УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О САМОЉУБЉУ, МАЈЦИ СВИХ ЗАЛА
Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе,
и узме крст свој и за мном иде
(Мт 16, 24; Мк 8, 34).
Оци, браћо и љубљени верни,
Најтежа и најтананија од свих страсти које поробљавају људску природу јесте самољубље. Њега је нашим умом претешко спознати и тешко поразити, јер влада нама кроз сваковрсне страсти, своје кћери. Знајући то, то јест да све нас оно превише поробљава, наш Саздатељ Бог саветује нама, који хоћемо да га следимо, да се одрекнемо себе самих, казујући нам: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24; Мк 8, 34). Сви Свети богослови и божански Оци Христове цркве доказују да је самољубље мати, корен и источник свих страсти и грехова.
Више него било ког од људи, она поробљава мене, грешног и лењивог, и влада мноме у сваком трену и времену. И како ли бих могао ја, потпуно обухваћен и свезан њеним мрежама, да потанко искажем злобу и лукавство те страсти, ако делом никад нисам покушао да јој се успротивим? То моје плача достојно стање требало би ме заставити да ћутим, пошто познајем своју немоћ и убожество у искуству, будући подвлашћен тој претананој страсти, која је више од свих свезана за људску природу. Али није добро да ко упадне у јаму – пребива тамо и ћути, а да не виче к другима што наилазе путем, да би их заштитио од пада у понор.
Разматрајући то, намислио сам да од онога што сам спознао – не из сопственога искуства – у наставку колико-толико покажем злоћу самољубља и његових проклетих грана.
Данашњи људи га називају “егоизмом”, други га називају “ја”, трећи “самокоришћу” итд. А божански Отац, велики философ и учитељ православља Максим Исповедник назива самољубље “нерасудном љубављу према телу” (Добротољубље, Сибиу, 1947, том 2, гл. 8 и 57). Он показује да је та страст “мати и корен свих зала”. Ево шта каже и Свети Исихије Синајит о тој проклетој страсти: “Нема јачег отрова од отрова аспиде и змије отровнице, и нема греха већег од греха самољубља” (Добротољубље, том 4, гл. 100, стр. 9). Исто и Свети Јефрем Сиријски назива самољубље “породиљом зала и кореном свих зала и страсти” (Беседа о добрим делима и духовним страстима, Манастир Њамц, 1823, том 3, стр. 495).
Самољубље, будући мати и корен свеколикога зла, има мноштво проклетих кћери и ластара, који се из ње рађају и израстају. Назначићемо овде само неколико њених премногих грана, и то:
Њено прворођенче је самосажаљевање (Свети Теофан Затворник, Зборник о Исусовој молитви, гл. 6). Та кћи самољубља учи нас да безмерно себе сажаљевамо. Она нам казује кроз помисли: “Гледај шта радиш; брини о себи и не замарај се превише, не пости превише, немој бдети превише, немој подносити превелики бол или укор или труд, јер ти то не приличи, да не би ислабео или се разболео; немој давати превише милостиње, јер на крају ти нећеш имати шта да једеш или чиме да се одеваш и остаћеш сиромах и презрен”. Тако нас на сваки начин светује да сажаљевамо себе и своје тело. Зато и Свети Максим Исповедник каже о томе: “Страст самољубља улива монаху мисао да сажаљева своје тело и да се дрзне јела преко онога што му приличи. И то чини, приводећи као разлог добро збрињавање и управљање, да би, привлачећи га мало-помало, учинило да најзад падне у бездан сластољубља; а мирјанина заставља да бригу о телу твори похоте ради” (Добротољубље, том 2, гл. 60, стр. 68).
Друга кћи самољубља је самопоштеђивање (Свети Теофан Затворник, наведено дело, стр. 257). И она нас, као и њена пређе поменута сестра, стално кроз помисао учи, и казује нам: “Човече, поштеди себе, немој се мучити; немој подносити бол, жеђ, глад, труд, невоље, ниподаштавања, укоре и слично; него спавај, једи, пиј, шетај, одмарај се. Што си стекао немој трошити на сиротињу, штеди у свему, поштеди иметак, новац, здравље, јер ти предстоји да још живиш. Шта хоћеш, баш данас да учиниш толико труда, толико метанија, толико бдења, толико милостиње? Остави, та има још дана и сутра и прексутра и догодине и у старости. Учинићеш тада што буде требало чинити, а сада је добро да себе поштедиш свега”.
Нерасудна поштеда себе, када је реч о добром делу, толико је опасна и зла, да је због те страсти сaм Спаситељ назвао великога апостола Петра “сатаном”. Мало пре тога Господ беше упитао Своје ученике: Шта о Мени говоре људи: ко је Син човечији? А они му рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите: ко сам Ја? А Симон Петар, одговарајући, рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус, одговарајући, рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој, Који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати. И даћу ти кључеве од Царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт 16, 13-19).
А након мало времена, тога блаженог и великог апостола Спаситељ назива “сатаном”. Зашто? Због самопоштеде. Јер божанско Јеванђеље вели у наставку: Од тада поче Исус казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеникa, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче Га одвраћати говорећи: Боже сачувај! То неће бити од Тебе. А Он, окренувши се, рече Петру: Иди од Мене, сатано! Саблазан си Ми, јер не мислиш што је Божје, него што је људско (Мт 16, 21-23). Ето како најревноснијега и најврелијега у вери од свих Својих ученика Спаситељ назива “сатаном”, само што Га је подстакао на самопоштеђивање, да не иде у Јерусалим да страда и умре за спасење људскога рода.
Та проклета страст самопоштеде свагда нам кличе, као некада Петар: “Поштеди себе, човече, да ти се не би догодило такво штогод, да не би подносио болове, презире или смрт или било који труд зарад добрих дела!” О како је блажена душа која ће, видећи да је у тајности светује мисао самопоштеђивања, рећи јој као некада Спаситељ Петру: “Иди од мене, сатано, јер та твоја тајна наговарања да сaмсебе поштедим нису од Бога, него од ђавола”; и тако ће, успротививши се, трудити да иде непоколебиво и благоразумно на путу страдања и болова до смрти.
Ина страст која истиче из самољубља јесте самооправдавање, које нам вели отприлике овако: “Види, човече, ти имаш право да себе поштедиш, да више спаваш, да узимаш боља и маснија јела, да пијеш и вина и да се више не трудиш толико, како не би ислабео или оболео. Затим, ти имаш право да будеш запажен, јер и ти си неко и нешто, и не треба да допустиш да те сви ниподаштавају, да те укоравају или да ти кваре добар глас. Ти имаш право да поштедиш своју част, свој живот, своје богатство и остало слично”. И тако, стално се оправдавајући у свом уму, не желимо да се одрекнемо себе и да трпимо труд ради делања добрих дела.
Ини презли ластар самољубља, по Светоме Теофану Затворнику, јесте самозадовољство. Та страст самозадовољства, као и њена проклета мати, врло је танана и тешко препознатљива, будући гора од пређе наведених, пошто нас оне непосредно спечавају у делању добрих дела, док нас ова другим лукавством обмањује. Она чини да наша душа буде сита добрих дела и тако подстиче нашега унутрашњег фарисеја да нам кроз помисли стане овако клицати: “Хвала ти, Господе (Лк 18, 11), што ипак и ја имам нека добра дела. Толико и толико сам се труда, извршио сам толико година послушања у манастиру, творио сам правило, добровољно сам чувао сиромаштво, сачувао сам девственост, поднео сам толико невоља и сачувао обете монашког живота”.
Таквим сатанским ласкањима самозадовољство се затвара нашу душу у нерад, не дозвољавајући јој да узнапредује у жељи за творењем доброга дела до смрти и учећи нас да се задовољимо оним што имамо и стањем у којем се налазимо. Та препроклета и танана страст чини нас да више никада не будемо гладни и жедни правде (Мт 5, 6); чини нас да таворимо и стојимо у месту на путу духовнога напредовања и раста. Божански Оци казују да ко се заустави у делању добрих дела једнак је оном који се враћа (Добротољубље, 2, Свети Максим Исповедник, стр. 155).
Ина проклета кћи самољубља јесте самохвала. Она је горе зла од претходно наведених, јер и она, не само да нас омета у творењу добрих дела, него нас подстиче на хваљење оним што нам се чини да су добра дела. Та злоћа нас чини да заборављамо да ништа није наше, као што је написано: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1. Кор 4, 7; Јак 1, 17; 2. Пт 1, 3).
Ина проклета грана самољубља јесте самохвалисање. О томе је један од Светих Отаца рекао да “подвиг који се самохвалише испразан је и безвредан” (Свети Теофан Затворник, наведено дело, стр. 234). Она нас подстиче не само да се хвалимо својим достигнућима, него – што је још горе – да се њима хвалишемо и многима их објављујемо, како бисмо на тај начин из устa људи сакупили трулеж таште славе и изгубили цели труд за добрим делом.
Ини ђаволски ластар који истиче из самољубља јесте и уживање у себи самом. Оно нас чини да се задовољимо стањем у којем се налазимо и заслепљује нас веома да не бисмо спознали небројано мноштво наших телесних и духовних недостатака и немоћи. То је самообмана (Гал 6, 3) и корени се у самооправдању (Приче 28, 26; 30, 13; Исаија 1, 15; 65, 5).
Ина злоћа која истиче из самољубља јесте умишљање о себи. Та наша лудост да сами себи умишљамо да смо нешто, да знамо нешто, да имамо нешто и остало слично, долази нам од непознавања наше немоћи и ништавности на овој земљи. Кад бисмо се сматрали прахом и пепелом и кварним црвима на земљи (Пс 21, 6; Јов 25, 6; 42, 6), то умишљање о себи би престало у нашем уму, а ако га не будемо смирили сећањем на смрт, на суд и осуду због наших грехова, оно ће у нама расти, доносећи и утваре кроз снове и ђаволска виђења. Тако ћемо достићи да имамо утваре као и лажни и ђаволима обманути пророци (Лествица, Поука 3 и друге).
Ино чедо самољубља јесте и уображавање о себи. Кад нам оно дође у ум, почињемо да размишљамо о себи и да казујемо у себи: “Као што сам ја не могу многи бити; шта ја знам не зна свако; шта ја могу не може свако” и друго слично. Тако се овим гадним самоуображавањем надимамо таштом славом и лебдимо у мраку својих зала, не спознајући своју ништавност и немоћ своје кварне природе, из које свакога трена истиче зло грехова. Самоуображавање нас свагда држи у обмани, да се не бисмо пренули, не допуштајући нам тако да се од свег срца вратимо Богу да бисмо ожалошћеним срцем искали од Њега опроштај својих грехова, којима нема броја. Та страст нас чини само привидно побожним (2. Тим 3, 5; Тит 2, 16) и не допушта нам да спознамо да смо пуни греха и неправде (Мт 23, 25-28; Лк 11, 39 и др.).
Ина проклета кћи самољубља јесте самоуважавање. И оно нам шапће у уму: “Ти, човече, имаш велику вредност, коју немају многи. Ти вредиш много, и зато би требало да будеш цењен по својој вредности и по својим заслугама и да не будеш пренебрегнут као обичан човек. Ту проклету страст сасвим узремети онај који бежи од људске славе и размишља о вечној и бесмртној слави будућега века и који свагда борави у молитви из срца (Свети Исак Сиријски, Добротољубље, Џ, Беседа 1).
Ини трулежни ластар самољубља јесте самоузношење. И оно нас подстиче да се умом и срцем уздижемо због ко зна којих својих достигнућа, која изгледају да су добра, и чини да желимо похвалу од људи и да мрзимо смирење и ружење Христово (Рим 15, 3; Фил 2, 8).
Из овога истиче дивљење себи, које чини да се у свом уму и мисли дивимо себи, сматрајући да смо ми штогод и да су други ниже од нас.
То нас затим води у поноситост собом, које чини да ходимо с главом у облацима, да се држимо на одстојању од оних које сматрамо нижим од себе. Оно нас чини да испотцењујемо смирене и да се уздајемо у своје врлине и особине, као некада фарисеј из Јеванђеља (Лк 11, 44; 18, 11).
Ино зло које истиче из самољубља јесте надимање собом. Оно чини да се надимамо и да сматрамо како смо достојни да нас људи хвале, да нам се диве и да нас чествују.
Ина лоза је горђење собом. Оно нас чини уображеним, охолим, дрским и бестидним пред Богом и пред људима.
За њим следи увереност у себе, након које, не будемо ли се смирили и одагнали је од себе, следи жалосни пад, по ономе што је писано: Ко се поузда у себе жалосним ће падом пасти(Приче 28, 26).
Затим је самопоуздавање, које нас, као и пређашња страст, учи да се поуздамо у своја дела, достигнућа и искусност.
За њим следи ослањање на себе, чији је трули темељ гордост, и које нас заставља да се ослањамо на темељ сенке наших достигнућа. Ако не будемо исправили свој живот самопознањем и смирењем, стићи ћемо до пада и удаљавања од помоћи Божје (Јов 40, 7; Исаија 2, 11).
Последња је неосећање себе, које божански отац Јован Лествичник назива “смрћу ума и умртвљењем душе пре смрти тела” (Лествица, Поука 18). Неосећање себе убија у нама управо созерцатељни део душе, који је ум. Оно нас чини да будемо мудри, али без памети, размишљајући о учењима која нaс саме осуђују (Лествица, Поука 13, 4). Неосећање чини да ходимо по гробљу међу гробовима као по граду; да говоримо о паклу без осећаја према мукама што су у њему; да се причешћујемо Пречистим Тајнама Тела и Крви Господње, као обичним хлебом и вином. Најзад, та ужасна страст нас заставља да живимо на земљи као да смо бесмртни и као да нећемо никада одговарати пред Богом о томе како смо у животу провели сваки час и минут.
Те танане страсти, која води човека у окамењење и заборављање Бога, бојали су се сви Светитељи Божји и веома су се борили против ње. И ако су се ње бојали Светитељи озарени Духом Светим, шта ћемо чинити ми, које она свакога трена свезује, роби и нама влада? Те душегубне страсти бојао се и један блажени старац из Светога манастира Сихастрије, који је ту скоро отишао Господу. Када бих га питао: “Оче Венјамине, како си још?”, одговарао би: “Оче, ја сам мртва душа у живој лешини и ништа више, јер живим у неосећању својих грехова!” Те страсти се још бојао и чувени духовни отац Викентије Малау (+1945), којег сам једном упитао: “Преподобни оче, како сте још?”. Он ми је одговорио уздишући: “Мали мој брате, слушај! Шта да радим? Роб сам неосећања, и нисам постигао да колико-толико убијем своје ја!”
Али поред свих малобројних чеда самољубља што смо их довде споменули, тај корен зала има и многа друга, која, због краткоће, нећемо више спомињати. Слично другим божанским Оцима, и Свети Максим Исповедник, показујући да је самољубље мати и корен свеколикога зла, вели: “Телесно љубљење самога себе – као што је често казивано – јесте разлог свих страсних мисли. Јер из њега се рађају три уопштеније мисли похоте: мисао стомакоугађања, среброљубља и таште славе. Даље, из стомакоугађања се рађа мисао блуда; из среброљубља – мисао лакомства и тврдичлука; а из таште славе – мисао гордости. Из те три страсти – стомакоугађања, среброљубља и таште славе – истичу све остале зле мисли, као: мисао гордости, туге, помињања по злу, очајања, злобе, оговарања и друге. Те страсти свезују ум за оно што је материјално и држе га приземљеног, стојећи све над њим подобно врло тешком камену, јер ум је по природи лакши и жустрији од огња. Почетак свих страсти јесте телесно самољубље, а њихов свршетак је гордост. Телесно самољубље је неразумно према телу. Ко је њега сасекао, сасекао је одједном све страсти које се из њега рађају (Добротољубље, том 2, стр. 88-89). И Свети апостол Павле, сасуд избрани, показује да се одрицање себе састоји од одрицања од страсти (Рим 6, 1-2; Тит 2, 12).
Оци, браћо и љубљени верници,
Ето, дакле, због којег нас је разлога Премудри наш Спаситељ и Бог Исус Христос учио, нaс који хоћемо да Га следимо, да се пре свега одрекнемо себе, то јест пређе поменутих страсти, знајући да прва врлина, која обухвата све остале врлине, јесте одрицање себе, које је и најсилније оружје против самољубља, мајке и корена свеколикога греха.
Има још и других врлина које се противе и убијају самољубље, као на пример: порицање себе, самопознање, потпуно непоуздавање у себе, противљење себи, мржња себе итд. Самољубљу се још веома силно противе љубав и уздржање (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник, стр. 90).
А пошто врхунци зла који се рађају из самољубља јесу ташта слава и гордост, поменимо оно што ове одгони од нас, то јест: “ташту славу одгони добро дело учињено у тајности, а гордост обаљујемо када приписујемо Богу сва своја постигнућа” (Исто, стр. 90).
Са ово мало речи закључићу овај смирени састав о самољубљу, уз велику молбу свима који га буду чули, да помогну и мени грешнику, сасвим свезаном мрежама самољубља, да бих макар мишљу икада покушао да следим оне што су се сасвим одрекли себе, и узевши Крст, следили Христа.
Амин.
