УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

КАЗИВАЊА О ПРЕЛАСКУ ИЗ ЖИВОТА У ЖИВОТ

ИЗ ЖИВОТА НАШЕГА ОЦА СТАРЕШИНЕ ПРОТОСИНЂЕЛА ЈОАНИКИЈА МОРОЈА
МАНАСТИР СИХАСТРИЈА
 
Отац старешина манастира Сихастрије протосинђел Јоаникије Морој био је дошао са Свете Горе Атонске, где је провео више година. У манастир Њамц дошао је пре године 1900, и ту му је дато послушање црквењака, будући само монах. Био је монах веома побожан у свом послушању. Никада није спавао до јутрења, које се служило у поноћ. Упалио би кандило и свећу и читао Псалтир, док није требао да иде и узме благослов од старешине манастира да клепа за јутрење и да буди оце и браћу за молитву.
Испричаћу догађај из његовога живота који се збио док је био у Светом манастиру Њамцу.
Године 1907. умро је један стари монах, који је имао више од 90 година. Овај није добро чуо, а када је долазио на црквена богослужења стојао је поред гроба Светога Пајсија, који се налази до данас у великој цркви, и веома је често плакао зато што не чује богослужење у цркви. Његова келија била је далеко од цркве. Једнога дана стигла је вест да је глуви монах Дометије умро и, отишавши неки монаси, нашли су га мртвог на коленима, с лицем према Светим иконама, и јавили су старешини. Старешина је рекао великом еклесијарху да се постара о свему. Еклесијарх је послао неколико монаха да га донесу у цркву, зато што је такав поредак код монаха, то јест после смрти да три дана буду у припрати цркве; ако је свештеник, треба да пребива у цркви, а монаси да читају Псалтир поред његовог ковчега три дана и три ноћи.
Када су монаси отишли да га донесу у цркву, видели су да је био веома сиромах, немајући до само стару поцепану расу у коју је био обучен. Монаси су донели расу и обукли га, поставили су га на носила и однели у цркву, поставивши га у припрати. Еклесијарх је донео велику схиму, којом се мртвац покрива до сахране, и поставио је на њега. Затим, знајући да монах Јоаникије много чита Псалтир, и пошто је било вече, рекао му је: “Ти, Јоаникије, знам да не спаваш и да читаш Псалтир до јутрења. Дакле, док не одредим друге да дођу овамо, читај ти.” Отац Јоаникије је рекао: “Благословите да читам!”, и остао је у припрати да би читао Псалтир.
Остао је сaм с мртвацем. Око девет сати увече, недавно преминули монах Дометије подигао је једну ногу, онако како је био у ковчегу. Отац Јоаникије је отишао и притиснуо колено, вративши ногу мртваца на место, и читао је даље из Псалтира. Међутим, након једног сата мртвац је подигао и другу ногу. Тада се Јоаникије уплашио и почео да пита мртваца: “Оче Дометије, јеси ли васкрсао? Ако си васкрсао, реци ми, јер те ја помињем међу мртвима!” Тада је отац Јоаникије, мислећи да је васкрсао а не може да говори зато што је прекривен камилавком, одрешио крајеве камилавке, открио му лице и поново га упитао: “Оче Дометије, да ли си жив?” А старац Дометије је отворио уста и држао их отворена око четврт сата. Тада је из његових уста изашао веома пријатан миомирис, који је испунио цркву и, пошто су црквена врата била отворена, миомирис се распростро по целом манастиру. Отац Јоаникије је наставио да чита Псалтир, и након сата времена отишао је да узме благослов да би клепао, јер се приближавало Јутрење. Када су око 11 сати ноћи монаси почели да долазе у цркву, осетили су онај миомирис и питали су се одакле би могао бити. Након што је клепао и звонио за јутрење, отац Јоаникије је дошао у цркву, и сви су га питали да ли зна штогод о том миомирису. Он им је рекао да зна и да ће им рећи после службе јутрења. Тако, пошто се завршила служба јутрења, око два сата после поноћи, док су сви били у цркви, рекао им је да је миомирис излазио из уста умрлога Дометија, као и све што се догодило док је читао Псалтир.
Чувши ово, монаси су узнели славу Богу и донели су сви Псалтире из келија, сабравши се скупа крај ковчега оца Дометија. Након што би прочитали катизму, нису више говорили: “Бог нека ти опрости, оче Дометије”, као што је обичај, него: “Преподобни Оче Дометије, моли се Богу за нас”. Када је дошао дан за сахрану, старешина манастира Нарцис Крецулеску наредио је да се обуку у одежде сви свештеници и ђакони који су тада били у манастиру Њамцу. Када су запечатили гроб, опет је из уста преблаженога монаха изашао миомирис, и сви су скупа плакали и славили Бога који прославља смирене и незапажене на овом свету.
(…)
Најзад, навешћу још једно чудо из живота блаженога старешине Јоаникија. Био је болестан, а једно око му је избио разбојник по имену Балта. Дотични га је ударао цокулама, оборио га на земљу и ударао по глави, а сутрадан, због удараца, старешини је истекло десно око. Јадни старешина је лежао у постељи неколико година, али се сво време молио, читао Псалтир само једним оком, и казивао нам: “Мили моји, Бог је одредио да свеколика светлост из деснога ока пређе у лево, тако да видим веома добро, као да имам оба ока”.
Једне суботе сабрали смо се нас неколико отаца у његовој келији. Седећи онако с епитрахиљем о врату и Псалтиром пред собом, рекао нам је трипут: “У уторак ћу отићи Оцу”. У уторак око поднева, док је више њих било на сечи дрва, дошао је у журби отац Јоил и рекао: “Оци, наш отац старешина отишао је к Оцу, као што је у суботу рекао. Старац ми је био рекао: “Јоиле, иди у своју келију, јер хоћу да се мало одморим”. Онако како је био, са епитрахиљем на прсима, легао је. После мало времена отишао сам у његову келију и, видевши га, казао: “Спаваш ли, оче старешино?” Када сам пришао да узмем епитрахиљ, схватио сам да је већ заспао вечним сном”. Био је 5. септембар 1945. године, три дана пред храмовну славу нашег манастира.
Записао сам ово с циљем да покажем да је наш отац старешина имао особит духовни живот и познао је своју кончину три дана пре смртнога часа.
 

ИЗ ЖИВОТА МОНАХА ВАЛЕРИЈА РУСТИОРУА

МАНАСТИР СИХАСТРИЈА
 
С тим оцем заједно био сам чобанин код манастирских оваца. Оболевши, сишао је с планине и творио послушање у манастиру, старајући се за потребе парастосa. Беше врло милостив, а када би сиромаси долазили к њему, ако не би имао друго, давао им је пшеницу за душу, па чак и кољиво које се приносило за мртве. Након неколико година ослабео је још више и осетио да му је дошао час да оде из овога света. Једнога дана, када сам био пред крај Свете литургије, дошао је неки монах и рекао ми: “Отац Валерије је на самрти и моли Вас да дођете да га причестите”. Одмах након што сам завршио богослужење, узео сам Свети путир и лжицу, а један од отаца ишао је с упаљеном свећом испред Светих Тајни. Отишао сам у његову келију, која није била далеко од цркве.
Када сам ушао к њему, веома се обрадовао. Био је исповеђен само дан раније. Рекао сам му: “Оче Валерије, дошао сам са Светим Тајнама да те причестим”. А он је казао: “Добро што сте дошли” и затим, показујући руком према истоку, рекао је: “Ено лепе планине са цвећем и зеленом травом, и ено тамо неких пастира са стадом белих оваца, који ме позивају да одем к њима”. Рекао сам му: “И нећеш ли отићи к њима?”, а он је рекао: “Боса ми је једна нога, и не могу сада”. Изговорио сам молитву: “Верујем, Господе, и исповедам…” и узео сам лжицу са Пречистим Тајнама да је принесем његовим устима. Он је поглeдао кад на лжицу, кад на оне што га зваху, и након што сам га причестио, он је, стално гледајући на исток, где је рекао да су они пастири с белим овцама, казао: “Опростите ми, љубљени моји оци”. Тако је заклопио очи и отишао Господу. Бог нека му душу прости, јер је био човек кротак и милостив и с великим страхом Божјим.
 

ИЗ ЖИВОТА ОЦА ВЕНЈАМИНА ЈОРГЕ

МАНАСТИР СИХАСТРИЈА
 
Када је пошао у Свети манастир, овај преподобни отац, будући врло побожан, није више хтео да се дописује ни с ким од својих сродника, и до смрти нико од њих није знао где се налази и да ли је још у животу. Ја, недостојни, био сам му духовник, и само неколико дана пред смрт рекао ми је одакле је, али ме је молио да ником не кажем. Када се приближило време да оде Господу, позвао ме је, и исповедио сам га, затим сам га причестио Светим и Пречистим Тајнама. Било му је 87 година. Видећи да је ислабео, позвао је неколико отаца да их види и опрости се од њих. Када су се оци сабрали у његовој келији, он им је с великом љубављу заблагодарио што су дошли да га виде и рекао им је: “Љубљени моји оци, нећу умрети данас, него сутра у десет сати, и ако будете хтели да тада дођете овамо, видећемо се последњи пут у овом животу”. Оци су узели благослов и отишли су.
Сутрадан смо дошли око девет сати нас више отаца, а он је рекао: “Љубљени моји оци, молите се за мене, јер су ме болови смрти опхрвали!” Видело се како отвара уста и миче језиком, молећи се. Затим је окренуо главу надесно и погледао нагоре, говорећи: “Опростите ми, љубљени моји оци и браћо!” и испустио је душу. Када смо погледали на сат који беше на столу, било је тачно десет сати.
Тај блажени старац имао је велико поштовање према Богомајци. Често је њу помињао у својим молитвама, и казивао: “Богомајка је цвет без сенке”. Био је веома смирен, и из његових уста нисам никада чуо ташту реч. Неко време је био дат на послушање у скит Сихлу, и отишавши једном тамо, рекао сам му: “Оче Венјамине, мислим да ћеш овде више узнапредовати у делању ума”, јер сам знао да много настојава на молитви ума. А он је рекао: “Оче мој, магарац је магарац, ма камо га одвео”. Није подносио да га когод хвали. Отац Венјамин је много година творио послушање у винограду скита Продром Атонски из села Цифешти, жупанија Вранча, с великим духовним монахом Евгенијем Думитрескуом. После неког времена је дошао у Скит Бучум у жупанији Јаши.
Митрополит Јустин је много љубио оца Венјамина због његовога смирења. Једном му је рекао: “Оче Венјамине, ево изградио сам вам овде добре куће да станујете у њима”. А старац је одговорио: “Високопреосвећени, то је за будуће нараштаје. Ја Вас молим да ми дозволите да одем у Сихастрију, да бих тамо умро у малој келији, или у земуници, јер нисам достојан палата и великих кућа”.
Тако се и збило. Јер, након што је дошао овамо, добио је малу келију, у којој није имао друго, до столицу и неколико икона. Тамо је и уснуо у Господу.
Прибележио сам неколико речи и о овом блаженом старцу, према којем сам ја, недостојни, имао велико поштовање, јер сам са исповести познао његов чисти и пустињачки живот.
 

ИЗ ЖИВОТА ОЦА НАШЕГ ПАЈСИЈА ОЛАРУА ИЗ МАНАСТИРА СИХАСТРИЈЕ
 
Преподобни отац наш Пајсије, који је дуже од четрдесет година био духовник братству манастира Сихастрије и хиљадама верника из целе земље, био је духовни отац и мојим родитељима и браћи у мом родном месту. Василије, мој старији брат, који је први из наше породице отишао у манастир, био му је пет година ученик пре но што је отишао у војску. Том чудесном оцу Пајсију био сам ученик и ја, почев од године 1923, када сам био с овцама поред скита Козанче у општини Сулици, жупанија Ботошањ. Он нас је упутио на добар пут и саветовао нам да одемо у манастир, и нама четворици браће, и нашој сестри, која је отишла у манастир Агафтон када јој је било 11 година.
Отац Пајсије је ступио у Свети манастир Козанчу већ године 1920, када се вратио из рата. Пореклом је био из општине зване Стројешти у жупанији Ботошањ. Од малена смо га познавали као кротког човека, који је тражио спокој и мир са свима. У манастиру Козанчи био је идиоритмички живот, и свако је бринуо о својој келији. Када би когод оболео, само је отац Пајсије, као добра мајка, неговао све болесне и немоћне.
Отац Пајсије је био и веома милостив. Када је добијао штогод у цркви, стојао је у предворју и све раздавао сиромасима, странцима и удовицама. Сиромаси и невољници излазили су му у сусрет, када се завршавало богослужење у Светој цркви, знајући да ће им дати све што има.
Кад сам био у војсци, и беше ми остало свега неколико месеци до краја војног рока, боравио сам током допуста код њега и помагао му у раду, пошто је градио нову кућу с параклисом. Овде је имао за ученика једнога мог ујака[1], оца Генадија, човека Божјег, који је целога живота био чобанин код оваца и није се женио, а у старости се повукао у скит Козанчу. Видећи да се допуст завршава, и да треба да се вратим у пук, отац Пајсије ме је позвао на страну и рекао ми: “Реци ми, брате Константине, када будеш одслужио војску, не би ли дошао овамо к мени?”, на што сам му ја одговорио: “Преподобни оче Пајсије, нећу да те лажем. Ја сам душевно везан за манастир Сихастрију, камо сам најпре отишао, и где су моја браћа уснула у Господу. Овде у Козанчи је сувише близу мога села, и хтео бих да останем више стран, и непознат својим сељанима и рођацима. Тако да ћу се након одслужења војнога рока вратити опет у Сихастрију!”. Чувши, он је засузио и рекао: “Надао сам се да ћу имати једног ученика из ваше породице, али ако не намераваш да након војске дођеш овамо, онда ћу и ја, не дуго затим, отићи исто у Сихастрију!” Затим је казао: “Ако сада одлазиш, идем и ја да те отпратим до ивице шуме”. Пошто је узео тољагу у руке, ишли смо заједно до ивице шуме, одакле су се видела поља и брда према мом селу. Тада је он рекао са сузама у очима: “Хајде да се заветујемо! Да начинимо најпре три метаније!” Након што смо обојица начинили по три метаније, он је рекао: “Пресвета Тројице, Боже наш, ради молитава Пречисте Богородице и свих Светих твојих, одреди да, ако ли би умро брат Константин пре мене, ја будем код његовога узглавља, а ако ли бих ја умро раније, да буде он код мога узглавља!”. После тога смо се са много суза опростили један од другог. Тај наш растанак догодио се у лето 1935. године.
Некако године 1848, када сам био старешина у манастиру Сихастрији, писао ми је писмо, којим ме је молио да посредујем при Светој Митрополији да би му одобрила да дође заједно са оцем Кирилом, једним својим учеником, у манастир Сихастрију. Радо сам отишао у Митрополију, к Преосвећеном Валерију Моглану, који је обојици одобрио да дођу у манастир Сихастрију. Тако су у јесен године 1948. обојица дошли у наше братство.
Кроз годину дана био сам позван у Букурешт од Светог синода, од Преблаженога патријарха Јустинијана Марине, који ми је рекао да хитно узмем 30 монаха и да одем у манастир Слатину, који беше остао тада само са неколико монаха, а држава је намеравала да га претвори у болницу. Вративши се из Букурешта, саопштио сам оцима и браћи наредбу Свете Патријаршије. На те речи отац Пајсије и отац Кирило рекли су: “Идемо и ми у Свети манастир Слатину”. Идући с нама, наш диховник отац Пајсије био нам је од велике користи, пошто је тамо свакодневно долазило десетине верника. Он, Бог да га прости, исповедао је даноноћно, а народ, видећи га тако кротког, слушао га је с великом љубављу. Патријарх Јустинијан нам је поверио на старање шест мушких манастира и два женска: манастире Ршку и Ватру Молдовицеј. Дао је писмену наредбу да у свима заведемо канонски и законоправилни поредак Светога манастира Сихастрије. Затим смо одстранили једење меса, завели смо јутрење у поноћ, поставили смо од нас духовнике да седмично исповедају, према поретку. Сви оци и браћа држали су много до општежитељног живљења, пошто су били навикнути у Сихастрији. Отац Пајсије је био духовник и добар саветник многима из манастирскога братства, учећи друге више смирењем и примером свога живота. Никада га нисам видео да носи камилавку или кукуљ, него је увек, од када сам га упознао, носио само вунени фес са паном на њему. Јео је веома мало и целога свога живота није ставио соли у јело. Целога живота је волео спокој и тражио најусамљеније келије да би пребивао у њима. Спавао је веома мало и молио се са сузама, клонећи се, да му когод не упозна подвиг.
После извесног времена живљења у манастиру Слатини, отац наш Пајсије се повукао у скит Сихлу, где није прекинуо своју делатност поучитеља оних којима је било потребно и који су били у недаћама. Његова келија била је под стенама у близини скита, поред црквице изграђене од једне јеле. Када је долазио когод на исповест, оплакујући своје грехе, плакао је заједно с њим. Читао је људима молитве из Требника, а на крају је казивао: “Бог нека благослови вашу породицу, вашу кућицу, вашу трпезицу, и нека вам да кутак Раја”.
У јесен 1986. отац Пајсије је пао, сломио десну ногу у куку, и остао у постељи до смрти. Кроз годину дана оболео је од катаракте на оба ока. Није више уопште видео и веома је тешко чуо. Али током скоро пет година с мужевношћу је подносио болест, без роптања, и узносио је славу Богу за све, као праведни Јов. Чак су му долазили многи ученици и болесници, које је исповедао с постеље, саветовао их утешним речима, читао им молитве по памћењу, благосиљао их и отпуштао с миром.
Благоизволео је Преблаги Бог да при његовој смрти будем крај његовога узглавља, као што смо се били завештали. Видео сам како се спремао да испусти душу и, пошто беше тамо и других отаца, отишао сам мало у суседну собу, будући веома уморан. У тим тренуцима отац Пајсије је испустио душу. Крај њега се налазио његов келијни ученик, монах Герасим.
На његовом погребу узели су учешћа бројни духовни синови, свештеници, монаси и верници из целе земље, а опело је служио Високопреосвећени наш митрополит Данијел и Преосвећени Јоаким Васлујанул, уз саслужење сабора од преко двадесет свештеника.
По погребењу оца Пајсија, многи свештеници и архијереји, чак и Преблажени отац патријарх Теоктист, творили су молитве и раздрешења на његовом гробу. Свега својих година поживео је скоро 94, од чега 74 у манастиру.
Милост Господња нека упокоји душу оца нашег Пајсија у сабору праведника који уживају у вечној светлости Пресвете Тројице.
Тако је живео и тако се преселио у небеско љубљени наш отац Пајсије, који нас је све подигао.
 

ИЗ ЖИВОТА ВЕЛИКОГА ДУХОВНИКА ВИКЕНТИЈА МАЛАУ-А ИЗ МАНАСТИРА СЕКУ-А
 
Он је од малена, имајући само седам година, отишао са свјим оцем, монахом Дометијаном, на Свету Гору Атонску, где су пребивали скоро 11 година, а по смрти свога оца вратио се у Свети манастир Секу, одакле је био отишао. По мало времена био је изабран за старешину тога манастира, због свога чистог и пустињачког живота. Никада у свом животу није јео меса; у келији је имао сламњачу и јастук са сламом под главом, а кревет није имао. Имао је, међутим, малу библиотеку на ходнику, а у келији икону Богомајке, где је сво време горело кандило. Јео је једанпут на дан по заласку сунца, а недељом и великим празницима, служећи божанску литургију, причешћивао се Светим и Пречистим Тајнама.
После извесног времена био је послат у Свети манастир Агапију, пошто је био велики мањак духовника, и био је за сестринство као свећа у свећњаку. Давао им је пример својом проровеђу, али особито својим живљењем. Био је веома милостив и све што је имао давао је сиромасима. Када је на Светој литургији читао Свето Јеванђеље, много пута га је квасио сузама. Био је веома искусан у божанским канонима и у Светом писму. Пореклом је био из општине Богичеа, жупанија Јаши. Верници су хитали к њему као ка истинском духовном оцу, примајући савете за своје невоље. Све је саветовао и тешио у недаћама. Чврсто је држао до истинскога монашког, пустињачког живљења, до добровољног сиромаштва и до чистога, уистину девичанског живота.
Док је био духовник у манастиру Агапији, долазио је и исповедао се мом оцу старешини Јоаникију Мороју, пошто су се познавали са Свете Горе, а старешина се исповедао оцу Викентију. Као да видим оца Јоаникија, великога старешину манастира Сихастрије, како узима торбицу о пасу и казује: “Идем до оца Викентија”. Инога пута долазио је отац Викентије к њему.
Немогуће је да напишем овде сва чудесна дела овога великог духовника. Због краткоће навешћу последњи савет који ми је дао пре но што смо се растали. Године 1937, када сам био замонашен, темишварски митрополит Василије поднео је молбу Светом синоду да му се упути група искусних духовника из Молдавије, ради реорганизовања манастирa, који су били опустошени од проклете царице Марије Терезије.
 
Свети синод је изабрао по разним манастирима из Молдавије неке од најбољих и најискуснијих духовника, и послао их је у Банат и у Ердељ. Међу тим духовницима био је узет и отац Викентије Малау, а он беше, као што сам већ рекао, духовник манастира Агапије. Када сам чуо да мој духовни отац одлази у Банат, у манастир Васијову, отишао сам с другим оцем, који се звао Климент Поповић, да се опростимо од доброга нашег оца Викентија.
Када смо стигли к њему, замолили смо га да нас благослови и да нам да последњи савет, пошто нисмо знали хоћемо ли се икад још видети. Отац Викентије нас је примио са посебном духовничком љубављу, а ми смо му рекли зашто смо дошли. Након што је мало поћутао, рекао нам је: “Мили моји оци, ако хоћете да чујете последњи савет од недостојнога Викентија, слушајте”. И ударајући руком о сто, казивао је: “Трпљење, трпљење, трпљење… А када ти се буде учинило да ти се окончало, почни изнова: трпљење, трпљење, трпљење… И опет: трпљење, трпљење, трпљење…”.
Чувши о толиком стрпљењу, упитао сам га: “Али докле, оче?” А он је са сузама у очима казивао: “Не до одређенога рока, него, као што је рекао Господ, до краја, јер је написано: Трпљењем својим спасавајте душе своје (упор. са Лк 21, 19).
Када смо видели да он плаче и са сузама у очима казује нам ове речи, засузили смо и ми, целовали му руке, узели благослов и пошли смо. Од те године, кад год сам наилазио на какву невољу, казивао сам: “Трпљење, трпљење, трпљење”. Нека би га Бог причислио Светима, јер је имао добру душу. Након много година видео сам му кости у гробници манастира Секу-а, камо их је из Баната донео неки његов ученик.
 

ИЗ ЖИВОТА ВЕЛИКОГА ДУХОВНИКА, МИНЕ ПРОДАНА ИЗ МАНАСТИРА ЊАМЦА
 
Овај духовни отац из Светога манастира Њамца био је писац и добар проповедник, а имао је одабран живот. Пред смрт је оболео и пребивао више у келији. Ја сам му, с недостојношћу, био духовник. Када је осетио да је ослабео, послао је по мене једнога оца из манастира Њамца, позивајући ме да га исповедим.
Дакле, отишао сам у Свети манастир Њамц. Стигавши к његовој кући, затекао сам његовога ученика, који ми је пожелео добродошлицу и рекао да ме јако очекује отац Мина. Ушао сам у собу где беше он и, када ме је видео, веома се обрадовао. Очитао сам му молитву пред исповест, и након што је исповедио из детињства све чега се сећао, рекао ми је: “Оче Клеопа, позвао сам те зато што се јуче око 12 сати над Светим манастиром Њамцом појавио сабор свештеника и монаха обучених у сјајне хаљине, а изнад њих је била Богомајка, као пресјајно сунце. Међу њима сам препознао неке оце из нашег манастира који су отишли Господу. Један од њих је рекао: “Оче Мина, не бој се! Сутра у 12 сати доћићемо да те узмемо к себи”. Затим их више нисам видео. Зато сам Вас позвао да бих обавио подробнију исповест, колико ми милост Господња буде помогла да се сетим”. Након што сам га исповедио, замолио сам једнога оца да брзо дође да га причести Светим Тајнама. Потом, узевши од њега благослов, пошао сам. Сутрадан у 12 сати отишао је Господу.
 

ИЗ ЖИВОТА ВЕЛИКОГА СТАРЕШИНЕ, АРХИМАНДРИТА ХРИЗОСТОМА ПОСТОЛАКЕА

ИЗ СКИТА БУЧУМА КОД ЈАШИЈА
 
Овај чудесни отац, којем сам био духовник више година, био је из села Проботе, жупанија Јаши. Ушао је у манастир у шеснаестотогодишњем узрасту и уснуо је у Господу у 96-тогодишњем узрасту. Дакле, провео је у манастиру 80 година, од чега скоро 30 година на Светој Гори Атонској, где је био и старешина у румунском скиту Продрому. Затим је дошао у Бучум, где је боравио скоро 40 година. Немогуће је описати његов тако дуги живот проведен у манастиру. Зато ћу, у наставку, прибележити понешто о његовим последњим данима.
Уобичавао је да дође једанпут или двапут годишње у манастир Сихастрију ради исповести. Једном, будући веома ислабљен, није више могао доћи, и послао је тројицу младића неким аутомобилом, једне суботње вечери. Упитао сам их: “Одакле долазите, браћо моја?” А они су рекли: “Долазимо из Јашија, с великом молбом од стране оца старешине Хризостома, из скита Бучума, који је веома болестан и ислабљен и није се усудио да дође с нама. Много Вас моли да што пре дођете и исповедите га, јер је рекао да има још само мало времена да пребива с нама”. Један од њих, видећи да се због умора нисам могао одлучити да пођем, казао је: “Ако ли не дођете сад с нама, имаћете га целога живота на савести, јер знате да се он, док је био здрав, није ленио долазити к Вама”.
Онда сам им рекао: “Идем, браћо, али веома сам уморан, јер се данас нисам одморио”. Након што су ми рекли да ћу се моћи одморити у аутомобилу, отишли смо сви к нашем оцу старешини, да бисмо узели благослов, и пошли смо. Милошћу Божјом путовали смо добро до пред Јаши, где је дошло до квара на мотору аутомобила.
Пошто су отклонили квар, један од њих је казао: “Знате ли, оци, зашто смо имали ми ово искушење?” Ја сам одговорио: “Не знам, браћо”. А онај је рекао: “То се догодило да би стари старешина умро неисповеђен и непричешћен”. На те речи ја сам им казао: “Не верујем, браћо, да ће га Благи Бог, Који га је држао у животу 96 година, због ова два-три сата закашњења узети неприпремљеног”. Сви смо се прекрстили и пошли смо. Било је три после поноћи, а око четири сата стигли смо у келију времешнога старешине, који нас је ишчекивао.
Када ме је старац видео, повикао је с постеље: “Слава Теби, Господе, слава Теби, што ме ниси оставио, и довео си мога духовника!” Намах сам узео Требник и очитао му молитву пред исповест. Затим сам остао сaм с њим и исповедио га од детињства. Био је врло свестан и веома искрен у ономе што је казивао. После молитве позвао сам његовога ученика и замолио га да му чита молитве пред причешће. Након што се причестио, рекао је: “Слава Теби, Господе, слава Теби! Благодарим Ти, Преблаги Господе, што ме ниси оставио без залога вечнога живота”. Затим брат је очитао благодарење које се твори након Светога причешћа.
Најзад ме је стари старешина замолио да останем још мало и рекао ми: “Позвао сам те, јер сам видео велико виђење и устрашио сам се. Јако ми је сметао загуш, гушио сам се, и хитно је дошао лекар који се већ више година стара о мом здрављу. Он ми је рекао: “Оче старешино, хајде хитно у моју ординацију да ти применим кисеоник, који ти је много потребан”. Затим сам узео свога ученика Елефтерија и отишли смо лекару. Казивао сам Исусову молитву и осећао се много боље пред апаратом за кисеоник. Мој ученик Елефтерије је легао.
Одједном нисам више видео ни апарат, ни Елефтерија, него сам видео тројицу младића неисказане лепоте, врло лепа у лицу, а нисам могао да разликујем једнога од другога, пошто су били сасвим исти. Тада је један од њих рекао: “Шта да радимо с овим старцем?”. А други од њих је рекао: “Да му помогнемо, јер нам је и он служио у свом животу”. Трећи је рекао: “Ја идем, и када се будем вратио, да га затекнем припремљеног”. Потом је изашао, и нисам га више видео. Остала двојица су ми казала: “Јеси ли чуо шта је онај рекао? Када буде дошао, хоће да те затекне припремљеног, јер ће те узети у вечност”. Изненађен, упитао сам шта да чиним. Један од њих је рекао: “Хитно позови духовника и исповеди се чисто и причести се”. Затим су нестали, и опет сам видео апарат пред собом и Елефтерија како спава. Пробудио сам га и рекао му да пошаље по Вас, оче, да дођете. Јако сам се бојао да онај младић који ме је известио не дође пре Вас. Због тога немам речи да заблагодарим Благоме Богу што сте дошли пре њега”.
Пошто ми је испричао све то, узели смо благослов од доброга старца и вратили смо се у манастир Сихастрију. На тачно осам дана од часа када сам га причестио, у 5 сати јутра, стари старешина је отишао Господу.
Прибележио сам ово да бих показао да милост Божја не оставља оне који су Му служили у овом животу, и Он се својом самилошћу стара да ови не умру неприпремљени.
 

ИЗ ЖИВОТА ОЦА НИКОНА ДРАГУЉЕАНУА ИЗ МАНАСТИРА КОЗАНЧЕ КРАЈ БОТОШАЊА
 
У Светом манастиру Козанчи из жупаније Ботошањ, који се налази у лепој шуми близу мога села, међу осталим оцима које сам упознао, био је и један стари отац јерођакон. Овај чудесни отац био је смирен, кротак и добар појац. Имао је врло леп глас и, када је појао у цркви, црква будући много пута пуна верника, многи од њих су лили сузе покајнице.
Тај смирени и пун љубави Божје отац имао је кућицу и ништа више. Волео је спокој и усамљеност, и када је био слободан, узимао је торбицу за појасом и тољагу и одлазио по шуми, да би се молио и размишљао о делањима Божјим. Будући стар, једнога дана се разболео. Отац Пајсије Олару, којега сам већ поменуо, био је у то време еклисијарх Светога манастира Козанче. Он је био као добра мајка онима који би се разболели у манастиру, помагао је и неговао и, дакле, често одлазио к старом јерођакону Никону, служећи му с великом љубављу. Отац Никон му је увек благодарио са сузама у очима.
Када се приближило време његовога одласка Господу, једнога дана, када је отац Пајсије дошао к њему да види како се осећа и да му помогне, овај му је рекао: “Оче Пајсије, време мога одласка је близу. Молим те да дођеш ујутру у осам сати да се опростимо, јер тога часа ће доћи да ме узму, како бих служио Богу и у векове појао: Алилуја”. Отац Пајсије, са сузама у очима, заискао је опроштај од њега и отишао у своју келију.
Сутрадан, будући заузет послом у цркви, отишао је најпре да упали кандила у цркви и затим је пожурио да оде ка болесном оцу Никону, јер се присетио онога што му беше рекао. Када је стигао к њему, отац Никон већ беше уснуо вечним сном, а тело му још беше топло. Тада је почео плакати што није дошао четврт сата раније. Тако је отишао Господу тај чудесни отац, јерођакон Никон Драгуљеану, водећи чист живот и славећи Бога.
 

ИЗ ЖИВОТА МОНАХИЊЕ ОЛИМПИЈАДЕ ГОРОАЈЕ, ИГУМАНИЈЕ МАНАСТИРА СТАРЕ АГАПИЈЕ
 
Ова игуманија је много година предводила сестринство Светога манастира Старе Агапије. Била је кротка монахиња, врло ревносна за свако добро дело, милостива и врло брижљива за црквена богослужења. За ученицу је имала моју мајку, монахињу Агатију. Када се разболела и пала у постељу, позвала ме је да је исповедим.
Када сам стигао у Стару Агапију, отишао сам к њеној келији, очитао јој молитву пред исповест, и после њене исповести, донео сам из цркве Свете Тајне и причестио је. Након што сам јој дао Свето причешће, сабрало се више монахиња и искушеница да би узело опроштај и благослов од своје духовне мајке. Када су оне биле сабране, она им је рекла: “Нећу умрети сада, него ујутру у четири сата. Јер био је овде неки младић светла лика и рекао ми да позовем духовника да ме исповеди и да ме причести Светим Тајнама, јер ће ујутру доћи да ме узме”. Затим је са сузама у очима искала опроштај од свих монахиња и искушеница. Неколико њених ближих ученица бделе су целе ноћи крај њене постеље, читајући молитве. Око четири сата јутра она им је казала: “Донесите ми упаљену свећу!” Након што су јој дали свећу, рекла је: “Опростите ми” и, окренувши се лицем ка истоку, испустила душу. Моја мајка, монахиња Агатија, рекла је: “Мати игуманија, молим те из свег срца, ако будеш задобила милост од Бога, моли се да и ја дођем тамо где си ти”. После тога је живела још мало и отишла је и она у вечност. Њихови гробови су један поред другога на гробљу у Старој Агапији.
 

ИЗ ЖИВОТА МОНАХИЊЕ МИГАЛУШЕ БАЛАН ИЗ МАНАСТИРА СТАРЕ АГАПИЈЕ
 
О овој монахињи велики духовник Викентије Малау казивао је да је имала Свет и непорочан живот. Имала је послушање у цркви, као црквењак. Једном се догодило да се нешто запалило у цркви, а она се од страха разболела и пала у постељу. Мати игуманија Олимпијада, о којој сам раније говорио, веома ју је љубила, пошто је била послушна и ревносна. Након што је пала у постељу, велики духовник ју је често посећивао и тешио, исповедајући је и причешћујући је Светим и Пречистим Тајнама.
У време Великога поста, она, лежећи у постељи, увек се молила и читала Псалтир, и није хтела да једе ништа, до мало нафоре и мало Свете воде. Мати игуманија јој је казивала: “Мигалушо, душице драга, поједи још нешто”, а она је казивала: “Довољан ми је комад нафоре и мало Свете воде”. Тако је провела цели Велики пост. Монахиње су је питале: “Како се још осећаш, мати Мигалушо?”, а она је казивала: “Видим овде крај мене две лепе девојке, које стоје једна сдесна и друга слева, и казују ми да ћу умрети на Васкрсење Господње”.
У то време сам служио војску и био сам дошао на осмодневни допуст. Успут ка манастиру Сихастрији свратио сам у Стару Агапију и затекао мајку Мигалушу Балан болесну у постељи. Била је пореклом из мога села и, будући без родитеља, желела је од малена да дође у манастир. Када сам стигао у Агапију, срео сам се с мајком игуманијом, и рекла ми је да је мати Мигалуша болесна и три дана већ казује да ће доћи брат Константин на допуст. Када су ме виделе да сам дошао, све монахиње су се чудиле како је мати Мигалуша знала да треба да дођем на допуст.
Ја сам мајци Мигалуши рекао како ћу другога дана Васкрса морати да се вратим у пук. А она је казала: “Онда ћеш ме видети на носилима у цркви”; и тако је било.
Ето неколико прибелешки о чудесној кончини неких смерних монаха и смерних монахиња, са чистим животом, које сам познавао и чијим сам се подвигом ползовао.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У оригиналу унцхи, што у румунском језику означава и стрица и ујака, па се управо не може одредити о каквом је рођаку реч (Нап. прев.).

Comments are closed.