НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О МОЛИТВИ УМА ИЗ СРЦА (III)

„Када се молимо треба да се
спустимо из главе у срце“

(Зборник, 2, гл. 47)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Казује Свети Исак Сирин: „Једно је лепа реч, а друго реч која потиче од делања. Лепа реч је залог стида, а реч која потиче од делања јесте клет наде“ (Наведено дело, Беседа 1, О одрицању од света). Заиста, лепа реч без искуства делања јесте залог стида, јер постиђује знање онога који говори, подсећајући га да нема оно, чему речју жели да научи друге. А реч која потиче од делања, то јест украшена доживљавањем онога о чему је говорено, теши добром надом онога који говори и осећа у свом срцу да говори из искуства живљења. Реч од делања не само да теши надом спасења онога који говори, него, говорећи оно што је опробано живљењем, има и силу продирања у уши оних који га слушају, изазивајући у њиховом срцу ревност ка делатној философији.
Од самога почетка ум ми захтева да вам иштем опроштај и да вам признам искрено да ми достоји постидети се унутарњег прекора, јер покушавам да украсим своје речи поуке својом неделатном сушом и сухотом, будући сасвим лишен утехе животнога делања; јер колико ли стида савести не доликује ономе који покушава да говори што је полезно другима, док се сaм ни врхом прста није дотакао онога о чему учи.
Говорићемо, дакле, о молитви која се дела умом у срцу, или боље речено о молитви која се твори враћањем ума у срцу.
Имајући поштовање према вашој ревности и делатној вери, позајмићу вам оно што сам примио од Господа и од Светих Отаца, с надом да ћу задобити Његову милост у великом дану Суда, молитвама свију, ако вам ово буде ма и најмање на ползу.
Спаситељ наш Исус Христос нам заповеда, казујући: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Матеј 6, 6). Ова клет, по тумачењу Светога Димитрија Ростовског и других Светих Отаца, јесте наше срце (Зборник, 2, стр. 296).
Божански Отац Јован Лествичник, показујући нам како да се поклонимо у клет срца у време Свете молитве, казује: „Закључај двери своје келије за људе, двери усана за речи и двери срца за духове“ (Лествица, Поука 28).
Молитва ума у срцу твори се овако: „Седећи на столици висине једне спеди, спусти свој ум из главе у срце и држи га тамо; затим повиј своје груди, рамена и врат, тако да осетиш велик бол од напрегнутости мишића, и вапиј умом у своме срцу: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји помилуј ме“. За то време задржи своје дисање и немој смело дисати, јер ти то може распршити мисли.
Ако будеш видео да се јављају помисли, немој обраћати пажњу на њих, макар биле и добре. Задржи своје дисање колико ти је могуће, затвори свој ум у срцу и призивај Господа Исуса често и стрпљиво. Када буде твој ум раслабљен или те буде болело тело и срце, због честог помињања и призивања Господа Исуса Христа, онда устани и певај сaм или са својим учеником, или упражњавај размишљање о неком тексту Светога писма, или сећање на смрт, или бави се читањем, рукодељем или другим чим, да би заморио тело“ [1] (Зборник, 2, стр. 67).
Оци и браћо,
Добро нам је знати да се препоручује да ко упражњава ово Свето делање пребива на мирном месту и без светлости, особито на почетку овога подвига. Јер гледање спољашњих ствари, свакако да је повод за расплињавање мисли. Такође, треба упамтити и чињеницу да се „умеће духовног живота не учи кроз усвајање умом одређене теорије, него кроз практично опробавање животом“ (Зборник, 2, стр. 40, 43).
Када буде отпочело да нас боли срце од превелике напрегнутости пажње, треба да чинимо како нас учи Преподобни Никифор усамљеник, и то: „да се поставимо с пажњом и молитвеном речју тамо где обично разговарамо са самим собом, то јест под врат, у горњем делу груди и, затим, да сиђемо поново изнад леве дојке. Не треба да пренебрегнемо ову опаску, ма колико би обична и недуховна изгледала. Треба неизоставно да сиђемо из главе у срце. Такође, треба добро да знамо да је словесну силу нашега срца Саздатељ поставио у горњем делу срца. То је сила којом се човеково срце разликује од срца животиња. Сила и глава душе јесте ум, који, мада је духован, ипак има место свога пребивања у мозгу. Исто тако, сила речи или дух човечији, мада је духован, има место свога пребивања у горњем делу срца, који се налази испод леве дојке, уз дојку и мало изнад ње.
Дакле, да бисмо остварили сједињење ума и срца, треба у време молитве да држимо пажњу у овом делу где је словесна сила срца. Сједињење ума са срцем састоји се у сједињењу духовних мисли ума са духовним осећањима срца“ (Зборник, 2, стр. 148).
Свети Теофан Затворник, појашњавајући беседу Светога Симеона Новог Богослова о молитви, казује следеће: „Природним редоследом или редоследом развијања наших сила, у преласку од спољашњег ка унутарњем, то јест ка срцу, прво митарство које може озледити делање молитве, покушавајућии да спречи ум да сиђе у срце, јесте машта (замишљање). Због тога треба да се чувамо ње што је више могуће. Да бисмо могли достићи, на задовољавајући начин, до истинског унутарњег места, то јест у срце, упамтимо да је најпростији закон молитве да ништа не замишљамо.
Треба сматрати да је Бог најчистији Дух, Који нема никакав лик и никакав изглед и, због тога, ваља нам се трудити да се молимо Богу не замишљајући Га. Размишљање о Светим стварима и њихово замишљање подесно је за време побожних созерцања. У току молитве, међутим, никако, јер представе држе пажњу изван срца, ма колико Свете оне биле, а у време молитве наша пажња треба да буде унутар срца. Сабирање пажње у срцу јесте полазна тачка молитве творене како достоји и, пошто је молитва пут којим се уздижемо ка Богу, скретање пажње са срца јесте скретање са овог пута. Дакле, који употребљавају ову врсту замишљања за време молитве, управо од почетка постављају себи препреке у делању којег су се са толико ревности прихватили“ (Зборник, 2, стр. 57-59).
Друго митарство на стази која води унутар, и којега треба да се клонимо, јесте разум, размишљање, ум разматран као такав, као сила размишљања и расуђивања. И то митарство треба да прођемо не заустављајући се, штавише треба да сиђемо у срце заједно с њим (с умом). Када се неки зауставе код овог митарства, достиже се други неоправдани вид молитве, који има као посебну особеност чињеницу да ум остаје у глави и жели да сaм заведе поредак и руководи свиме што је у души. Од његовога труда, међутим, не остварује се ништа. Он трчи за свим али не може победити ништа, него трпи само поразе (Епископ Теофан, Писма о духовном животу, стр. 184). Ово је други вид обраћања пажње и коришћења пажње за време молитве. Ко жели спасење треба да буде веома пажљив и да запази озледу коју душа себи наноси заустављајући се код овог митарства.
Овај други начин молитве јесте, ипак, бољи него први, као што је ноћ с месечином боља од оне која нема месечине. Преподобни Теофан назива ову врсту молитве ума: „из главе“, разликујући је од „треће врсте, која је молитва ума из срца или молитва срца сједињеног с умом“ (Зборник, 2, стр. 61-62)“.
Трећи вид молитве и пажње састоји се у следећем: „Ум за време молитве нека пребива без излазака, унутар срца, и оданде, то јест из дубине срца, нека узноси молитве ка Богу. У томе је цела срж делања“. (Исто, стр. 62).
Значи, треба, као што је пређе показано, да ум сиђе у срце испражњен од сваког промишља, то јест не представљајући нити мислећи, осећајно или умно, изнутра или споља, макар било то и добро. Ово због тога што је Бог изван свега што се осећа и промишља, и изнад свега тога. Због тога и ум који настоји да се сједини с Богом кроз молитву доличи да постане изван свега оног што се осећа и промишља и изнад свега тога, да би задобио божанско сједињење. Због тога је и божански Отац Нил Подвижник рекао: „Немој унутар себе замишљати божанство, молећи се, нити допуштај да се ма који лик уреже у твој ум, него се оним што је нетварно присаједини Нетварном, и појмићеш“ (Добротољубље, том. 1, стр. 151).
Свети Дионисије Ареопагит, говорећи о три покрета душе, казује да је „окретање ума ка срцу непрелестно“[2]. Јер као што се круг, када направи обрт, враћа себи, на исти начин и ум се враћа себи и постаје један. Ту истину показује премудри Отац Дионисије Ареопагит, казујући: „А покрет душе је ограђујућ када она, од онога што је спољашње, улази у себе, а ум јој, кроз извеснооко, наткривши на јединствен начин мислене силе душе, дарује непрелестност (Гл. 4. О божанским именима). Свети Василије, показујући то другим речима, рекао је: „Ум нерасплињујући се према ономе што је споља и неразливајући се према свету кроз органе чула, враћа се к себи, а кроз себе успиње се према поимању Бога“ (Посланица И).
Свети Никодим Агиорит захтева да ум, када буде сишао у срце, не пребива тамо само гледајући, него да се речју смештеном унутар срца моли, казујући тајинску молитву, то јест: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. И не само толико, него и да покрене желатељну силу наше душе како би казивала ту молитву са свом вољом и љубављу и кроз нашу унутар смештену реч. Истовремено треба да и својим мисленим видом, и својим мисленим слухом, обраћамо пажњу само на речи молитве, и особито на њихова значења (Стражење пет чула, стр. 234-236).
Свети Никодим показује затим да при овом окретању ума ка срцу и при његовом уласку у срце мисленом молитвом, треба да сјединимо ум, унутар постављену реч и нашу вољу, тако да ова три дела душе буду једно, и то једно да буде троје; јер се на тај начин човек, који је икона Свете Тројице, сједињује са првобитним ликом, по сведочењу Светога Григорија Паламе, који казује: „Када ум, који је један, постане тројичан, оставши ипак један, онда се сједињује са зачетном тројичном јединком, затворивши сво делање обмане, поставивши се изнад тела, света и онога који руководи светом“ (Исто, Гл. 2, О молитви). Када човек буде достигао ово блаженство, да се сједини с Богом на овај начин у срцу, принеће Богу свеколико чулно и мислено саздање, којем је он свеза и обухватност по сведочењу истога Светога Григорија (Беседа на Петрово житије).
И Свети Григорије Синаит казује следеће о молитви ума из срца: „Треба да разговарамо с Богом кроз чисту молитву, из срца, као и херувими. Али ми, не схватајући величанственост, чест и славу благодати која нас је изнова родила, и не старајући се да духовно узрастамо кроз испуњавање заповести и достигнемо стање созерцавања умом, препуштамо се да будемо одвучени у тмину неосећаја и таме. Дешава се да се једва можемо присетити да постоји Бог. Али какви би требало да будемо ми као синови Божји по благодати? О томе најчешће или ништа не знамо, или се и не старамо да сазнамо“ (Зборник, 2, стр. 65-66).
Ко жели да узнапредује у чистој молитви твореној умом. у срцу, достоји да се труди свеколиком ревношћу у делању свих Божјих заповести, и особито у непрестаном призивању имена Господњег умом у дубини срца. Утехе Духа Светога долазе у човеково срце боловима од труда, по сведочењу Духа Светога, Који казује: По мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју (Пс 93, 19). Ко ходи без патње неће примити плодове, јер се само кроз труд, бол срца и кроз телесне подвиге пројављује благодат Духа Светога, која је дата сваком вернику на Светом Крштењу; благодат која због наше равнодушности према испуњавању заповести бива затрпана у страстима и у пепелу заборава, али која се, због неизрециве милости Божије, изнова добија кроз покајање. Дакле, доликује, браћо, да не бежимо од труда због болова који долазе уједно с њим, како не бисмо били осуђени због неделања и чули од Господа: Узмите од њега талант (Матеј, 25, 28).
Свети Григорије Синаит саветује оне који нису узнапредовали у тајинској молитви срца, казујући им: „Такви треба да читају много молитава, чак прекомерно, пребивајући непрестано у многим и разноврсним молитвама, док се, од таквога подвига молитве, испуњеног болом, не буде загрејало њихово срце и у њему не буде отпочело делање умом мислене молитве. Ко буде, најзад, окусио ову благодат, треба да твори изговарану молитву с мером и да више пребива у молитви ума из срца, као што су нам заповедили Свети и божански Оци. У случају раслабљености или заблуде, нека се поново прихвате да устима изговарају многе молитве и нека много читају и у списима Отаца. То нека чине док се поново не буду загрејали у унутарњој молитви, јер је упореба весала непотребно када је ветар испунио једра и брод пошао; она су потребна само када се ветар утиша и брод стане“ (Зборник, 2, стр. 70). Свети Филимон, учећи нас слично Светом Григорију Синаиту, казује: „Ноћу или дању, ако те буде удостојио Господ, и будеш осетио у себи чисту и нерасплинуту молитву, остави сва своја правила и ревнуј из све снаге да прионеш своме Господу Богу молитвом из срца, и Он ће ти озарити срце у духовном делању“ (Зборник, 2, стр. 74). Свети Дијадох Фотикијски вели: „Када је душа испуњена изобиљем својих природних плодова, твори велегласно и певање псалама и жели да се моли више гласом. Али када се налази под делањем Светога Духа, пева и моли се у свеколиком опуштању и сладости само срцем“ (Добротољубље, том. 1, стр. 367). Затим, саветујући нам како да поступамо и у другим случајевима, казује: „Када нас притиска многа туга, треба да творимо певање молитве и мало јачим гласом, ударајући душу звуцима у нади радости, док се тешки облак буде распрштао таласима мелодије“ (Исто, стр. 373).
Оци и браћо,
Ево, милошћу Господњом стигли смо на крај ове беседе, у којој сам вам говорио не својим речима, празним у погледу сваког доброг дела, него сам по памћењу сабрао и изложио вам више доказа од Светих Отаца о молитви ума из срца, или боље рећи о мисленој молитви срца, којом сам ја, грешник, сасвим убог у погледу делања, и страна ми је у личној искусности. Али као и на почетку ове беседе, и сада вам велим: ослањајући се само на вашу ревност и љубав према сваком добром делу, и особито према делању Свете молитве, усудио сам се да вам изложим неколико савета о чистој молитви која се упражњава спуштањем ума у срце.
Завршавам, молећи вас да ми опростите јер, и овога пута, сам вејао чисту, али туђу пшеницу, ради ваше духовне хране, од које ја нисам окусио због лењости и неосећаја у којем се налазим.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ово је више прикладно за оне који су у безмолвију.
  2. Само тај покрет ума према срцу, назван ограђујућим, јесте непрелестан, јер у њега не може да продре и да се смести ђаволова обмана; а у остала два покрета ума, то јест у правом (када размишља о Светом писму) и у колебљивом или у цик-цаку (када ум употребљава саздања као степенице да би се уздигао к Саздатељу), продире и може да се смести заблуда непријатеља, по сведочењу Светога Григорија Паламе (Стражење пет чула, Гл. 10, стр. 33).
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *