УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О ОПШТЕЖИЋУ
А у народа који поверова беше једно срце и једна душа;
и ниједан не говораше за имање своје да је његово,
него им све беше заједничко.
(Дап 4, 32)
Оци и браћо,
У данашњем беседовању навешћемо слово о општежићу у Светим манастирима, и најпре ћемо показати ко је засновао општежиће у Закону благодати и у свету првих хришћана. И ево шта имам да кажем у том погледу.
Треба сви да знамо да је општежиће у хришћанству засновао сaм Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Ту истину износи Свети Василије, који о монасима што живе у општежићу вели: “Они су прави следбеници Спаситеља и Његовога живљења у телу на земљи. Јер као што је Спаситељ сабрао чету ученика, и све су имали заједничко, тако и монаси у општежићу, потчињавајући се највећем у чину, особито они који набљудавају канон општежића, заиста јесу следбеници апостолa и Господа” (Монашке установе, Шестоднев, Букурешт, 1826, гл. 18, стр. 60-61).
Исто то показује и Свети Теодор Студит и Исповедник, говорећи: “Знајте, љубљена браћо, да Господ наш Исус Христос, разделитељ небројаних добара, када је дошао на земљу, није изабрао ни пустињачки ни столпнички живот, него је одабрао канон и поредак послушности, као што је Сaм рекао: Нисам сишао с неба да тражим вољу Своју, но вољу Оца, Који ме је послао (упор. са Јн 5, 30). И опет вели: Ја не говорих сaм од себе, него Отац Мој, Који Ме посла, Он Ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити (упор. са Јн 5, 30). Опаса се убрусом, постаде слуга, опра ноге Својим ученицима и отра убрусом (Јн 13, 4-5). Видите ли, дакле, браћо моја и синови моји, да је примио нашу послушност и живљење, а не друкчије живљење? Како, дакле, да се не радујете? Како да се не веселите? Јер живите управо као Господ наш Исус Христос” (Свети Теодор Студит, Букурешт, 1940, Беседа 29, стр. 155).
Али пођимо даље, и покажимо да су, по примеру који је дао Спаситељ, Његови Свети ученици и апостоли следили Њега, установивши општежиће у хришћанском свету свога доба. То се може видети у 2. и 4. глави Дела апостолских, где је изложено да је, кроз њихову проповед и чудеса која су чинили, велико мноштво људи поверовало у Христа, а сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједничко (Дап 2, 44). И опет вели: А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дап 4, 32).
Значи, из до сада изнетог, видимо да су истински и први заснивачи општежића били сaм Спаситељ и Његови Свети апостоли.
Сада доликује да дознамо у чему се састоји општежиће.
Општежиће, као што сам пређе показао, значи имати све заједничко. Ево шта у том погледу каже Свети Василије Велики: “Савршеним животом називам онај у којем је лични иметак искључен и где је све заједничко: душе, тела и све чиме се тела хране и служе. Заједнички Бог; заједничко управљање добром вером; заједничко спасење; заједничке борбе; заједнички трудови; заједнички венци. Један у многима, и тај Један не сaм, него у многима. Шта је једнако овом живљењу и шта блаженије? Шта је истинитије од тога заједничарења и сједињења? Шта је сладосније и благодатније од тога смешења обичаја и душа? Људи из различитих градова и земаља, ускладили су се, будући усклађени у толикој тананости сједињења, да се једна душа види у много тела, и многа тела да се покажу као органи једнога разума” (Установе, гл. 18, стр. 60-61).
Ево шта на другом месту пише о општежићу: “Они се заиста називају и јесу општежитељни монаси по делу, који оставивши свет (то јест своју световну вољу), добровољно приме сиромаштво и припреме се да сваку тескобу поднесу заради спасења душа, и ради љубави Христове, предају се пот;ињености до смрти и одлазе у манастир у којем је све заједничко: и јело, и пиће, и одело, и све што је неопходно потребно; и нико не каже да је то и то његово, него је све заједничко свима. Чак нико нема слободну ни своју вољу, него имају једнога поучитеља и учитеља, чију вољу и заповест сви следе, и нико се не усуђује ни да једе када хоће, ни да што друго ради без благослова. Камо год буде послан, одлази без роптања, не противречећи се, не противећи се или лењећи се, него уздајући се у молитву старешине и осталих отаца, усрдно се покорава у свакој манастирској служби. Ма га послали на пут, макар му се заповедило да путује морем, макар био одређен да прође кроз места где вребају опасности, без икаквог двоумљења извршава заповест, не бојећи се ни звери, ни ватре, ни воде, ни видљивих непријатеља, нити невидљивих, чак ни смрти. Јер као што се мртви више не боје смрти, тако је и монах у Христу као мртвац, са свим својим осећајима. И као што мртво тело неко други носи како хоће, а оно нема снагу да се успротиви, тако и монах све своје воље показује као мртве, и не подучава се другом вољом, до само вољом свога старешине, потчињавајући се у свему, као глина у руци лончаревој и као гвожђе под руком ковачевом” (Исто).
Тај поредак општежића најбољи је од свих осталих, будући подобан анђеоском животу. Јер и анђели тако живе на небу, нико нема своју вољу, него су сви подвлашћени заповести Божјој, и нико не каже: “Ја сам већи, а ти мањи”.
Тај поредак су имали и Свети апостоли, када су живели с Господом нашим Исусом Христом на земљи. Па и после Спаситељевога Вазнесења на небо тај поредак су држали први хришћани, као што нам потврђују Дела Светих апостола, казујући да је срце оних што су поверовали било једно, такође и сва имања неподељена (4, 32).
Зато сваком саветујемо и сваког подстичемо да хита у братства сабрана у страху Божјем, у којима нема беспоретка, помутње, непослушања и непотчињавања; где нема посебне кесе, коју је ђаво измислио, у коју што год се меће од лоповлука је, од лукавства и од преваре сакупљено, на погибију душе и тела. Јер где потребне ствари нису заједничке и нема једноумља и јединства по вољи Божјој, “то не треба називати сабором братства, него четом разбојникa”. А такви нису под Божјим Промислом, него су напуштени од Свевишњега. Те сатана управља и подучава, као што вели пророк Давид: И отпустих их по намерама срдаца њихових (Пс 80, 13).
Оци и браћо,
Свети Василије вели: “Ко у општежићу има што засебно, одвојио је себе од Цркве Христове и отуђио се од љубави Божје. Тај нека буде непричешћен док се не поправи, а ако ли се дрзне причестити се Пречистим и страшним Тајнама, нека зна да на осуду једе Тело и Крв Господњу, и имаће удела са краставим и с издајником Јудом и њима подобним. А ако ли ко од епископа или игумана буде раздрешио да се такво што твори и буде одређивао учења противна Светим Оцима, одговараће, у дан Суда, са убицама и са разбојницима погубитељима, пошто својом необазривошћу, лењошћу и преступањем правила дају повода да ђаво рањава и отима многе душе.
Јер ко год намисли да има што засебно у манастиру или ван њега, ради трговине, постаје крадљивац и разбојник свога, као Ананија и Сафира. Јер ако се приликом примања монашкога чина одрекао себе и посветио душу и тело Богу, и заветовао пред анђелима и Светитељима да ће проводити живот у сиромаштву и у тескобама, како ли се неће показати лажа пред Богом и самообманитељ и крадљивац Светиње? Зато ко уистину жели спасење своје душе ништа своје нека нема без благослова, нити вољу своју нека не следи, и ласно ће се спасти у анђеоском животу братства” (Предговор епископа римничког Филарета на књигу Светога Теодора Студита, Букурешт, 1940, стр. 36-39).
Ето, и према Светом Василију, и према предговору тога епископа, показано је укратко у чему се састоји право општежиће.
Овде сам намислио да додам још нешто. Сећам се свога старога старешине Јоаникија Мороја, Бог да му душу прости. Он је служио Свету литургију свакодневно, током више година, и крепио је свој телесни и духовни живот причешћивањем Светим и Пречистим Христовим Тајнама, и долазио је за трпезу, читајући нам често беседе Светога Теодора Студита и Светога Василија Великог о општежићу. Само је суботом и недељом јео с нама за трпезом. Оних дана када нам је читао, након што би окончао, казивао нам је: “Када се буде узреметило општежиће по манастирима, премало њих ће се спасти, и манастири ће опустети”. Јер где у манастиру нема канонскога поретка, тамо нема ни спасења.
Ко зна да ли ми, грешници, нећемо дочекати да то видимо испуњено у нашим манастирима!
Сада, након што смо показали у чему се састоји општежиће у Светим манастирима, покажимо који су од Светих Отаца живели у општежићу и засновали велике лавре, предвођене старешинама Светога живота и чудотворцима. Знајте да су божански Оци, имајући пример Спаситеља и Светих апостола, који су основали прве хришћанске заједнице, где је била једна кеса, једна трпеза и једна црква, исто тако засновали општежитељне манастире. Тако имамо Светога Харитона Исповедника, Светога Теодосија Великог, зачетника општежића у Палестини, Светитеље: Јевтимија Великог, Пахомија Великог, Саву Освећеног, Герасима Јорданског, Пасариона, Доротеја, Марка, Исаију Пустињака, Варсануфија и Јована, Светога Јована Лествичника, Светога Василија Великог, Светога Теодора Студита и Исповедника, Атанасија Светогорца, печерске Светитеље Антонија и Теодосија, Светитеље Никодима Тисманског и Данила Испосника, Преподобнога Пајсија из Њамца и многе друге оце из манастирa са општежићем на Светој Гори Атонској, у Русији, у Грчкој, у Бугарској и Србији, као и на Западу – Светога Јована Касијана, Венедикта Нурсијског и ино небројано мноштво Светитеља, који су живели у општежитељним манастирима, где су се хиљадама и десетинама хиљада трудили и даром Божјим спасавали, и монаси, и монахиње.
Зато је општежиће најпроходнији и најутабанији пут, којим су врло многи путовали и помоћу Божјом спасли се.
Али рецимо штогод и о онима из идиоритмичког, то јест засебног живота. О тима треба да знамо да имају више труда и брига, јер сви Светитељи једногласно сведоче да је сасецање воље корен свих добрих дела; исто је тако слободна воља свакога исходиште и разлог свих зала. То јест да њиме не влада ко други, него да чини све што ће он сматрати. Ту слободну вољу имају који живе о својој глави, засебно. Јер никога се не снебивају, ни о коме не воде рачуна; уздају се у свој новац или имање, много или мало, колико имају; што буду сматрали то ће чинити; једу и пију када и колико хоће; ако ли се не пробуде на молитву, нема ко да их укори; ако ли не изврше своје правило, нико их неће прекорети; ако ли им дође искушење, нема ко да их светује; ако ли им се догоди невоља, нема ко да их утеши; ако ли буду пали, нема ко да им, по Богу, пружи руку, да их подигне, јер немају кога ко би се сажалио на њихове душе, нити ко би се старао о њиховом спасењу.
И тако се сва злоћа сабире код оних што живе по своме. Зато сам рекао да је, у погледу спасења, општежиће најбољи и најсигурнији живот за монахе.
А ако когод хоће да иде трећим путем, то јест да води пустињачки живот, потребно му је, заиста, да има у изобиљу труда и подвига. Треба да живи на спокојном месту, трудећи се сaм. Али усуђујем се рећи да је у садашње време тешко да когод тако живи.
Било је, давно, заиста подесно време за творење такве врсте подвига, који су творили Светитељи Антоније, Онуфрије, Павле Тивејски, Пајсије, Сисоје, Марко Етиопљанин и многи други, које само Бог зна.
Они током читавих седмица не би окусили храну; други целога живота нису пили вино, а уље и рибу ни очима нису видели. Хранили су се травама и корењем, и не само да нису виђали женскога, него ни мушкога лика. Њихова је молитва била непрекидна, наготињу своју само би нечим овешталим покривали, трпели су многе нападе од стране ђаволa и звери; себе су хладноћом, жегом и жеђу мучили и многе друге, одвећ велике, подвиге у целом свом животу творили су, будући испуњени љубављу према Богу. Други су у пећинама и у пукотинама земље обитавали, и ових – по сведочењу апостола Павла – свет не беше достојан (Јев 11, 38). Те Светитеље данас нико више не може следити.
Општежиће је најприступачнији пут за све, и за најслабије, и за најревносније.
Оци и браћо,
Ако хоћете да се спасете сигурније и лакше, подвизавајте се Христа ради у општежићу, у послушању, у смирењу, у љубави и молитви, и читајте нарочито ове књиге: Древни поредак монашкога живота, Житија Светих Пахомија Великог, Орсисија и Теодора Освећеног; Монашке установе Светога Василија, Светога Теодора Студита, Књигу великих старешина Варсануфија и Јована, Аву Доротеја, Лествицу Светога Јована Лествичника и друге књиге које подробно уче о општежићу. Читајући ове књиге, убедићете се и одлучићете да последујете, по својој моћи, освештено пребивање у општежића, и даром Спаситеља нашег Исуса Христа, посредовањем и молитвама Његове Пресвете и Пречисте Мајке и свих Светих, спашћете се.
Амин.
|
|
