УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ИСКУШАВАЊУ МОНАХА И ХРИШЋАНИНА СА ОСАМ СТРАНА
 
Оци, браћо и љубљени хришћани,
Хотећи овога дана да, с помоћу Божјом, говорим о нашем свагдашњем искушавању и о борби са искушењима овога века, намислио сам да у почетку подсетим на учење великога апостола Павла, којим казује Тимотеју: Добар рат ратовах (2. Тим 4, 7); и опет: Бори се добрим подвигом вере (1. Тим 6, 12); и опет: Злопати се као добар војник Исуса Христа, јер ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2. Тим 2, 3-4). И опет: Сваки који се бори од свега се уздржава (1. Кор 9, 25). А божански Јов је рекао: Борба је човеков живот на земљи (Јов 7, 1; 14, 4-5). У тој борби ми се не боримо телесно, јер, по сведочењу Светога апостола Павла, оружје нашега војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли (2. Кор 10, 4). Свети апостол нас учи како да се боримо у невидљивој борби, подстичући нас: Узмите све оружје Божје, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; а изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божја (Еф 6, 13-17).
Значи, као што видимо, хришћанин и монах су духовни борци током целога свог живота, од рођења до смрти. А пошто смо сви војници Исуса Христа од Светога Крштења, и сви смо примили оружје Духа Светога за духовну борбу, потребно нам је да спознамо вештину те невидљиве борбе, и са колико смо страна нападнути у својој борби свакога часа и минута. Велики наш учитељ и војник Христов апостол Павле, показујући да је своју борбу водио с великом искусношћу и не изван циља, казивао је: Тако се борим, не као онај који бије ветар, него трчим ка циљу, ка свом позиву, то јест ка Христу (1. Кор 9, 26; Гал 2, 2; Фил 2, 16). И опет вели: Јер живећи у телу, не војујемо по телу (2. Кор 10, 3).
Јер наша борба није против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12), и пошто се не увенчава сваки који се бори (1. Кор 9, 24), потребна нам је стално велика трезвеност и старање у погледу мисаоних борби и у погледу ђавола који војују на нас, искушавајући нас са осам страна, као што следи: одозго и одоздо, с десна и слева, спреда и остраг, изнутра и споља. Свети Мелетије Исповедник тврди да кушање бива само са шест страна, али пошто та искушења долазе и изнутра, из срца, и споља, кроз пет чула, овде је, по сведочењу Светога Никодима Агиорита, стављено са осам страна.
Даље ћемо, колико нам Благи Бог буде помогао, укратко показати како бивају та искушавања.
Кушање одозго бива двојако. У првом реду то бива када започнемо какво неразборито подвизавање, изнад својих физичких моћи, као што би било: превише тежак пост, предуго бдење, телесни подвиг (метаније, спавање на земљи, трпљење хладноће и друго слично). Проузрокујући тиме превелико слабљење тела, а прекомерним слабљењем чинећи га сасвим немоћним за творење телесних добрих дела, помућујемо ум у поимању онога што је добро (Свети Петар Дамаскин, Беседа о разборитости, Букурешт, 1976, стр. 123; Свети Максим Исповедник, Добротољубље, том 2, Друга стотина глава о љубави, стр. 65).
На други начин се искушавамо одозго, када будемо истраживали Свето писмо изнад свога духовног узраста. Такво истраживање долази од гордости, и ако се когод не уздржи од тога, по сведочењу Светога Јефрема Сиријског, стићи ће до лудости, до хуљења и до јереси (Беседа на пророка Илију, том 3, Манастир Њамц, 1823, стр. 23). Свети Макарије Велики тврди да се једна врста ђаволa назива “архиконима”, и они су “философи” и “богослови пакла” (Зборник о Исусовој молитви, том 2). Они знају напамет Свето писмо и улазе у умове гордих и оних који истражују, учећи их Светом писму, али не истини коју је утврдила Црква Христова, него криво и развратнички, наводећи тако дотичне истражитеље и гордљивце да постану зачетници јереси, као Арије, Македоније, Несторије, Ориген и други, који су се, будући обманути од тих “богослова мрака”, борили против Христове Православне цркве и раставили милионе душа од истине, као што чине и данашњи секташи.
Свети Григорије Ниски вели да Свето писмо има “кости”, то јест тврда места, и нико од оних који имају млечне зубе у свом поимању нека се не усуди да слама кости Светога писма, јер ће сломити детиње зубе свога ума и задобиће опасност уместо ползе (Тумачење Мојсијевог житија). Свето писмо је бездани источник мудрости Божје, и из тога кладенца нам достоји да вадимо по мало, да бисмо утолили своју духовну жеђ. Свето писмо је кладенац из којега мудар човек вади ведром, затим из ведра захвата бокалом, из бокала чашом, и тако с мером пије и никада не покушава да одједном исцрпе цели кладенац или цело ведро
Свето писмо је као духовно море без дна, и нико од оних који не умеју пливати по духовним значењима нека не покуша да се удуби у њега изнад свога поимања, јер ће се утопити и погубити себе; а то се неће збити због мора, него због њихове дрскости и смелости према ономе што превазилази њихову моћ поимања. Ако су речи Светога писма, по сведочењу Пресветога Духа, слатке већма од меда (Пс 118, 103), онда нам је заповеђено да од тога духовног меда једемо са уздржањем, као што је писано: Сине, будеш ли нашао мед, једи са мером (Приче 25, 28). Свети Григорије Богослов је упоредио истраживање Светога писма изнад мере нашег поимања са понором, говорећи: “И разуларено гледање ка оном што је узвишено може да нас гурне у понор” (Шестоднев). Значи, оци и браћо, кушање одозго је двојако: било да узимамо на себе телесни подвиг изнад своје моћи, било да се са гордошћу дрзнемо истраживати Свето писмо изнад свога духовног узраста и свога разумевања.
Кушање одоздо. Одоздо се искушавамо када се лењимо и својом вољом слабимо, не трудећи се у творењу доброг дела и Божјих заповести. На пример, неко, будући снажан телом и здрављем, скрива своју снагу и неће да се по својој моћи труди у манастирском послушању; или ако је мирјанин, неће да се труди по својој моћи у добрим делима, у посту, бдењу, метанијама, служењу ближњем, молитви, милостињи и другом сличном. Или, ако је књижеван и учен човек, лењи се да учи друге или да пише што је на општу ползу хришћанима.
Грех кушања одоздо Свети Оци називају и “грехом недостајања” (Свети Никодим Агиорит, Поука духовнику, нав. дело), јер се том лењошћу и нехатом свако од нас куша одоздо, то јест не трудимо се по својој телесној и разумној моћи да творимо добра дела. Тако лишавамо своје душе награде за добро дело, јер се не успињемо, творењем заповести Божјих и добрих дела, на меру саобразну нашој моћи, која нам и пристоји, него остајемо доле због своје лењости и нехата за оно што је добро. Свако од нас је дужан да се успне до извесне мере у погледу творења добрих дела. Средњи пут је пут царски, а крајности припадају ђаволима (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, стр. 91). Нека и свима нама помогне милост Божја да се нађемо тај средњи пут у свему, по својој моћи.
Кушање сдесна. Сдесна се искушавамо такође двојако. Прво, ако будемо творили добро дело са злим циљем (Невидљива борба, гл. 31, стр. 91); а друго, ако будемо прихватили претварање ђаволaа у анђеоски лик, у Светитељски лик или у лик Христа, Богомајке или иних небеских лица (Житије Светога Григорија Декаполита, Букурешт, 1903, месец новембар 20, стр. 881-882). Божански Отац Јован Лествичник вели да “ђаволи таште славе и гордости чине од слабоумних пророке” (Лествица, Поука 3). А велики апостол Павле нам показује да се сaм сатана претвара у анђела светлости, а слуге неправедности (ђаволи) се претварају да су слуге праведности (2. Кор 11, 14-15). Такође видимо у Отачнику да су и неке с великим живљењем ђаволи обманули својим утварама, претварајући се у лик Христа или анђелa, и одвели их у погибељ. Дакле, сдесна се искушавамо било када творимо добро дело са злим циљем и не на славу Божју, било када прихватамо ђаволе под видом Светитељa, анђелa, Христа, или под видом других небеских ликова.
Кушање слева. Слева се искушавамо када познајемо грех, али се по својој злој вољи одлучимо да згрешимо. На пример, неко зна да је грех красти, блудничити, опити се вином, псовати Светињу, светити се коме са злоћом, или учинити било које друго зло дело, али се покрај свега тога препушта да га грех порази, и твори га са својом вољом и знањем. Значи, кад год будемо познавали грех а ипак ћемо се препустити његовом мамцу и учинити га умом, речју или мишљу, онда се искушавамо слева.
Кушање с лица или спреда. То је када ђаволи јуришају на нас са уобразиљама и помислима о ономе што сматрамо да ће се догодити у будућности. На пример, када се смућујемо да ће наићи на нас каква опасност, каква штета, каква болест, да ће почети рат, да ће нас други презирати, да ће наићи смутње, да ћемо бити похарани, да ћемо осиромашити, када се неко узбуђује да неће успети на испиту или на судском процесу, и много друго слично. Те игре уобразиље непријатељ доноси у наш ум с циљем да нас помути и да нас престраши оним за што верујемо да ће наићи на нaс. У погледу тих искушења која нам долазе с лица или спреда Свети Оци нам саветују да се сетимо речи Спаситеља, Који вели: Не брините се за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт 6, 34).
Нама није дато да знамо шта ће бити с нама након сата, тим мање након дана, недеље, месеца, године или више година. Ко нам може поуздано рећи да ћемо дочекати сутрашњи дан? Јер било је доста њих који су увече легли и ујутру нису више устали. Дакле, знајмо јасно и памтимо да када се умом смућујемо због невоља и тешкоћа за које сматрамо да ће наићи на нaс, онда се искушавамо с лица или спреда и, да нас то искушење не би поразило, рецимо када видимо да наилази на нaс: Нека буде воља Господња!; или: Доста је свакоме дану зла својега!
Кушање остраг. Остраг се искушавамо када нас ђаволи нападају мислима о оном што смо ми са страшћу чинили у прошлости, када смо били деца или млади, или о ма којем греху који смо учинили било давно, било недавно. Наше памћење је често потпомогнуто маштом о злоћама која смо починили, особито када смо проводили живот безбрижно и без стражења над умом и маштом, кроз трезвеност пажње и кроз често призивање у молитви имена Господа нашег Исуса Христа. “Машта је табла цара ума” (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, гл. 1, стр. 16). Она је међа између ума и осећаја, будући тананија од осећаја, али грубља од ума, по сведочењу Светога Григорија Солунског. На тој табли или широкој даски се записује, слика и као на меком воску урезује што смо видели, чули, мирисали, окусили или ухватили. Зато је с правом Аристотел назива “општим осећајем”, јер она сама садржи све ликове, све утваре и стања која су ушла споља кроз наших пет органа чула (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, гл. 9, стр. 198-220).
Када нас ђаволи нападају искушењем острага, побуђују у нашем памћењу и машти све записано и замишљено тамо у прошлости, током нашега страснога живота, и тиме нам помућују ум и осећаје, ако не будемо имали стражење ума. Свети Оци казују да је наша машта толико луда и толико слепа у поимању, да ако смо у детињству, у својој младости или пре много година погледали с мало страсти какво лепо женско лице, чак ако би та жена била умрла пре много година, и чак ако би когод, као доказ, из гроба донео њену лобању црну, буђаву и врло ружну, наша луда машта не би хтела да је спозна као што јесте, него би нам је осликавала исто онако како смо је знали док је била жива; уместо да нас остави да се ползујемо тим застрашујућим и ужасним видом мртве и труле лобање, она нас још напада утваром коју смо о жени имали у прошлости, док је живела. Која ли лудост и слепило могу бити веће од ове? Па ипак, она истрајава да се јавља у нашем уму, ако се не будемо отрезнили умом и не будемо мислили на своју смрт, која ће после мало времена нaс довести до ругобе изгледа лобање коју смо видели. Зато су божански Оци назвали машту “мостом ђаволa” (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, гл. 9, стр. 211), јер ниједан грех не прелази с ума на осећаје, до само преко моста маште[1].
Дакле, да бисмо победили у борби с последњим наведеним искушењем, веома нам је потребна трезвеност пажње, размишљање о смрти, о паклу, и непрекидно настојање на умној молитви нашега срца.
Довде је изложено како смо искушавани са шест страна, по сведочењу Светога Мелетија Исповедника. А пошто нам сва та искушења долазе било изнутра, било споља, рецимо мало речи и о тим двема странама које употпуњују пређашњих шест.
Кушање изнутра. Изнутра се искушавамо покретањем страсти које излазе из нашега срца, по речи Спаситеља, Који вели: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт 15, 19). Свето писмо нам показује да је наше срце дубље од свега (Јеремија 17, 9), јер из њега извире бездани извор свих зала, када не буде стражено молитвом и покајањем; али и свих добара, када га будемо стражили молитвом и истинским покајањем, са скрушеношћу срца и сузама (Приче 4, 23).
Будемо ли чували своје срце потпуним стражењем и молитвом, оно ће постати источник живота (Приче 4, 23); а не будемо ли имали Свето старање да га чувамо трезвеношћу и непрестаном молитвом, оно ће постати скврно и источник смрти (Мк 7, 21, 23; Јев 3, 10). Зато нас божански Оци уче да поставимо мисао за стожера “на дверима срца”, да посматра лоповске помисли које долазе и да слуша шта, убитачне, веле и шта чине, и шта су га сковали и уздигли ђаволи, који покушавају да обману ум утварама (Свети Исихије, Добротољубље, том 4, стр. 43). Исти Отац пустиње нас учи говорећи: “Рекао сам из искуства да је заиста велико добро да онај који хоће да очисти своје срце, непрестано призива Господа Исуса против духовних непријатеља” (Исто, гл. 62, стр. 57).
Кушање споља твори се путем страсти које улазе у нашу душу кроз пет чула, или – како се још називају – пет прозора душе, о којима велики пророк Јеремија сведочи говорећи: Попе се смрт кроз прозоре наше (Јеремија, 9, 21). Тих наших пет чула јесу пет јармова волова, које стално испробавамо страсним робовањем њима, и тако хоћемо да идемо на Вечеру Великога Цара (Лк 14, 19). Тих пет чула је пет наших природних жљебова, кроз које ђаволи сипају у нашу душу свакојаке страсти и злоће. Зато нам је у свако време потребно много трезвености и непрекидне молитве у срцу, да бисмо могли зауставити грехе који кроз њих долазе, и да бисмо се очистили милошћу и даром Бога, Који ће нам увек помагати, ако га у свако време будемо призивали с болом у срцу, и Њега будемо волели више од било ког саздања.
Љубљена браћо хришћани,
У закључку ове беседе, молим вас са смирењем, имајте милост и према мени грешнику, и помозите ми својим Светим молитвама, да бих се и ја, сасвим лењиви и небрижљиви за оно што је на спасење, посрамио рeчи које сам вам изрекао у вези са искушавањем са осам страна, и тако се и сaм пробудио, да бих био бдитељ и марљив у призивању имена Господњег ради спасења.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Материјални узрок утварања јесте дух назван душевни и светлоснога лика, који се провлачи кроз жиле тела; а тај душевни дух има као материјални узрок храну коју прима свакога дана. То троје веома је међусобно слично и рађа се једно из другог. Јер што је више хране телу, тим се више образује и душевни дух, и толико више расту и утваре. А што је мање хране, тим мање се образује и душевни дух, и исто тако, тим мање се образују и утваре (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, гл. 9, стр. 200).

Comments are closed.