и очишћавајућу кишу суза која следи да дође – казује Свети Јефрем Сиријски.
О блаженом плачу са сузама, који усавршава онај први, божански Отац Јован Лествичник усудио се да каже нешто велико и чудесно, показујући да тај плач, ако се твори с покајањем и болом срца због грехова пред Богом, има већу силу чак и од Крштења. Јер вели: „Извор суза после Крштења већи је и од Крштења. Крштење нас чисти од грехова који су се догодили пре Крштења, а сузе које бивају после Крштења чисте нас и од онога што смо после Крштења учинили“ (Лествица, Поука 7, стр. 59). Велики богослов Свети Григорије, износећи силу суза које бивају после Крштења, вели: „Суза која се рони из срца због грехова има исту силу као бања Крштења“ (Догматска беседа, стр. 251).
Пошто нам је беседа о сузама, сматрам да је потребно да изнесемо и колико је врста суза; то да би свако појмио да није било која суза добра и на спасење наших душа.
1. Најпре долазе сузе које се рађају из љубави према Богу, које испуњавају и веселе човечије лице (Лествица, Поука 7, 7; Отачник, гл. 6, лист 99 на полеђини);
2. Друга врста суза је од страха Божјег; оне суше човека (Исто);
3. Трећа врста су сузе које се рађају од помињања смрти (Лествица, 7, 56);
4. Четврта врста суза се рађа од помињања мука пакла (Отачник, гл. 7, 9, лист 99; гл. 2, О понизности, лист 85);
5. Пета врста суза долази човеку од размишљања о сопственим гресима (Лествица, Поука 7, 42);
6. Сузе које долазе човеку од жалости и тужнога срца (Лествица, Поука 7, 65);
7. Сузе које долазе од Бога и сузе које долазе од човековог подвига (Лествица, Поука 7, 25).
Све до сада поменуте врсте суза јесу добре сузе, које доносе човеку очишћење од греха и утеху од Бога, по речи Светога писма, које вели: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт 5, 4).
8. Осим тих суза, постоје и средње сузе, које нити помажу нити осуђују човека, као што су природне сузе којима родитељи оплакују децуи деца родитеље, или пријатељ пријатеља или когод свога сродника.
Најзад, трећа врста суза јесу лукаве, зле и душерањиве сузе, као што су:
9. Сузе од гордости (Лествица, Поука 7, 44);
10. Сузе које се рађају од гњева (Лествица, Поука 7, 26-29);
11. Сузе рођене од тескоба и невоља (Лествица, Поука 7, 13-14);
12. Сузе које долазе од злобе и зависти, када неко плаче због љутње или што се не може светити над другима који су му чинили зло или причинили какву штету (Лествица, Поука 7, 26);
13. Сузе које долазе од духа мажења и блуда (Лествица, Поука 15, 42-43);
14. Сузе које долазе од ђавола таште славе (Лествица, 7, 25);
15. Сузе које доноси ђаво стомакоугађања. Оне долазе обично када је когод сит и пијан. О тим сузама божански Отац Јован Лествичник вели: „Вребајмо много пута и открићемо у себи нешто горко и за подсмех чак и ђаволима; јер наједавши се, понижавамо се, и постећи, јачамо. Овде је циљ ђаволa да се обманемо лажним сузама“ (Лествица, Поука 7, лист 62-63).
Добро је да знамо да има суза које долазе човеку од помисли и размишљања и суза које настају без размишљања; по том се разликују словесни од несловесних. Сузе без мисли имају и животиње, јер и оне плачу једне за другима, али без размишљања. Дакле, пристоји нам да тражимо добре сузе, са страхом Божјим, а сузе које повређују да одбацимо.
Такође је добро да знамо да у време плача неко може да отпочне са злим и да оконча с духовним и добрим сузама. На пример, неко плаче јер му је криво што се није могао осветити над оним који му је нанео штету. Али, сетивши се Господа нашег Исуса Христа, Који се на Крсту молио за добро оних што га беху распели, да им Његов Отац опрости, дотични се смирује и почиње да се каје од срца што је имао осветничке мисли над онима који су га нечествовали или су га оштетили. Познавши тако своју грешку, иште опроштај од Бога и почиње да се моли за добро оних који су га жалостили и препушта сву своју освету суду и правди Божјој. Значи, дотични је отпочео са злим и завршио с добрим сузама.
Оци, браћо и љубљени верници,
Добре сузе може човек сачувати ако се чува многог говорења, шала, смеха, многога спавања, гњева, премногих брига, помињања зла које су му други учинили, премногога јела, пијанства и томе сличног (Отачник, гл. 4, 9; Лествица, Поука 7, 9; 12, 4; 14, 19; 18, 14). Божански Отац Јефрем Сиријски вели: „Љубљена моја браћо, плачимо у својој молитви, док имамо времена, да нас Господ избави бесконачнога плача, огња пакла и шкргута зуба“ (Беседа из Пролога на дан 20. децембра).
У Отачнику се казује да је неки брат питао Аву Силуана: „Шта ћу чинити, Аво? Како ћу задобити понизност, јер сам веома ожалошћен унинијем и сном? Када устанем од сна, при певању псалама веома се борим и не могу да поразим поспаност, и псалме казујем само наглас“. И одговорио му је старац: „Сине, казивање псалама наглас, најпре је гордост, јер умишљаш да ти певаш а брат твој не пева. Затим, окамењује ти срце и не допушта ти да се понизиш. Дакле, када твориш своје молитве, испитуј умом силу стиха и сматрај да стојиш пред Богом, Који испитује срца и бубреге! А када устајеш од сна, нека твоја уста пре свега славе Бога! Затим очитај Вјерују и Оче наш и затим започни своје правило полако, полако, уздишући и сећајући се суда, мука и својих греха због којих ћеш се мучити“. Рекао му је брат: „Аво, од када сам се замонашио, певам службу правила и часове по поретку прописаних осам гласова“. Старац је одговорио: „Зато понизност и плач беже од тебе. Замисли велике Оце, како су они, не будући црквенослужитељи и не знајући гласове ни тропаре, до само мало псалама, сјајили као светила у свету, као Ава Павел Глупи, Ава Памво и Ава Аполо и остали Богоносни Оци, који су и мртве васкрсавали и добили власт над ђаволима. Нису они проводили живот у певању, и у тропарима и у гласовима, него у молитви твореној са скрушеним срцем и постом, кроз коју и страх Божји постаје неизоставан у срцу, и плач јача, потпуно очишћујући грех и чинећи ум бељим од снега. А певање је многе, не само од мирјана, него и од свештеникa, спустило до најдоњих места земље, јер их је омлитавило и погубило у блуду и у другим срамотним страстима. Дакле, сине, певање је за мирјане, зато се народ и сабире у цркве. Замисли, сине, колико је чета на небесима; а није нигде записано да која од њих пева на прописаних осам гласова, него једна чета стално пева: Алилуја, ина: Свет, Свет, Свет је Господ Саваот (Исаија 6, 3), ина: Благословена слава Господња с места Његова (Језекиљ 3, 12). А ти, сине, следи Оце, ако хоћеш да задобијеш понизност у време своје молитве, чувајући свој ум, колико можеш, нерасплинут. Љуби Христову смиреност и не показуј се искусним и учитељем камо год будеш ишао; него буди као глупак и ученик, и Бог ће ти дати понизност“ (Отачник, Слово С, лист 73).
Браћо, навео сам ову беседу о понизности по учењу Светога Силуана, који је живео анђеоски на Светој Гори Синајској, зато што нам је потребно да колико-толико задобијемо плач, понизност и сузе на покајање и спасење.
Божански Отац Исак Сиријски, наводећи шта се у животу тешко стиче, вели: „Троје је што човек тешко стиче: добра дела, плач и ридање због својих грехова, имајући смрт пред очима“ (Схолија 25. на Поуку 7. из Лествице). Други старац Отачника, наводећи да нам достоји да увек имамо плач са собом, вели: „Као што је сенка наша с нама, било камо ишли, исто тако достоји да увек имамо понизност и плач, било камо ишли и било где се налазили“ (Отачник, гл. 4 Светитеља без имена, лист 89). Исто божански Отац Исак Сиријски, казујући да у духовном животу немамо никакво напредовање без суза, вели: „Ако би себе обесио о очне трепавице, док не постигнеш сузе, немој сматрати да си што постигао у животу. Јер оно што је твоје а скривено до сада служи свету, то јест у пребивању световном биваш и само кроз спољнога човека делаш Божје. А унутарњи човек је неродан. Јер од суза почиње његов род. Када будеш стигао у област суза, онда познај да је ум иза шао из тамнице овога света и закорачао у путовање новога века“ (Беседа 15, наведено дело, стр. 80-81). Тај божански Отац Исак наводи и да није плакалац који плаче помало на молитви с времена на време, него онај коме очи постану као непресушни источници и плаче непрестано до две године и дуже (Исто, стр. 82).
Чули сте у неколико речи о првом плачу, који је ожалошћење ума због греха и бол срца због онога чиме смо жалостили Бога. Затим сте чули о другом плачу, који је непресушни источник суза кајања за грехове. Поменуо сам и о врстама суза, које су добре, које су средње, и које су зле и штетне по душу, као и о сузама од помисли и без помисли. Затим, чиме човек стиче сузе и понизност и чиме их може изгубити.
Треба да знамо и да памтимо свом силином да, као што се бршљан и хмељ и друге биљке пузавице обавијају око свега на што наиђу, исто се тако и делање обмане ђаволa кроз сузе качи и свија око свакога доброг дела, да би осујетило сав труд људи на делању добрих дела. Зато нас је Спаситељ наш Исус Христос, Мудрост и Логос Божји (Јоил 1, 1-14; 1. Јн 5, 7; Дап 19, 13), научио како да творимо добра дела, да не би била смешана с лукавошћу ђаволских страсти, и рекао нам је: Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале… А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 2-3). А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте (Мт 6, 16); и: Када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи… А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме, који је у тајности (Мт 6, 5-6).
Дакле, као што се у милостињи, посту и молитви јавља лицемерје, ташта слава и жеља за истицањем, тако се и у добром делу Светих и чистих суза мешају и уплићу и лукаве и шкодљиве сузе, било сузе таште славе, било гњева, размажености, злобе, стомакоугађања и друге такве сузе, као што је претходно изнето. Зато нам је, оци и браћо, потребно не мало старања, да бисмо разазнали и из свога плача изагнали отров лукавога плача, јер, по учењу Светих Отаца, „добро није добро, ако се не твори добро“ (Свети Јован Дамаскин, Добротољубље, том 4, стр. 194). Бољи су један уздисај и једна суза у тајности, него ли реке суза на виделу и са злим циљем. Заиста, ко се, по милости Божјој, удостојио тога дара сузa, не може их зауставити било где и било када. Њему ће бити корисније ако ће их скривати колико буде могао.
Оци и браћо,
У закључку, молим вас поново да опростите мени грешном и потпуно окамењеном у срцу, јер сам убог сваким богословским знањем, сваким уздисањем и плачем по Богу. Такође вас молим да од Господа иштете опроштај за мене, што сам се дрзнуо да вам износим велике ствари, иако се ја, грешник и лењивац, ни малих нисам дотакао живљењем.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *