НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

ПРОПОВЕД О ПРИПРЕМАЊУ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ
И О ОСУДИ СВЕШТЕНИКА КОЈИ ДАЈУ СВЕТЕ ТАЈНЕ НЕДОСТОЈНИМА

Човек нека испитује себе,
и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.
Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије,
не разликујући Тела Господњега.

(1. Кор 11, 28-29)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
У пређашњој проповеди казано је понешто о свештенству Старога закона и о свештенству Закона Благодати, као и о неким од многих дужности свештеника Цркве Христове. Сматрао сам да је добро да напоменем и понешто о великој казни коју ће свештеници примити у дан Последњега суда, ако буду дали Свете Тајне недостојнима, и о казни оних који се буду причестили Пречистим Тајнама, будући недостојни.
Треба да знамо да се неће вечно мучити само хришћани који примају Пречисте Тајне с недостојношћу, него ће много већу муку примити свештеници који буду причестили кога Телом и Крвљу Господњом, знајући да је недостојан.
Ево шта у овом погледу каже Свети Јован Златоуст: „Знајте ви, ђакони, који служите, и ви свештеници, који раздељујете ове дарове, да вам не мала мука прети, ако, знајући у коме какво зло, будете допустили да се он причести овом трпезом. Крв ће се Христова из ваше руке искати. Чак и војвода ако би био, или епарх, или чак круном крунисани, ако са недостојношћу приступи, заустави га, јер већу власт имаш ти него ли они. Јер да ти је поверено да чуваш какав извор воде чист за стадо, па би видео коју овцу са много блата на њушци, сигурно јој не би допустио да се нагне и да замути бистротечину. А сада, када ти није поверен извор воде, него Крв и Дух, видећи оне који имају грех грознији но што га има цели народ да приступају, нећеш ли осетити одвратност и нећеш ли их зауставити? Какав ћеш опроштај имати за то? Вас је Бог почествовао том чешћу да одабирате и да разликујете једно од другога. То је ваша власт, то је укрепљење и венац, а не да, обукавши бело и сјајно одело, обилазите тражећи достојне. А откуда знам – рећи ћеш – тога и тога? Не велим ти за незнанце, него за познате. Али да кажем нешто страшније. Није тако зло да уђу какви бесомучни, као што би било ако би ушли ови, који су – вели апостол Павле – погазили Христа и сматрали Крв Закона као општу, и увредили Дар Духа. Гори је онај што је згрешио а приступа, него ли бесомучници, јер они, пошто су бесомучни, неће примити муку, а ови, када буду приступили с недостојношћу, биће предани муци вечној. Дакле, не само ове да изгонимо, него све које будемо видели да приступају с недостојношћу… Немој дати сабљу уместо хране… А ако ли свештеник, испитујући много, није знао злога, нема никакву кривицу“. Затим вели: „И макар од суманутости дошао когод да се с недостојношћу причести, заустави га и немој се бојати. Бој се Бога, не човека! А будеш ли се бојао човека, и он ће ти се смејати; а будеш ли се Бога бојао, и код људи ћеш бити у чести. А ако ли се ти не усуђујеш, доведи га к мени! Нећу му допустити да то чини. Пре ћу се душе раставити, него ли дати Крв владичанску с недостојношћу, и пре ћу своју крв пролити, него ли дати тако страшну Крв ономе коме не достоји“ (Подела пшенице, Бузау, 1833, Беседа 55, стр. 458-459).
Видите ли, браћо моја свештеници, како је велика и врела била одлука тога божанског и великог учитеља Цркве Христове да жртвује себе, како би очувао скупоценост Пресветих Тајни Тела и Крви Господње? Чули сте у пређе реченом да не мала мука очекује нас свештенике, ако се, знајући кога за недостојног, будемо усудили допустити му да се причести. Дакле, нека нам ове поуке буду на сведочење и на страх Божји у нашем животу као служитеља Светих олтара.
У наставку рецимо понешто о припреми оних који хоће да се причесте Пречистим Тајнама. Свима који хоће да приступе Страшним Христовим Тајнама дајемо овај прикладни савет, који је средњи пут. Значи, они не треба ни све да баце на Бога и да се улење, не припремајући се по својој моћи, али ни, ревнујући на подвиг по својој моћи и трудећи се, да им се учини како су све свршили и да се погорде што им се чини да су све испунили и да могу приступити Светим Тајнама са свом достојношћу.
Изнећемо мало онога што треба да знају они који желе да се сједине са Христом кроз причешћивање Пречистим Његовим Тајнама.
Најпре треба да знамо да је наша припрема за Свето причешће двојака, то јест телесна и душевна. Телесна се састоји у посту, уздржању од телесних похота, бдењу, коленопреклањању и другим трудовима кроз које да се очисти и растерети тело од онога што га обремењује, распаљује и прља. Душевна припрема обухвата: чисту исповест духовнику, читање правила (то јест молитава према прoпису у Часослову) и других молитава са страхом Божјим, с пажњом и понизношћу. Затим, ко се причешћује треба ни с ким да не буде посвађан, да не гаји мржњу према коме, да опрости свима који су му чиме згрешили, сећајући се речи Спаситеља, Који вели: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Такође, нека се труди, по својој моћи, да нико нема што против њега (Види Веронауку, Букурешт, стр. 296-297).
Љубљени верници,
Пошто је пређе речено да је и пост једно од добрих дела онога који приступа причешћивању Пречистим Тајнама, треба да знамо да је пост двојак: телесни и духовни. За онога који није болестан, телесни пост би се ограничавао на следеће: пошћење четири годишња поста, која су установили Свети апостоли и Свети Оци, као и средом и петком. Ко буде хтео да његова праведност буде обилна, нека пости и понедељком. Тих дана ће се постити током целе године, изузев времена када Црква раздрешава, саобразно Великом типику. Сви хришћани су дужни да, осим пређе наведенога, посте и уочи Рождества Христовог, уочи Богојављења, на дан Уздизања Светога Крста (14. септембра) и на дан Усековања главе Светога Јована Крститеља (29. августа).
Уздржање од трпезе значи не јести баш до ситости. Ко се припрема да се причести треба да се уздржава и од вечерње трпезе, а који су у браку да се уздржавају од својих супруга у Светим постовима, те суботом, недељом и празником, као и најмање недељу дана пре примања Светих Тајни и три дана након што су се причестили. Међутим, то уздржање од састајања, и током постова, и у поменуте дане, треба да се твори уз сагласност обају супружника, како би пребивали у посту и молитви, као што нас учи Свети апостол Павле (1. Кор 7, 5; Свети Тимотеј, канони 5, 13; Свети Дионисије, канон 3; Велико законоправило из Говоре, гл. 171; Свети Симеон Солунски, канони 9, 16 и др.)[1].
Исто тако и клирици су дужни да се уздржавају од својих супруга неколико дана пре и после служења Свете литургије, због достојности Светога причешћа (Свети Симеон Солунски, канони 9, 14-15). У четвртом одговору Марку Александријском Валсамон вели: „Који се не уздржавају од телеснога састајања са својим законитим супругама суботом и недељом достоји да буду исправљени налагањем епитимије“, затим придодаје да достоји да се клоне састајања током целога Светог и Великог поста, те свагда петком и средом (Законоправило, Манастир Њамц, 1844, стр. 451). Такође, ни Пречисте Тајне, ни Свету нафору, ни воду освећену Великим или Малим водоосвећењем не може узети, ни Свете иконе не може целивати ко се тога дана телесно састао са својом супругом (Види пређе наведене каноне и Велико законоправило из Говоре, гл. 166-170; Свети Симеон Солунски, канони 4, 100).
Блаженији су и побожнији који се бар седам дана пре но што ће се причестити Пречистим Тајнама уздржавају од састајања са својим супругама и припремају се постом и истрајном молитвом. Јер ако је Мојсије примио од Бога заповест да очисти народ Израиљев постом, молитвом и уздржањем од супруга, током три дана пре но што ће Он сићи на Синајску Гору, да би се удостојили не да се попну на Синај, него да приступе падини планине на коју је следило да сиђе Бог, колико ли би већу припрему требало да имају хришћани који приступају не Гори Синајској, него самоме Богу?! Онда је речено да ако се когод буде дотакао Синајске Горе, где је требало да сиђе Бог, биће кажњен смртном казном (Излазак, гл. 1). Хришћани који не приступају Синајској Гори, него хоће да дотакну и да се причесте Телом и Крвљу Сина Божјега, не буду ли себе припремили више него ли они тада, како ће се спасти казне за немарност и непобожност према огњу Божанства, који хоће да приме?!
Рецимо понешто и о духовном посту, који је узвишенији од телеснога, али колико је полезнији, толико је тежи за држање. Да би духовни пост био испуњен, потребно је да човек чува ум од мисли које га прљају и расплињују на ташто и пролазно. Као што тело има свет ствари, тако и ум има свет духова и мисли; и као што тело може блудничити или творити другу врсту греха кроз ствари, исто тако и ум блудничи или твори друге грехе кроз мисли (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник, гл. 53, гл, 64). Такође, ко се причешћује Пречистим Тајнама треба да веома брине и о стражењу свих пет чула: вида, слуха, мириса, укуса и додира. То су, по сведочењу Светога пророка Јеремије, прозори кроз које смрт греха улази у нашу душу (Јеремија 9, 20).
Треба, затим, да чувамо свој језик, како не би говорио лажи, шале и друге речи таште и трулежне, пошто Свето писмо вели: Многи су кроз сплеткарење језика пали (Исус Сирахов 20, 18-19). Треба да пости не само језик од таштих речи, него и рука да се не такне туђега, да се не усуди потписати неправедне акте, нити да се њом додирује штогод што води у грех. Нека пости и нога, како не би ишла камо Бог не воли.
Најзад, осим тога двојаког поста, то јест телеснога и духовнога, које смо у мало речи овде споменули, ко хоће да се причести Телом и Крвљу Господњом нека се труди да задобије смирење срца и да стражи знање своје мисли (савест) чисто и непорочно према свима.
Такође, нека не мисли когод да се блаженство састоји у што чешћем причешћивању, него нека зна да причешћивање претпоставља добру припрему, по моћи свакога, са смирењем, са скрушеношћу срца и са нелицемерном побожношћу. У прилог ове поуке наводим сведочење Светога Јована Златоуста, који вели: „Многи се причешћују овим Тајнама једанпут годишње, неки двапут, а неки више пута… Свима нам је упућено ово слово, не само онима овде, него и онима што пребивају у пустињи, јер се и они причешћују једанпут годишње, а много пута и на две године… Значи, који су од њих боље примљени? Који се причешћују једанпут, или који много пута, или који мало пута?“ Затим, наводећи која је истинска припрема да би њихово причешће било примљено, вели: „Који су чисте савести, који су чиста срца, који имају непорочан живот, нека увек приступају. А који нису такви – ма и никада“ (Подела пшенице, Бузау, 1833, Беседа 53, стр. 449). Одавде свако може појмити да блаженство онога који се причешћује није у томе да се причешћује чешће или ређе, већ да се причешћује чистим срцем и с непорочношћу.
Али можда ће когод упитати: „Како ли могу да постанем достојан тако скупоценога причешћа, које захтева тако велику припрему?“ На то ћу питање одговорити речима не својим, него Светога Анастасија Синаита, који нам казује: „Само ако хоћеш, човече, постаћеш достојан“. Затим, износећи који су најнеопходнији услови за делање те достојности, вели: „Познај себе да си грешан, напусти грехе, лиши се лукавстава и гнева, покажи дела покајања, прихвати се чистоте и кротости, дуго трпи, покажи понизност, од плода правде подај милостињу сиромасима и странцима и моли се Богу скрушеном душом, и тако ћеш постати достојан“ (Свети Јован Златоуст, Бисери, Беседа 7. Светога Анастасија Синаита, стр. 225).
Љубљена браћо хришћани,
У пређе изнетом видели смо сведочење божанскога Златоуста, који нас уверава да се блаженство онога који се причешћује Светим Тајнама не састоји у честом или у ретком причешћивању, него у томе да се когод причести са припремом и с достојношћу. А да бих показао добра дела кроз која можемо постати достојни причешћивања Светим Тајнама, поменуо сам учење Светога Јована Златоуста и Светога Анастасија Синаита, које се, укратко, садржи у следећем: имати чисту савест, имати непорочно срце и живљење.
Ако речи Светога Јована Златоуста изгледају некима сувише танане, добро је да их објаснимо сваку понаособ.
Имати „чисту савест“ значи да нас савест не гризе због каквога телесног или душевног греха или да није когод љут на нас из разлога што смо му чиме нанели неправду.
Имати „чисто срце“ велика је врлина, с обзиром да су чисти срцем видеоци Бога, по речи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8). Чисто срце је оно које се очистило греха и зла.
А имати „непорочно живљење“ значи троструку Светост: тела, ума и срца, која се састоји у томе да не будемо упрљани никаквим грехом, ни у телу, ни у уму, ни у срцу. Ко то има достигао је врхунац духовнога блаженства, то јест савршенства у добром делу. Такве Дух Свети назива блаженима, када каже: Блажени су они који су непорочни на свом путу, који ходе по Закону Господњем (Пс 118, 1), то јест који на путу овога текућег века путују са телесном и мисленом чистотом и с чистим срцем.
Пишући ово, мислим на сплетке ђаволa којима невидљиво нападају монахе и мирјане вернике, како би их спречили да достигну то савршенство и непорочност и како би им нанели духовну штету кроз несједињавање са Пречистим Тајнама, то јест са Христом, нашим Господом и Спаситељем. Он је дошао у свет из љубави према нама, страдао је нашега спасења ради, а у овој Светој и страшној Тајни нам се даје цео, то јест својим Телом и Крвљу. Он, међутим, хоће да се и ми цели дамо Њему, имајући непорочно срце, ум и тело. Само Он зна како је на овом свету мало оних који се сједињују с Њим на тај начин.
Колико се љубави и милости од стране Бога може појмити у овој Тајни! Јер је Он, од толико љубави коју има према човеку, благоволео да нам се даје да Му једемо Тело и да Му пијемо Крв. Заиста, наш добри и велики Пастир нема подобног у милости и самилости према људском роду. Јер се није икада чуло о ком пастиру, ма колико добар био и ма колико волео овце свога стада, да их је хранио својим телом и да их је појио својом крвљу. Пошто се у тој страшној и умом необухватној Тајни то догађа, јер наш велики Пастир не храни и не поји Своје словесне овце другом храном и другим пићем, него Својим Телом и Крвљу, због тога је и божански Отац Јован Златоуст, поимајући ту неисказану љубав нашега небеског Пастира према Својим овцама на земљи, рекао: „Који пастир храни своје овце својим удовима? Много пута поједине мајке након порођаја дају своју децу другима да их хране. А Он није трпео такво што, него нас храни Својом Крвљу“ (Подела пшенице, Беседа 54, стр. 454).
Неке лукави ђаво обмањује лицемерном побожношћу и смирењем да нису достојни причестити се Светим Тајнама. Том привидном побожношћу баца их у ленствовање, у немарност и у неосећање према неисказаној ползи коју би задобили приступањем Светим Тајнама са искреном побожношћу. Друге чини да одгађају време причешћивања из године у годину, од једнога поста до другог, и тако, удаљивши се много од причешћа Телом и Крвљу Господњом, не могу никако да узнапредују на путу делања заповести Божјих. А како би и могли, ако неће да се сједине са својим Саздатељем, Који је рекао: Останите у Мени, и Ја у вама… јер без Мене не можете чинити ништа (Јн 15, 5-6). Некима ни у старости, ни када су достигли да буду слаби и врло болесни, сатана не допушта да приступе и да се сједине са Христом.
Али старање које треба да имају хришћани јесте да, када буду видели кога из породице или од своје родбине да је оболео, брзо позову свештеника и да саветују ономе да детаљно исповеди све своје грехе које памти да је учинио у животу; и пошто се то обави, свештеник, ако буде нашао за сходно, нека га причести; али ако је стање близу смрти, нека га неизоставно причести, јер у том стању свештенику је дозвољено и има канонско раздрешење да самртника причести Светим Тајнама, чак и ако би имао тешке грехе (у том случају онај који умре бива примљен као разбојник на крсту). Затим, ако вољом Божјом, по пријему Светих Тајни, оздрави, онда, ако је имао какву забрану, нека остане у покајању онолико година колико канони предвиђају (Велико законоправило из Говоре, гл. 320).
Чуо сам из уста појединих хришћана и друге савете које лукави шапће на ухо маловернима: „Немој позивати попа ако си болестан, јер ако он дође, умрећеш. Нека, ако ли буде потребно, позваћеш га када осетиш да си сасвим ослабео“. Али авај, како је велика ђаволска обмана овај савет, којим се они труде да не допусте хришћанину да бар на самртничкој постељи приступи Христовим Тајнама. Многи су, слушајући те савете лукавога, отишли одавде у вечну осуду, јер их је смрт отргла онда када ју је Бог послао, а не када су они хтели да дође.
Многима заблуделим од истине паметовао је сатана да се блаженство и Светост састоје у што већој количини примљених Светих Тајни, то јест у што чешћем причешћивању, без одговарајуће, пређе назначене, припреме. Будући жалосно обманути од ђавола, ови су заборавили казивање великога апостола Павла: Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега (1. Кор 11, 28-29). Ако су такви заборавили и ниподаштавају те речи, нека се присете и нека уздрхте макар од других страшних речи великога апостола Павла, који вели: Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божјега, и Крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа (Јев 10, 28-29). На који начин пада когод под ту осуду да је погазио Сина Божјега, божански Златоуст вели овако: „Када се ти причешћујеш Њиме у Светим Тајнама а твориш грех, реци ми: Ниси ли Њега погазио? Ниси ли Њега ниподаштавао? Јер као што нимало не бринемо о оном по чему газимо, тако и они који греше нимало не брину о Христу“ (Подела пшенице, Беседа 53, стр. 448). Исти Светитељ, Јован Златоуст, вели: „Ти си сматрао Крв Закона, којом си освећен, да је општа. Шта значи опште? Нечисто, или немајући ништа више но остало које не узимамо у обзир. То јест сматрао си Христову Крв као крв било ког обичног човека или животиње“ (Исто, стр. 448).
Који желе често причешћивање веле: Ми хоћемо да се причешћујемо што чешће, да бисмо тако следовали првим хришћанима, који су се причешћивали, у време Светих апостола, скоро свакодневно. Заиста, добра је та ревност и то дело. Међутим, свака ревност или добро дело, ако је лишена разборитости, не само да не користи ономе који је дела, него га одводи и у муку. Ако когод жели да се причешћује чешће, подобно првим хришћанима, нека зна да није довољна жеља да последује онима кроз дела. Ако је тада, када је Црква била на почетку, кратко време владао обичај честога причешћивања, треба да видимо и какав је био живот првих хришћана. Након што будемо то дознали, спроведимо поређење између нашега и њиховога живота, па ако будемо подобни њима, усудимо се, као и они, да приступимо Пречистим Тајнама.
Али какав је био живот и живљење оних, те су се усуђивали да се свакодневно причешћују? Ево шта каже онај који је златних уста и језика: „Разматрај, човече који хоћеш да се причестиш: Шта су чинили Свети апостоли када су приступали тој Светој Вечери? Зар се нису обраћали молитвама и хвалама? Зар нису Светим бдењима? Зар нису учењу дуготрајном и пуном многога мудрољубља? Јер што је најузвишеније и најславније тада су њима (то јест првим хришћанима – нап. аутора) заповедали и казивали… Ниси ли чуо да су оне три хиљаде душа, које су се тада осладиле причешћем, увек пребивале чекајући у молитви и учењу, а не у пијанкама и једењу?“ (Подела пшенице, Беседа 54, стр. 451).
Јесте ли чули, брате и сестро који хоћете да се чешће причешћујете подобно првим хришћанима, какво је било њихово живљење? Они су се, као што сте чули од Светога Јована Златоуста, свагда упражњавали у хвалама, у бдењима, у дуготрајном учењу и увек чекајући у молитви. Ти, дакле, желиш да се причешћујеш као они? Твори и ти њихова добра дела, и нико те неће спречити у ономе чему жудиш, само ако твој духовник буде спознао да приступаш том делању с великим смирењем и с чистим срцем.
Браћо хришћани,
Питам вaс који желите да се чешће причешћујете: Ко од вас следује првим хришћанима? Ко од вас данас пребива увек у цркви на дневним и ноћним богослужењима? Ко од вас учествује на свих седам хвала Цркве Христове и свакога дана на божанској литургији? Можда ћеш рећи: „Та богослужења сам слушао некада у манастиру, када сам се причестио“. Врло добро, али пази, први хришћани их нису слушали само једанпут, него су свакога дана и у свако време били у цркви, чекајући у молитви и у слушању божанскога учења; то јест, након што су одслушали Света богослужења и божанску литургију, они су остајали слушајући од Светих апостола божанско учење и тумачење Светога писма.
Када би и данашњи хришћани долазили свакога дана и ноћи у цркву на богослужења и када би остајали дуго након богослужења слушајући у цркви реч Божју, и када би творили дела милосрђа и очишћења која су творили први хришћани, могли би бити као и они. Али ако данашњи хришћани долазе у цркву само недељом и великим празницима, а остале дане проводе у бригама овога века, у гресима и расплинутости, онда колико ли је лудости и нерасудности да који духовник раздреши данашње хришћане да се причешћују подобно првим хришћанима?
Потребно нам је још знати да први хришћани не само да су сво време били у цркви у молитвама и божанском учењу, него су и живели у великој љубави и братству, продајући све своје иметке и полажући добит пред апостоле, на општу корист оних из Цркве. То је непобитна истина, јер Свето писмо вели: Ови сви бејаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом, матером Исусовом, и са браћом Његовом (Дап 1, 14). Затим, износећи да су, осим молитве, слушали и учење Светих апостола, живећи у великој љубави и јединству као браћа, вели: И бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама (Дап 2, 42). Видите ли, браћо, анђеоско живљење првих хришћана, и како су се сво време старали само о оном што је небеско и о Царству небеском?
Колико се разликује живот данашњих хришћана од живота првих хришћана! Кога од данашњих хришћана видиш сво време само у слушању речи Божјих? Који од садашњих хришћана живе у духовној љубави и љубе се као браћа? Који пребивају у молитвама, хвалама и бдењима, као што сте чули да су живели први хришћани? Који се од данашњих хришћана добровољно одричу земље, иметка, како би све продали и дали на општу корист хришћана и сиромаха? Много самоодрицања, много братства, много самилости, много љубави и милости према потребама других видело се у животу тих блажених хришћана. То показује Свето писмо говорећи: А сви који вероваше бејаху на окупу и имаху све заједничко. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно (Дап 2, 44-45). Затим казује да, осим тих великих милостиња које су творили на општу ползу, сваки дан бејаху истрајно и једнодушно у храму (Дап 2, 46).
Разлог који ме је натерао да изнесем неколико сведочења о животу првих хришћана био је да њима убедим неке хришћане који су ме питали због чега данас свештеници бране појединим хришћанима честу исповест Пречистим Тајнама Исуса Христа, не допуштајући им да се причешћују подобно првим хришћанима. Ко буде упоредио живот и живљење првих хришћана и данашњих хришћана појмиће који је разлог због којег духовници данас више не допуштају хришћанима често причешћивање, као у она времена.
Та строгост у одбрани Светиње Светих и Пречистих Тајни, да се не дају онима који их нису достојни, није заведена у Цркви Христовој од скоро, него управо од прастарих времена Светих апостола и Светих Отаца. То ће појмити било ко, ако буде пажљиво читао каноне Светитељa усвојене на Светим васељенским и помесним саборима, као и каноне које су посебно писали поједини Свети Оци.
Пошто те каноне не може било ко имати у својој кући, како би их читао и равнао се, добро је да сваки хришћанин исповеди све своје грехе свом духовнику и да од њега иште савет може ли се или не може причестити Светим и драгоценим Тајнама Христовим. Нека зна и нека буде уверен да је само епископима и свештеницима дато да буду економи Тајни Божјих, а они, равнајући се по строгости и икономији Светих канона, имају власт да одлуче у Цркви време када је ком допуштено да се причести Светим Тајнама Тела и Крви Господње.
Да бисмо показали да је од најстаријих времена била велика строгост, како се Свете Тајне не би давале недостојнима и неприпремљенима, навешћемо неколико сведочења о четири степена налагања епитимије онима који су згрешили[2]. Ево која су била та четири степена:
1. Плакање. Човек који је згрешио требало је да пребива изван цркве и требало је да пада на колена пред свима који су улазили и да их моли са сузама да се моле Господу за њега. Он је требало да пребива изван порте и црквеног трема, како би се кајао онолико времена колико му је било заповеђено.
2. Слушање. Грешни човек требало је да слуша богослужење стојећи уз црквена врата (у порти или у црквеном трему), а у цркву му није било допуштено да уђе, док се не буду испуниле године наложене му ради покајања.
3. Падање на колена. Човек који је згрешио требало је да буде у цркви на коленима, више назад, са стране амвона, иштући опроштај од свих све до после Светога Јеванђеља, када је ђакон казивао: „Оглашени, изиђите…“ Тада је излазио са оглашенима и стојао изван цркве, све док се не би завршила божанска литургија.
4. Пребивање с верницима, које се састојало у томе да је човек који је био под епитимијом пребивао с верницима унутар цркве до свршетка богослужења, али се није удостојавао Светих Тајни, све док не би испунио наложену покајничку епитимију. По испуњењу наложене епитимије удостојавао се Пресветога Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа.
Свети канони казују да се кроз та четири степена налагања епитимије потпуно врши покајање. Због тога достоји епископима и свештеницима духовницима да, када одређују трајање епитимије, имају у виду та четири степена и да тако очисте од грехова онога који се каје и покаје (Велико законоправило из Говоре, гл. 498; Свети Григорије Нисијски, 4. канон; Свети Василије Велики, 59. канон).
Написао сам ово да бисте ви, браћо моја хришћани, појмили колико су бринули Свети и божански Оци да се с великом строгошћу сачува чествовање и поштовање хришћана према Пречистим и драгоценим Тајнама Христовим, и како се нико није усуђивао приступити им, све док се не би очистио пређе изложеним четворообразним налагањем епитимије и покајањем.
Можда ћеш, ипак, рећи: „Али ако је постављено толико строгости за онога који греши – да не би приступио Светим Тајнама – боље је да се уопште не причестим, или само на крају живота“. Велики ћете грех учинити, ако будете тако расуђивали. Строгост Светих канона није постављена да би кога задржала од причешћивања, него да не би приступио когод неприпремљен, и да бисмо творили плодове покајања. Ономе ко твори дела достојна покајања духовник има право да скрати трајање покајања и да га примакне к Пречистим Тајнама. Нико нека не избира што је зло, то јест да сувише често приступа Светим Тајнама без побожности и припрме, или да се од лењости и безнађа сувише удаљи од њих, него нека се са смирењем и с разборитошћу држи средњега пута. И то зато што у сваком добром делу, веле Свети Оци, крајности припадају ђаволима, а средина је Христова, а средина је царски пут којим су сви Светитељи путовали ка небу.
Љубљена браћо хришћани,
Који би био средњи пут у погледу причешћивања Светим Тајнама Христовим? Причешћивање Светим Тајнама тесно је везано с исповешћу, а исповест, сходно седмој црквеној заповести, треба да творе хришћани мирјани бар четири пута годишње, у четири годишња поста. Исто тако и у погледу причешћивања, ако коме од хришћана није забранио духовник, добро је да се причести у све Свете годишње постове. Ако поједини воде чист живот, с постом и молитвом и с милостињом сиромасима, могу се причешћивати и једном месечно или бар једном на четрдесет дана. Међутим, све – како удаљавање, тако и приступање причешћивању Пречистим Тајнама, остаје за свакога на процену духовника, који има власт да везује и да раздрешује у том погледу, равнајући се према строгости и икономији Светих канона, и према спознаји колико је когод узнапредовао у исправљању душе и у делању плодова покајања (Свети Јован Златоуст, Тумачење 2. Кор 14; Свети Симеон Солунски, наведено дело, гл. 5, стр. 251-264).
Једно, међутим, треба да упамте који желе да се чешће причешћују: то што они желе јесу „Светиње Светима“, и нека чују шта у том погледу каже Свети Јован Златоуст: „Припази да када свештеник или ђакон каже: „Светиње Светима“, значи да ако когод није Свет, нека не приступа. Не само чист од грехова, него и Свет! Божанске Тајне постају узрок великој муци онима што се причешћују с недостојношћу“ (Беседа 27 на 1. Кор). И божански канони одлучују то исто: „Светиње се дају Светима, а Светост се стиче постом и молитвом“ (Шести васељенски сабор, канон 29. и Картагински 4).
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Припрема за примање Пречистих Христових Тајни дужност је подједнако велика и за монахе, и за мирјане; али поред дужности које се односе и на једне и на друге, изнето је овде и понешто што припада само мирјанима.
  2. Сигурно, та четири степена налагања епитимије зависила су, као строгост и трајање, од тежине грехова које је покајник исповедио духовнику.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *